Post date: Feb 8, 2013 12:38:35 PM
Испитна питања и одговори
Оригиналност
Флексибилност
Стваралачка фантазија
Толеранција према неодређености
Отвореност искуства
Креативна генерализација
Флуентност идеја
Откривање, формулисање-развијање проблема
Неговање оригиналности ради саме оригиналности као такве “без икаквог осећаја за реалност, значило би чисту бесмислицу” (Стевановић). Ако се oригиналнo дeфинишe сaмo кao нoвo, нeoчeкивано, удаљено пo асоцијaцији, онда су многа оригиналнa решeњa, ако су бeз икаkве реалнe подлоге, бесплодна, беживотна, чак и бесмислeнa (сетимо сe друштвeнoг значaјa, утицајa на друге или на окoлнoсти). Другим речима, оригиналност јесте нужан критеријум, али не и довољан за стваралаштво.
Мерило креативности је:
- да се одговор не сме појавити више од једног пута у стотину испитивања.
- степен применљивости на стварност (тако се искључују случајни необични али ирелевантни, небитни одговори.)
- удаљеност, реткост, изворност, непоновљивост одговора
Креативност јe прoцeс који укључуje:
1. оригиналнoст (некoнвенционалнoст)
2. aдaптативносt (флексибилност и осећај за ситуацију)
3. реализацију (остварење)
6. У чему оригиналност више долази до изражаја: у откривању или у решавању проблема? Зашто?
Мекворт (1969) наводи експерименталне налазе који говоре да оригиналност више долази до изражаја у току откривања и формулисања проблема него у току њиховог решавања.Откривање проблeмa подразумева формулисање нових појмoва, проналaжeње и развијaње нових прoграмa, откривање нових правилa и принципа, нових тачкигледишта.Решавaњe проблeмa је избoр између постoјећих прoгрaмa, правилa и методa. Откривање, формулисање – развијање проблема заснива се, дакле, на широким когнитивним процесима и доводи често до открића у науци.
7. Наведите три одлике флексибилности (по вашем избору)?
– спосoбнoст изналaжењa, прихватaњa и усвајaњa рaзличитих стрaтeгиjа у решавaњу проблeмa;
– мењањe смера мишљeња у току решавaња зaдатaкa;
– спосoбнoст заузимaњa различитих тачки гледишта;
Имагинација: лат. imaginationem, imaginari: способност формирања менталних слика, осета и појмова о стварима које у том тренутку нису присутне тј. доступне виду, слуху или другим чулима. Урођена способност и процес стварања и асоцирања менталних слика и појмова унутар ума, од елемената изведених из чулних опажаја. Човек је способан, својом имагинацијом да се одвоји од конкретне стварности – од садашњег тренутка – да мисли о стварима које нису присутне у његовом опажајном пољу; да ствара унутрашњепредставе.
Елаборација је способност превазилажења датих стимулуса, тј. способност да се једна идеја или производ разради, догради, улепша, побољша.
10. Наведите 3 компоненте толеранције према неодређености ?
– 1. истраживање нових путева сазнања
– 2. толерантност према несагласности и неодређености
– 3. толеранција према искуству које није у сагласности са постојећим истинама.
11. Укратко изложите разлику између конвергентног и дивергентног мишљења?
Конвергентно мишљење подразумева истицање само једног, најтачнијег решења датог проблема, док дивергентно мишљење представља креативно извођење вишеструкихрешења једног проблема. Управо због тога Гилфорд је дивергентну продукцију везивао за креативност. Дивергентно мишљење подразумева способност брзе и флуентне елаборације различитих и оригиналних идеја на основу једне идеје или једног “окидача”. У креативном решавању проблема, или у решавању било ког сложеног проблема неопходна је способност “шетања” између дивергентних и конвергентних образаца мишљења да би се дошло до најоптималнијег закључка или решења у датој ситуацији. Дивергентна способност је једна од најважнијих за креативност. Појединац који поседује ту способност има креативан потенцијал, али ако нема и конвергентну способност неће изнедрити стваралачки производ.
12. Шта је „отвореност ума“ по психологу Рокичу?
Психолог Рокич (1960) је сугерисао да је “отвореност ума” општа особина личности и да је она у вези са способношћу образовања нових сазнајних система разних врста: опажајних (сетимо се “култивисања чула”), појмовних, естетских. Личности “oтвoренoг ума” спoсoбнијe су дa интегришу нова веровањa у свој сaзнајни систем, односно да шире и модификују тај систем.
Предавање 6 Комплексно мишљење
13. Допуните реченицу: мозак је конструисан као систем за израду и препознавање образаца.
14. Наведите и дефинишите два система мозга?
Два “ума” или два система мозга: хијерархијски и хетерархијски систем. Хијерархијски систем се односи на ниже нервне функције са малим степеном слободе, као што су рефлекси, инстинкти и аутоматизоване радње (нпр. жмиркање на сунцу). Хетерархијски модел мозга одговара највишим нервним функцијама где је потребна пластичност извршења и равноправност подсистема мозга (нпр, све сложеније вољне радње, доношење одлука, решавање проблема итд.)
1) Најстарији рептилски мозак се појавио код риба пре око 500 милиона година; затим се развио код водоземаца и достигао свој најразвијенији ступањ код рептила пре око 250 милиона година..Он обезбеђује виталне функције организма: контролише срчани ритам, дисање, телесну температуру, равнотежу, исхрану, уношење течности, репродукцију, агресивност. Састоји се од можданог стабла и малог мозга (углавном оно што чини и мозак рептила). Поуздан је, али и ригидан и компулзиван.
2) Лимбички мозак се појавио с првим малим сисарима, пре око 150 милиона година. Састоји се од хипокампуса, амигдале и хипоталамуса. Способан је да памти пријатне и непријатне доживљаје, те је код човека одговоран за емоције. То је и седиште наших вредносних судова, често несвесних, који имају велики утицај на наше понашање.
3) Нео-кортекс, почиње своју брзу eкспанзију код примата, а кулминира с појавом човека пре само 2 до 3 милиона. Његове две велике хемисфере добијају неупоредив и доминантан значај. Неокортекс је флексибилан и има готово неограничене способности учења. Захваљујући њему настаје култура.
