Komuniklogija II

Post date: Feb 7, 2013 6:07:06 PM

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА КОМУНИКОЛОГИЈЕ

КОМУНИКОЛОГИЈА

2. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Друштвени услови настанка и развоја комуникологије

Комуникологија – наука са интердисциплинарним истраживачким подручјем

Комуникологија и друге науке

Комуникологија у Србији

НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ

Научно-технолошка револуција има извориште у високоразвијеним западним земљама (САД, Западна Европа, Јапан...), које су у другој половини XX века достигле тачку засићења у масовној индустријској производњи.

Реч је о друштвеном феномену садржаном у крупним и радикалним научним, техничким и технолошким продорима у све области друштвеног живота ових земаља.

Мада је органски настала у њима, научно-технолшка револуција се различитим обимом, брзином и дометима проширује и на остале делове света.

Научно-технолошка револуција манифестује се кроз неколико емпиријски врло очигледних промена.

Реч је о:

1) мењању друштвеног положаја науке,

2) убрзаном долажењу до све значајнијих и, с обзиром на друштвене последице, радикалнијих техничко-технолошких отрића и иновација,

3) компјутеризацији и роботизацији производње,

4) проналажењу нових материјала и извора енергије,

5) развијању нових технологија и привредних грана, односно технолошко-производних комплекса,

6) освајању космоса,

7) новим моделима управљања производњом, али имплицитно и друштвом у целини.

Промена друштвеног положаја науке изражава се у:

а) наглом порасту научно-истраживачке делатности и волумену научних сазнања,

б) појави мноштва нових научних дисциплина које кореспондирају са сложеношћу савременог друштва,

в) неизбежној улози науке у решавању актуелних проблема друштвеног живота и

г) детерминишућој улози науке у привредном и друштвеном развоју.

Обим научних знања до којег је човечанство дошло удвостручио се тек 1750. године. До другог удвостручења дошло је кроз 150 година (1900), до трећег кроз 50 година (1950), до четвртог кроз само кроз 10 година (1960), па ако је ова скала тачна, може се закључити да је на измаку другог миленијума, у односу на 1960. годину, научно знање већ много пута аритметичком прогресијом увећано.

КОМУНИКОЛОГИЈА КАО ДЕРИВАТ НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Потпуни развој свих медија масовног комуницирања у првој полoвини ХХ века

Преображај традиционалног индустријског у масовно друштво

Засићеност друштва масовним комуницирањем у друштвеном животу

КОНСТИТУИСАЊЕ КОМУНИКОЛОГИЈЕ

СРЕДИНА ХХ ВЕКА

Рана истраживања почетком ХХ века (штампа) САД

Улога радија и филма у Немачкој и СССР између два светска рата, радија (Орсон Велс) и телевизије током другог светског рата у САД

Административна истраживања у пропагандним службама војске САД током другог светског рата

ПРОФИЛИСАЊЕ ПРЕДМЕТА КОМУНИКОЛОГИЈЕ

Истраживање масовног комуницирања отвара проблем тотелитета људског комуницирања

Комуницирање: примарна људска интеракција и базични елемент друштвене структуре

Истраживано у већ етаблираним нуакама

КОМУНИКОЛОГИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ

Будући да је комуницирање истраживано у различитим научним оквирима и да је тоталитет људског комуницирања елузиван и флуидан феномен, КОМУНИКОЛОГИЈА ЈЕ НАУКА СА ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИМ ИСТРАЖИВАЧКИМ ПОДРУЧЈЕМ КОЈА БАШТИНИ САЗНАЊА ИЗ МНОГИХ НАУКА.

КОМУНИКОЛОГИЈА И СОЦИОЛОГИЈА

Како је комуникологија друштвене наука која истражује и пручава комуницирање као примарну људску интеракцију, на којој се заснивају сви друштвени односи и целокупна зграда друштвене организације, она нужно има додира са СОЦИОЛОГИЈОМ КАО НАУКОМ О ДРУШТВУ

СОЦИОЛОГИЈА: зашто се успостављају друштвени односи?

КОМУНИКОЛОГИЈА: како се успостављају друштвени односи?

КОМУНИКОЛОГИЈА И ЛИНГВИСТИКА

Пре конституисања комуникологије највећим делом су истраживане вербалне, језичке форме комуницирања.

Питање како функционише језик упутило је лингвистику ка проблемима структуре језика (Фердинанд де Сосир) и довело је до основне јединице значења, тј. знака.

Семиологија/семиотика је наука о знацима, али не само језичким знацима, већ о целом низу питања, а централно је питање значења знакова.

КОМУНИКОЛОГИЈА И ПСИХОЛОГИЈА

Значење настаје као ментално-психички садржај на индивидуалном нивоу људске егзистенције и као такво је и у домену психологије.

Не постоји из социјалне заједнице апсолутно изоловани појединац, па је највеће интерсовање за феномен комуницирања показано у оквиру социјалне психологије (психичко понашање појединца у оквиру групе).

КОМУНИКОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА

На ментално-психичку структуру човека не утичу само генетске предиспозиције, већ је његово понашање резултанта наслеђених особина и процеса социјализације.

Антрополошко разумевање човека пре свега значи разумевање феномена културе, као израза човековог ’одрађивања’ од природе, а културе изван неког облика комуникационе праксе - нема.

КОМУНИКОЛОГИЈА И ПОЛИТИКОЛОГИЈА

Социолошки одговор на питање зашто се (комуницирањем) успостављају друштвени односи уводи нас у политичко поље, јер не постоји друштво које истовремено није и политичко друштво.

Политика је интересно мотивисана индивидуална и групна активност.

Јавно, масовно комуницирање се у савремености најчешће испољава као политичко комуницирање.

КОМУНИКОЛОГИЈА И ЕКОНОМИЈА

Интерес се најчешће одређује као материјални интерес.

У савременом друштву деловање свих комуникационих центара у масовном комуницирању мотивисано је неким лукративним и/или нелукративним разлогом.

Економија медија, менаџмент медија…

КОМУНИКОЛОГИЈА И КИБЕРНЕТИКА

Настала у исто време када и комуникологија.

Интердисциплинарна наука о управљању системима:

а) математичка теорија комуницирања,

б) општа теорија система,

в) теорије управљања.

Нуди алтернативну парадигму у разумевању феномена комуницирања.

ТРИ ПРИСТУПА КОМУНИКОЛОГИЈИ

Зато што је комуницирање најпре истраживано, а и данас се истражује, унутар већ етаблираних наука, уочавају се три приступа комуникологији.

1) Један број теоретичара пориче њен научни идентитет и јасну предметну одређеност, тврдећи да је комуницирање елузиван феномен, чији се различити аспекти морају истраживати у различитим наукама. Према овом становиштву могуће је развити различите теорије, али не и науку о комуницирању.

ТРИ ПРИСТУПА КОМУНИКОЛОГИЈИ

2) Исти аргумент, али другачију интрепретацију, користе и присталице другог, у савремености преовлађујућег приступа, који комуникологију одређују као науку са интердисциплинарним подручјем истраживања. Наглашавају да се различити аспекти комуницирања могу заиста истраживати у предметном оквиру мноштва различитих наука, али је, исто тако, комуницирање јасно профилисан друштвени однос који се у целини може разумети само у јединственом, комуниколошком предметном оквиру.

ТРИ ПРИСТУПА КОМУНИКОЛОГИЈИ

3) Трећи приступ, произашао из претходног, афирмише комуникологију као нову филозофску дисциплину у оквиру социјалне филозофије, будући да је њен предмет један од два базична елемента друштвене структуре. Зато се ни један друштвени проблем не може истраживати а да у научно-методолошки оквир истраживања нису укључена у комуникологији досегнута научна сазнања која имају аксиомску вредност.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Слично као у свету и у Србији су одређени апсекти комуницирања најпре изучавани у оквиру различитих научних дисциплина, првенствено - социјалној психологији, лингвистици и социологији, а аутори који су се бавили овим феноменом оставили су неколико дела, незаобилазних у комуниколошкој литератури.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Једно од њих свакако је књига Знакови и значења (1982) Николе Рота у којој овај психолог истражује разлике између вербалног и невербално комуницирања, ослањајући се на бројне теоријске радове и емпиријска истраживања.

Социолингвиста Ранко Бугарски у књигама Језик и лингвистика (1972), Лингвистика о човеку (1975) и низу других расправља о језику/говору и утврђује његове функције у комуницирању.

Најзад, Александар Тодоровић покушава да истоименом књигом заснује Социологију масовних комуникација(1974), разграничавајући њен предмет од предмета осталох социолошких дисциплина, пре свих социологије сазнања и социологије културе, кроз систематизовање бројних социлошких и културолошких теорија о масовном комуницирању.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Прву књигу насловљену именом Наука о комуницирању објавио је Фирдус Џинић (1978), третирајући феномен комуницирања у социокибернетској и психосоциолошкој равни, како се сам изјаснио у њеном поднаслову.

Садржај књиге је прилично шаролик, идеологизован и оптерећен поглављима која сигурно не припадају комуниколошком предметном оквиру.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Пионирско и најзначајније дело, којим је, заправо, у Србији заснована комуникологија као посебне научна дисциплина (потом и истоимени наставни предмет на Факултету политичких наука у Београду), била је књига Томе Ђорђевића Теорија информација, теорија масовних комуникација (1979).

Родноначелник Београдске комуниколошке школе, на трагу симболичких интеракциониста, резултата истраживања у социјалној психологији и у ’новом филозофском кључу’, поставља и развија комуниколошки категоријални апарат који се мора узети у обзир у сваком новом приступу проблему комуницирања.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Данас се комуникологија или из ње изведене наставнедисциплине предају на основним и дипломским студијама филозофских, филолошких, учитељских, уметеничких и факултета за менаџмент у Србији.

ПИТАЊА

ЗНАК: ОСНОВНА ЈЕДИНИЦА КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА

3. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ЗНАК: ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА

ОЗНАКА И ОЗНАЧЕНО

ВРСТЕ ЗНАКОВА

ФУНКЦИЈЕ ЗНАКА

ШТА ЈЕ ОВО?

ЧОВЕК ЈЕ КАО ПРЕДСТАВНИК ЉУДСКЕ ВРСТЕ:

ЧОВЕК - УНИВЕРЗУМ

Знак је прва тачка додира између људи и свеколиког окружења, јер у свом чулном, емоционалном, когнитивном и конативном тоталитету човек почетни, први контаткт са природном и друштвеном средином успоставља сензорним апаратима чула - упијајући знакове.

Знак је почетак сваке мисли и сваког делања.

”Људска цивилазација зависи од знакова и система знакова, а људски дух се не може одвојити од функционисања знакова - ако се већ не може идентификовати са таквим функционисањем” (Чарлс Морис).

УНИВЕРЗУМ ЗНАКОВА

Лице просторно и временски неомеђеног универзума човек сагледава у неограниченом мноштву знакова.

Све у природи и друштву може бити знак и све, уосталом, јесте знак у човековом делању према природи, међусобним и друштвеним односима.

ПРИМЕРИ

ЕТИМОЛОГИЈА ПОЈМА ЗНАКА

ЗНА-К

ЗНА-ТИ

ЗНА-ЊЕ

SEMION (ГРЧКИ) - ЗНАК

SIGNUM (ЛАТИНСКИ) – ЗНАК

ЗНАК = СИГНАЛ?

ДЕФИНИЦИЈА ЗНАКА

ЗНАК је чулни на/драж/ај – stimulus, који указује на постојање одређног објекта:

материјалног предмета,

живог бића,

идеје,

емоције,

појаве,

стања,

процеса…

СРТРУКТУРА ЗНАКА

Класично одређење знака (aliquid stat pro aliquo: нешто стоји уместо нечег) указује на постојање два структурална елемента знака, који су у дијалектичком јединству:

ОЗНАКУ и

ОЗНАЧЕНО

СРТРУКТУРА ЗНАКА

Најчешће су ознака и означено посебни ентитети (слово А је ознака за глас А, име ознака личност, суза у оку ознака за тугу, итд.) који УКАЗУЈУ НА ДРУГИ СТРУКТУРАЛНИ ЕЛЕМЕНТ ЗНАКА.

Могуће је, међутим, да означено постоји без ознаке (ПРИМЕР).

Такође је могуће да ознака постоји без означеног, односно да производи означено (ПРИМЕР).

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

РАЗЛИЧИТО ОЗНАЧАВАЊА СТРУКТУРАЛНИХ ЕЛЕМЕНАТА ЗНАКА

Секст Емпирик (стоик) разликовао:

ОЗНАЧУЈУЋЕ (име личности)

ОЗНАЧЕНО (значење ознаке, појам: мисао о објекту)

ОБЈЕКАТ (стварну личност)

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

Фердинанд де Сосир: лингвистички знак

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

Чарлс Сандерс Перс разликовао:

ЗНАК

ОБЈЕКАТ

INTERPRENTANT (ЗНАЧЕЊЕ)

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

Знак као међузависну релацију између ОЗНАКЕ и ОЗНАЧЕНОГ на којој ЗА ЧОВЕКА настаје ЗНАЧЕЊЕ одређеног знака изводимо из приступа Чарлса Вилијема Мориса (“Основе теорије о знацима” – 1938)

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

Морис под знаком разуме:

ОНО ШТО СЛУЖИ КАО ЗНАК – НОСИЛАЦ ЗНАКА (sign vehicle): ОЗНАКА

ОНО НА ШТА СЕ ЗНАК ОДНОСИ (designatum – врста објекта, denotatum – конкретан објекат): ОЗНАЧЕНО

INTERPRETANT: ЗНАЧЕЊЕ КОЈЕ НАСТАЈЕ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ

INTERPRETATOR: ЧОВЕК

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

У сваком случају ЗНАК увек подразумева РЕЛАЦИЈУ између ДВЕ РЕЛАТЕ (Ролан Барт)

Без те релације не би било могуће да човек ДОСЕГНЕ ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

ПО НАЧИНУ НАСТАНКА

ПО ЧУЛНОЈ ПЕРЦЕПЦИЈИ

ПО СЛОЖЕНОСТИ

КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОЈЕДИНИХ СЕМИОЛОГА

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

ПРИРОДНИ ЗНАЦИ (СИГНАЛИ)

ВЕШТАЧКИ (АРБИТРАРНИ, КОНВЕНЦИОНАЛНИ) ЗНАЦИ

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

АУДИТИВНИ (чуло слуха)

ВИЗУЕЛНИ (чуло вида)

ТАКТИЛНИ (чуло додира)

ОЛФАКТИВНИ (чуло мириса)

ГУСТАТИВНИ (чуло укуса)

Поред набројаних, човек такође располаже чулима за бол, за кинестетске, статичке и органске осете, па би, следстево томе, ова класификација могла да се прошири и одговарајућим знацима, али је њихово учешће у обликовању порука, због наглашене интраперсоналности, знатно дискретније (бол у стомаку, рецимо, изазива гримасу на лицу која је за учеснике комуникационог чина визуелни знак).

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

ЈЕДНОСТАВНИ (МОНОСЕМИЧНИ)

М

СЛОЖЕНИ (ПОЛИСЕМИЧНИ)

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

Ч.С.Перс:

ИКОНЕ (фотографија)

ИНДЕКСИ (дим)

СИМБОЛИ (застава)

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

Ч.В.Морис:

ИНДЕКСИЧНИ ЗНАЦИ (тај, овај, онај…)

КАРАКТЕРИШУЋИ ЗНАЦИ:

а) иконе

б) симболи

УНИВЕРЗАЛНИ ЗНАЦИ (све, ништа, свашта,сваки…)

ФУНКЦИЈЕ ЗНАКА

ЕКСПРЕСИВНА (изржавање стања објекта)

АПЕЛАТИВНА (указивање на објекат)

РЕПРЕЗЕНТАТИВНА (замењивање објекта)

КОМУНИКАЦИОНА (носиоци информација)

ЗНАК И КОД

Знаци се веома ретко појављују сами и издвојени, независни од других знакова, а никада изван одређеног природног, психичког и социјалног контекста.

Оно што не дозвољава да се људска свест изгуби у својеврсној знаковној полифиноји, што сваком знаку даје одређено место у универзуму, везујући га за одређени материјални или апстрактни објекат, и што омогућава човеку да схвати значење знакова, јесу скупови норми научени у пооцeсу социјализације, а сваки од њих представља одређени КОД.

КОД – наредно предвање

ПИТАЊА

КОД: НОРМАТИВНА АРМАТУРА ЗНАЧЕЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА

4.ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Појам и дефиниција кода

Друштвена и историјска условљеност

Настајање

Врсте кодова

Функције кода

Енкодирање и декодирање

ПОЈАМ КОДА

Француски – code од латинског – codex: стабло дрвета/дебло из кога се исецају плочице за писање.

Касније: зборник закона или прописа

ШИРЕ ЗНАЧЕЊЕ КОДА

КОД = КОДНИ СИСТЕМ исто што и:

ЗНАКОВНИ СИСТЕМ,

СИМБОЛСКИ СИСТЕМ или

СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ

Скуп свих инваријантних јединица (знакова) којима систем располаже и скуп правила помоћу којих се те јединице комбинују у комуницирању.

УЖЕ – КОМУНИКОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ КОДА

КОД је скуп/систем правила који омогућава разумевање значења знакова у једном знаковном систему. Такав, он је део, УНУТРАШЊА НОРМАТИВНА АРМАТУРА, знаковних система и ПРЕТПОСТАВКА ЊИХОВОГ ПРЕОБРАЖАЈА У СИМБОЛСКЕ/СЕМИОТИЧКЕ СИСТЕМЕ.

