Post date: Feb 8, 2013 12:41:35 PM
Научно-психолошко истраживање појма креативности
Почетак научног истраживања креативности везује се за психолога Гилфорда и Америчко друштво психолога (АPA), нарочито у смислу квантитативног мерења неких особина креативности. До тада је процесу креативности било посвећено свега 0.2% испитивања (тестова), пошто је владала парадигма егзактног мерења, преузета из методологије природне науке, а креативност се сматрала нечим што не може да се подвргне таквом мерењу.
Карактеристике психометријских тестова (осетљивост, поузданост, ваљаност, објективност)
Тиме се креативност спушта са оних висина где обитавају само генији. Јер, ако би се фокусирали само на геније, не би ни било потребе да се бавимо стваралаштвом, просто би се бавили тим људима, нпр. њиховим мозгом или личношћу. Креативност зато нећемо сводити на поседом изузетних појединаца. Гилфорд је значајан управо у том погледу. Од тада се креативност испитује и код тзв. обичних људи, такође, проучавају се услови креативности, а не да се она, као до тада, сматра искључиво некаквим урођеним даром. Стога не постоје потпуно креативни и потпуно некреативни људи, по принципу све или ништа, већ постоји само скала креативности, са њеним различитим типовима, нивоима итд.
Неки социјални психолози кажу да „Ја“ не постоји. Шта би уопште било то што припада само мени, што је независно од свега осталог? Треба бити скроман, јер често они који мисле да имају „привилегију“ да буду „Ја“ не схватају своје социјално порекло или друге социјалне услове који су им то омогућили, тј. често се не схвата да би мало шта или ништа остало од те „супериорности“ да нисмо имали одговарајућу социјалну предисторију.
Тејлор
Типови креативности, од експресивне до емергентне. Израз „емергентна креативност“ потиче од речи emergere, што значи „изронити, појавити се“ (као да се нешто изненада појави на површини, постане видљиво), и везује се за изузетне појединца и њихова открића у области науке или уметничког стварања (Коперник, Дарвин, Ајнштајн итд.) Реч је о потпуно новој парадигми или правцу у некој области стваралаштва. Међутим, емергентна креативност ретко може бити дело само једног појединца, јер се његов рад ослања на рад претходних, и ти ранији весници, пупољци нечег „сасвим новог“ се онда код емергентне креативности само расцветају
Таленат
Терман – таленат не може да се појави без високе интелигенције, па је таленат изједначио са општом интелектуалном способношћу. Због такве редукције, мислило се да има свега 1% талентованих (касније се ревидирало на 2-4%)
Фланаган – повезује таленат са културом, показујући да култура, друштво дефинише таленат. Он је омекшао Терманову дефиницију – таленат није нешто дато, па се с тим ради, већ потенцијал да се нешто научи, то је нешто растегљивије у чије одређење улазе и услови живота, марљивост итд. Зато се тај потенцијал налази шире од 2-4% популације
Између интелигенције и креативности нема неке посебне везе осим оне да је интелигенција по својој природи креативна. Наиме, није нам потребна креативност све док нешто решавамо рутински, већ само онда када треба да поставимо неку хипотезу, испитамо проблем на други начин итд. С друге стране, креативност интелигентног лопова не може да има везе са уметношћу, јер ова мора да буде уоквирена моралним вредностима.
Торенс дефинише креативност као:
“Процес којим особа постаје свесна неког проблема, тешкоће или недостатка у знању, за које не може да нађе научено или познато решење, те мора да тражи могућна решења, постављајући хипотезе: процењује, проверава и преиначује своје хипотезе и саопштава резултате.” (нагласак на интелигенцији, као код Термана и Фланагана)
Свест о недостатку или проблему: несвесно незнање, свесно незнање, свесно знање, несвесно знање
Корен – нов моменат у тумачењу талента, склоп особина + доследно изразито надпросечан учинак, условљен комбинацијом високо развијених способности и повољном унутрашњом и спољном мотивацијом. Реч је о комбинацији интелектуалних, вољних и емоционалних компоненти (а не доминантан нагласак на IQ), срединских утицаја, и интеракције између унутрашњих и спољних компоненти.