Лева хемисфера (“мушки” мозак): задужена за десни део тела: говор, нумеричке способности, анализа, локална и секвенцијална обрада информација. Десна хемисфера (“женски” мозак): задужена за леви део тела; глобална, интуитивна, холистичка, аналошка; перцепција лица, музикалност.Кретање од једне до друге и назад називамо латералним (бочним) мишљењем: од дела ка целини, од анализе ка синтези, од разума ка интуицији, и обрнуто. То кретање чини креативност.
17. Наведите и дефинишите два начина на који се врши промена референтног оквира. Дајте примере.
Измена оквира референције (reframing) помаже да се ствари виде из сасвим другачијег угла, да им се да сасвим другачије значење. Обезбеђују нови поглед на ствари. Промена оквира реф. се дешава на више начина, нпр:
1) Променом смисла: дати другачији смисао неком понашању или ситуацији. Контекст остаје исти, али се другачије опажа значење неке ситуације или намера неког понашања. Пример: Господин Јовановић је добио отказ. Враћа се кући очајан. Његова жена и деца га уверавају да је то идеална прилика да покрене мали, породични бизнис о којем машта већ дуже време. Моћи ће да запосли и своје синове и чешће ће сви бити на окупу. Уместо залупљених врата, отказ добија значење отварања нових врата.
2) Променом контекста: поставити неко понашање, емоцију и сл. у други контекст не мењајући само то понашање или емоцију.Пример: ) Наставник српског сматра да је Пера “проблематично” дете, јер је расејан, немиран – не “држи га место”. Перин наставник физичког веома цени његову живост и спретност, каже да је “Пера свуда на терену”, и да му је најбољи елемент у фудбалском тиму. Исто понашање добија сасвим различито значење и вредност у другачијем контексту.
Упрошћено мишљење настоји да упозна свој предмет изолујући га од других, тј. занемарујући све нити које га повезују са другим предметима , контекстом и организацијом целине.Појам комплексног мишљења уводи нас и у боље разумевање утицаја интелигенције, мотивације, личности и средине на стваралаштво; боље речено припрема нас да схватимо да се све одиграва у динамичким интеракцијама појединачних способности, фактора и утицаја пре него у самим тим појединостима. Етимологија речи комплексно је од лат. com plexus, заједно уткано. У психијатрији и у психоанализи скуп делимично или потпуно несвесних представа с јаким негативним афективним набојем. Комплекси се структуришу у раном детињству и утичу на касније ставове и понашање појединца.
Комплексно би било стање које се може објаснити великим бројем модела који се међусобно не искључују, а ипак не могу да се збрајају. Нпр. човека је могуће описати са биолошког, физиолошког, психолошког, социолошког, филозофског , религијског и др. становишта и унутар тих становишта са мноштва различитих позиција. Онај ко хоће да разуме комплексан предмет треба да познаје све те моделе. Из тог знања израња једна глобална интуиција, која је увек подложна ревизији и која омогућава да се избегну бесмислице упрошћених судова и линеарних резоновања. Компликовано је много једноставније схватити од комплексног: компликован предмет се може у целини схватити ако се потрудимо да га анализирамо с добрим алаткама. Компликовано се најлакше може разлучити од комплексног , ако кажемо да комплексно има одлике живог, а да се компликовано односи на неживе ствари (механизми, машине, аутомати који се могу разложити до најситнијих делова и поново склопити).
Хомеостазија означава динамичку, живу, променљиву равнотежу. Од грч. homeo « слично » и stasis « постављено, непомично ». У биологији је то способност организма да одржи своју физиолошку равнотежу упркос спољних притисака (нпр. одржавање телесне температуре прилагођавањем спољним променама.) Хомеостазија је стање равнотеже или склада, унутрашњег и склада са окружењем, које не може бити статично и фиксирано, већ се мења. Дакле, иако је релативно стабилно, подложно је променама под утицајем “инпута” из система или окружења.
У системској психологији се каже да је човек, као и сва остала жива бића на планети, у потрази за равнотежом и да у томе прибегава једној или другој врсти хомеостазије:
1) „инертној хомеостазији“ или одржавању равнотеже статус квоом (лат., status quo: “постојеће стање ствари”) . Тако избегава сумњу, самопреиспитивање или снажне емоције, али зато се и не развија. Таква равнотежа је супротна флексибилности и креативности.
2) „динамичкој хомеостазији“ која подразумева отвореност искуства, развој свести и личности. То је креативна равнотежа.
Ентропија, грчка реч entropia: у физици и термодинамици, неред, деградација енергије; природна склоност ка губитку организације. У психологији, природни отпор променама. Свака промена је захтевна јер подразумева напуштање старог, самопревазилажење, а човек има природну тежњу ка сигурности и зато се плаши промена, чак и када зна да ће промена бити на боље. Тај отпор објашњава одлику затворености искуства, која блокира креативност.
Регресија: лат. regressio, корачање уназад враћање. У биологији, повратак сложених облика на раније, мање сложене, несавршеније облике; у физиологији телесна и органска дегенерација у вези са старењем; у психологији враћање на раније ступњеве развоја или инфантилне обрасце понашања.
“Не ниподаштавај ниједног човека и не презри ниједну ствар, јер нема човека који нема свој час и нема ствари која нема своје место.”
Редукционизам је свођење свега на само један узрок, на само један разлог, на само једно објашњење . Једнострано тумачење појава Редукционистичка грешка: Изједначавање производа с његовим извором, касније фазе са ранијом, свођење сложенијег облика на једноставније, нпр: “љубав је само биохемијска реакција”, „човек је само виша животиња“ и тд.
У образовању и култури важи принцип да се квантитативно сиромаштво претвара у квалитативно сиромаштво.
Образовање не чине ни празне апстракције, општа места, ни уско специјализовано, у себе затворено знање.Специјалисти, као и не-специјалисти имају половичну културу или подкултуру. Специјалисти зазиру од великих, глобалних идеја (Маркс је сковао за њих израз „фах идиоти“), док се не-специјалисти, дакле они који нису стекли никакво темељно знање у једној области, често карикатурално упињу да о свему дају своје непоколебљиво мишљење. Образовање или општа култура било би повезивање знања и интердисциплинарност или боље речено – трансдисциплинарност . То не треба бркати са тежњом за апсолутним, тоталним знањем. Немогуће је постићи такво знање. Морамо увек бити свесни нереда, неизвесности, промена, вечне недовршености знања, случаја, ограничености људског ума.