Заснива се на принципима (Умберто Еко):

ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ (А замењује Б: ознака – означено): први ниво кодирања: ПЛАН ИЗРАЗА - ДЕНОТАЦИЈА

КОРЕЛАЦИЈЕ (и А и Б се могу комбиновати са другим инваријантним јединицама): други ниво кодирања: ПЛАН МОГУЋНОСТИ - КОНОТАЦИЈА

НАСТАЈАЊЕ КОДА

Настаје као имплицитна или експлицитна конвенција, историјски и друштвено детерминисан договор међу људима.

”Код зависи од договора његових корисника” (Фиск и Хартли).

Реч договор треба појмити крајње условно, будући да већина кодова настаје:

а) кроз спонтани консензус који се постиже бржим или споријим прихватањем норми које конституишу одређени код – СПОНТАНИ КОДОВИ,

б) али и врло дословно, имајући у виду да су многи кодови резултат формалног споразума стручњака, чије норме касније постају императивне – АРБИТРАРНИ КОДОВИ.

ИСТОРИЈСКА И ДРУШТВЕНА УСЛОВЉЕНОСТ КОДА

Код је историјски детерминисан јер настаје, примењује се и развија у одређном временском периоду, а понекад и потпуно нестаје из употребе. Пример је сваки вербални систем симбола чија је употреба временски омеђена (језик Инка или славеносрпски језик).

Друштвено је условљен с обзиром да настаје и користи се у одређеном социјалном амбијенту: различитим друштвеним групама које настају из етничких, конфесионалних, професионалних, регионалних, итд. разлога.

ПРОМЕНЉИВОСТ/ДИНАМИЧНОСТ КОДОВА

Већина кодова јесу динамички системи правила који се развијају кроз време како би задовољавали потребе својих корисника у одређеном социјалном контексту (СВИ ПРИРОДНИ ЈЕЗИЦИ).

Постоје релативно и апсолутно статички кодови (ПРАВИЛА О КОРИШЋЕЊУ ФИГУРА У ШАХУ).

ОПШТОСТ КОДОВА

Критеријум – ширина употребе:

општи кодови и

посебни кодови (подкодови, субкодови).

Увек мора имати у виду друштвена група унутар које се код формира (социјална одређеност кода), јер општи код за једну друштвену групу може бити посебан за другу.

ВРСТЕ КОДОВА

На основу степена конвенционалности могу се разликовати:

логички и

естетски кодови.

ЛОГИЧКИ КОДОВИ

Логички кодови сужавају значењско поље знакова, фиксирајући њихова значења и међусобне односе.

У логичке кодове спадају:

лингвистички (кодови усменог и писаног језика/говора),

паралингвистички (прозодијски),

екстралингвистички (кинезички, проксемијски и кодови језичких замена – језик глувонемих),

научни (таксиномијски и алгоритамски),

друштвени (протоколи, ритуали, игре и мода) и

мантички (астролошки, картомантски, хиромантски, ониромантски, као и кодови гледања у шољу, пасуљ, плећку, кристалну куглу...).

ЕСТЕТСКИ КОДОВИ

Естетски кодови релативизују значења и међусобну зависност знакова, тако да су њихова денотативна значења потиснута лепезом могућих конотативних значења.

Насупрот логичким кодовима, који су у већој или мањој мери конвенционални и релативно затворени системи, естетски кодови су на самој ивици конвенционалности или чак представљају ad hoc конвенцију, по правилу су аналошко-асоцијативни и у великој мери отворени системи.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Сваки код има пет функција у комуницирању.

Прва функција: код одређује ширину семантичког поља знакова, односно потенцијални волумен значења који одређени знак садржи у себи (пример: реч ’коса’). У тој функцији налази се мера денотације одређеног знака, схваћена као степен усаглашености између означеног, ознаке и представе коју у процесу семиозе могу да изазову.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Друга функција: код утврђује међусобни однос знакова, који шири или сужава, прецизира или релативизује њихову семантичку вредност. Ова функција узрокује појаву конотације у процесу семиозе, која мноштвом различитих могућности приморава човека као субјекта комуницирања да у интеракцији знакова потражи њихово ’право’ значење.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Трећа функција: код омогућава процес семиозе и преображај знака, као чулне јединице, у симбол, као менталну јединицу, са одређеним значењем/значењима.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Четврта функција: код је као скуп/систем норми неизбежна претпоставка настанка симболских/семиотичких система и представља њихово везивно ткиво, због чега се, често, код и симболски систем изједначују, тј. симболски систем назива кодним системом.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Пета функција: код је својим постојањем претпоставка симболског организовања садржаја свести и емоција као порука.

Комуницирање, схваћено као размена порука међу људима, није могуће ван неког симболског система, а како ниједан симболски систем не може да се формира без кода као своје нормативне арматуре, може се констатовати да је код condicio sine qua non комуницирања.

ЕНКОДИРАЊЕ И ДЕКОДИРАЊЕ

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ КОМУНИКАЦИОНОГ ЧИНА

ЕНКОДИРАЊЕ: симболско организовање информације као поруке, ’уношење’ информације у поруку, коришћење неког кода за саопштавање информације.

ДЕКОДИРАЊЕ: супротан процес, разумевање значења поруке коришћењем истог кода, ’извлачење’ информације из значења поруке.

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА – УЧЕЊЕ КОДОВА

Овладавање кодовима представља суштину социјализације. Овај процес укључивања појединца у друштво, који траје, практично, целог живота, остварује се учењем различитих кодова.

Први је код усменог матерњег језика/говора, затим различити паралингвистички и екстралингвистички кодови, па институционализовано учење писаног језика/говора, све до врло сложених научних и естетских кодова, као и кодова које свакој генерацији намећу актуелне друштвене промене (КОДОВИ РАЗЛИЧИТИХ СОФТВЕРА итд.).

КОГНИТИВНА МАПА – СКУП КОДОВА

Човеков когнитивни потенцијал, целина његовог ментално-психичког искуства као свесног бића, изражава се у броју и разноврсности кодова који су похрањени у том искуству.

Тај потенцијал директно утиче на степен комуникационе компетентности човека и, последично, његову друштвену позиционираност као појединца.

Из комуниколошког угла: кодови којима човек влада директно одређују разумевање значења знакова, тј. њихово транспоновање у симболе.

ПИТАЊА

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

КОМУНИКОЛОГИЈА

5. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДВАЊА

СЕМИЛОГИЈА/СЕМИОТИКА И ЊЕНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

СИМБОЛ ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА/СИМБОЛА

ДЕНОТАТИВНО И КОНОТАТИВНО ЗНАЧЕЊЕ

СЕМИОЛОГИЈА/СЕМИОТИКА

semeion + logos (грчки): СЕМИОЛОГИЈА – НАУКА О ЗНАЦИМА

СЕМИОЛОГИЈА = СЕМИОТИКА (Гиро)

Чарлс Морис: СЕМИОТИКА је ‘органон’, инструмент свих наука, ‘наука свих наука’, јер се људско сазнање не може одвојити од знакова и не постоји изван њих.

ДИСЦИПЛИНЕ СЕМИОЛОГИЈЕ

Унутар семиолошких дисциплина и њихових правила постављене основе за разумевање процеса семиозе.

СЕМАНТИКА

СИНТАКТИКА

ПРАГМАТИКА

СЕМАНТИКА

Проучава: ОДНОС ИЗМЕЂУ ОЗНАКЕ (НОСИОЦА ЗНАКА) И ОЗНАЧЕНОГ (designatuma/denotatuma)

СЕМАНТИЧКО ПРАВИЛО: Сваки посебан објект, као појединачни објект или класа објеката (denotatuma/designatuma – означено), подразумева одређену ознаку.

Заснива се на ПЕРТИНЕНТНОСТИ ЗНАКА: релативно нераскидивој релацији ознака – означено и код природниних и код вештачких (арбитрарних, конвенционалних) знакова

СИНТАКТИКА

СИНТАКТИКА/СИНТАКСА

Пручава: ОДНОС ИЗМЕЂУ ЗНАКОВА, тј. ОЗНАКА

СИНТАКТИЧКА ПРАВИЛА (настају у комуникационој пракси сваке социјалне заједнице) као последица чињенице да у стварности нема изолованих знакова.

ПРАВИЛО ФОРМАЦИЈЕ: утврђује доупустиве знаковне склопове унутар једне групе знакова (нпр. стварање реченице)

ПРАВИЛО ТРАНСФОРМАЦИЈЕ: могућност преображаја једног у други знаковни склоп унутар исте групе знакова (нпр. стварање друге реченице из претходне)

ПРАГМАТИКА

Проучава: како настаје значење у динамичком контексту, имајући у виду семантичко и синтатктичка правила.

ДИНАМИЧКИ КОНТЕКСТ ЈЕ МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКИ И СОЦИЈАЛНИ ОКВИР (РЕФЕРЕНТНИ ОКВИР) КОРИШЋЕЊА ЗНАКОВА, тј. ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА, који ВЛАДАЈУ ИЛИ НЕ ВЛАДАЈУ ОДРЕЂЕНИМ КОДОВИМА.

Било каква ПРАГМАТИЧКА ПРАВИЛА употребе знакова могуће је успоставити само у ИСТОМ РЕФЕРЕНТНОМ ОКВИРУ (Ж.Ф.Лиотар)

СЕМИОЗА

Semiosis (грч.): најприближније – ПРОЦЕС У КОМЕ НАСТАЈЕ ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА

Радојковић: “…процес семјозе је животно збивање у којем се, под одређеним условима, дешава да нешто почне да функционише као знак, да игра улогу знака.”

ЧИНИОЦИ СЕМИОЗЕ

D (designatum, denotatum): ОЗНАЧЕНО

Z (носилац знака): ОЗНАКА

i (interpretant): ЗНАЧЕЊЕ

I (интерпретатор): ЧОВЕК који посредно узима у обзир ознаку с обзиром на означено у одређеном динамичком контексту

СХЕМАТСКИ ПРИКАЗ РАЗЛИЧИТИХ АСПЕКАТА СЕМИОЗЕ

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

(свесно биће)

ЗНАК ЧОВЕК СИМБОЛ

(чулна (ментална

јединица) јединица)

ЦЕЛИНА ЧОВЕКОВОГ ИНДИВИДУАЛНОГ (ЧУЛНОГ, КОГНИТИВНОГ, ЕМОТИВНОГ) ИСКУСТВА

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

(свесно биће)

ЗНАК ЧОВЕК СИМБОЛ

(чулна (ментална

јединица) јединица)

СКУП ПРЕТХОДНО НАУЧЕНИХ КОДОВА

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

ЗНАК ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ ЗНАЧЕЊЕ

МЕНТАЛНА СЛИКА

ПРЕДСТАВА

КОДОВИ

МЕКСИКАНАЦ КОЈИ

ВОЗИ БИЦКЛ

СИМБОЛ

symballein (грчки: саставити, од symbolon – знак препознавања)

За разлику од ЗНАКА (чулне јединице), који нам УКАЗУЈЕ или НАЈАВЉУЈЕ неки обејекат, СИМБОЛ, као ментална јединица, нам омогућава да објекат ПОЈМИМО.

Знак и симбол су два аспекта једног те истог феномена: ЧУЛНИ и МЕНТАЛНИ

СИМБОЛ

Умберто Еко: СИМБОЛ ЈЕ СВАКИ ЗНАК УПОТРЕБЉЕН НА СИМБОЛИЧКИ НАЧИН: ”Симболичко омогућује не само да се искуство ’именује’, већ исто тако, да се организује и, према томе, конституише као такво, чинећи га мисливим и комуникабилним”.

Људска свест егзистира у непрегледној множини симбола. Она је од њих саздана и ван симбола не постоји, или се, барем, не може изразити, па тиме ни доказати њено постојање. И када мислимо – мислимо у симболској форми.

СИМБОЛ

Казано крајње поједностављено:

знак + ментални концепт = симбол

На то упућује и етимологија речи ’симбол’, која је настала од грчког simballein са изворним значењем: саставити. ”Стога, значи у основи спајање или комбинацију, у нешто што је једном тако спојено или комбиновано да само по себи, када се посматра само представља читав комплекс” (Н. Фридман).

Симбол је знак обогаћен менталном представом (која у себи репрезентативно садржи с-мисао, ментални концепт или слику неког материјалног или апстрактног објекта), излученом у процесу семиозе из целине човековог ментално-психичког и социјалног искуства.

СИМБОЛ

Знак за човека увек постаје симбол када има активан однос према њему.

Изузетак су инстинктивне и нагонске реакције на знак као чулну јединицу, које су израз биолошко-анималних аспеката људског бића. (ПРИМЕР)

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА/СИМБОЛА

САДРЖАЈ МЕНТАЛНОГ КОНЦЕПТА ИЛИ ПРЕДСТАВЕ КОЈУ ЗНАК У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ (ПРЕОБРАЖАЈА ЗНАКА У СИМБОЛ) ИЗАЗИВА КОД ЧОВЕКА

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА/СИМБОЛА

Зависи од околности под којим се знакови употребљавају – динамичког контекста. Њега одређују:

ИНТЕРПРЕТАТОР (човека – субјект комуницирања и његове особине, укључујући кодове којима влада),

МОГУЋНОСТИ КОМБИНОВАЊА ЗНАКОВА (принцип корелације: синтактичка правила у процесу семиозе),

ВРЕМЕ И ПРОСТОР УПОТРЕБЕ (социјални контекст),

ПОСТОЈАЊЕ АКТИВНОГ ОДНОСА СУБЈЕКТА ПРЕМА ОКРУЖЕЊУ КАО СВЕТУ ЗНАКОВА (сигнала који могу постати знакови).

СИГНАЛ

Етимолошки приступ: ЗНАК = СИГНАЛ

Прагматски приступ: СИГНАЛ ЈЕ СПЕЦИФИЧАН ЗНАК КОЈИ СЕ УПОТРЕБЉАВА У ОДРЕЂЕНОМ СОЦИЈАЛНОМ КОНТЕКСТУ (димни сигнали, железнички сигнали, морнарички сигнали…)

Комуниколошки приступ: СИГНАЛ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНИ ЗНАК, КОЈИ МОЖЕ ДА СЕ УПОТРЕБИ СИМБОЛИЧКИ САМО КАДА ЈЕ У ДОСЕГУ СВЕСНОГ СУБЈЕКТА – ЧОВЕКА.

ВРСТЕ ЗНАЧЕЊА

ДЕНОТАТИВНО КОНОТАТИВНО

(ДОМАЋА ЖИВОТИЊА) (КАРАКТЕР ЧОВЕКА)

ДИРЕКТНО ИНДИРЕКТНО

(ЕКСПЛИЦИТНО) (КОНТЕКСТУАЛНО)

КОНТЕКСТ ЧОВЕК/СУБЈЕКТ ИСКУСТВО/КОД

ФУНКЦИЈЕ СИМБОЛА

Лудвиг фон Берталанфи: ”Симболизам је божански бљесак који раздваја најсавршеније прилагођену животињу и најнижег представника људског рода. Он је differentia spеcifica Homo sapiensa-a”, који је заправо Homo symbolicum, а тиме и Homo communicens.

Способност поимања значења знакова, односно способност симболотворства и способност коришћења симбола, изражава се кроз неколико практичних људских активности.

Најпре кроз одложено реаговање, где се значење симбола продужава кроз време и омогућава накнадну људску акцију.

Затим, евокацију одсутног субјекта, врло битан моменат у интраперсоналном комуницирању са замишљеним саговорником, стварним или метафизичким бићем.

Такође и кроз симболску супституцију у којој један знак, тј. симбол замењујемо другим.

Најзад, и кроз арбитрарно стварање различитих симболских система у којима је кондензована целокупна људска култура.

ПИТАЊА

ВЕРБАЛНИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

КОМУНИКОЛОГИЈА

6. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Дефиниција и врсте симболских система; појмовна разграничења

Вербални/лингвистички симболски системи

Језик и говор

Усмени језик/говор

Писани језик/говор

ДЕФИНИЦИЈА СИМБОЛСКОГ СИСТЕМА

СИМБОЛСКИ СИСТЕМ је ограничени или неограничени скуп знакова, међусобно повезаних одређеним кодом или кодовима.

Сви симболски системи деле се у две велике групе:

вербалне или лингвистиче и

невербалне или нелингивистичке симболске сисетеме.

У прву групу спадају усмени и писани језици, односно говори.

Другу групу конституишу паралингвистички и екстралингвистички симболски системи.

СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ

СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ је шири појам од симболског система јер, осим лингвистичких и нелингвистичких симболских система, сваки може да укључује и неограничени број експресивних могућности човека.

Као и симболски систем, семиотички систем заснован је на, најчешће, неограниченом мноштву различитих знакова и специфичним кодовима који их обједињују. Међутим, знакови који конституишу одређени семиотички систем не могу се класификовати у искључиво лингвистичке или искључиво нелингвистичке, него су, готово по правили, сложене, полисемичне, вербалне и/или невербалне структуре – семе.

Примери врло специфичних семиотичких система јесу протоколи, ритуали, игре, мантике, мода, музика, ’језици медија’, итд.

ВЕРБАЛНИ/ЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Усмени и писани језици/говори

ПОЈМОВНО РАЗГРАНИЧЕЊЕ ЈЕЗИКА И ГОВОРА, који се у свакодневном комуницирању често поистовећују и упутребљавају као релативни синоними

Фердинанд де Сосир: “За нас језик није исто што и говор уопште: језик је само одређени, истина битни, део говора.”

ЈЕЗИК

ЈЕЗИК је доминантни и неизбежни вербални симболски систем у комуницирању.

Може се појмити у:

општем смислу као (опште)људска потенција, односно скуп различито кодираних симболских система, значи свих живих природни језика на планети и

као конкретан појединачни природни језик, који користи одређена друштвена група или групе на макросоцијалном нивоу организовања људи.