Разликујемо се по томе колико нам треба подстицаја да бисмо били креативни. Сартр: „Није важно шта су други учинили од нас, већ шта ћемо ми учинити од онога што су други учинили од нас“ (против Фројда, да је „дете отац човека“). Није важно само каква је спољна средина, већ и како је ми схватамо, да ли као проблем у смислу изазова. Постоје тзв. проактивни људи који чак и оно што по себи није подстицајно претварају у подстицај, за које спољашње препреке нису зидови. Реч је о некаквој алхемији, као кад бисмо олово претворили у злато и не дозволили да нас олово повуче на дно (лоше животне прилике итд.) То је можда повезано са интелигенцијом, али ипак мотиви овде играју веома важну улогу. Мотивација, воља је оно што води одлуци (жеља сама по себи не води ничему). Међутим, постоје и људи који су интелигентни, а малодушни, који ту интелигенцију не употребљавају у одређеним ситуацијама, тако да је овде реч о сложеним стварима. Велики уметници су имали веру у оно што раде упркос свему (позив), имали су снагу личности коју други немају, али шта је са многим другим такође талентованима.
Спољашњи услови који утичу на креативност
Став породице према креативности може да буде веома важан (рецимо породица цени више ефикасност од уметности, или на неку уметност гледа само као на стицање статусног симбола). Да би се оснажила креативност код детета, морате с њим да се играте, да се ослушкујете његове мисли и осећања, а многи погрешно мисле да ће се то надокнадити слањем деце на часове. Охрабрење је у детињству нарочито важно, у формативним годинама за личност, када још немамо своје Ја. Оно се не сме изједначити са априорним одушевљењем које дете итекако може да осети. Без критеријума и оквира нема шансе да се развије личност, па и креативност, она је увек у вези са неким препрекама и њиховим превазилажењем.
„Креативност је пупољак који цвета уз охрабрење, а којег обесхрабривање често спречава да се отвори“
„Да бисмо имали таленат, треба да будемо уверени да га имамо“ (Флобер)
Наша уверења су важна, јер одређују наше понашање и шта ћемо урадити (нпр. ако узмемо Достојевског као мерило, вероватно нећемо ништа урадити). С друге стране, „самопоуздање компромитује таленат“ – креативна особа није догматска, за њу нема децидних одговора на сва питања. Треба пре захтевати самопоштовање, то је важније; данас имамо идеологију самопоуздања која може завршити катастрофално. У том контексту креативност се данас често изједначава са агресивношћу, продорношћу или „флексибилношћу“ која подразумева прилагођавање нехуманим условима. Морамо да пазимо да не будемо таоци одређених идеологија, нпр. истицања „развоја каријере у менаџменту“ и слично. Намеће нам се један систем вредности како бисмо били интересантни на тржишту; то свакако треба да знамо, али ми смо нешто више од тога, ми треба да будемо флексибилни на свој начин, а то ће се често сукобити са владајућим захтевима за флексибилношћу. Реч „стваралаштво“ мора да задржи јаку вредносну оријентацију (везу са истином, правдом, лепотом итд.), а „креативни“ можемо бити на разне начине, па и у злу.
Такође, ту су и друштвени услови који подстичу креативност или је, пак, спречавају, пре свега материјални: „Једнакост прилика је прилика да се докаже неједнакост талената“. Обично се каже да егалитарне идеологије хоће да скрешу оне који штрче, да се не изразе таленти, али то није тачно. Друштво које хоће да напредује мора да развије своје таленте (супротан пример увоза „мозгова“ у САД), и једнакост прилика ће довести до већег броја остварења талента и самим тим повући друштво на горе. Данас је, међутим, друштвена неједнакост већа него 70-тих година.
Или друштвени услови кроз историју, с једне стране, периоди успона креативности (нпр. 12. век у арапском свету, ренесанса, Октобарска револуција), а с друге, милитаристички пореци. Међутим, можете имати ауторитарну или тоталитарну државу која цени одређене вредности, и обрнуто, демократију која је оријентисана само на потрошњу и где је креативност само декларативна. Став да је све ствар укуса гуши креативност јер ту мора да постоји вера у истинитост, вредност нечега, коју желимо да бранимо – виши вид стваралаштва је везан за поистовећење са истином.
Важан је и школски систем, одређени школски систем може не да подстиче креативност, како би требало, већ да је убија: „Образовање би требало да води развоју личности, тј. креативности а догађа се супротно“.
Важни су и друштвени менталитети. Жене су кроз историју спутаване да се креативно изразе, међутим, данас видимо да су оне све више успешне у областима које им до сада нису биле приступачне (наука, филозофија итд.) – „огроман број талената је у нашем друштву изгубљен само зато што су носили сукње“. Или код протестантске етике – ако не радите нешто што је у служби профита, стицања, то је губљење времена („Време је новац“), чак неетички, као паразитирање.