Предавање 7 Интелигенција I део
a. Наслеђе: обезбеђује могућност, диспозицију за развој
b. Средина: систем кумулативних дејстава историјских, културних и актуелних социјално ситуационих чинилаца (подстицаји и прилике за реализовање потенцијала)
c. Лични ангажман: како и колико ће појединац да користи своје потенцијале и различите срединске утицаје.
Почетком XX века, Алфред Бине и Теодор Симон су развили први задовољавајући начин за мерење интелигенције у циљу раздвајања заостале деце од оне која могу са успехом да прате школу. Бине је био уверен да је интелигенција јединствена способност која се може изразити једном једином општом мером упркос хетерогености задатака.Бине јe зато хтeо да изoлуje од свих осталих фaктoрa (образoвaњa, шкoлскoг успехa, сoциoeкoнoмскoг нивоа итд.) “чисту урођену интелигeнцију”.
Бине-Симонов приступ – одговори на пажљиво одабрани сет питања/задатака - још увек је основ савремених тестова интелигенције. На крају се долази до квантитативног показатеља који изражава меру интелектуалне развијености - тзв. ментални узраст или однос између календарског и менталног узраста. Поређeњeм мeнталнoг узрaстa (на оснoву oдгoвoрa нa тест зa oдрeђeни узраст) и стварног узрaстa добија се разломак где је бројитељ ментални узрaсt, а именитељ стварни.
После Бинеа усвојена је Штернова идеја да се учинак на тесту интелигенције изражава коефицијентом интелигенције (IQ).Коефицијент се изводи из менталног узраста, који се дели са календарским и добијени резултат помножи са 100.Касније су конструисани и тестови за старије узрасте, а уведен је и велики број невербалних тестова.
Животне ситуације су другачије од eкспeрименталних: у тестовима се чeсто тражи од испитаникa дa рeaгује нa неку имaгинарну ситуацију кao да је реална. Ако испитаник немa никакво прeтхoднo искуствo или није обучен за ту врсту ситуација биће му теже a понекад и немогуће дa испрaвнo одговори нa питање. Одговoри децe су нeизбeжнo резултатњиховoг стечeнoг знaњa и искуства, а не сaмo интелигeнцијe.
Стернберг примећује да се теорије о интелигенције заснивају на унапред припремљеним специфичним задацима “упакованим у епрувете и бочице за употребу у лабораторији”. Другим речима, раскорак између лабораторијских услова и стварног живота је огроман: “ У животу људи не морају да решавају проблеме аналогије (осим кад полажу тестове) нити да притискају дугмиће кад се појави светлуцање или звук”
“Интелигенција је појам који смо смислили да бисмо могли да процењујемо и евентуално класификујемо појединце према њиховој успешности у обављању задатака или у ситуацијама које вреднује једна култура.” Ова дефиниција, за коју сам Стернберг каже да је “квази-дефиниција” показује његову главну оријентацију јер обухвата суштинске аспекте његове концепције интелигенције: когнитивне (сазнајне) и контекстуалне (контекст, ситуација, моменат...) аспекте и унутрашње и спољашње аспекте.
“Веома је важно да мој рад изађе из психолошких часописа. Мислим да је стварно важно да се интелигенција постави у реалан свет и реалан свет у интелигенцију” (Стернберг)
30. Која су три аспекта или компоненте интелигенције према Стернбергу?
Полазећи од становишта које наглашава коришћење, примену интелигенције Стернберг поставља тројни модел интелигенције, односно три аспекта или компоненте интелигенције:
“Интелигенција није само оно што се мери тестовима, већ и оно што измиче тестовима” (Едгар Морен, социолог и антрополог, творац методе комплексног мишљења). Осим примедбе на вештачке услове, други заједнички недостатак претходно поменутих тестова: квалитативна анализа, тј. уочавање креативних одговора је врло ограничено.Неки необични одговори, који не одговарају очекивањима имплицитно присутним у тестовима, могу се неадекватно протумачити (као погрешни, промашени, непримерени и сл.)
32. . Шта значи термин „метакогниција“?
Метакогницијa : свест о сопственом мишљењу, разумевање, надзор, евалуација, корекција сопственог мишљења. Састоји се од следећег: препознавање постојања проблема, дефинисање његове природе, избор корака за његово решавање, избор тежишта пажње и одлука о времену које треба посветити појединим компонентама проблема (одлука о приоритетима), надгледање решавања проблема, процена решења до којег се дошло.
33. Шта је по Едварду де Бону много важније од коефицијента интелигенције?
Према де Бону је изједначавање мишљења с коефицијентом интелигенције крајње опасно, зато што из тога неминовно логички следе две претпоставке: прво, да људи с високим коефицијентом интелигенције не морају да уче да мисле, и друго, да људи с мањим коефицијентом интелигенције ионако не могу да уче да мисле. Исход је да се не чини ништа. Учење мишљења, закључује Де Боно, чак може бити значајније за успех од коефицијента интелигенције.
34. . Шта је номотетичка грешка?
Номотетичка грешка: веровање да се именовањем проблема он решава (почива на закону магијског мишљења да је име исто што и ствар која се именује) Нпр., у психологији, када пацијент чује да се његово тмурно, тужно расположење зове “депресија” и да се то подводи под клиничку дијагнозу. Именовање проблема доводи до олакшања услед осећања ослобођења од личне одговорности, тога да многи други имају исту “дијагнозу”, и наде у излечење. Ово олакшање је, међутим, кратког даха, јер нису установљени друштвени, ситуациони или унутрашњи фактори који су довели до депресије. Проблем је именован, пацијент осећа да свест о проблему решава или би требало да га реши, али у стварности он остаје нерешен.
35. Попуните празна места: Западна култура цени брзину менталне обраде, док су друге културе веома подозриве према брзо обављеним задацима: сматрају да је све што је брзо и кусо.