Сви људи користе неки језик, што је њихова заједничка одлика, али сви људи не користе исти језик, него се баш по језику разликују и у општем и у индивидуалном смислу.

ЈЕЗИК

Међутим, и унутар једног посебног језика он се може изражавати као општа могућност и као појединачно остварење, односно као langue и parole (де Сосир).

Сваки посебни језик /langue представља целину његових изражајних могућности као симболског система, а parole је појединачна, индивидуална, временски и просторно сасвим конкретно одређена реализација посебног језика.

ЈЕЗИК

Ноам Чомски је ово прво, тј. владање посебним језиком/језицима, назвао језичком способношћу или компетенцијом, а друго говорном делатношћу или перформансом.

Зато људи који унутар једне друштвене групе користе исти језик и третирају исти проблем имају нужно различите исказе.

ЈЕЗИК

Овладавање језиком као општом могућношћу омогућава СОЦИЈАЛИЗАЦИЈУ појединца.

Појединачно остварење језика претпостовка је ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈЕ појдинца у друштву.

ЈЕЗИК

Језик, схваћен у општем или посебном смислу, као иманентно људско својство или појединачна могућност, представља апстрактан симболски систем који се једино може изразити усменим или писаним говором.

Зато су језик и говор наглашено међузависни, представљају два лица једног те истог феномена, па се у свакодневици и колоквијално употребљавају као синоними, мада то, семантички, не могу да буду. Али, нема језика који се може изразити другачије до говором, нити има говора који не артикулише одређени језик.

ГОВОР

ГОВОР је усмена или писана реализација језика, схваћеног као апстрактног симболског система.

Сваки посебни језик представља систем вербалних симбола, тј. кодираних знакова, који се испољава као усмени или писани говор, будући да је ”говор језик у акцији” (Ранко Бугарски), аудитивно или визуелно остварење језика.

Језик је изван усменог или писаног говора немогућ, па се говор може сматрати његовим незаобилазним условом и емпиријским друштвеним оваплоћењем.

ГОВОР

Говор је и примарни медиј комуницирања, који омогућава човеку да садржаје свести и емоције (као део његовог метално-психичког устројства) саопштава другим људима и у вербалној, усменој или писаној форми.

На разумевање говора као примарног медија комуницирања упућује и Роман Јакобсон када препознаје шест функција језика/говора:

експресивну (изражавање),

конативну (делање),

поетску (стварање),

референцијалну (указивање на одсутни објект),

фатичку (подстицање на говорење/комуницирање) и

метајезичку (говорење о језику).

МОГУЋЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ЈЕЗИКА/ГОВОРА

По трајности:

ИЗУМРЛИ

ЖИВИ

По начину настанка

ПРИРОДНИ

ВЕШТАЧКИ

По симболској експресији

УСМЕНИ

ПИСАНИ

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Процене броја живих језика у свету данас веома много зависе од тога где је повучена линија разлике између језика и дијалеката, тј. варијације језика коју говори одређена подгрупа веће друштвене групе на одређеном географском простору.

Примери: кинески, СХБ.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Ако је међусобна разумљивост (владање једним општим кодом, који може имати бројне варијације - поткодове) основни критеријум, у проценама које се крећу од 3 до 10 хиљада највероватнија се чини да је крајем ХХ века у свету било око 5000 живих језика.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

У овој Вавилонској кули само око 300 језика има више од милион говорника, двадесет језика говори око 50 милиона, а 10 језика говори више од 100 милиона људи.

Највише живих језика је у Азији и Африци – по 30%, затим пацифичком басену – 25 %, обе Америке – 13%, Средњем истоку - 1,5 % и Европи, такође 1,5%, односно 70 живих језика.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Поред поделе језика на изумрле и живе језике, као и њихове класификације по броју говорника и географском простору, лингвисти деле језике користећи још два главна критеријума класификације:

типолошки и

генетски.

Типолошки критеријум заснива се на сличностима и разликама у њиховој структури. Језици који имају исту структуру јесу исти тип, насупрот језицима са различитим структурама. На пример, упркос другим великим разликама, мандарински и енглески припадају истом типу јер имају исти основни редослед речи у реченици: субјект-глагол-објект.

Генетска класификација језика дели их у фамилије/породице на основу њиховог настанка и историјског разразвоја: група језика која потиче од заједничког претка обликује језичку фамилију.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Сви живи језици припадају некој од 17 великих фамилија.

Изолати

Живи језици у Европи припадају двема фамилијама: индоевропској и уралској. Индоевропску фамилију, чијим језицима у свету говори 1,6 милијарди људи.

Већина језика уралске фамилије припада грани угрофинских језика. Ова грана од европских језика укључује мађарски, фински и естонски.

СПЕЦИФИЧНИ ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

ПИЏИН је хибридни језик настао у комуницирању друштвених група које имају различите матерње језике. Настаје и развија се када су људи принуђени да заједно живе и комуницирају, говорећи различите језике, при чему један од језика, историјски и друштвено доминантнији, представља његову основу, као на пример енглеско-кинески пиџин којим се говори у кинеским квартовима градова у САД. Структура пиџин језика је, међутим, другачија и, када се стабилизује, независна од структуре оба језика из којих настаје.

КРЕОЛСКИ ЈЕЗИЦИ настају од пиџин језика, када пиџин постане матерњи језик одређене социјалне (племенске, етничке) заједнице. Такви су, на пример, хаићански француски креол, који је матерњи језик преко 4 милиона људи, или јамајкански креол на бази енглеског језика са преко 2 милиона говорника.

ПОСЕБНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ У ЖИВИМ ЈЕЗИЦИМА/ГОВОРИМА

СЛЕНГ представља општеприхваћену језичку варијацију у стандардном усменом и писаном говору, насталу увођењем посебног кода којим се мењају семантичке вредности одређених речи или фраза. Од жаргона и аргоа разликује се по ширини употребе, јер реч која припада сленгу разумљива је широком кругу корисника и постаје део свакодневног, колоквијалног говора, мада може настати као део жаргона или аргоа.

ЖАРГОН је субкултурна језичка варијација у стандарном усменом и писаном говору, заснована на посебним кодовима који се развијају унутар специјализованих, углавном професионалних, друштвених група.

АРГО или ’шатровачки језик’ представља врсту жаргона, субкултурну језичку варијацију усменог и писаног говора, која се развија искључиво у арканским друштвеним групама (гангстери, лопови, просјаци, затвореници, наркомани…). Потпуна затвореност ових дрштвених група имплицира и потпуну семантичку затвореност аргоа као посебног симболског система за све који не припадају поменутим друштвеним групама, које се метафорично називају ’подземље’.

ВЕШТАЧКИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

ВЕШТАЧКИ ЈЕЗИЦИ јесу резултат покушаја да се превазиђу језичке баријере у комуницирању, изазване постојањем неколико хиљада посебних живих језика, стварањем универзалног симболског система, заснованом на општеважећем и општеприхваћеном коду. Забележено је 11 покушаја стварања вештачких међународних језика. Први такав језик створио је 1880. године Јохан Мартин Шлајер и звао се – волпик (светски језик).

Најпознатији вештачки језик кодирао је 1887. године, пољски лекар Лудвиг Лазарус Заменхоф, по чијем је псеудониму (dr Esperanto: онај који се нада) и добио име - есперанто.

Процењује се да есперантом влада више десетина милиона људи.

УСМЕНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Усмени језик/говор саздан је на природној предиспозцији човека да свесно, посредством физиолошко-чулног апарата, емитује и прима мноштво различитих гласова – фонема.

Комбиновањем фонема/моносемичних аудитивних знакова добијају се речи и виши симболички склопови – синтагме/фразе и реченице, а њиховим умножавањем – дискурси, чија рецепција почиње слуховном (врло ретко визуелном – ’читање са усана) перцепцијом.

Усмени говор тако постаје ”чудесна мешавина два система образаца, симболичког и изражајног, од којих се ниједан није могао развити до свог садашњег савршенства без мешања оног другог” (Едвард Сапир).

УСМЕНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Настајање усменог језика/говора и данас је предмет, првенствено антрополошких, расправа.

Пет хипотеза:

опонашањем звукова из природе (такозвана бау-вау или ономатопејска теорија),

одговарајући на њих (динг-донг или нативистичка теорија),

инстиктивним вриштањем изазваним болом, љутњом или радошћу (пух-пух или интерјекционална теорија),

ритмично производећи звукове у заједничком раду (хо-рук теорија) или

спонтаном артикулишући гласове који су повезани са игром, мелодијом и љубављу (ла-ла теорија) усмени го

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Мада и данас доминантан у индивидуалном и друштвеном животу људи, усмени говор има знатна ограничења. Од почетка епохе масовног комуницирања, посебно од проналска радија почетком ХХ века, она су много мање комуникцијска, јер је усмени говор тада савладао и простор и време, а много више цивилизацијска, будићи да је на писму и записаном језику/писаном говору почивала и још увек почива свеколика култура људске врсте, њено колективно памћење.

Објашњавајући разлоге доминантног положаја писма у људској култури, Фердинанд де Сосир указује:

да је графичка слика много постојанија у времену од звука,

да су визуелни утисци код већини људи јаснији и трајнији од акустичких и

да развој књижевног језика (кроз институционализовано учење не само језика) увећава значај писма.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Модерни језик/говор не може се ни замислити без писма, односно усмени говор без његове писане артикуалције – писаног говора, јер одавно је примећено: Verba volant, scripta manent (”Речи лете, записано остаје”).

Писани језук/говор настао је, највероватније, пре пет миленијума, када је човек измислио писмо, тј. записао (нацртао) прве визулне знаке као арбитрарну и, у мањој или већој мери, еквивалентну артикулацију усменог говора, чиме је повучена линија између предисторије и историје људске врсте на планети.

Само они посебни усмени језици/говори који су развили писмо као медиј транспоновања мишљеног и изговореног у записано, има их око хиљаду, могли су постати писани говори. Многи од њих то нису успели, због чега су, вероватно, и нестајали у прошлости, а слична опасност прети и свим живим језицима, којима говори мали број људи без писма, тј. могућности артикулисања усменог као писаног говора.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

ПИСМО је кодирани систем одређеног броја визуелних знакова, који представља незаобилазну претпоставку постојања писаног језика/говора.

Писмо је зачето на прелазу између родовске заједнице и робовласничког друштва, паралелно са појавом приватне својине и изградњом првих већих насеља, у намери да се обележи оно што је приватно и не припада заједници.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Пиктографско или сликовно писмо је састављено од пиктографа, више или мање стилизованих слика које готово дословно денотирају објекат на који указују.

Замењено је идеографским или појмовним писмом. Кодирани идеограми који га чине представљају виши степен симболизације објеката, где је веза између ознаке и означеног арбитрарнија него у сликовном писму.

Корак даље у развоју писма јесу логографски системи писања са логограмима као основним јединицама писања. За разлику од идеограма, који отеловљују одређени појам или идеју, логограми означавају сасвим одређене речи, тј. сваки знак у овом писму представља одређену реч.

У силабичким или слоговним писмима су основне јединице значења – силабрији или силабограми, ознаке за слогове у удређеној речи. Са њима је отпочео процес фонетизације писма чији је највиши израз фонетско, гласовно или алфабетско писмо.

Алфабет или фонетско писмо чини кодирани систем графема од којих свака представља писану визуелну замену за одређену фонему, односно глас, при чему графему могу да чине моносемични, али и полисемични знакови са више моносемичних знакова/слова у себи.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Пиктографско и идеографско писмо припадају ограниченим системима писања – семасиографским писмима, насупрот глотографским, у која спадају логографско, силабичко и алфабетско писмо, која представљају пуне системе писања.

Ограничени системи се одликују високим степеном вишезначности јер коресподентност између појединачних знакова, кодираног система и говорног језика није фиксирана. Интерпретација појединачног знака је релативно једноставна и, код пиктограма, готово дословна, али је зато за разумевање целине записаног неопходно познавање кода који настаје у одређеном историјском и социјално-културном контексту. Без њега, пиктограм или идеограм могу у процесу семиозе исте знакове преобразити у симболе са другачијим значењима.

С друге стране, пуни системи писања одликују се више или мање фиксираном коресподентношћу између знакова у писму и елемената говорног језика представљених писањем, тј. речи, слогова и фонема, захваљујући високом степену апстракције и арбитрарности у кодирању појединачних знакова.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Иако у великој мери међузависни, субститутивни и донекле еквивалентни, усмени и писани језик/говор, комуниколошки гледано, знатно се разликују.

1. Усмени језик/говор је, у погледу перцепције, незаобилазно аудитиван, за разлику од нужно визуелног писаног језика. Ова чињеница представља један од најзначајнијих фактора комуникационе ситуције која омогућава препознавање различитих облика комуникационе праксе у тоталитету друштвеног комуницирања.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

2. Иако су и један и други, као услов преображаја информације у поруку, истовремено примарни медији њихове размене/комуницирања, писани говор увек захтева и неки секундарни медиј – од свитка до књиге, и не може се реализовати мимо њих. То је посебно значајно у истраживању интеракције усменог или писаног говора и медија масовног комуницирања, тј. зависности претпоставки, садржаја, ефеката и последица деловања масмедија у друштву од симболског система који се користи у комуницирању.

3. Даље, усмени говор је у комуницирању претежно синхрон – истовремено се говори и слуша, насупрот писаном језику који је претежно асинхрон.

Из тога произилазе и њихове следеће карактеристике.

4. Усмени говор је спонтанији од писаног, који је увек резултат претходне намере и често врло брижљиво планиран.

5. Због тога је први контекстуалан, завистан од осталих фактора комуникационе ситуације, детерминисан могућношћу остваривања директне повратне спреге, док је други доминантан у њој, будући да се комуникациони партнери не виде и не чују.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

6. Усмени говор је емоционалнији, афективнији и фрагментарнији, насупрот писаном који је, по правилу, когнитиван, логичан и линеаран. ”Те су разлике много веће, него што се обично мисли. Највећи контраст се види када се писани текстови упореде с неформалним разговором; чак и у формалним ситуацијама у којима се користи припремљени говор, као када се наставник обраћа ученицима у разреду, структура језика којим се говори има врло мало сличности са структуром која се налази у писму. То је нешто што се лако може видети када се деоница говора сними на траку и транскрибује”.

7. Усмени говор је отворен за садејство других симболских система, увек у интеракцији са прозодијским и екстралингвистичким симболским системима, док је писани говор иманентно вербалан и, стога, затворен за остале симболске системе, изузимајући иконичке допуне.

8. Зато је, из лексичког угла, усмени говор сиромашнији, насупрот писаном, који је лексички много богатији и разноврснији.

9. Такође је први граматички много неконвенционалнији, за разлику од писаног говора у којем су граматичке норме незаобилазан елемент структуре написаног.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Назначене разлике између две артикулације језика, усменог и писаног говора, никако не значе да нека од њих има предност у комуницирању, тим пре што су и један и други говор примарни медији комуницирања иманентни само човеку.

”Без обзира на њихове односе кроз историју, остаје чињеница да у савременом друштву човеку стоје на располагању два врло различита система за комуникацију који су се развили да би одговорили одређеним комуникационим потребама и који сада, сваки за себе, нуде могућност изражавања које онај други не поседује”.

Писани говор не може у комуницирању у потпуности да замени усмени, нити обрнуто, али и један и други чине, међусобно се допуњујући и утичући на даљи развој, основу човекових експресивних и, тиме, комуникационих могућности.

ЈЕЗИК И КОМУНИЦИРАЊЕ

Употреба усменог или писаног језика/говора основ је за препознавање два вида ВЕРБАЛНОГ КОМУНИЦИРАЊА:

УСМЕНОГ и

ПИСАНОГ (од половине петнаестог века – и ШТАМПАНОГ) комуницирања

ПИТАЊА

НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

КОМУНИКОЛОГИЈА

7. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

НЕВЕРБАЛНИ/НЕЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ У КОМУНИЦИРАЊУ

Упркос свему што је речено о језику, универзалном вербалном симболском систему који се реализује као усмени и писани говор, неокрњена константа људског комуницирања од праисторијских времена до данас јесу невербални симболи којима људи саопштавају себе и своје искуство.

Невербални симболи, као део људских експресивних могућности, настају и развијају се у простору између свег богатства и сложености човекове природе у његовом биолошко-физиолошком, чулном, емоционалном, когнитивном и социјалном тоталитету и немогућности усменог и писаног језика/говора да ту сложеност и то богатство у потпуности изрази.

НЕВЕРБАЛНИ ‘ГОВОР’

У целини они творе један општи симболски систем, чија се примена, истина условно, може назвати невербални ‘говор’ (израз, строго семантички, представља оксиморон), ако се пође од тога да реч, усмена или писана, не представља једину могућност за саопштавање и размену информација/порука, тј. комуницирање.

Невербални говор (или ”говор”) може се одредити као употреба кодираног система невербалних знакова које људи емитују, по правилу у непосредној интеракцији, користећи као структурални део тог медија:

лице и тело;

релацијске моменте у интеракцији;

простор и време, као и

амбијент у којима се односи остварују.

ПРОУЧАВАЊЕ НЕВЕРБАЛНОГ ‘ГОВОРА’

Пионирски значај за проучавање невербалног говора има дело биолога Чарлса Дарвина Истраживање емоција код човека и животиња (1872), а код нас етнографа Симе Тројановића Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи (1935).

Прве целовите студије о невербалном говору објављене су средином ХХ века у радовима Реја Бердвистела, Едварда Хола, Пола Екмана и Валаси Фрејзена, а затим и британског антрополога Дезмонда Мориса.

