Post date: Feb 8, 2013 12:40:57 PM
Анри Бергсон: „Свако Ја је једна врста стваралаштва“
Теза: Свако од нас носи стваралачку клицу и неке посебне таленте у различитим облицима
Погрешни ставови о креативности
Нпр. сва су деца креативна, али ми касније знамо да развијемо нека уверења која блокирају креативност („креативност припада само уметницима, нисам ја за то“ или „боље да се ја не бавим тиме, јер видимо како живе уметници, није добро плаћено“). Зато је важно да немамо погрешне ставове о неким стварима да бисмо ослободили своје потенцијале – потребно је да скинемо наслаге предрасуда и погрешних појмова да бисмо схватили да је свако од нас креативан. Можемо бити креативни на разне начине, не само у својој професији, већ и у свакодневном животу, у различитим социјалним улогама (као супруг/-а, пријатељ/-ица, итд.)
Креативни процес има више фаза
Такође, некада имамо креативан процес, али он не даје финални производ, јер се дешава нешто између. Креативни процес има више фаза, и у свакој се може појавити блокада. Имамо инхибиране креативце, оне који имају креативан потенцијал, али га због унутрашњих неуротичних конфликата не реализују. Супротно општем уверењу, неурозе су једна велика инхибиција за креативан процес (Вилхелм Штекел – „Сваки уметник је неуротичар, али није сваки неуротичар уметник“)
Порекло речи „креативност“
Реч „креативност“ потиче од латинске речи creatus, што значи „порасти“. Раст се овде схвата не само као квантитативна категорија, већ и као квалитативна, као развој, у правцу нечег сложенијег, богатијег
Разлике у учесталости, нивоу и типу креативности
Постоје разлике у учесталости, нивоу и типу креативности. Такође, и у погледу историјских епоха – имамо велике креативне пробоје (нпр. стара Грчка, ренесанса, 18. век у западној Европи, 19. век у Русији), а онда следе епохе у којима се ништа велико и значајно не дешава, па затим период латенције, да би се после чинило да је ниодкуд избила стваралачка енергија
Који су спољни, друштвени услови који погодују креативности или је пак гуше (социологија стваралаштва). Имамо уверење да ће један велики креативац упркос свему испољити свој таленат (пример Нурејева). Али, наспрам те неколицине изразито снажних талената и карактера, колико има оних које нисмо упознали, који нису имали ту карактерну снагу, па су отишли другим путем. Није тачно да ће се геније или истина сами од себе појавити, морамо да им помогнемо – постоје околности које иду на руку стваралаштву и оне које га опструирају
Однос између креативности и интелигенције, талента, самоостварења
Креативност се повезује са интелигенцијом – сматра се да што је човек креативнији, то је интелигентнији. Интелигенција је иначе сама по себи креативна, као способност увиђања односа између појава или предмета, вештина брзог налажења решења у новим ситуацијама. Такође, са талентом – таленат је јединствен печат који нека особа доноси са собом. Таленат није само виртуозност, владање техником, то је оно „нешто“ што се не може до краја ухватити и дефинисати, чак нека „рањивост“, фелер (пример балерина Розеле Хајтауер и Марике Безобразове). Креативност се повезује и са личним унутрашњим развојем, самоостварењем (Абрахам Маслов). Потреба за самоостварењем је вишег психичког нивоа, она је незасита, што се више остварујете, све више желите да се даље остварујете. Због чега неки људи жртвују своје примарне и друштвене потребе да би остварили неко дело? Они то не раде зато што су мазохисти, него зато што су истински срећни једино када стварају (иначе је за стварање неопходно повлачење, осамљивање). То, међутим, не значи затварати се потпуно у себе, одвојити се сасвим од других. Уопште, постоји доста предрасуда и неспоразума у разумевању односа егоизма и стваралаштва, или психопатологије и стваралаштва.
Неуроза
Треба правити разлику између унутрашњих конфликата као таквих и неуротичних – ови други представљају стално понављање стереотипних образаца понашања у различитим ситуацијама и са различитим људима који долазе из подсвести, готово читава психичка енергија те особе иде на механизме одбране (Вуди Ален у „Deconstructing Harry”). Треба разликовати трагичну димензију егзистенције од неуротичне – патња може да буде изузетан материјал за стваралаштво. Дешава се да стваралац кроз стваралаштво излечи себе од неурозе, што су ортодоксни психоаналитичари порицали (по њима је то могуће постићи само кроз психоанализу). To што нисмо сасвим монолитни је услов за стваралаштво (унутрашњи дијалог итд.), међутим, код неурозе то води у блокаду, један део нас неће уопште да зна за други („сенку“), а онда овај узвраћа, свети се, шаље симптоме.