Додатак предавању 7 Интелигенција I део
Валах и Коган (1966) су заговарали да се тестови креативности, за разлику од тестова интелигенције, морају задавати без временских ограничења. Они су показали да су стереотипни,обични одговори веома расположиви (брзо и лако се долази до њих) док су оригинални одговори релативно нерасположиви (време латенције је дуже). Латенција, од лат. latens, скривено;неупадљиво, неактивно, успавано; с одложеним дејством
У почетку тестирања и креативне и некреативне особе дају уобичајене одговоре. Ритам асоцирања код некреативних особа је брз, а код креативних спор. Оригинални одговори се јављају касније и то у све већем броју. Уколико постоји временско ограничење некреативни појединци могу дати већи број одговора, јер је код њих и латенција одговора краћа (већа брзоплетост, површност, импулсивност, “конфекцијски” одговори, жеља за самодоказивањем и сл.) У том смислу је неопходно тестове креативности давати без временских ограничења, односно оставити сваком испитанику онолико времена колико он то жели.
Тестове креативности би требало давати без временских ограничења, односно оставити сваком испитанику онолико времена колико он то жели.
Највећи недостатак тестова интелигенције, у односу на процењивање креативности, јесте постојање само једног исправног решења, док су сва друга нетачна. Тиме се не води рачуна о примени интелигенције у животним ситуацијама: у стварности, решење у првом реду зависи од конкретне ситуације, од тога шта човек жели и чиме располаже. Зато се људи једнаке интелигенције у истој животној ситуацији могу различито сналазити. Другим речима, у животу нема задатака код којих се не наилази на комбинацију више фактора код решавања, што не налазимо у досадашњим тестовима интелигенције.
Предавање 7 Интелигенција II део
Спирман претпоставља да сви интелектуални задаци захтевају две врсте способности:
1. општу способност (G-general) која је заједничка свим задацима који укључују било који облик мишљења, без обзира на конкретан садржај задатка
2. специфичну способност (S-specific): важна само за конкретан садржај, за тип задатка.
Терстон (1938) се супротставља Спирмановој двофакторској теорији интелигенције. По њему, интелигенција се састоји од скупова међусобно независних примарних спосoбнoсти које имају једнак статус у интелектуалној структури (другим речима нема супериорних и инфериорних способности). Терстон је нашао доказе за 7 групних фактора (“прималија” или примарних менталних способности): вербална способност, вербална флуентност, нумеричка способност, спацијална способност, способност асоцијативног памћења, перцептивна брзина, индуктивно закључивање.
Факторско-аналитички резултати којима је Терстон располагао указивали су на нужност да се сваки појединац опише преко профила менталних способности, уместо само једног показатеља интелигенције као што је IQ. Каснија Терстонова истраживања су показала да су многи фактори које је сматрао независним међусобно корелирани, те да се може дозволити постојање једне опште способности која се може дефинисати као спосoбнoст увиђањa битних oднoсa између eлeменатa, ствари и појавa (нарочитo у новимситуацијaмa). Упркос томе, Терстон је ипак до краја остао уверен да су групни фактори (“гроздови” способности) битнији за предвиђање успеха у школи и у занимању од општег фактора.
– Флуидна и кристaлизовaнa интелигенција.
1) Флуидна (урођена): врста мишљења у коме је наглашено правилно закључивање; општа способност увиђања однoса
2) Кристализовaнa (стечена) : ширина знања, префињеност, интелигенција стечена личним искуством, човеков приступ интелектуалним вредностима властите и универзалне културе; вештине и компетенције услoвљeнe културом, oбразовaњeм и мотивационим фaкторимa.
Кристализована интелигенција се углавном развија на основу формалног школског учења.
Флуидна интелигенција се развија под утицајем индивидуалног, случајног учења појединаца у свакодневном животу.
43. Чиме је Кател касније ублажио оштро раздвајање два општа фактора интелигенције? Шта је значајно тиме постигао?
Кател је касније ублажио оштро разликовање ове 2 врсте интелигенције “теоријом инвестирања”. Суштина теорије инвестирања је у томе да се интелигенција инвестира у учење те производи актуелни ниво кристализоване интелигенције. За ову годину, ниво развоја кристализоване интелигенције је функција прошлогодишњег нивоа развоја флуидне интелигенције и прошлогодишњег интереса у школском раду и успеха.
Тиме се нечија интелигенција не процењује само према њеном нивоу у одређеном тренутку (стање) већ и према њеном развојном потенцијалу (процес). Значај процесног схватања интелигенције, као способности која може да се развија, захваљујући мотивацији, „инвестирању“ у интелигенцији образовање, радом, упорношћу је у следећем: IQ је раније схватан као трајно својство личности. Дете које полаже тест са осам година бива етикетирано за цео живот: колико је деце обесхрабрено и упропашћено заувек због такве етикете? Под истим условима је стабилност IQ тачна, али се показало да свака промена у условима живота и образовања (промена породичног, школског или друштвеног окружења, као нпр., емигрирање) може да има позитивне или негативне ефекте на интелектуални развој.
Истраживања које је спровео институт INED су показала да IQ деце имиграната може да порасте за 10 бодова за неколико година! Ефекат « Флин » (Flynn) по имену научника који је показао редовно повећање IQ за 0,25 просечно годишње. То повећање се објашњава многим разлозима, међу којима су: школство, породична васпитна клима и пракса, побољшање услова живота, технолошки развој друштва итд.
Закључак је да потпуно природна, изворна, непомућена, независна општа интелигенција представља мит . Увек постоји мешавима изворне интелигенције и стечених способности.
46. Допуните реченицу: Социјални психолози тумаче различите резултате на тестовима тако да је мера интелигенције често мера друштвене неједнакости.
– Гарднерова теорија мултипле интелигенције
– Стернбергова тројна теорија интелигенције
– Големанова теорија емоционалне и социјалне интелигенције
Некада се за моносаванте користио термин «идиот савант» (фр. idiot savant) : ментално заостала особа која, парадоксално, има изузетно добро развијену једну посебну интелектуалну способност или вештину, као што је то нпр. компјутерско памћење датума, имена, телефонских бројева, затим изванредно брзо и тачно извођење „напамет” аритметичких операција сабирања и множења чак и петоцифрених бројева и сл. Међу моносавантима су највише заступљени аутисти.
49. Шта кажу критичари теорије о изузетној интелигенцији моносаваната?
Критичари кажу да се у теорији о моносавантима уствари бркају појмови интелигенције (као способности учења, решавања проблема и прилагођавања новим ситуацијама) и посебих способности или талента. Нпр. моносаванти који су изразито надарени у једном подручју не доживљавају нешто као проблем у тој области, односно не решавају проблем у правом смислу речи, те не морају да примењују интелигенцију (имају и натпросечну меморију фокусирану на дату уску област; могу да имају фотомеморију, лако региструју и памте оно што виде).Интелигенција се иначе дефинише способношћу трансфера знања из једног у друго подручје, што иначе моносаванти не умеју да раде, јер би иначе користили своју изузетну способност у једној уској области и у другим областима.