ВРСТЕ НЕЛИНГВИСТИЧКИХ СИМБОЛСКИХ СИСТЕМА

На основу њиховог истраживања може се закључити да се невербални ‘говор’ реализује применом две врсте симболских система:

ПАРАЛИНГВИСТИЧКОГ и

ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИХ.

ПАРАЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМ

Паралингвистички симболски систем чине такозване невербалне вокализације које настају на маргинама вербалног исказа, као што су: паузе у говору, интонација, брзина изговарања речи, наглашавање појединих гласова у речи /акцентовање, речи у реченици/дикција, гласност, шапат...

Ови симболи обично се називају прозодијским (грч. prosodia: припевање), мада поједини истраживачи сматрају да паралингвистички симболски систем, поред прозодијских симбола, укључују: боју гласа и све врсте шумова код вербалног изражавања, насталих као последица индивидуалних специфичности - говорних мана или нестандардног изговарања гласова и речи.

ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Екстралингвистичке симболске системе конституишу:

КИНЕЗИЧКИ СИМБОЛИ,

ПРОКСЕМИЧКИ СИМБОЛИ,

тзв. ‘ЈЕЗИЧКЕ ЗАМЕНЕ’,

специфични семиотички системи.

ВРСТЕ НЕВЕРБАЛНИХ СИМБОЛА

Унутар претходне поделе невербалних симболских система настале на основу њиховог односа према вербалном језику/говору, могуће је извршити класификацију невербалних симбола који конституишу невербални ‘говор’ као метаговор, узимајући за критеријум начин њиховог настанка.

Препознајемо:

БИОЛОШКЕ,

ТЕЛЕСНЕ – ГЕСТОВИ,

ФАЦИЈАЛНЕ – МИМИКА,

ФИЗИОЛОШКЕ,

РЕЛАЦИОНЕ,

УКРАСНЕ,

АМБИЈЕНТАЛНЕ невербалне симболе.

БИОЛОШКИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Извиру из наше биолошке персоналности.

Реч је о: боји очију, косе, коже; висини, тежини, старости, полу…

Свака од ових биолошких и, истовремено, персоналних карактеристика представља невербални симбол у комуницирању.

Пример: године се људима виде на лицу - у мрежи бора, опуштеној кожи, избледелим дужицама и проређеној коси.

ФИЗИОГНОМИКА, као псеудонаука.

ТЕЛЕСНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ - ГЕСТОВИ

Настају покретима појединих делова тела, њих неколико истовремено или покретима целог тела.

Глава, руке и шаке највише учествују у стварању и емитовању гестова, али сваки део тела, неколико њих истовремено, као и тело у целини могу учествовати у невербалном комуницирању, у зависности од комуникационе ситуације.

ФАЦИЈАЛНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ - МИМИКА

За разлику од гестова, који најчешће имају акциони садржај, фацијални невербални симболи углавном изражавају стања.

Ови невербални симболи најчешће се емитују челом, обрвама, очима, уснама и брадом.

ФИЗИОЛОШКИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Настају као последица физиолошких процеса у организму под утицајем спољашњих интеракцијских фактора.

Реч је о физиолошким процесима у организму које само мали број људи може врло ограничено да контролише.

Сузе, презнојавање, дрхтање, боја лица (бледило, црвенило), ширење и сакупљање зеница, цвокотање зубима, зевање, протезање удова, природни мириси…

РЕЛАЦИОНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Три подгрупе:

сви немушти контакти међу људима,

простор и време (проксемијски симболи),

поклони/дарови.

УКРАСНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Настају:

ДЕФОРМИСАЊЕМ ТЕЛА

УКРАШАВАЊЕМ ТЕЛА

ОДЕВАЊЕМ ТЕЛА

АМБИЈЕНТАЛНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

СТАНИШТЕ

РАДНО МЕСТО

ПРЕВОЗНО СРЕДСТВО

“ЈЕЗИЧКЕ ЗАМЕНЕ”

Потпуно кодирани невербални симболски системи унутар одређених друштвених група са специфичним разлозима груписања:

Брајова азбука

Једноручни и дворучни ‘језик’ глувонемих

Скаутски ‘језик’

Морнарски ‘језици’ заставицама и светлосним сигналима

Пантомима

Димни сигнали

…

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

Јављају се као претпоставка:

СВИХ СЕДАМ (ДЕВЕТ) УМЕТНОСТИ

МОДЕ

ИГАРА

ПРОТОКОЛА

РИТУАЛА

ЕКСПРЕСИВНИХ МОГУЋНОСТИ МЕДИЈА (‘ЈЕЗИК МЕДИЈА’)

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

ЗНАК (ОЗНАКА – ОЗНАЧЕНО)/ СИМБОЛ

СЕМА: СПЕЦИФИЧНА ЈЕДИНИЦА КОМУНИЦИРАЊА КОЈА ИМПЛИЦИРА МНОШТВО РАЗЛИЧИТИХ ЗНАЧЕЊА, ПРОИЗВОДЕЋИ (УНУТАР РЕФЕРЕНТНОГ ОКВИРА – ДИНАМИЧКОГ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ КОНТЕКСТА) ОЗНАЧЕНО ЗА ПОЈЕДИНЦА

НАЈБОЉА ИЛУСТРАЦИЈА: МУЗИКА КАО СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

‘ЈЕЗИК’ (ИНСТРУМЕНТАЛНЕ) МУЗИКЕ: ЗВУКОВИ/ТОНОВИ, као аудитивни надржаји који не указују ни на какав објекат (означено), повезани посебним кодовима (тонске лествице, брзина, ритам…), заснованим на емоционално-афективним стањима композитора, који стварају различита, врло флуидна АСОЦИЈАТИВНА ПОЉА у току компоновања (обликовања музичке) поруке и рецепције музике.

ПИТАЊА

ИНФОРМАЦИЈА

КОМУНИКОЛОГИЈА

8. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Појам информације

Религиозно и метанаучно одређења информације

Кибернетски приступ информацији

Социоантрополошко схватање информације

ПОЈАМ ИНФОРМАЦИЈЕ

Појам информације у свакодневној употреби има подразумевајућу семантичку вредност, коју у највећој мери одређује сам говорни контекст.

У различитим речницима и енциклопедијама информација се најчешће поистовећује са појмовима ’вест’, ’обавештење’, ’новост’, ’податак’ и сл.

Потиче од латинске именице informatio, који је настала од in formo: ставити нешто у одређени облик, уобличити, правити, представити себи.

КА РАЗУМЕВАЊУ ИНФОРМАЦИЈЕ

1. РЕЛИГИОЗНИ ПРИСТУП

- Трансцедентална категорија, категорија ПО СЕБИ.

- Информација је ”Божје лице”, све појавности у реалном свету, чији је творац Свевишњи преко којих нам се Он указује.

КА РАЗУМЕВАЊУ ИНФОРМАЦИЈЕ

2. МЕТАНАУЧНИ ПРИСТУП

- Такође трансецендентална категорија, али категорија ЗА СЕБЕ, попут ЕНЕРГИЈЕ и МАТЕРИЈЕ.

- Свеколики универзум почива на ове ТРИ ТЕМЕЉНЕ КАТЕГОРИЈЕ.

КА РАЗУМЕВАЊУ ИНФОРМАЦИЈЕ

Сасвим је сигурно да оваква одређења информације имају известан спекулативно-филозофски значај, подстичу на размишљање не само о онтолошкој вредности информације, него и о онтологији самог универзума.

Реч је, међутим, о хипотетичким ставовима који још чекају потврду у научно заснованим аргументима, па их као такве и треба узимати у феноменолошком разматрању појма информације.

КИБЕРНЕТСКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

КИБЕРНЕТИКА (настанак и теорије које је конституишу)

За Клода Шенона и Ворена Вивера, утемељитеље математичке теорије комуницирања, информација је негација неодређености, организована структура података којом се укида неизвесност. Информација се у интерпретацији Шенона и Вивера односи на број побуда које може да изазове и тиме смањи непредвидивост неке ситуације.

Они полазе од одређења информације као квантитативне категорије и не проблематизује се питање значења информације, њен семантички аспект, него последице које изазива у одређеном систему. Информација се одређује као побуда – input која изазива одређену последицу – output.

ПРИМЕРИ

КИБЕРНЕТСКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

Овај модел подједнако је примењив на све системе: природне, техничке и социјалне, па је зато узет као премиса у развоју опште теорије система која на универзум гледа као на сложени систем три поменута система са мноштвом подсистема унутар њих.

БИГ-БЕН, ЕНТРОПИЈА, НЕГЕНТРОПИЈА

ПОДАТАК И ИНФОРМАЦИЈА

Појам податак изведен је из латинског и буквално значи: нешто што је дато.

”10,10”

”Сада је 10 часова и 10 минута”

I1001001-N1001110-F1000110-O1001111-R1010010 -M1001101-A1000001-T1010100 -I1001001-O1001111-N1001110

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

Насупрот кибернетском, у савременој комуникологији развијен је социоантрополошки оквир за истраживање и изучавање комуницирања. Суштина овог приступа је управо у радикално другачијем поимању информације.

За разлику од круте кибернетске поставке да је информација првенствено квантитативна категорија која има подједнаку вредност у биолошким, техничким и социјалним системима, у савременој комуникологији сматра се да је информација суштински људска категорија, чије је стварање и размена својствена само човеку.

Другим речима, ”Информације нема док се не догоди интервенција свести у њено материјално и духовно окружење.”

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ТВОРЕВИНА И САДРЖАЈ СВЕСТИ, КОЈИ НАСТАЈЕ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ, ТАКО ШТО ЧОВЕК/СВЕСНО БИЋЕ – СУБЈЕКТ, СВЕШЋУ ЗАРАЊА У УНИВЕРЗУМ – ОБЈЕКТ, И НЕКИ АСПЕКТ УНИВЕРЗУМА, КОЈИ ЈЕ СЕ МАНИФЕСТУЈЕ КРОЗ МНОШТВО ЛАТЕТНТНИХ, ТЈ. ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА, СМИСАОНО ЗАМЕЊУЈЕ НОВОСТЕЧЕНИМ САЗНАЊЕМ, САДРЖАНИМ У ЗНАЦИМА/СИМБОЛИМА, ТЈ. ЊИХОВИМ ЗНАЧЕЊИМА.

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

Информација је есенцијално људска творевина и садржај свести. Она је израз људске когнитивности, човеков новум, односно сазнање које настаје у интеракцији човека и универзума и представља нови квалитет у односу на целину његових постојећих знања о универзуму.

КАКО?

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

СПОЉНИ УНИВЕРЗУМ: МНОШТВО ЛАТЕНТНИХ, ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА ЧИЈИ СУ НОСИОЦИ РАЗЛИЧИТИ СИГНАЛИ.

СИГНАЛ У ДОСЕГУ ЧОВЕКА → ЗНАК → ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ → СИМБОЛ → ЗНАЧЕЊЕ → ИНФОРМАЦИЈА.

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

УНУТРАШЊИ УНИВЕРЗУМ: СКУП ЗАПАМЋЕНИХ ИНФОРМАЦИЈА/САЗНАЊА, ЧИЈИ УКУПНИ ВОЛУМЕН (ЧУЛНО, КОГНИТИВНО И ЕМОТИВНО ИСКУСТВО) ПРЕДСТАВЉА ИНДИВИДУАЛНО, ЛАТЕНТНО ПОТЕНЦИЈАЛНО ЗНАЊЕ СТРУКТУИРАНО У МНОШТВУ СИМБОЛСКИХ СИСТЕМА (ЗНАКОВА И КОДОВА).

И КАДА МИСЛИМО,МИСЛИМО У СИМБОЛСКОЈ ФОРМИ.

УСЛОВИ НАСТАЈАЊА ИНФОРМАЦИЈЕ

ИНФОРМАЦИЈЕ НЕМА ИЗВАН РЕЛАЦИЈЕ ЧОВЕК/СВЕСНО БИЋЕ (СУБЈЕКТ) – ОДРЕЂЕНИ АСПЕКТ УНИВЕРЗУМА (ОБЈЕКТ).

НАСТАЈЕ У ОНОМ ТРЕНУТКУ КАДА ЧОВЕК СВЕШЋУ ПОЧНЕ ДА ’ПРЕРАЂУЈЕ’ НЕКИ ОД АСПЕКАТА УНИВЕРЗУМА.

ЗАШТО ТО ЧИНИ?

НАСТАЈАЊЕ ИНФОРМАЦИЈЕ МОРА ДА ЗАДОВОЉИ ДВА ПРАГМАТИЧНА УСЛОВА/КРИТЕРИЈУМА:

КОРИСНОСТИ И

ВЕРОВАТНОЋЕ.

УСЛОВ КОРИСНОСТИ

Из мноштва латентних информација у окружењу човек издваја само ону која има утилитарну вредност у социјалном животу (човек је друштвено биће).

Пример: РАСПОРЕД ИСПИТА НА ОГЛАСНИМ ТАБЛАМА.

УСЛОВ ВЕРОВАТНОЋЕ

Проистиче из услова корисности, јер свака информација је МОГУЋА ПРЕТПОСТАВКА ОВЛАДАВАЊА СТВАРНОШЋУ, КОГНИТИВНИМ ПРИСВАЈАЊЕМ РАЗЛИЧИТИХ АСПЕКАТА УНИВЕРЗУМА И, ТИМЕ, ОВЛАДАВАЊА СВЕ ВЕЋИМ ДЕЛОВИМА СТВАРНОСТИ.

Сваком информацијом (новостеченим сазнањем) човек је оспособљенији за овладавање све сложенијим аспектима универзума.

Информација/новостечено сазнање је чин којом свест овладава објектом.

Знање представља скуп међузависних сазнања.

З + И(НС) = З’

Поређење: СЛАГАЛИЦА.

ЗАКЉУЧНЕ (ХИПО)ТЕЗЕ О ИНФОРМАЦИЈИ

Информација не постоји супстанцијално.

Информација је релациони појам: човек – окружење.

Стварањем и памћењем информација човек делове универзума прображава из стања хаоса (апсолутна вероватноћа – неред) у стање таксоса (одређена вероватноћа – ред).

Супстанцијално постоје само носиоци информација:

унутар човека – запамћене симболски организоване информације у људском мозгу;

изван човека – скупови сигнала,знакова, симбола, који су фиксирани у материјалним предметима: од зидова Алтамире до хард-дискова.

ИНФОРМАЦИЈА И КОМУНИЦИРАЊЕ

Ако је знак основна јединица комуницирања, онда је ИНФОРМАЦИЈА ОСНОВНИ САДРЖАЈ КОМУНИЦИРАЊА, схваћеног као размена информација међу људима.

Тиме се отвара питање: КАКО ЉУДИ РАЗМЕЊУЈУ ИНФОРМАЦИЈЕ, будући да су као творци информације они једино кадри да буду СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА.

Претпоставка размене информације је њено организовање као ПОРУКЕ.

ПИТАЊА

ПОРУКА

КОМУНИКОЛОГИЈА

9. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА ПОРУКЕ

ИНФОРМАЦИЈА И ПОРУКА

СТРУКТУРА ПОРУКЕ

МОГУЋЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОРУКА

ИНФОРМАЦИЈА

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ТВОРЕВИНА И САДРЖАЈ СВЕСТИ, КОЈИ НАСТАЈЕ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ, ТАКО ШТО ЧОВЕК/СВЕСНО БИЋЕ – СУБЈЕКТ, СВЕШЋУ ЗАРАЊА У УНИВЕРЗУМ – ОБЈЕКТ, И НЕКИ АСПЕКТ УНИВЕРЗУМА, КОЈИ ЈЕ СЕ МАНИФЕСТУЈЕ КРОЗ МНОШТВО ЛАТЕТНТНИХ, ТЈ. ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА, СМИСАОНО ЗАМЕЊУЈЕ НОВОСТЕЧЕНИМ САЗНАЊЕМ, САДРЖАНИМ У ЗНАЦИМА/СИМБОЛИМА, ТЈ. ЊИХОВИМ ЗНАЧЕЊИМА.

ИНФОРМАЦИЈА И ПОРУКА

Као садржај свести човека – друштвеног бића информација се нужно комуницира и у том тренутку прображава у поруку.

ЧОВЕК СВОЈУ ДРУШТВЕНОСТ МАНИФЕСТУЈЕ И РАЗМЕЊУЈУЋИ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ДРУГИМ ЉУДИМА (КОМУНИЦИРАЊЕ – БАЗИЧНИ ЕЛЕМЕНТ ДРУШТВЕНЕ СТРУКТУРЕ).

Изван свакодневне и колоквијалне употребе, информација и порука нису синоними, мада се и у литератури може наићи на овакво, ничим оправдано, поистовећивање.

ИНФОРМАЦИЈА И ПОРУКА

Већ етимологија обе речи упућује на такав закључак.

Латинска реч informatio настала је од in formo са значењем ставити нешто у одређену форму, уобличити, док је порука изведена из интеракцијског односа (преносити из руке у руку, поручити).

Информација је људско сазнање које се формулише поруком. Она је ван поруке апстрактни садржај свести, а порука без информације не постоји, тачније престаје то да буде.

”Информација сама по себи је стога безвредна. Она мора бити конципирана као социјално сигнификантни одношајни ослонац, тј. информација мора служити томе да од примаоца што је могуће брже направи потенцијалног пошиљаоца” (Aufermann).

ДЕФИНИЦИЈА ПОРУКЕ

Порука је:

симболички,

телеолошки (циљно) и

вредносно, односно вредносно-персуазивно

организована информација или информације.

СИМБОЛИЧКИ АСПЕКТ НАСТАЈАЊА ПОРУКЕ

Информација као садржај свести не може се изразити изван неког од симболских система.