Сублимација – нпр. код хирурга, полицијског инспектора, љубитеља инсеката који на тај начин превазилази своју фобију, или Афроамериканаца који насиље преусмеравају у спорт, музику итд. Као да добро и зло нису сасвим одвојени, односно као да имамо енергију која у почетку није ни добра ни зла, или је и добра и зла. Већина великих светаца су били грешници, а и у Библији се каже да Бог не воли млаке, јер и код грешника има нека загриженост, искра која се може претворити у добро.
Историја појма креативности
Стари Грци нису имали реч за стварање, већ само за правити (poiein). Међутим, богатим алегоријама они су изразили осећај за стваралачко дело, имали су ту интуицију – постојала је разлика између њиховог непознавања стваралачког принципа на свесном нивоу (због космологије итд.) и ове интуције. Мит о Прометеју. Рим је био мање креативан од Грчке, али је у њему створена реч „креација“. Ипак, све до појаве (јудео)хришћанства није постојала теорија о једном Богу као творачком принципу и стварању из ничега (из Ништа, еx nihilo) – или је космос био вечан, или су створени само неки делови универзума (а не сви), Међутим, иако се стваралаштво приписује само Богу и његовој снази, из тога да је човек створен „по слици Божјој“ проистиче да су људи такође на неки начин ствараоци, коаутори. У 18. веку је човек почео себе да разумева као ствараоца,иако још увек није постојао масовни атеизам, да би у 19. веку дошло до идеје да је човек створио Бога (односно религију), а не Бог човека (Фојербах, Маркс, Ниче, Фројд итд., а корени су у старој Грчкој код софиста). Исток – сам склад у космосу је стваралачки. Сав посао духа је у томе да се испод вела илузија, привида, „Маје“, открије тај склад, оно тихо, нашим чулима невидљиво, и онда смо ствараоци, јер себи и другима откривамо оно што лежи у основи света. Модерно доба – империјализам и уништавање као наличје људске свемоћи и разума
Оригиналност
Велики ствараоци се не плаше туђе критике, већ својих властитих високих критеријума (нпр. случај спаљивања властитих књига). Онај ко се исључиво поводи за туђим ће стварати нешто конвенционално; међутим, то не значи да је оно што се допада маси нешто нужно некреативно, ради се о различитим облицима креативности, нпр. једно је у маркетингу, код кога се иде на допадљивост код публике, а друго у уметности. Такође, то не значи да ако сте шокантни и ако вас нико не прихвати, да сте авангардни и слично – прави мотив код великог ствараоца је да створи нешто што је у складу са његовим очекивањем. Бити оригиналан по сваку цену је иначе конформизам, само са обрнутим предзнаком, јер хоћемо само да нас други примете. Зато није све што је бизарно само по себи оригинално; оригиналност унутар креативности има универзалније значење, то јесте нешто ново, али што други препознају као нешто што су сами заборавили, потиснули (виши и нижи ниво оригиналности)
Аутентичност
Појам аутентичности у егзистенцијалистичкој психологији. Није срећа, већ аутентичност, циљ живота. Што више јуримо за срећом, она нам измиче, срећа долази тек кад нешто претходно урадимо, као награда. Бити аутентичан пре свега значи бити личност. Сви смо ми појединци, али није свако личност. Личност је задата, а не дата. Ми јесмо оно што од себе учинимо (Сартр), то не знамо унапред и зато је то нешто стваралачко. Бити аутентичан значи не тражити изговоре, не бити конформиста. Међутим, често се у страху да будемо аутентични у потпуности идентификујемо са својим социјалним улогама, иако многе улоге подразумевају одговорност. Тада смо снабдевени маскама с којма идемо кроз свет, а када пресуше ти извори креативности, долази до заборава себе, потискивања, што може да доведе до дифузног незадовољства, па и депресије. Зато је, супротно увреженој предрасуди, много већа цена ако не поседујемо своју личност.