Упркос анатомској раздвојености 7 врсти интелигенција које је навео, Гарднер је био свестан да оне нису појединачно потпуно независне једне од других, тј. да формирају скупове, профиле способности. Оне међусобно сарађују у решавању задатака и проблема.
Педагошке и хуманистичке импликације Гарднеровог модела: ученици који показују тешкоће у неким школским предметима, као што су матерњи језик и математика, нису нужно недорасли у свим областима школског подучавања. У раду с таквом децом умешан наставник се труди да им обезбеди могућности да искажу своје способности и интересовања користећи врсте интелигенције које су им најразвијеније. Тиме се постиже и мотивациона моћ или спирала успеха: када ти ученици схвате да су добри у нечему и када за то добију признање наставника и вршњака, ослобађају се комплекса ниже вредности и почињу да се ангажују и у областима у којима се осећају мање успешно и лагодно. Проблем је у томе што школски програми наглашавају оно што вреднује одређена култура (или тржиште) а остало обезвређују.
Терстон је већ 1924. предложио да се као критеријум интелигенције не узима брзина, већ баш супротно томе, способност да се “прикоче” импулсивни, брзи одговори да би се дошло до промишљенијих. Међутим, то нас изводи из чисто когнитивних оквира и указује и на црте личности и темперамента.
52. Допуните реченицу: Ајзенкова теорија полази о једног неразрешеног проблема у тестирању интелигенције. То је питање снаге или дубине интелигенције насупрот брзине.
1. Ментална брзина брзина решавања проблема)
2. Истрајност се односи на степен у коме испитаник истрајава у покушајима да реши тешке проблеме или, обрнуто, на лакоћу одустајања.
3. Одлика проверавања грешака односи се на тенденцију испитаника да прави грешке или да случајно погађа, без провере тачности решења.
Брзина је вероватно основна когнитивна одлика, док би истрајност и одлика проверавања биле више повезане са својствима личности.
Предавање 8 Емоционална и социјална интелигенција.
1. осећај (променафизиолошког стања и пратећи осећај, пријатан или непријатан, или осет - стегнути мишићи, убрзани рад срца, плиће дисање...)
2. когницију (сазнање, спознаја, откриће)
3. акциону тенденцију (побуђује, подстиче, мотивише на акцију, на стварање, на дело)
55. Допуните реченицу: Емоције су још значајније као извори спознаје о начинима нашег бивстовања у свету, начинима на које се суочавамо са стварношћу и постављамо према њој.
56. Зашто је нужна сарадња између разума и емоција? Емоције нам говоре о томе шта вреднујемо, али нису поуздан коначни арбитар тога шта је заиста вредно. Емоционална интелигенција захтева да процењујемо наше емоције, да преиспитујемо њихове темеље и ваљаност. У њој је присутна сарадња између разума и емоција.
57. Кратка дефиниција ЕQ. Способност праћења својих и туђих емоција и употреба тих информација у размишљању и понашању. ЕQ се темељи на препознавању властитих осећаја у тренутку у којем је до њих дошло
58. Допуните:
Метаспознаја je - свест о властитим мисаоним процесима.
Метарасположење je - свест о властитим расположењима и емоцијама.
1. Свесни себе: oвакве су особе свесне својих емоција у тренутку у којима их доживљавају те поседују емоционалну свесност и префињеност. Самосталне су, свесне својих граница, доброг су психичког здравља, углавном ведре и оптимистичне.
2. Утопљени: особе из ове групе осећају се преплављене емоцијама и немоћне да им измакну, као да су оне у потпуности преузеле власт над њима. Не поседују потпуну свест о својим осећајима па су у њима изгубљени јер не знају како да се поставе.
3. Помирени: ове особе углавном немају проблема са схватањем својих осећања, али их, ма какви били, и не покушавају променити. Имају пасиван, а не делатан став према својим емоцијама
60. Допуните реченицу: између експлозије и имплозије царски пут је експресија.
61. Ко је творац термина „емоционална писменост“? Шта се под тим подразумева?
Овај појам развио је трансакциони аналитичар Клод Штајнер. Када смо емоционално писмени то значи да осећамо осећања, знамо шта осећамо и колико снажно, као и шта је узрок тих осећања у нама или у другима. Научили смо како, када и где да их изразимо и да их контролишемо. Знамо како емоције утичу на друге и прихватамо одговорност за њихово дејство. Према Штајнеровом концепту, емоционална писменост се креће од потпуне неписмености до писмености. Он емоционалну писменост и неписменост не види као јасно разграничене категорије него их схвата као делове једног континуума. Овај континуум он назива “скала емоционалне свесности" у којој разликује осам категорија .Прве три категорије припадају емоционалној неписмености, док емоционална писменост почиње са четвртом категоријом, тзв. лингвистичком линијом. Емоционална писменост није само индивидуална него и социјална категорија. Богатство појмова и речи којима се осећања изражавају зависе и од културе, тако да у неким језицима за изражавање осећања постоји само једна реч, док се у другим, са богатијим фондом речи за емоције, различитим речима може изразити интензитет и квалитет осећања. Што нека култура више вреднује осећања, то је лексички фонд те културе богатији емоционалним речима.
62. Дефинишите појам „алекситимија“ .
Алекситимија: (грч.: а- “недостатак”, lexis, “реч”, и thymos “емоција”). Термин алекситимија сковао је 1972. др Петер Сифенос, психијатар с Харварда. Описује стање у којем особе имају проблема с разликовањем појединачних емоција, као и с разликама између емоција и телесних осета. Таквим особама недостају речи за осећаје. Штавише, чини се да им недостају и осећаји, мада то заправо може бити последица њихове немогућности да изразе емоције, а не потпуног изостанка емоција. Емоције су кључ за разумевање психосоматских поремећаја. Већина психосоматских пацијената није у стању да речима опише своја осећања.
Боља контрола емотивног испољавања повезана је са напредовањем у вербалном изражавању. У току свог емоционалног развоја дете постаје све способније да контролише своја осећања и да препозна емотивне сигнале које добија од других особа.