С обзиром да је реч о људском сазнању које не лебди у ваздуху него се комуницира, јер ”за информацију постаје судбоносни моменат њеног саопштавања” (Радојковић), она се мора заоденути у неко ”симболско рухо” и тако постати садржај комуницирања.

ТЕЛЕОЛОШКИ АСПЕКТ НАСТАЈАЊА ПОРУКЕ

Циљни аспект прображаја информације у поруку последица је чињенице да, практично, нема комуницирања само ради комуницирања.

И такозване фатичке поруке (Јакобсон: фатичка функција језика), попут: аха, да, климање главом… у току разговора, телеолошки су мотивисане: њихов циљ је стављање до знања комуникационом партнеру да је слушан и да постоји интерес за наставак комуницирања.

У спонтано започетим комуникационим чиновима и наметнутим комуникационим ситуацијама, циљ комуницирања се симултано успоставља.

ВРЕДНОСНИ АСПЕКТ НАСТАЈАЊА ПОРУКЕ

Информацију у облику поруке увек саопштава човек – свесно биће.

Његова ментално-психичка структура заснива се на скуповима ставова, који имплицирају одређену вредносну оријентацију (позитивну, негативну, неутралну…) према одређеном аспекту универзума.

Стога човек, творац информације коју симболски и циљно организује као поруку, никада не може да изађе из оквира вредносног система у коме се налази и прескочи сенку сопствене субјективности.

СТРУКТУРА ПОРУКЕ

За разлику од поруке, информација не може имати структуру, већ су информација или информације основни структурални елемент поруке.

Структуру поруке чине:

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

ВРЕДНОСНИ ИЛИ ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

На структуру поруке увек утиче и социјално-психички контекст у коме се саопштава.

СХЕМАТСКИ ПРИКАЗ СТРУКТУРЕ ПОРУКЕ

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

ВРЕДНОСНИ ИЛИ ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

СОЦИЈАЛНО-ПСИХИЧКИ КОНТЕКСТ

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО ЈЕ ОСНОВНИ И НЕЗАОБИЛАЗНИ СТРУКТУРАЛНИ ЕЛЕМЕНТ ПОРУКЕ.

То колико ће информационо језгро бити, зависи од нивоа организовања, тј. сложености саме поруке.

Ако је порука једноставан вербални исказ: ”Почиње да пада киша” или саобраћајни знак на путу који указује на предстојећу кривину, онда је у њеном информационом језгру само једна информација.

Међутим, ако једном научном раду или роману приђемо као веома сложеним и разуђеним порукама, савим је сигурно да се у њиховом информационим језгрима налази мноштво различитих информација.

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

Императив транспоновања информације кроз неки од симболских система и њеног ”заодевања” симболима проузрукује појаву другог елемента у структури поруке – редунданс(иј)е.

Израз потиче од латинских речи redundanter (обилно, преопширно) и redundantia (обиље израза, велико обиље) и значи преопширност.

Највећи број порука, поједини теоретичари тврде и – све поруке, не може се обликовати а да не садржи одређену редундансу, једноставно због тога што ниједан симболски систем није толико савршен да би се у њему информација могла преобразити у поруку без икаквог сувишка значења.

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

”Када теоретичари информације утврђују да је редундансија енглеског језика педесет процената, они тиме хоће да кажу да када се говори енглески, педесет процената оног што се каже одговара ономе што хоће да се саопшти, а да је других педесет процената одређено структуром језика и да учествује као објашњавачки вишак” (Еко).

Свако енкодирање поруке подразумева зато извесну (пре)опширност мимо намере комуникатора, која извире из објективне, самим симболским системом детерминисане, немогућности да се садржај свести - информација, транспонује као симболички организован лик у огледалу - порука.

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

На основу начелних тврдњи да су ”количине информације у једној поруци и редунданса (...) која иде уз њу објективна (...) и мерљива својства” (Гиро) поједини лингвисти су чак покушали да утврде математичку формулу за мерење редундансе, стављањем у однос стварне информације Х (мерене минималним бројем потребних речи) и максималне информације Хо (употребљеним бројем речи) да би се редунданса R изразила у процентима.

Пример: СМС поруке и разговор посредством мобилног телефона.

Невоља је у оваквим приступима што се занемарује да је информација првенствено неки когнитивни садржај (квалитет), а не број података (квантитет).

ВРЕДНОСНИ И ВРЕДНОСНО- ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

Мада се појединачна порука, у моделу и изоловано посматрана, може уобличити без вредносних садржаја и свести само на информационо језгро и редундансу, мало је порука, ако их уопште и има, које могу да се обликују без овог структуралног елемента, због тога што је порука интеракцијска вредност, садржај комуницирања које се увек дешава у одређеном социјално-психичком контексту.

И кад у поруци нема експлицитно формулисаних вредносних садржаја неизбежни контекст придодаће их као специфичну структуралну ауру поруке.

Зато Денис Меквејл тврди: ”илузоран је појам поруке као јединице мање-више недвосмислене информације или идеје”.

ВРЕДНОСНИ И ВРЕДНОСНО- ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

Када се у поруку, са претходном намером уграђују, вердносне оријентације, да би се деловало на комуникационог партнера/партнере, тј. његове ставове, она у својој структури садржи и песуазивне слојеве (лат. persuasio: наговор, убеђивање).

Примери: у новинарству, у педагошкој пракси, у пропаганди…

СТРУКТУРА ПОРУКЕ И НОВИНАРСКИ ЖАНРОВИ

Сваки садржај комуницирања, укључујући и (мас)медијске садржаје, представља једну, више или мноштво порука које су жанровски дефинисане.

Новинарски жанрови израз су различито структуираних порука, тј. унутрашњег односа информационог језгра, редундансе и вредносно-персуазивних слојева.

ИНФОРМАЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ

Да ли су информација/информаионо језгро и значење поруке симетричне категорије?

Значење поруке шире од информације/новума/сазнања коју одређена порука садржи као први елемент структуре.

И редундантни и вредносни садржаји изражени су у симболичкој форми, а они се не могу поистоветити са информацијом. Независно од тога, и они, будући да су симболички организовани, излучују одређена значења, која тек у јединству са информацијом дају пуно значење поруке.

Непосредна последица те чињенице јесте већа или мања информативна вредност поруке.

Добар пример јесу реченице: ”Сутра је нови дан” и ”Сутра ће падати киша”. Обе ове поруке, извесно, имају значење. У првој је информација минимална, али су зато могућа врло дифузна значења која извиру из њеног вредносног слоја. Друга порука је, међутим, максимално информативна, има малу редундансу, а вредносно значење излучује контекст у коме је саопштена.

СЛОЖЕНОСТ ПОРУКА

Шта се све, у емпиријском смислу, може подразумевати под појмом поруке?

Одлучујућу улогу у емпиријском оивичењу поруке имају субјекти комуницирања и целина комуникационе ситуације.

У зависности од односа човека као субјекта комуницирања према садржају комуницирања и специфичности комуникационе ситуације поруке се могу организовати на различитим нивоима сложености њихове структуре.

Поруку може представљати само један симбол, скупови вербалних и/или невербалних симбола - вербални и/или невербални искази, и врло сложене симболичке структуре у јавном животу, науци и уметности, попут фељтона у новинама или емисије на радију и телевизији, научног рада, књижевног дела, слике, позоришне представе или филма.

ВРСТЕ ПОРУКЕ

КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ:

ЧУЛНА ПЕРЦЕПЦИЈА (аудитивне, визуелне, аудио-визуелне, тактилне…)

СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ (вербалне, невербалне)

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА (комуниколошки најрелевантнији критеријум):

а) прагматске

б) естетске

ПИТАЊА

ПРАГМАТСКЕ И ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

КОМУНИКОЛОГИЈА

10. ТЕМА

ВРСТЕ ПОРУКЕ

КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ:

ЧУЛНА ПЕРЦЕПЦИЈА (аудитивне, визуелне, аудио-визуелне, тактилне…)

СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ (вербалне, невербалне)

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА

а) ПРАГМАТСКЕ (напомена о семантичким естетичким порукама – Т. Ђорђевић)

б) ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА ПОРУКА

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА ПОРУКЕ ПОДРАЗУМЕВА ЊЕНУ СЛИЧНОСТ, БЛИСКОСТ ИЛИ, ВРЛО РЕТКО, ИДЕНТИЧНОСТ ЗНАЧЕЊА ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА (ПОШИЉОЦА И ПРИМАОЦА)

СКАЛА ИЗОМОРФИЧНОСТИ ЗНАЧЕЊА ПОРУКА:

зП = ЗП (идеалтипска ситуација)

зП = зП+

зП = зП-

зП = 0

ПРАГМАТСКЕ ПОРУКЕ

ВИСОК СТЕПЕН ИЗОМОРФИЧНОСТИ ЗНАЧЕЊА ПРАГМАТСКИХ ПОРУКА:

зП → (тежи да буде) ≈ или = зП

Претпоставке високогог степена изморфичности прагматских поруке:

организују се првенствено на когнитивном плану,

посредовањем структираних, фактографско-логичких или чулима доступних аспеката универзума (насупрот езотеријским и метафизичким аспектима),

коришћењем оних вербалних и невербалних симбола и симболских система (тзв. ’ЈЕЗИК ДИСКУРЗИВНИХ СИМБОЛА’) чије су семантичке вредности, односно кодови који их обједињавају:

б) познати субјектима комуницирања и

б) релативно непроменљиви.

ПРАГМАТСКЕ ПОРУКЕ

Реч је о порукама релативно фиксираних значења (напомена о погрешним дефиницијама комуницирања, као размене значења).

У процесу њиховог енкодирања и декодирања, у семиози прагматских порука, релација између објекта (неког аспекта универзума) и знакова/симбола којима се објекат изражава је релативно стабилна.

Конотативно значење прагматских порука је секундарно у односу на њихову денотативност. Поруке: "Пада киша” или ”а + б = с”, као и све њихове неупоредиво сложеније варијанте, могу конотирати извесна значења, у зависности од контекста и комуникационе ситуације у којима се саопштавају, али је њихова семантичка вредност примарно денотативна и релативно непроменљива.

Прагматске поруке повезују мишљење и делање, отуда и њихов назив – прагматске поруке.

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Насупрот прагматским порукама, естетске поруке формију се на емоционално-афективном плану људског односа према стварности посредством семиотичких система чије су семантичке вредности разуђене, флуидне и нестабилне, а кодови који их обједињују понекад и ad hoc утврђени.

За разлику од прагматских порука, у којима је релација између објекта (неког аспекта универзума) и знакова/симбола, којима се објект изражава, реалтивно стабилна и експлицитна, у естетским порукама она је аналошка, имплицитна и, у крајњој линији, не мора уопште да постоји.

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Естетска порука може да денотира саму себе, а изван себе - ништа, и да истовремено конотира гаму различитих значења.

Оне имају свој ”реални предњи план”, како би рекао Николај Хартман, који сваком реципијенту денотира извесна значења (различите јединице значења – семе: боје, облици, тонови, покрети тела и на телу, значење речи изван стилских фигура…).

Али, много је значајнија ”иреална позадина” која може да има више КОНОТАТИВНИХ СЛОЈЕВА, зависно од:

референтног оквира субјеката комуницирања (пошиљаоца и примаоца естетске поруке) и

семиотичких система, тзв. ’ЈЕЗИК ПРЕЗЕНТАЦИОНИХ СИМБОЛА’ (комбиновање претходних сема), којима се естетске поруке организују.

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

БУДУЋИ ДА СЕ ЕНКОДРИРАЈУ И ДЕКОДИРАЈУ НА ЕМОЦИОНАЛНО-АФЕКТИВНОМ ПЛАНУ ЧОВЕКОВОГ ОДНОСА ПРЕМА СТВАРНОСТИ, ЊИХОВО ЗНАЧЕЊЕ СЕ НЕ ПОИМА, ВЕЋ ДОЖИВЉАВА.

УТОЛИКО СУ И ИНФОРМАЦИЈА/ИНФОРМАЦИЈЕ И ВРЕДНОСНИ СЛОЈЕВИ КОЈЕ САДРЖИ ЕСТЕТСКА ПОРУКА ПОСЛЕДИЦА УВЕК НАКНАДНЕ КОГНИТИВНЕ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ДОЖИВЉЕНОГ ЗНАЧЕЊА ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ . Пример: В.Б.С

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Естетске поруке, и у процесу обликовања и у процесу декодирања, јесу поруке отворених и неизоморфних значења:

зП = зП+ или

Зп = зП-

У том смислу може се рећи да естестска порука (сонет, приповетка, слика, скулптура, музичко дело, архитектонско дело, позоришна представа, филм…) може да има неограничени број значења – онолико значења колико има реципијената: читалаца, слушалацa, гледалаца. Плус једно – оно које му придаје (или не придаје) сам аутор(и):

зП → зП х n

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Мноштво могућих значења не укида значење естетске поруке. Напротив, оно је увек пуније и, углавном, неизрециво, јер лепота припада битку (због чега је естетика филозофска, а не научна дисциплина) и потребно нам је, како би рекао Ниче, да нас истина (фактицитет) не би убила.

Сваки покушај да се неко од тих значења фиксира као једино исправно водило је уметничко стваралаштво на странпутицу (соцреализам-ждановизам).

Фиксирање значења естетске поруке представља њену негацију и, комуниколошки гледано, превођење у прагматску поруку.

ПИТАЊА

ЈЕЗИК ДИСКУРЗИВНИХ И ’ЈЕЗИК’ПРЕЗЕНТАЦИОНИХ СИМБОЛА

КОМУНИКОЛОГИЈА

11. ТЕМА

ВРСТЕ ПОРУКА И СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Основна подела порука у комуницирању на ПРАГМАТСКЕ и ЕСТЕТСКЕ изведена је на основу СТЕПЕНА ИЗМОРФИЧНОСТИ ЊИХОВОГ ЗНАЧЕЊА ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА.

Степен изоморфичности ДИРЕКТНА ЈЕ ПОСЛЕДИЦА СИМБОЛСКИХ СИСТЕМА КОЈИМА СЕ ПОРУКЕ ОРГАНИЗУЈУ.

Имајући у виду овакву, првенствено комуниколошку, класификацију порука, сви симболски системи, који су до сада класификовани по различитим критеријумима, могу се агрегирати у две велике групе, зависно од њихових семантичких потенцијала:

ЈЕЗИК ДИСКУРЗИВНИХ СИМБОЛА и

’ЈЕЗИК’ ПРЕЗЕНТАЦИОНИХ СИМБОЛА.

КРИТЕРИЈУМИ РАЗЛИКОВАЊА

Језике дискурзивних и презентационих симбола препознајемо на основу:

ОСОБИНА ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

КАРЕКТЕРИСТИКА КОДОВА

РАЗЛИКА У МОГУЋНОСТИ КОМБИНОВАЊА ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

РАЗЛИКА У МОГУЋНОСТИ МЕЂУСОБНОГ ОБЈАШЊАВАЊА

РАЗЛИКА У ИСКАЗИВАЊУ ЗНАЧЕЊА

ОСОБИНЕ ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

У језику дискурзивних симбола: висок степен ПЕРТИНЕНТНОСТИ ОЗНАКЕ И ОЗНАЧЕНОГ, на основу СЕМАНТИЧКОГ ПРАВИЛА, има за последицу РЕЛЕТИВНО ФИКСИРАНО ЗНАЧЕЊСКО ПОЉЕ ЗНАКА.

У ’језику’ презентационих симбола: ОЗНАКА И ОЗНАЧЕНО МЕЂУСОБНО СЕ ’ПРОИЗВОДЕ’ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ, где свесни субјект различито интерпретира знак (сему), чије је значењско поље НЕОИВИЧЕНО СЕМАНТИЧКИМ ПРАВИЛОМ.

КАРАКТЕРИСТИКЕ КОДОВА

У језику дискурзивних симбола: кодови су ОПШТЕПРИХВАЋЕНИ и ОПШТЕПОЗНАТИ субјекатима комуницирања, јер имају ВИСОК СТЕПЕН АРБИТРАРНОСТИ.

У ’језику’ презентационих симбола: кодови се могу успостављати током организације (естетске) поруке, краткотрајни су, елитистички и имају врло ниску (или је уопште немају) АРБИТРАРНОСТ.

МОГУЋНОСТИ КОМБИНОВАЊА ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

У језику дискурзивних симбола: поруке се обликују на ПРИНЦИПУ ДИСКУРЗИВНОСТИ – ЛИНЕАРНОСТ и ЛОГИЧНОСТ у саопштавању, на основу синтактичких правила ФОРМАЦИЈЕ и ТРАНСФОРМАЦИЈЕ.

У ’језику’ презентационих симбола: већина порука (естетске) НЕ ПОДЛЕЖЕ ЗАКОНУ ДИСКУРЗИВНОСТИ, линеарност и логичност замењују се ИСТОВРЕМЕНОШЋУ и СИНЕРГИЈОМ, у којој синтактичка правила имају, с аспекта могућности комбиновања основних јединица значења (сема), веома мали утицај на обликовање порука.

МОГУЋНОСТИ МЕЂУСОБНОГ ОБЈАШЊАВАЊА

У језику дискурзивних симбола: основне јединице значења могу се објашњавати/дефинисати једна другом – ПРИНЦИП ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ (А је Б, речници…).

У ’језику’ презентационих симбола: основне јединице значења су готово ПОТПУНО АУТОНОМНЕ, принцип еквиваленције не може се применити (боја, облик, тон… не могу се дефинисати другом бојом, обликом, тоном…), а недискурзивне јединице значења (семе) могу се објашњавати само језиком дискурзивних симбола.