Волас, Вертхајмер: „Уметност мишљења“ – фазе креативног процеса:
1. припрема, 2. инкубација, 3. наговештај, 4. илуминација (увид), 5. верификација (провера, потврда)
1. припрема
Важне су анализе грешака, креативан процес се заснива и на финим, тананим анализама теме
2. инкубација
Презасићени смо, уморни (overwhelmed), информације као да се нижу мимо наше свести. Потребно је да дођемо у неко друго ментално стање да бисмо изашли из тог ћорсокака, само воља и интелектуални рад не морају нас игде довести, потребна је медитативна сабраност. У креативном процесу потребно је повући се, одвојити се од спољашњег, јер је потребан мир (као коке које леже на јајима). Данас, међутим, контемплацију сматрамо пасивношћу, јер код ње нема ничег што нам активира чула, и зато ћемо стално ометати могућност те контемплације. Грејс Џонс: „Креативност ми долази ноћу“
С друге стране, када правимо паузу у стваралачком процесу, не значи да је то инкубација, може да буде потпуно празно, неискоришћено време, и то више личи на лењост – прерано смо одложили решење проблема, па кад му се поново вратимо, може да се испостави да смо у међувремену назадовали.
У периоду инкубације ослобађамо се погрешних претпоставки које смо имали, зато она може да води до илуминације – стичемо дистанцу у односу на неке претпоставке и зато можемо да их преиспитамо. Наше мисли се тада реорганизују, тако да изгледа да у инкубацији није баш све несвесно. Ми ту настављамо да решавамо, то је неко интензивно мишљење на које наша пажња није усмерена. Зато се може рећи да решење није тако изненада, да се у инкубацији увек нешто дешава, додуше на предсвесном нивоу.
Некада је добра та пауза везана за инкубацију, да би попустио грч, у стилу „ма нек буде шта буде“, као нпр. кад пливамо узводно и одједном, када смо се издвојили из те ситуације, долазимо до решења. Често треба променити приступ решавању проблема (слично је у емоционалним односима и везама), и зато је инкубација пожељна.
3. наговештај
Осећај да је решење проблема врло близу, као реч на врх језика, и зато је ова фаза врло симпатична, и требало би је оставити као засебну, јер је касније спојена са илуминацијом
4. илуминација (увид)
„аха доживљај“, „Еурека!“ – врхунски моменат који искупљује све претходне фазе и муке. Ово је осећај блаженства који мотивише на даље стварање. У моменту увида идеје се додирују и шири нам се мисаони хоризонт, као кад излазимо на неку чистину и можемо добро да распознамо околни предео. Шилер га назива „изненађењем душе“. Много је лепше изненађење које нам долази након што смо се трудили од онога које долази без труда, иако и њега волимо (схватићемо да је то срећа). Нпр. у религиозном животу ретко ће се коме десити неко мистичко искуство из чистог мира, мора се прећи један дугачак пут, с тим што се то тешко може поновити („милост Божја“). То су веома кратки тренуци, иако дуго остају њихови трагови. У психоанализи такође постоји овај моменат, он није довољан, али је кључан, прекретница у процесу исцељења душе
Хајдн је, компонујући тему рађања сунца, узвикнуо: „То није моје, то долази одозго!“. У том тренутку човек има утисак да решење није дошло од њега јер је превазишао самог себе (касније може да се јави осећај „зар је могуће да сам ја ово створио“). Осећамо препуштеност неком току који као да је изван наше воље, то је надахнуће које је итекако потребно код високог стваралаштва. Одсуство надахнућа упечатљиво се осећа код дела која нису (била) надахнута или је илуминација била веома слаба. Гете: „Ми само слажемо дрва на ломачу, а ломача се сама пали“.
Обукама, семинарима везаним за „трансценденталну медитацију“ (ТМ), self-development итд., само тиме не може се постати креативним. Илуминацији претходи врло концентрисан, мрављи рад на проблему. Велики уметници раде 10, 12 сати дневно, а некада и даноноћно, мора да постоји дициплиновано радно време, чак је понекад потребно да то буде у исти сат (као што наш организам или космос функционише). Шарл Бодлер: „Надахнуће је рођени брат свакодневног систематског рада“.
Међутим, не завршава се свако решење проблема „аха доживљајем“, нпр. код неких рутинских операција. Такође, илуминација није увек тотална, проблеми се решавају по етапама, тако да имамо више мањих „аха доживљаја“, слично циљу и међуциљевима – ако не сагледавамо добро међуциљеве може се десити да промашимо крајњи циљ („слон се једе на кашичицу“). Уз то, некада „аха доживљај“ не даје тачно решење, и зато постоји следећа, последња фаза у креативном процесу
5. верификација (провера)
Постоји осећај задовољства након провере, осећај да смо у складу са самим собом, са својим властитим, интерним критеријумима. То је осећај да се нека ствар заокружила. Људи су иначе страшно срећни кад нешто заокруже (гешталтистичка психологија) – остајемо незадовољни, осујећени, фрустрирани ако нисмо нешто завршили (нпр. код наглог губитка особе или незадовољене правде). Ако завршимо започето, више ћемо имати енергије за ново.