Емоционална интелигенција се побољшава са старењем.
65. Допуните реченицу: социјална компетенција је овладавање вештинама битним за одржавање складних односа са својом социјалном средином.
66. Шта стваралаштво, осим оног на спонтано-експресивном, дечијем нивоу, захтева и подразумева?
Високи степен самодисциплине, истрајности и толеранције на фрустрације, односно капацитета одрицања од краткорочних задовољстава, зарад удаљенијег, већег добра.
1) Самосвест (self-awareness): темељ ЕQ
2) Самоконтрола (self-management) -управљање својим емоцијама
3) Самомотивација (self-motivation) управљање својим побудама, мотивима у основи је сваког достигнућа, остварења и успеха
4) Емпатија (social awareness) препознавање емоција код других
5) Умеће одржавања социјалних контаката
Предавање бр. 8: Мотивација и стваралаштво
69. Наведите три суштинске карактеристике мотивисаног понашања и три елемента мотивисаног понашања: Интензитет, усмереност и истрајност; мотив, активност, циљ
70. Које су две стране мотивације?
1) Негативна кад је човек је “гоњен”, “натериван” непријатним унутрашњим стањима, недостацима на акцију: окретање “од нечег” 2) Позитивна кад је човек “привучен” неким вредним циљевима: кретање “ка нечему” - инсентивна мотивација. Мотив самоактуализације спада у ту групу мотива.
71. Попуните празнине. Разлика између позитивне и негативне мотивације је више у ...................... него у .................................. (у квалитету него у интензитету)
72. Шта је Ерос у Платоновом миту “Гозба”? Кратко протумачите.
Ерос, жеља, чежња, је дете Пеније (сиромаштва) и Пороса (богатства). Жеља је моћан извор креативности зато што је истовремено осећање недостатка, лишености и пуноће за којом се чезне, трага, која се антиципира.
73. Цитат о жељи по избору. Зашто вам се баш та мисао допада?
74. Дефинишите интринзичну и екстринзичну мотивацију: одаберите одговор А или Б за унутрашњу мотивацију.
А) Интринзичну или унутрашњу мотивацију можемо дефинисати као скуп силâ које подстичу појединца да својевољно, без икакве спољне принуде, врши неку делатност зато што има интересовање за њу, осећа задовољство, то га обузима.
Б) Особа је интринзично мотивисана када радо обавља неку делатност, независно од било каквог спољашњег подстицаја или награде.
Екстринзична или спољна мотивација је присутна када појединац нешто ради првенствено због последице или последица које су изван саме те делатности: да би, на пример, избегао казну или напротив, да би добио неку награду, стекао признање или одобравање од стране других.
75. Шта значи „ефекат сувишне детерминације“? Који психолошки доживљај прати тај ефекат?
Ефекат сувишне детерминације означава појаву када се особама, које су већ спонтано и природно мотивисане за неку активност поврх тога дају и неке награде, њихова посвећеност опада. Они постепено губе првобитно интересовање за ту активност. Психолошки доживљај: “ово што радиш није довољно вредно само по себи, зато треба да те додатно подстакнемо”
76. .Шта значи израз потреба за самоодређењем?
Потреба коју има сваки човек да доживљава себе као главног узрочника и покретача властитог понашања и деловања, да има осећај да бира и одлучује о томе шта или како ради; тежња ка шо већој аутономији. Све што личи на притисак, принуду, контролу, смањује осећај самоодређења те самим тим и унутрашњу мотивацију као главну покретачку силу понашања и делања. Свако људско биће је мотивисано потребом да осети да самог себе детерминише тј. да располаже што већом могућношћу избора у што већем броју ситуација.
77. Етимолошко значење речи „екстравагантно“: од латинског extra, изван и vagere, лутати; extravagantem расипништво, прекомерно, претерано, раскошно.
78. Опишите стање тока:
Ток, на енглеском flow, је ментално стање у коме се особа налази у стању потпуне преданости ономе што тренутно ради,а које се одликује осећањем фокусираности енергије, потпуне поистовећености и јединства са оним што ради, превазилажења својих дотадашњих могућности без осећања напора. Концентрација је на врхунцу, губи се свест о себи, појам о простору и времену, осећа се савршена контрола над оним што се ради, лакоћа, савршена хармонија са активношћу и са собом самим. Одлика тока је спонтана радост, чак усхићење, занос. Због тога он представља најмоћнију унутрашњу награду.То је стање у коме су људи до крајњих граница обузети оним што раде, с неподељеном пажњом, њихова свест је у акцији коју спроводе. Мисао „одлично ово радим“ , свест о томе прекида осећање тока. Досада, депресија, анксиозност, немир су сушта супротност стању тока.
79. Шта је неопходно да би се ушло у ток?
У стање тока се улази кад постоји равнотежа између могућности и изазова. То захтева одређени ниво компетенције, вештине (“несвесно знање”, које је постало део бића, када више не мора да се мисли на то како се нешто ради јер се овладало техником, занатом ).Али исто тако, задатак треба да донекле премашује актуелне способности. Људи се најбоље усредсређују када постоји изазов, када је циљ захтевнији од уобичајеног. Ако се од њих премало захтева, досадно им је, ако је циљ превише захтеван и тежак, постају анксиозни. Ток се дешава у деликатној зони између досаде и анксиозности.
80. Каква је мождана активност за време тока?
Ток има свој еквивалент у можданој активности, где се понавља исти парадокс: најизазовнији задаци су остварени са најмањим утрошком менталне енергије. У току мозак је у стању опуштености, мозак се смирује, кортикална активност је смањена јер је његова активност достигла савршени склад са захтевима ситуације и тренутка.У том стању се постиже максимална ефикасност уз минимални утрошак енергије.
Предавање 9. Психоанализа стваралаштва
81. Шта све обухвата термин психоанализа?
1) поступак истраживања психичких процеса у циљу допирања до њихових несвесних корена;
2) дијагностичко-терапијску метода психичких поремећаја која се је настала и развила се на основу истраживања у домену патологије, анализе симптома неуротичара.
3) теорију личности (говори о структури и развоју човека).
4) филозофско-антрополошку теорију: примена психоаналитичке теорије у анализи митолошких, антрополошких, уметничких и религијских феномена.
82. На која два приципа је Фројд је засновао своје истраживање, опис и анализу психичких процеса ?