МОГУЋНОСТИ ИСКАЗИВАЊА ЗНАЧЕЊА

У језику дискурзивних симбола: поруке имају увек ДЕНОТАТИВНО ЗНАЧЕЊЕ, са већом или мањом МОГУЋНОШЋУ КОНОТАЦИЈЕ, што имплицира висок степен њихове МОНОСЕМИЧНОСТИ.

У ’језику’ презентационих симбола: поруке не морају да денотирају било какво значење (могућа је само сепаратна денотативност појединачних јединица значења/сема), значење поруке се изводи из доживљавања њихове симболичке структуре и, евентуалне, накнадне ителектуалне реконструкције, што имплицира висок степен ПОЛИСЕМИЧНОСТИ на овакав начин организованих порука (естетске поруке – поруке ’отворених’ значења).

ПИТАЊА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ

- ПРОБЛЕМИ ТУМАЧЕЊА -

КОМУНИКОЛОГИЈА

12. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ИНДИВИДУАЛНА ДЕТЕРМИНИСАНОСТ ЗНАЧЕЊА ПОРУКЕ

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ

КОМУНИКАБИЛНОСТ ПОРУКЕ

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКЕ

ПОРУКА

СИМБОЛСКИ, ЦИЉНО И ВРЕДНОСНО ОРГАНИЗОВАНА ИНФОРМАЦИЈА КОЈА СЕ РАЗМЕЊУЈЕ МЕЂУ ЉУДИМА У ОДРЕЂЕНОМ ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ КОНТЕКСТУ

СТРУКТУРА ПОРУКЕ: ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО, РЕДУНДАНСИЈА, ВРЕДНОСНИ И ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ ИЗВИРЕ ИЗ СВАКОГ ЊЕНОГ СТРУКТУРАЛНОГ ЕЛЕМЕНТА, АЛИ ЈЕ УВЕК ДРУГАЧИЈЕ И ЗАВИСИ ОД ИНДИВИДУАЛНИХ КАРЕКТЕРИСТИКА СУБЈЕКАТА КОМУНИЦИРАЊА И СОЦИЈАЛНОГ КОНТЕКСТА У КОМЕ СЕ ПОРУКЕ, ЕНКОДИРАЊЕМ И ДЕКОДИРАЊЕМ, РАЗМЕЊУЈУ – КОМУНИЦИРАЈУ.

Јунг “Свака реч (читај: порука – М.М.) има за сваку особу нешто другачије значење…”

ИНДИВИДУАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗАНЧЕЊЕ ПОРУКЕ

Индивидуалне карактеристике појединца одређене су његовим:

БИОЛОШКО-ФИЗИОЛОШКИМ И МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКИМ ПРЕДИСПОЗИЦИЈАМА и

РЕФЕРЕНТНИМ ОКВИРОМ.

ИНДИВИДУАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗАНЧЕЊЕ ПОРУКЕ

БИОЛОШКО-ФИЗИОЛОШКЕ И МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКЕ ПРЕДИСПОЗИЦИЈЕ (генетско наслеђе):

способности чулне перцепције (музички слух, визуелна сензибилност, различите врсте хендикепа…),

психомоторичке способности (брзина и вештина употребе различитих средстава у, рецимо, писаном комуницирању – СМС поруке),

физиолошке карактеристике (прозодија…),

тип личности (сангвиник, колерик, флегматик, меланхоник),

ирационални аспекти личности (страх, стрепња, инат…),

…

ИНДИВИДУАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗАНЧЕЊЕ ПОРУКЕ

РЕФЕРЕНТНИ ОКВИР је сплет, у ментално-психичкој структури човека, импрегнираних детерминизама, који настају у процесу социјализације, непрестано делујући на појединца, као последица његове:

социјалне одређености (категорије и агрегати) и припадности различитим друштвеним групама (примарним, секундарним и терцијалним) →

материјалног положаја →

образовања (знање, вредносни систем, усвојени културни обрасци) →

подложности већем или мањем утицају различитих облика друштвене свести (традиција, обичаји, морал, религија, наука, филозофија, идеологија).

СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ И ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ

Значење порука зависи од социјалног амбијента у којима настају и резмењују се – комуницирају међу људима:

јавна (први сектор: политички, други сектор: привредни, трећи сектор: цивилни/грађански) – приватна сфера,

функционално орагнизована област друштвеног живота у јавној сфери (политичко, пословно, педагошко… комуницирање),

облик комуникационе праксе одређен бројем субјеката комуницирања,

експресивне могућности медија којима се (не)посредује порука.

КОМУНИКАБИЛНОСТ ПОРУКЕ

COMMUNICATION и ABILITY

КОМУНИКАБИЛНОСТ ≠ само РАЗУМЉИВОСТ

КОМУНИКАБИЛНОСТ ≠ само КОМУНИКАТИВНОСТ

КОМУНИКАБИЛНА ЈЕ ОНА ПОРУКА КОЈА ПОСТИЖЕ ВИСОК СТЕПЕН ИЗМОРФИЗМА ЗНАЧЕЊА КОД СУБЈЕКАТА КОМУНИЦИРАЊА, а степен комуникабилности је одређен:

- индивидуалним карактеристикама субјеката комуницирања,

- социјалним контекстом у коме настаје и бива комуницирана, тј.

- СИМБОЛСКОМ СИГНИФИКАНТНОШЋУ (Мид) ПОРУКА, КОЈА НАСТАЈЕ НА РЕЛАЦИЈИ ПОШИЉАЛАЦ - ПРИМАЛАЦ

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Имајући у виду индивидуалне карактеристике субјеката комуницирања и социјални контекст у коме се поруке размењују, могу се препознати три теоријска приступа у погледу комуникабилности (високог степена измотфичности значења) порука:

значење поруке првенствено зависи од ПОШИЉАОЦА и његове идивидуалне и социјалне одређенеости

значење поруке првенствено зависи од ПРИМАОЦА и његове идивидуалне и социјалне одређенеости

Значење поруке зависи од: ПОШИЉАОЦА, САМЕ ПОРУКЕ и ПРИМАОЦА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ ПРВЕНСТВЕНО ЗАВИСИ ОД ПОШИЉАОЦА:

превазиђен приступ, посебно када је реч о естетским порукама (‘шта је песник хтео да каже’ имајући у виду његову индивидуалну и социјалну одређеност).

У комуникологији резултирао погрешним дефиницијама комуницирања као РАЗМЕНИ ЗНАЧЕЊА међу субјектима комуницирања (Лангер: ‘значење је у људима, а не у речима’, тј. порукама).

Н-О теорија

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКА ЗАВИСИ ПРВЕНСТВЕНО ОД ПРИМАОЦА:

Ролан Барт ‘Смрт аутора’: “Једино читалац може бити извор значења, јер текст (порука) постаје смислен тек кроз чин конзумирања. Ефекат овог запањујућег преокрета био је опонумоћење читаоца. Пошто више није имао досадни задатак да нагађа шта је Шекспир имао на уму када је писао Хамлета (задатак ионако немогућ), читалац је добио слободу да креира своја властита значења, да отвара, пре неголи затвара, значење текста. Уместо тога, почело је да се сматра да било који, па чак и најједноличнији реалистички текст има скроман плуралитет значења. Текстови су полисемични, имају читав низ различитих значења која активни посматрач може да открива. Тако се читање, од пасивног упијања штива наметнутог значења, претвара у активно истраживање недетерминисаности текста.”

У естетици и данас један од најзначајнијих приступа декодирању зумачењу уметничких дела.

У комуникологији РЕЦЕПЦИЈСКИ МОДЕЛ КОМУНИЦИРАЊА: прималац поруке је КОНСТРУКТОР ЊЕНОГ ЗНАЧЕЊА.

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Умберто Еко: ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ ЗАВИСИ ОД:

ПОШИЉАОЦА (intentio auctoris – значење које пошиљиљац, у рационалном и/или емоционално-афективном енкодирању, уграђује у поруку),

ПОРУКЕ (intentio operis – симболски одређене границе значења: денотативно и могућа конотативна значења),

ПРИМАОЦА (intentio lectoris – значење које прилалац, у рационалном и/или емоционално-афективном декодирању, налази у поруци).

ИДЕАЛТИПСКИ ПРИСТУП, јер се процес семиозе дешава врло брзо, понекад (у случају прагматских порука) и ‘тренутно’, који, међутим, у хеременеутичком моделу показује сложеност тог процеса и спречава поједностављену теоријску интерпретацију комуникационих чинова.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Прагматски захтев у масовном комуницирању у погледу информативности и комуникабилности поруке јесте да она буде:

ИСТИНИТА,

ОБЈЕКТИВНА,

АКТУЕЛНА и

ПРАВОВРЕМЕНА,

што у великој мери, али не и у потпуности (посебно код прагматских порука) зависи од ПОШИЉАОЦА (професионалних комуникатора), будући да они аспекти стварности који се посредују медијским садржајима нису, просторно и временски, у досегу ПРИМАЛАЦА (масовне публике)

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Три теоријско-практичне концептуализације поруке:

ПОРУКА КАО ‘ОГЛЕДАЛО СТВАРНОСТИ’

ПОРУКА КАО ИНТЕРПРЕТАЦИЈА СТВАРНОСТИ

ПОРУКА КАО ПРОИЗВОДЊА СТВАРНОСТИ

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Концепција поруке као ’ОГЛЕДАЛА СТВАРНОСТИ’ журналистички се операционализује кроз правило о одговорима на пет питања (ко, где, шта, када и како). Порука структуирана по овом правилу, сведена на тражене одговоре, у потпуности пресликава догађај, без вредносних талога у њој. Будући да је у њима сажета истина, она је и објективна, јер нема објективности мимо истинитости.

ПОРУКЕ СЕ ОРГАНИЗИЈУ КАО АНАЛОШКО-ДЕСКРИПТИВНЕ СИМБОЛСКЕ СТРУКТУРЕ.

У овом прилазу пренебрегава се, и то је његова највећа слабост, чињеница да поруке у масовном комуницирању не егзистирају самостално, већ у сложенијим садржајним целинама у којима им је, независно од веристичке сажетости, могуће контекстом или селекцијом извитоперити значење.

СЕЛЕКЦИЈА ОДРЕЂЕНОГ АСПЕКТА СТВАРНОСТИ и РЕДУКЦИЈА СЛОЖЕНЕ СТВАРНОСТИ.

Овако обликоване поруке јесу ИМПЛИЦИТНО-ИНТЕНЦИОНАЛНЕ.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Медији масовног комуницирања треба да посредују поруке које не само ’огледају’ делове стварности, него је у мери могућег и објашњавају – сматрају заговорници концепције поруке као ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ СТВАРНОСТИ.

Поменути аксиом пет питања - пет одговора допуњуј се и шестим питањем/одговором: зашто.

Тек у шестом одговору налази се најважнија информативна чињеница без које би језгро поруке било редуковано, а тиме и њена информативност.

Ако је истина у одговорима на првих пет питања, објективност се налази у одговору на питање: зашто. Уколико овог одговора нема и сама истина, која је фрагментарна и социјално детерминисана, губи своју информативну вредност.

ПОРУКЕ СЕ ОРГАНИЗУЈУ КАО ИНТЕРПРЕТАТИВНО-ВРЕДНОСНЕ СИМБОЛСКЕ СТРУКТУРЕ.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Овим аргументима, најшире прихваћеним међу професионалним комуникаторима, нема се, на први поглед, шта замерити. Чињеница је да су поруке обликоване као ’огледало’ стварности окренуте само појединим аспектима стварности, при чијем се посредовању занемарују социјални контекст и дубински узроци догађаја или појаве.

Примена овог концепта у пракси, међутим, врло често се претвара у соспствену супротност, јер поруке ”нису производ слободних појединаца, већ производ професионалаца, са професионалним критеријумима и професионалном идеологијом, који раде у сложеним масмедијским организацијама, подвргнути одређеним економским, политичким, културним и другим притисцима да би се одржали у послу којим се баве”.

Одговор на питање: зашто, идеолошком ширином у много случајева потискује вредност претходних пет одговора, па се информативност поруке губи у њеној персуазивности.

Утом случају оне више нису имплицитно, већ ЕКСПЛИЦИТНО-ИНТЕНЦИОНАЛНЕ.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

До краја изведен, овај приступ изражава се у концепту поруке као ПРОИЗВОДЊЕ СТВАРНОСТИ.

Његови заговорници не баве се проблемима истинитости и објективности поруке у апсолутном, него у вредносном смислу, очекујући да оне садрже више од ’обичне’ информације. Циљ је обликовање, а не огледање или објашњавање стварности.

Филозофске основе (марксизам и функционализам)

Концептуализација поруке као дефиниције стварности нас упућује на теоријско одређење пропаганде, јер ”пропаганда је у најширем смислу техника утицаја на људско деловање манипулацијом представа” (Харолд Ласвел).

ОРГАНИЗУЈУ СЕ КАО ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНЕ СИМБОЛСКЕ СТРУКТУРЕ.

Увек су ЕКСПЛИЦИТНО-ИНТЕНЦИОНАЛНЕ.

ПИТАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ И ДРУШТВО

КОМУНИКОЛОГИЈА

13. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ У ДРУШТВЕНОЈ СТРУКТУРИ

ДРУШТВО – ОКВИР ЉУДСКОГ КОМУНИЦИРАЊА

СОЦИОЦЕНТРИЧАН И МЕДИЈАЦЕНТРИЧАН ПРИСТУП МЕЂУЗАВИСНОСТИ ДРУШТВЕНОГ И МЕДИЈСКОГ РАЗВОЈА

КОМУНИЦИРЊЕ У ДРУШТВЕНОЈ СТРУКТУРИ

Најважнија одлика човека, генеричка суштина људске, у односу на све остале врсте је – СВЕСНОСТ

Она се испољава кроз:

присвајање (цивилизовање, култивисање) природе – РАД (homo faber),

људске интеракције – КОМУНИЦИРАЊЕ (homo symbolicum, homo communicens).

Друштво у свим организационим облицима:

од најелементарнијих (примарне групе) до најсложенијих (државне и међудржавне заједнице – ЕУ),

од најпримитивнијих (хорда и племе) до најмодернијих (информационо друштво),

настаје у комуникационој пракси, унутар које се остварује и биолошка и производна репродукција људске врсте.

Друштво се развијало кроз развијање комуницирања, тј. различитих облика комуникационе праксе, а суштинске промене у напретку људског комуницирања метафорички се називају комуникационе револуције.

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Синтагма комуникациона револуција колоквијално означава неку суштинску промену у човековом, дакле друштвеном комуницирању, која је најчешће наступала са појавом/открићем суштински нових медија у односу на претходне током људске историје:

комуникациона револуција: НАСТАЈАЊЕ ЉУДСКОГ ГОВОРА

комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ПИСМА (пре више од 5 миленијума: најстарије пронађено писмо, којим су на глиненим плочицама од 3200. године пре нове ере писали Сумери)

комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ШТАМПЕ (Јохан Гутенберг, средина 15. века)

комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ЕЛЕКТРОНСКИХ МЕДИЈА (почетак 20. век)

Комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ И РАЗВОЈ КОМПЈУТЕРСКЕ МРЕЖЕ – ИНТЕРНЕТА (крај 20. века)

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Говор (усмени) и, као примарни медиј за саопштавање садржаја свести, одвојио homo sapiens-a од примата, и чопор преобразио у хорду, најстарији облик социјетета, а затим и племе.

Родовска заједница остваривала се кроз усмено интерперсонално и комуницирање у већим друштвеним групама.

Предисторија људске врсте.

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Без открића писма не би могла настати приватна својина, па тиме ни прво класно друштво у историји – робовласничко друштво.

Писмо је зачето на прелазу између родовске заједнице и робовласничког друштва, паралелно са појавом приватне својине и изградњом првих већих насеља, у намери да се обележи оно што је приватно и не припада заједници. ”То је прво значење глинених плочица најраније нађених у Месопотамији, у Ереху и Џамат Насру... Људи су морали водити роваш и на њему зарезивати стоку и овцу, посуде с маслацем и мјерице жита; слика овце или кравља глава, клас жита или риба иза које би стајале утиснута једна кружница или више њих, и ето вам тачног обавјештења које требате – толико оваца, стоке, толико жита”.

Трговина робовима и пољоприведним производима

РЕКОНСТРУИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Манускрипт, књига (пре)пис(ив)ана руком,на пергаменту и папиру, основа је класних друштвених односа у феудализму.

Књиге су писане су и преписиване за друштвену елиту, која је у манускрипту чувала тајну своје друштвене моћи.

Вековима су књиге биле привилегија световних владара и црквених првосвештеника, племства, као и танког слоја интелигенције међу малобројним професорима и студентима, такође малобројних теолошких школа и универзитета средњег века.

Рукописна књига била је медиј интерперсоналног и групног комуницирања па, према томе, више средство за чување знања, мисли и идеја, него за њихово саопштавање и комуницирање.

Еко: ’Име руже’

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Откриће штампе половином 15. века представља један од историјских услова за настанак и развој капитализма:

реформација,

просветитетељство у науци и филозофији,

формирање јавне сфере (литерарна и грађанска јавност),

настајање савремене школа,

национална самосвест и конституисање модерних нација,

парламентарна демократија,

бржи проток капитала (роба, услуге, новац)…

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Електронски медији (радио и телевизија), сателитски пренос сигнала, релативизују национално-државне границе и од света стварају (Меклуан) ГЛОБАЛНО СЕЛО

Последице:

масовна култура,

глобализација,

КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ.