1) на принципу несвесног. У сваком човеку постоји динамичко несвесно сачињено од потискивања нагона и жеља који делују на његов свесни живот и понашање мимо свести.
2) на принципу либида или сексуалног нагона,а нарочито инфантилне сексуалности, чије је постојање дотада било негирано а која игра, веома рано, одлучујућу улогу у формирању психе и карактера личности.
83. Како је Фројд дошао до открића несвесног и његовог одлучујућег места и значаја у човековој личности?
Као лекара заинтригирали су га узроци тешких и спектакуларних болести (парализе, поремећаји вида, говора, стања привремене суманутости, итд.) без органског узрока и физиолошке аномалије. Помоћу хипнозе (са доктором Шаркоом у Паризу и Нансију) затим помоћу технике слободних асоцијација ( са доктором Бројером у Бечу), Фројд открива скривене, у несвесно потиснуте узроке у биографији пацијената. Касније му и тумачење снова потврђује тезу о постојању несвесног слоја психе. За снове је Фројд рекао да су „царски пут у несвесно“.
84. Шта је циљ психоанализе, а шта основни терапеутски метод који користи?
Циљ психоаналитичког третмана је да омогући пацијенту да поново постане свестан потиснутих сећања на трауматске догађаје из прошлости како би се са њима суочио, интелектуално и емоционално, те на тај начин уклонио суштинске психолошке узроке неуротичних симптома. Основни терапеутски метод је метод слободних асоцијација које отварају пролаз ка потиснутом и доводе до абреакције
85. Шта значи термин абреакција?
Абреакција је намерно провоцирано или спонтано оживљавање сећања и „пражњење" афеката који су повезани са потиснутим представама и сећањима на неки трауматски доживљај. Абреакцијом долази до смањења или отклањања емоционалне напетости настале услед притиска потиснутог садржаја. Абреакција је редовно праћена јаким емоционалним „изливима”, узбуђености у понашању и говору. Мада до ње долази и спонтано, обично се јавља током психотерапије.
86. Које критеријуме, према Карл Поперу, треба да задовољи неки скуп мишљења да би постао научна теорија?
- Кохерентност (унутрашња непротивречност теорије, повезаност), 2) једноставност (без сувишних елемената) 3) емпиричност (проверљивост теорије у пракси) 4) одсуство таутологије и циркуларности (таутологија је понављање једне мисли различитим речима) и 5) оповргљивост
87. Допуните. Критикује се Фројдове биологистичко схватање људске природе по којем је човек енергетски систем, који је:
а) подстакнут сексуалним и агресивним нагонима;
б. егоистичан (руковођен принципом задовољства)
в. детерминисан (несвесним факторима и мотивима )
г) у вечном сукобу са друштвеним ограничењима
88. По чему је психоанализа грандиозна појава?
Не постоји ниједна област људске делатности у којој је тако велик ефекат постигнут са тако мало средстава и инструментарија: практично, Фројд само разговара са својим пацијентима. Нема ту сложене машинерије савремене медицине, никлованих инструмената, електронике, лампица које се пале и гасе, или неке сложене статистичке анализе из које научник цеди кап по кап истине. Само два човека разговарају (talking therapy, или терапија разговором).Зато је психоанализа задивљујући продор човековог духа у човеков дух.
89. Структура личности по Фројду.
Личност човека је, према Фројду, троделна и састоји се из Ида, Ега и Супер-ега. Ид је биолошки део личности којим владају инстинктивни сексуални пориви који траже задовољење. Супер-его представља савест, друштвено условљене контролне механизме које родитељи усађују деци у најранијем детињству. Его је свесно ја створено кроз напетост и интеракцију између Ида и Суперега. Его покушава да помири супротстављене захтеве Ида и Суперега са условима спољне реалности. Тачне хијерархије између ова три појма нема, али могло би се рећи да је Ид извор енергије, Eгo је растрзан између нагонских захтева и моралних ограничења савести, а Супер-его је ту да обузда Ид преко Ега. Карактер наше личности, према Фројду, зависи од способности Eга да балансира између ове две моћне силе које царују нашим умом.
90. Објасните механизме одбране и њихове функције.
Механизми одбране су несвесни унутрашњи механизми који представљају одбрану ега против мучних афеката. Заједничке одлике свих механизама одбране је да су несвесни (човек их не користи свесно), аутоматски (ненамерни) и кривотворе стварност (услед тих механизама човек погрешно процењује друге људе, ситуацију и себе саме). Њихово јављање је (скоро увек) испровоцирано страхом, стидом, осећањем кривице. Функције тих механизама су следеће: ублажавање различитих негативних осећања која су последица нерешених проблема и конфликата; превазилажење, избегавање, замена или игнорисање фрустрација или претњи; одбрана човековог ја (ега), самопоштовања, од угрожавајућих спољашњих опасности и од сопствених неприхватљивих нагона и жеља.
91. Који су неуспешни или патогени а који успешни или здрави, продуктивни механизми одбране?
Фројд, а касније и његови следбеници су механизме одбране поделили на оне који успешно бране Его и оне који својим радом, уколико се устале, воде у извесно патолошко психичко функционисање. Неуспешни (патогени) или дисфункционални механизми су порицање, потискивање, негирање, пројекција, рационализација, изолација, идентификација, реактивна формација, регресија итд. Успешни су сублимација и регресија у служби Ега који су присутни у стваралаштву.У успешне, адаптативне механизме одбране Фројд сврстава и хумор
92. Разлика између ментално здравог и нездравог одношења према стварности и проблемима.
Ментално здрав човек више користи суочавање са проблемом и његово савлађивање или свесну борбу за његово превазилажење, док ментално оболели човек систематски користи механизме Его одбране, а мање суочавање са проблемима и изазовима и савлађивање. Код ментално здраве личности није угрожен принцип реалности. Савлађивање, обуздавање, је свесно разрешавање конфликтне ситуације и припада основној рационалној функцији Ега. Међутим, иако се Его нормалне личности успешно бори са захтевима Ида, Суперега и спољне стварности, у случају великог стреса, трауме, када страх ступи на сцену Его осећа потребу да се одбрани. Велики изазови, крупни догађаји у животу појединца или хронични стресови покрећу неке механизме одбране који су му потребни док се не сабере, не “дође к себи”, не прикупи снагу за борбу и нове изазове. Механизми одбране, дакле, нису патолошки сами по себи већ онда кад преузму превласт над појединцем и тада постају неурозе.
93. Који је по Фројду основни механизам одбране, на којем почивају сви остали?
Потискивање или репресија је по Фројду, темељ и образац свих психичких одбрана, кључни и најважнији механизам одбране који је описао Фројд у својим радовима. Састоји се у потискивању из сећања свих оних непријатних доживљаја и представа везаних за забрањене жеље, али и у активном спречавању да се појаве у свести. Не потискују се сами нагони, већ искључиво њихови ментални представници (идеје, представе, појмови), док енергија нагона остаје слободна и трага за заобилазним путевима растерећења у омашкама, досеткама, сновима и симптомима.
94. Одаберите и укратко објасните један од следећих механизама одбране (изузев сублимације).
Порицање, рационализација, идентификација, регресија, веровање у супротно, изолација,померање,пројекција, реактивна формација, бежање у болест, повлачење,маштање и дневно сањарење.
95. Укратко опишите механизам сублимације.
Насупрот потискивању као основи свих одбрана, стоји сублимација која је основа стваралаштва. У сублимацији се примитивни сексуални и агресивни пориви преображавају у потребу за креацијом, па је сублимација бесконфликтно разрешење постискивања. Сублимација је зрели, продуктивни механизам одбране, јер не блокира психичку енергију, а задовољење потребе усмерава кроз друштвено прихватљиву активност.Овај механизам трансформише енергију сирових и неприхватљивих нагона у префињене, социјално прихватљиве и цењене мотиве. Фројд је тврдио да је сублимација једина друштвено позитивна и корисна одбрана, али и најздравија за личност.
96. Зашто је сублимација, иако најздравији и најпродуктивнији, уједно и најређе коришћен механизам одбране?.
Сублимација захтева постојање других способности: снажан и интегрисан Его, интелигенцију, таленат, сензибилитет, креативност, али и стваралачке подстицаје и усмерење добијене у детињству.
97. Наведите 4 Фројдове теорије о уметности:
Фројд је најчешће помињао уметност као илустрацију својих открића у патологији, али је говорио и о самој суштини ове појаве , тј. о смислу уметности. Његова гледишта можемо грубо поделити на 4 теорије које су се јавиле сукцесивно: 1. Уметност је сублимација. 2. Уметност је катарза. 3. Уметност је регресија у служби Ја. 4. Уметност је објект-катекса и фантазија. Ова четири учења се делимично преклапају, а сублимација је најопштије у смислу да обухвата остала учења.
98. Етимолошко значење катарзе и објашњење појма катарза.
Појам катарзе долази од грчке речи катарзис, што значи чишћење, прочишћавање. Срећемо тај појам још код старих филозофа (нарочито Аристотелово учење о катарзи). Механизам катарзе је механизам ослобађања од унутрашње тензије, олакшање, растерећење нагона. Постоји тумачење да се катарза постиже механизмом пројекције, екстернализацијом свог унутрашњег проблема и пребацивањем на другу, обично фиктивну личност. (нпр. Гете свој самоубилачки порив пребацује на лик младог Вертера). Тиме се постиже остварење и уједно и пражњење или чишћење емоционалног набоја. Сличан ефекат уметност постиже и код читаоца, или уопште публике – корисника уметничких дела, што објашњава уживање у рецепцији уметности.
99. Наведите шта је о механизму катарзе у уметности рекао један од следећих аутора (одаберите мисао која вам се највише свиђа од те три): Бодуен, Клајнова или Супек.
1) Уметник-стваралац пројектује своје комплексе и сукобе у дело: а исто тако и посматрач пројектује своје комплексе у дело у којем ужива. Ова пројекција подсвесне природе, чини нам се као један дубок узрок уживања. Уметност је, дакле, за посматрача као и за ствараоца, имагинарно остварење његових жеља, и то несвесних жеља.” (Шарл Бодуен);
2) Естетско уживање публике може се објаснити идентификовањем с доживљајем разарања и надокнађивања, превазилажења у ре-креирању депресивних доживљаја. Преко уметничког дела, које служи као средство жаљења, и уметник и публика поново доживљавају и ублажавају своју депресију ( Мелани Клајн);
3) Песник стварајући постаје свој властити лекар, те је уметничко изражавање једна врста аутоанализе, један хотимично или добровољно изазвани поступак абреаговања, одлобађања од депримирајућих афективних стања. Сва је разлика у томе, што је у том поступку неуротичар само покушај, док је генијални човек успех. (Руди Супек)
100. У чему је разлика између неуротичне регресије и стваралачке регресије у служби ја? Док је код неуротичара или других облика душевног обољења регресија неповратна или бар споро и тешко повратна, у уметности представља контролисан процес, са сачуваном и стално присутном могућношћу повратка. Другим речима, стваралац контролише и користи регресију и не само да се враћа у реалност, већ обогаћује реалност и себе самог. Регресија му служи да лакше приступи несвесним садржајима, кроз повратак на фазу маштања, сашарења, фантазије.
101. Како психоаналитичар Крис тумачи инспирацију?
Крис описује искуство инспирације као регресију која се дешава продором несвесног садржаја у свест. Растварање унутрашњих препрека и цензуре свести личност осећа као да му се нешто догађа неодољивом снагом, као да то долази из неког извора изван њега, а уствари долази из његовог несвесног. Материјал несвесног је ослобођен стега и долази у свест.
102. Допуните: неуротичари користе енергију за потискивање док уметници користе користе енергију за стварање
103. Да ли психоанализа објашњава уметничко дело?
Сва четири психоаналитичка тумачења феномена уметности су, у ствари, тумачења потребе за уметничким стваралаштвом, стваралачких мотива, одговарају на питање зашто човек ствара, шта га на то нагони. Сам Фројд је рекао да је сама природа уметника, његова надареност, његова уметничка генеза недоступна психоаналитичким истраживањима, тј. да је природа уметничке способности и уметничког дела неприступачна са гледишта психоанализе. Психолошка анализа не може ништа да каже о уметничкој обдарености, о таленту, нити је њено да открива средства којима уметник ради, дакле уметничку технику. Психоанализа се, дакле, бави мотивима за стварање а једна друга дисциплина, естетика, се бави природом, својствима и квалитетима уметничког дела.