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА – ИНТЕРНЕТ

Стварне и виртуелне заједнице људи

Обриси ИНФОРМАЦИОНОГ ДРУШТВА

СХВАТАЊА АЛВИНА ТОФЛЕРА

”Трећи талас” и ”Шок будућности”

Друштво се развијало у три цивилизацијска таласа:

Први талас (аграрно друштво: власништво над земљом, сила као главни фактор друштвене интеграције, усмено и писано комуницирање),

Други талас (индустријско друштво, коришћење необновљивих сировина – угаљ, нафта, гас, индустријализација, урбанизација, модернизација, медији масовног комуницирања),

Трећи талас (савременост, информационо друштво, ИНФО-СФЕРА сервисира техно-сферу и социо-сферу, ’размасовљење масмедија’ кроз индивидуалну употребу нових медија).

СХВАТАЊА

МАРШАЛА МЕКЛУАНА

”Познавање општила – човекових продужетака” и ”Гутенбергова галаксија: цивилизација књиге”:

Трибални/орални период (усмена култура),

Цивилзација писма (линеарна логичност фонетског писма, после открића штампе, омогућила серисјку индустријску производњу – исти принцип: корак по корак, национализам, бирократску систематичност и модерну државу),

Епоха електронских медија – СВЕТ КАО ГЛОБАЛНО СЕЛО.

СХВАТАЊА РЕЖИСА ДЕБРЕА

”Увод у медиологију”

Етапама у развоју цивилизације омеђене су постојањем различитих културних сфера у друштву:

ЛОГО СФЕРА (и поред постојања писма, говор, тј. усмено комуницирање окосница културе – религија, обичаји, традиција, усмена књижевност)

ГРАФО СФЕРА (откриће штампе, која детерминише културни и друштвени развој)

ВИДЕО СФЕРА (култура покретне слике са интегрисаним тоном)

УКАЗАО НА ДВА АСПЕКТА УЛОГЕ МЕДИЈА У ДРУШТВУ:

Комуникациони (преношење информација на релацији ОВДЕ и ДРУГДЕ)

Трансмисиони (преношење ингормација кроз време – претпоставка континуитета у очувању културних вредности и одређеног типа цивилизације)

СОЦИОЦЕНТРИЧНОСТ И МЕДИЈАЦЕНТРИЧНОСТ

Зависно од тога којој се од две манифестације човекове генеричке суштине – свесности (РАД и КОМУНИЦИРАЊЕ) даје предност, упостављена су два приступа проблему међусобне условљености друштвеног развоја и комуникационе праксе човека:

СОЦИОЦЕНТРИЧНИ и

МЕДИЈАЦЕНТРИЧНИ.

СОЦИОЦЕНТРИЧНОСТ

Етаблиране друштвене науке (социологија, економија, политикологија…) узроке друштвеним променама налазе у материјалним и економским факторима, а комуникациона пракса је само последица или тек један од мање важних покретача друштвених промена.

Марксистички приступ: производне снаге и производни односи покретачи друштвених промена, база - надградња (да ли су, данас, масмедији део производних снага?).

Културолошки приступ: друштвени хабитус одређеног типа, који се изражава и кроз одређени тип културе, не стварају само медији, него он проистиче подједнако из света рада, материјалне репродукције, и установа духовног стваралаштва (школа, црква, уметност… ).

МЕДИЈАЦЕНТРИЧНОСТ

Заступници ове школе мишљења одлучујућу улогу у развоју друштва дају променама у комуникационој пракси човека.

Ту праксу су, најпре мењали посредници у комуницирању (комуникационе револуције); од писма до Интеренета.

Меквејл: Медијацентричне теорије виде медије као покретаче друштвених промена.

Индивидуални и друштвени живот данас је реплика на медијске садржаје.

И СОЦИОЦЕНТРИЧНОСТ И МЕДИЈАЦЕНТРИЧНОСТ

Као и у случају истраживања многих других проблема, и овде се истина, вероватно, налази између овако манихејски супротстављених становишта.

Медији су истовремено ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД и ПРОИЗВОЂАЧ ДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА. У којој мери ће бити једно или друго зависи од разуђеног склопа социјално-историјских услова.

Извесно је да савремено појмљена социоцентричност, која се заснива на савременим социјално-историјским околностима, нужно подразумева и медијацентричан приступ разумевању друштва.

Посебно ако се имају у виду савремене друштвене промене, изазване променама у медијској сфери.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Изражавају се кроз неколико процеса који, на основама нових научно-технолошких открића, глобалних економских и политичких промена, радикално мењају претходну друштвену праксу, имају револуционарни значај и у својој целини могу се назвати информационом револуцијом:

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КОМУНИЦИРАЊА,

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КОМУНИЦИРАЊА,

ПРОЛИФЕРАЦИЈА МЕДИЈСКИХ КАНАЛА,

КОНВЕРГЕНЦИЈА МЕДИЈСКИХ ТЕХНОЛОГИЈА,

’КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ’ У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ,

ПОЈАВА ОБРИСА ИНФОРМАЦИОНОГ ДРУШТВА.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Први од њих јесте процес интернационализације комуницирања.

Када је 10. јула 1962. године у орбиту лансиран први комуникациони сателит Telestar I и када су елипсастим сателитским сигналима релативизоване национално-државне границе у емитовању и пријему радио и телевизијских програма, започет је процес интернационализације масовног комуницирања, који је, усавршавањем телекомуникационе, сателитске и информатичке технологије, у крајњем резултирао масовним комуницирањем као глобалним феноменом.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Глобализација масовног комуницрања манифестује се на три начина: кроз глобално емитовање и пријем програма; затим, глобализацију власништва и, најзад, кроз глобалну дистрибуцију медијских садржаја-производа.

У првом случају реч је о комбиновању класичне телекомуникационе, сателитске и информатичке технологије које омогућава да електронски сигнал са утиснутим аудио-визуелним порукама буде примљен безмало на свакој тачки на планети.

Како медијско тржиште више није само једна земља или група земаља, него цео свет, све је присутнија глобализација власништва над комуникационим центрима (професионални комуникатори, програми, одашиљачко-трансмисиона инфраструктура) која се грана у два смера: први, власник или група власника обједињује комуникационе центре на неколико континената и, други, у структури власништва глобално значајног комуникационог центра учествују деоничари са свих континената.

Најзад, конкретан медијски садржај, од вести до телевизијске серије, производи се за глобално тржиште, реципијенте на целом земљином шару, а не за припадника ове или оне државе, нације, културе, што претпоставља сасвим други телеолошки приступ медијској продукцији.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Паралелно са глобализацијом тече процес пролиферације односно умножавања медијских канала.

Истовремено са сателитским пробијањем национално-државних граница дешава се безмало експлозија различитих, понајпре приватних канала, тако да су реципијенти, уз иначе богату понуду штампаних медија, у могућности да се опредељују за овај или онај домаћи или страни програм из заиста широког спектра понуде. Само преко Eutelsat hot bird-a, сателита који је 1994. године лансирала Европска организација за сателитску телекомуникацију и који покрива подручје од Португалије до Русије и од Исланда до Северне Африке, Турске и Блиског Истока, Eвропљани могу да гледају 159 телевизијских програма и слушају више стотина радио-станица. Уз националну понуду у јавном и комерцијалном сектору могућности избора су заиста велике.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Експлозивно умножавање медијских канала увелико је омогућено конвергирањем постојећих медијских технологија – телекомуникације, сателит, рачунар – које потврђује Меклуанову тврдњу: ”Једно ново општило никада није додатак неком старом, нити пак оставља старо општило на миру. Оно никада не престаје да тлачи стара општила, све док за њих не пронађе нове облике и положаје”.

Најновија потврда овакве конвергенције је формирање заједничке фирме MS-NBC за производњу телевизијског програма намењеног дистрибуцији посредством Internet-а, од стране највећег светског произвођача компјутерских програма Microsoft -а и једне од три највеће телевизијске мреже у САД – NBC.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Глобализација масовног комуницирања, експлозивно умножавање медијских канала и конвергенција медијске технологије резултирали су ’коперниканским обртом’ у масовном комуницирању.

Овом метафором означава се суштинска промена у рецепцији масмедијски посредованих садржаја у којој се тежиште са јединице емитованог, карактеристично за масовно комуницирање унутар национално-државних граница, помера на јединицу примљеног, у масовном комуницирању као глобалном феномену. Рецепцијски пакет масмедијских садржаја више није искључива функција комуникационог центра, већ израз опредељења усамљеног појединца са даљинским управљачем у руци.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Нови медиј (КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА) и нови облик комуникационе праксе (ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ)

ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО као ПОСТМОДЕРНО (ПОСТИНДУСТРИЈСКО И ПОСТКАПИТАЛИСТИЧКО ДРУШТВО)

ПИТАЊА

ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА

14. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДВАЊА

Појам комуницирња

Ка дефинисању комуницирања

Дефиниција комуницирања

Субјекти комуницирања

Комуникациона ситуација

Комуникациони чин

Основна шема комуницирања

ПОЈАМ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ и КОМУНИКАЦИЈА (користе се као синоними)

Оба израза потичу из латинског језика

Латински глагол communicare: учинити нешто заједничким, саопштити, али и – причестити се…

Именица communicatio, која је изведена из глагола, означава: заједницу, са-обраћање, општење, са-општавање, везу, додир…

Оба израза упућују на ПРЕЛАЗ ОД ИНДИВИДУАЛНОГ КА ОПШТЕМ.

ПОЈАМ КОМУНИЦИРАЊА

Употреба ових речи у религиозне сврхе утицала на њихово ширење и одомаћивање у многим европским језицима (Католичка црква).

С обзиром на религизионе особености српског народа изрази КОМУНИЦИРАЊЕ и КОМУНИКАЦИЈА нису преузети из латинског, већ из енглеског језика.

У књигама штампаним пре Другог светског рата изузетно се ретко срећу код нас.

Разлог: развој масмедија и комуникологије најпре у земљама енглеског говорног подручја.

Њихово значење у српском језику треба одређивати с обзиром на савремена значења глагола и именице у енглеском језику.

ПОЈАМ КОМУНИЦИРАЊА

Eнглески глагол to communicate: саопштити,пренети, бити у вези, водити један у други…

Енглеска именица communication има шире значењско поље:

у небројивом облику она означава исто што и глагол to communicate,

у бројивом облику: саопштење (порука)

у множини (communications): средства/медији комуницирања .

ПОЈАМ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ и КОМУНИКАЦИЈА нису безрезервни синоними.

Зато треба обратити пажњу на контекст употребе оба израза.

Пример: МЕДИЈИ МАСОВНИХ КОМУНИКАЦИЈА!?

Покушаји коришћења израза који потичу из српског (хрватског) језика:

са-обраћање/саобраћај,

са-општавање/општење, НИСУ УСПЕЛИ.

КА ДЕФИНИСАЊУ КОМУНИЦИРАЊА

Будући да је Комуникологија интердисциплинарна наука о комуницирању као свепрожимајућем феномену људског друштва постоји мноштво различитих дефиниција комуницирања.

Оне зависе од:

идејно-филозофског оквира (функционализам – комуницирање као процес у социјалном систему; структурализам – комуницирање као елемент друштвене структуре…),

научног идентитета (лингвистика, психологија, антропологија, социологија, кибернетика…),

предметног оквира истраживања/проучавања (дубина истраживачког захватања у феномен комуницирања у његовом тоталитету: целина феномена или поједини његови аспекти).

КА ДЕФИНИСАЊУ КОМУНИЦИРАЊА

Унутар комуникологије, независно од претходних епистемолошких варијабли, искристалисале су се две парадигме у разумевању комуницирања:

КИБЕРНЕСТСКА и

СОЦИОАНТРОПОЛОШКА.

Парадигма (грч.) изворно значи: пример, образац, шаблон.

У научном дискурсу парадигма се најчешће поистовећује са, у одређеном временском периоду, најшире прихваћеном теоријом, чији се сазнајни резултати узимају као аксиоми.

Критеријум разликовања поменутих парадигми: РАЗУМЕВАЊЕ ИНФОРМАЦИЈЕ.

ДЕФИНИЦИЈА КОМУНИЦИРАЊА

Не постоји потпуна и свеобухватна дефиниција неког феномена.

КОМУНИЦИРАЊЕ ЈЕ СУШТИНСКИ ЉУДСКА ИНТЕРАКЦИЈА, ПРИМАРНОГ ДРУШТВЕНОГ ЗНАЧАЈА, КОЈА СЕ ОСТВАРУЈЕ РАЗМЕНОМ ИНФОРМАЦИЈА/ПОРУКА, НЕПОСРЕДНО ИЛИ ПОСРЕДСТВОМ МЕДИЈА, У ПРОСТОРНО И ВРЕМЕНСКИ ОДРЕЂЕНОМ ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ КОНТЕКСТУ, СА ОДРЕЂЕНИМ ТРЕНУТНИМ ЕФЕКТИМА И РЕЛАТИВНО ТРАЈНИМ ДРУШТВЕНИМ ПОСЛЕДИЦАМА.

ЕЛЕМЕНТИ ДЕФИНИЦИЈЕ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ СВОЈСТВЕНО САМО ЉУДИМА (социоантрополошка парадигма)

ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТ ДРУШТВЕНЕ СТРУКТУРЕ

ИНТЕРАКЦИЈА: ПОНАШАЊЕ И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

УСЛОВЉЕНА ПСИХОСОЦИЈАЛНИМ КОНТЕКСТОМ, ВРЕМЕНОМ И ПРОСТОРОМ

УВЕК ИЗАЗИВА ТРЕНУТНЕ ЕФЕКТЕ И РЕЛАТИВНО ТРАЈНЕ ДРУШТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

МОРФОСТАТИЧКИ МОДЕЛ КОМУНИЦИРАЊА

Овако схваћено комуницирање може се у морфостатичком моделу сагледати, уз висок степен апстракције, као низ комуникационих чинова између субјеката комуницирања/људи у одређеној комуникационој ситуацији.

Обе категорије, комуникациони чин и комуникациону ситуацију, лексички је увео код нас Тома Ђорђевић (1979), мада су елементи њихове структуре били, у већој или мањој мери, директно или индиректно, предмет истраживања и проучавања у свим предкомуниколошким и комуниколошким теоријама комуницирања.

СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Субјекти комуницирања/комуникатори јесу:

пошиљалац/пошиљаоци, тј. емитер/емитери (појединац, примарна друштвена група, друштвена организација/комуникациони центар) и

прималац/примаоци, односно реципијент/реципијенти (појединац, примарна друштвена група, структурални – публика, и аструктурални облици секундарног груписања - масовна публика)

поруке/порука.

НАПОМЕНА: субјекти комуницирања углавном се у нашој литератури означавају као комуникатор(и) и реципијент(и), што семантички имплицира да прималац/реципијент није комуникатор. То није тачно, посебно у интерперсоналном комуницирању. Зато су овде, у појмовно-категоријалном смислу, субјекти комуницирања на обе интеракцијске стране одређени као комуникатори, који се јављају у активној улози – пошиљалац/емитер, и пасивној - прималац/реципијент поруке.

КОМУНИКАЦИОНИ ЧИН

Комуникациони чин представља динамички моменат комуницирања, јер се комуницирање као (и) временски одређена интеракција остварује кроз континум комуникационих чинова.

Структура комуникационог чина, тј. фазе његовог остваривања одређене су моментима:

избора (селекције) информације из окружења (смисаоног замењивања неког од аспеката свеколиког универзума),

енкодирања поруке (симболског, телеолошког и вредносног организовања информације као претпоставке њеног комуницирања/размене),

интеракцијске трансмисије поруке (непосредно или посредством медија) и

рецепције поруке.

РЕЦЕПЦИЈА ПОРУКЕ

Подразумева:

чулну перцепцију поруке,

декодирање поруке (разумевање значења поруке и унутар њега досезање информације или информација у информационом језгру) и

тренутно или временски одложено реаговање на информацију/информације, чиме по правилу започиње нови комуникациони чин, али у супротном смеру (мада у одређеним облицима комуникационе праксе – масовном комуницирању, то реаговање има наглашену индиректност).

КОМУНИКАЦИОНА СИТУАЦИЈА

Комуникациони чинови, комуницирање као њихов низ у времену, дешавају се у одређеној комуникационој ситуацији. Реч је о релативно статичком скупу више или мање детерминишућих фактора комуникационих чинова.

Комуникациона ситуација одређена је:

субјектима комуницирања,

социјалним контекстом,

симболским системом унутар којег се информације енкодирају у поруке,

карктеристикама и специфичностима медија посредством којег се остварује размена порука.

СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Индивидуалне карактеристике субјеката комуницирања одређене су њиховим:

БИОЛОШКО-ФИЗИОЛОШКИМ И МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКИМ ПРЕДИСПОЗИЦИЈАМА и

РЕФЕРЕНТНИМ ОКВИРОМ.

СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ/АМБИЈЕНТ

Различити облици друштвеног груписања и организовања;

Преовлађујући вредносни систем;

Културни стандарди и обрасци;

Утичући облици друштвене свести: религија, традиција, обичаји, морал, политика, идеологија, право, наука, филозофија.

СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Семантичка, синтактичка и прагматичка својства симболских система који се користе у комуницирању, тј. енкодирању порука.

Вербални симболски системи.

Невербални симболски системи.

Могућности истовремене употребе више симболских система.

КАРЕКТАРИСТИКЕ И СПЕЦИФИЧНОСТИ МЕДИЈА

(НЕ)УЧЕШЋЕ СЕКУНДАРНИХ МЕДИЈА

Непосредно и посредно комуницирање

НЕПОСРЕДНО КОМУНИЦИРАЊЕ: субјектима комуницирања на располагању сви симболски системи.

ПОСРЕДНО КОМУНИЦИРАЊЕ: техничко-технолошке специфичности и експресивне могућности медија.

ОСНОВНА

ШЕМА КОМУНИЦИРАЊА

Е – емитер/емитери (пошиљалац/пошиљаоци);

Р – реципијент/реципијенти (прималац/примаоци);

П – порука;

М – медиј;

ПГ – примарна друштвена група;

СГ – секундарни облици друштвеног груписања;

СК – најшири социјални контекст;

ВЕКТОРИ - сплет различитих утицаја који на субјекте комуницирања делују из различитих облика друштвеног груписања и најширег социјалног контекста током њихове комуникационе интеракције.

ПИТАЊА

ОБЛИЦИ КОМУНИКАЦИОНЕ ПРАКСЕ (1)

КОМУНИКОЛОГИЈА

15. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

КРИТЕРИЈУМИ ЗА КЛАСИФИКАЦИЈУ И КАСИФИКАЦИЈА РАЗЛИЧИТИХ ОБЛИКА КОМУНИЦИРАЊА/КОМУНИКАЦИОНЕ ПРАКСЕ

ИНТРАПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

КОМУНИЦИРАЊЕ У ВЕЋИМ ДРУШТВЕНИМ ГРУПА

КРИТЕРИЈУМИ И КЛАСИФИКАЦИЈА КОМУНИЦИРАЊА

Комуницирање је примарна људска интеракција која се остварује разменом информација/порука, непосредно или посредством медија, у просторно и временски одређеном социјално-психичком контексту, са одређеним тренутним ефектима и релативно трајним друштвеним последицама.

Мноштво критеријума за класификацију.

СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Поједини теоретичари сматрају да се, имајући у виду број комуникатора, комуницирање остварује само кроз два основна облика: ИНТЕРПЕРСОНАЛНО и МАСОВНО комуницирање.

Основни недостатак ове класификације је што:

имплицира да све што није интерперсонално представља масовно комуницирање и

затвара могућност да се у целини комуникационе праксе, у бескрајном развоју друштва, појави неки нови облик комуницирања који се не може назвати ни интерперсоналним ни масовним, због тога што их на различите начине надраста и превазилази.

СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

ИНТРАПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

КОМУНИЦИРАЊЕ У ВЕЋИМ ДРУШТВЕНИМ ГРУПАМА

МАСОВНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Полазећи од симболских система унутар којих се информације организују као поруке и тако постају садржај комуницирања, могу се препознати:

ВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ и

НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ.

ТРАНСПАРЕНТНОСТ САДРЖАЈА КОМУНИЦИРАЊА

Могући и врло потребан критеријум је социјална транспарентност комуницираних порука, према коме се могу разликовати:

ЈАВНО КОМУНИЦИРАЊЕ,

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ и

ТАЈНО КОМУНИЦИРАЊЕ.

(НЕ)ПОСРЕДНОСТ КОМУНИЦИРАЊА

На основу (не)учешћа секундарних медија у комуницирању:

НЕПОСРЕДНО/ДИРЕКТНО/ КОМУНИЦИРАЊЕ ”ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ” (FACE TO FACE: F2F) – људски говор (увек синхроно),

ПОСРЕДНО/ИНДИРЕКТНО КОМУНИЦИРАЊЕ – сви секундарни медији (синхроно и асинхроно).

ОБЛАСТ ДРУШТВЕНОГ ОРГАНИЗОВАЊА

На сваки од претходних начина може се комуницирати у свим функционалним областима друштвеног живота, па се могу разликовати:

ПОЛИТИЧКО КОМУНИЦИРАЊЕ,

ПЕДАГОШКО КОМУНИЦИРАЊЕ,

ПОСЛОВНО КОМУНИЦИРАЊЕ,

РЕЛИГИОЗНО КОМУНИЦИРАЊЕ,

…

Ови видови комуницирања истражују се и прочавају као посебне комуниколошке истраживачке области и наставне дисциплине.

ИНТРАПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Још је отворено питање да ли се емпиријски може профилисати као посебан облик комуницирања.

Платон дефинише мишљење као разговор душе са собом, стоик Марко Аурелије пише дело под називом Разговори са самим собом, као и Аурелије Августин - Soliloquia. И Ђуро Шушњић тврди да ”мислити то значи водити разговор са собом”.

ИНТРАПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

За психологе (и психијатре) уопште није спорно.

Никола Рот: ”Користећи вербалне симболе у форми коју називамо унутрашњим говором (а који је донекле трансформисан и сажет онај говор који се користи у јавној комуникацији), човек самом себи наводи разлоге и противразлоге да прихвати или не прихвати нешто, да нешто учини или не учини”.

ИНТРАПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ДИЈАЛОШКИ ОРГАНИЗВАНО МИШЉЕЊЕ ЈЕ ПСЕУДОКОМУНИЦИРАЊЕ.

То још не значи да није могуће доказати постојање интраперсоналног комуницирања.

Два доказа:

МОГУЋНОСТ ЧУЛНЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ ПОРУКЕ,

МОГУЋНОСТ МЕДИЈСКОГ ПОСРЕДОВАЊА ПОРУКЕ.

ИНТРАПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Дијалошки организовано мишљење, ментално-психички порцес замишљања комуницирања, не може сматрати интраперсоналним комуницирањем, мада таква имагинација (уобразиља, замишљање, развој менталних представа) може имати припремну функцију за неко планирано интерперсонално/групно/масовно комуницирање и његову телеолошку одређеност.

Међутим, фактичко уобличавање порука, њихово упућивање фиктивним бићима као стварним комуникационим партнерима или себи самом, посредством неког медија, које изазива одређене последице у индивидуалном или социјалном животу човека појединца – јединог субјекта оваквог чина, не може се сврстати ни у један од осталих облика комуникационе праксе човека и, следствено томе, постоји комуниколошко оправдање да се оно третира као посебан, истина врло специфичан, облик комуницирања.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Најраспрострањенији облик комуникационе праксе: ПРЕТПОСТАВКА ДРУШТВА У КАКВОМ ДАНАС ЖИВИМО.

Ђуро Шушњић:

онтолошка претпоставка друштвености,

гносеолошка претпоставка сазнавања,

аксиолошка претпоставка вредновања и самовредновања.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Интерперсонално комуницирање представља:

размену порука између два или више појединаца,

непосредно или посредством медија,

уз могућност реципрочне измењивости улога пошиљаоца и реципијента.

Управо та могућност реципрочне измене улога пошиљаоца и примаоца, која када се оствари обезбеђује и реципроцитет у размени порука, представља критеријум за теоријско изоловање интерперсоналног комуницирања из тоталитета комуникационе праксе човека и његову најзначајнији карактеристику.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Примарне групе, као први ниво социјалног организовања људи, представљају непосредни социјални амбијент у коме се интерперсонално комуницирање најчешће дешава.

Уз породицу, као најзначајнију примарну групу, могуће је уочити још пет типова примарног груписања људи:

пригодне групе,

катарктичке групе,

групе за игру,

групе за одлучивање и

акцијске групе.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Ни у једном другом облику комуникационе праксе субјектима комуницирања није на располагању такав симболски спектар у обликовању порука.

У интерперсоналном комуницирању поруке се могу обликовати вербално - усмено и писано, и невребално - свим паралингвистичким и екстралингвистичким симболским системима.

Најчешће се поруке обликују и вербалним и невербалним симболима, у којима једни семантички надопуњују друге, па су утолико богатије и набијеније значењима.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Интерперсонално комуницирање најчешће се остварује као непосредно комуницирање, дакле интеракција у којој, мимо говора као примарног медија размене порука, не учествују секундарни медији.

Међутим, то не значи да се оно не може реализовати и медијским посредовањем. Интерперсонално се може комуницирати писмом, телефоном, пејџером, компјутерском мрежом...

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Видови интерперсоналног комуницирања:

СПОНТАНО,

УВЕЖБАНО,

ПЛАНСКО.

Трећи вид интерперсоналног комуницирања се учи (педагошко, политичко, пословно… комуницирање) и тако повећава индивидуална комуникациона компетентност.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

”Комуникациона компетенција не подразумева само познавање језичког кода, већ и шта рећи коме, како то казати на одговарајући начин у свакој одређеној ситуацији”.

Претпоставке комуникационе компететнтности:

1. КОГНИТИВНЕ

способност емпатије

могућност сагледавање интеракције из социјалне перспективе комуникационог партнера,

когнитивна комплексност,

разумевање природе успостављеног или односа који се успоставља,

способност самопосматрања и

владање симболским системима;

2. ИНТЕРАКЦИЈСКЕ

укљученост у интеракцију,

управљање интеракцијом,

флексибилност понашања и

друштвени стил

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

С обзиром на степен комуникационе компетентности, интерперсоналним комуницирањем може управљати према следећим исходима:

смањивање напетости,

зближавање,

разрешење сукоба,

сагласност,

заваравање,

конфликт и

прекид комуницирања.

ИНТЕРПЕРСОНАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Неке карактеристике дијалога, као ’племенитог конфликта’:

искључује крајности, потпуну сагласност или потпуни конфликт,

подразумева обострану мотивацију да се постигне сагласност макар о разликама међу субјектима,

могућ само међу људима добре воље,

опстаје на помирљивим разликама,

није могућ ако макар и на једној страни постоји догма уместо рационалистичког начела методичке скепсе,

искључује еристичку мотивацију (натпричавање), али не и језичке игре.

КОМУНИЦИРАЊЕ У ВЕЋИМ ДРУШТВЕНИМ ГРУПАМА

Комуницирање у већим друштвеним групама (усовно: групно комуницирање), као посебан облик комуникационе праксе, представља размену порука, непосредно или посредством медија, између једног или више пошиљалаца и бројчано и персонално препознатљиве групе реципијената - публике, на основу постојања тренутног или релативно трајног заједничког интереса за садржајни оквир комуницирања, на одређеном простору и у одређеном временском периоду.

КОМУНИЦИРАЊЕ У ВЕЋИМ ДРУШТВЕНИМ ГРУПАМА

У питању су четири емпиријски препознатљива вида комуницирања у већим групама:

комуницирање ex cathedra, које се манифестује у образовању (у учионици, лабараторији, амфитеатру…), политичком форуму (парламенту, партијској конвенцији, конгресу…), културно-уметничким хепенинзма (књижевно вече, промоција, трибина…) и у светилиштима (проповеди, литургије, обреди…);

театарско комуницирање (у позоришту, опери, балету и на естради);

комуницирање на тргу (зборови, митинзи и слични јавни скупови) и

комуницирање у арени (спортске и циркуске приредбе).

КОМУНИЦИРАЊЕ У ВЕЋИМ ДРУШТВЕНИМ ГРУПАМА

Критеријуми разликовања од осталих облика комуникационе праксе:

претходно постојање заједничког интерес(овањ)а за одређени садржај комуницирања код свих субјеката комуницирања,

јасна подељеност комуникационих улога,

где се на страни емитера појављују појединац или примарна друштвена група,

а на рецепцијском полу специфична структуирана друштвена група – ПУБЛИКА,

уз латентну могућност

а) интерперсоналног комуницирања између одређеног броја субјеката овог облика комуникационе праксе и

б) деперсонализације публике и њен преображај у аструктуралне друштвене групе са асоцијалним понашањем (гомила).

КОМУНИЦИРАЊЕ У ВЕЋИМ ДРУШТВЕНИМ ГРУПАМА

Карактеристике публике:

нумерички одредива,

персонално препознатљива,

истовремена окупљеност на истом простору,

структуираност и до високог степена организованости,

слично социјално порекло, склоности, навике, укус или стил живота.

ПИТАЊА

ОБЛИЦИ КОМУНИКАЦИОНЕ ПРАКСЕ (2)

КОМУНИКОЛОГИЈА

16. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ВЕРБАЛНО И НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ЈАВНО И ТАЈНО КОМУНИЦИРЊЕ

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Размена порука међу људима које су организоване вербалним симболским системима.

Јавља се у свим облицима комуникационе праксе.

Видови

УСМЕНО КОМУНИЦИРАЊЕ:

алокуција/монолог,

Дијалог;

ПИСАНО КОМУНИЦИРАЊЕ;

ШТАМПАНО КОМУНИЦИРАЊЕ.

ВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Карактеристике вербалног комуницирања:

у највећем броју случајева је ПЛАНИРАНО

увек у већој или мањој мери под контролом ума, дакле РАЦИОНАЛНО (ИНТЕРПРЕТАЦИЈА)

С обзиром на чулну перцепцију поруке може бити:

аудитивно или

визуелно.

С обзиром на временски оквир комуницирања може бити:

синхроно и

асинхроно.

НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Размена поруке међу људима које су организоване невербалним симболским системима.

Невербалне поруке доминантно се размењују у интерперсоналном и комуницирању у већим друштвеним групама, као и у масовном комуницирању, посредованом адуио-визуелним медијима.

НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Карактеристике невербалног комуницирања:

У највећем броју случајева је:

спонтано и

афективно (ПОНАШАЊЕ).

По правилу је СИНХРОНО.

С обзиром на чулну перцепцију, у највећем броју случајева је ВИЗУЕЛНО, али може бити и:

аудитивно (прозодија) и

тактилно.

У највећем броју случајева невербално комуницирање се истовремено дешава са вербалним комуницирањем (изузеци: биолошки невербални симболи и коришћење ’језичких замена’).

ВЕРБАЛНО И НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

У највећем броју комуникационих ситуација у интерперсоналном и комуницирању у већим друштвеним групама ИСТОВРЕМЕНО СЕ РАЗМЕЊУЈУ УСМЕНЕ ВЕРБАЛНЕ И – НЕВЕРБАЛНЕ ПОРУКЕ.

Емпиријска истраживања показују да се учешће невербалних порука у комуницирању (с обзиром на изазване ефекте и последице) креће од 50% до, чак, 90%.

ВЕРБАЛНО И НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Невербално комуницирање (поруке) може:

ПРЕТХОДИТИ,

РЕГУЛИСАТИ,

НАДОПУЊАВАТИ,

ПОТЕНЦИРАТИ,

ПРОТИВРЕЧИТИ или

ПОНИШТАВАТИ садржаје (поруке) вербалног комуницирања.

Невербалне поруке, тј. НЕВЕРБАЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ, које се симултано дешава са разменом вербалних порука у усменом комуницирању људи представљају једну од најзначајнијих смантичких претпоставки (СЕМАНТИЧК ’КЉУЧЕВЕ’) за разумевање ИЗГОВОРЕНОГ, тј. телеолошке интенције пошиљаоца УСМЕНЕ ВЕРБАЛНЕ ПОРУКЕ.

Значај невербалног комуницирања посебно се истражује и проучава у пословном, педагошком, политичком… комуницирању и део је стратегија стварања ЈАВНИХ ПРЕДСТАВА/ИМИЏА појединаца и друштвених група у ЈАВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ.

ЈАВНО И ТАЈНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Критеријум: доступност порука, које се размењују у различитим облицима комуникационе праксе, свим заинтересованим људима.

ЈАВНО КОМУНИЦИРАЊЕ се поистовећује само са МАСОВНИМ КОМУНИЦИРАЊЕМ, јер је доступност масмедијских садржаја свим заинтересованим људима једна од најважнијих карактеристика масовног комуницирања.

Међутим, јавно се може комуницирати и (ређе) интерперсонално и (врло често) у већим друштвеним групама. Утолико је појам јавног комуницирања ШИРИ од масовног комуницирања.

ТАЈНО КОМУНИЦИРАЊЕ се дешава у интерперсоналном и неким видовима комуницирања у већим друштвеним групама (пример). Остварује се:

просторним изоловањем субјеката комуницирања,

коришћењем затворених медијских канала и

употребом специфичних симболских система (арго и шифре).

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Специфичан облик комуникационе праксе, јер:

остварује се интерперсоналним комуницирањем, с обзиром на број субјеката комуницирања, али имајући у виду континуираност преношења/размене ’исте’ поруке показује тенденцију да, у одређеним сиитуацијама, непрестаним порастом броја субјеката, укључи готово све припаднике једног социјетета; и

садржаји руморног комуницирања су полу-јавни/тајни (’шаптајуће комуницирање’).

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Појам настао од енглеских речи: rumor (гласина, говоркање) и to rumour (разгласити).

Познаваоци староенглеског указују да је ова именица некада значила и подрумске просторије, што, донекле, објашњава доминантно пежоративно значење израза у свакодневном говор.

У српском језику: ЗУЦКАЊЕ (Д. Михајловић), а због велике брзине кретања порука и метафорично – ”Радио Милева”

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Многи истраживачи тврде де је руморно комуницирање најстарији начин комуницирања којим је освајан велики простор и да је реч, заправо, о масовном комуницирању.

Основне разлике:

не постоји један КОМУНИКАЦИОНИ ЦЕНТАР,

порука је подложна ПРОМЕНИ,

не долази до свих припадника једна социјалне заједнице КОЈИ ТО ЖЕЛЕ,

поруку није могуће КОНТРОЛИСАТИ као у масовном комуницирању.

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Немогућност контроле порука које се шире руморним комуницирањем једна је од највећих предности оваквог преноса порука у односу на масовно комуницирање, чији су садржаји увек, у већој или мањој мери, под одређеним друштвеним утицајем и контролом.

СПИН-ДОКТОРИ (посебни стручњаци за руморно комуницирање – обликоватељи порука и зачетници руморења).

Психолошки ратови: у привреди, политици, ратовима…

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Порука у руморном комуницирању: ГЛАСИНА

Гласина није исто што и ТРАЧ, поруке која се, такође, шири руморним комуницирањем.

Суштинска разлика: ГЛАСИНА КАО ПОРУКА НАЛАЗИ СЕ У ПОЉУ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА – већина припадника једног сосцијетета заинтерсована је за да буде тачно информисана о неком апсекту стварности који је садржан у гласини.

ТРАЧ је садржај руморног комуницирања за који су заинтересовани припаданици само одређених друштвених група и припада приватној сфери.

У одређеним ситуацијама, ако је за личности или догаћаје, који су ’обрађени’ у приватно зачетом трачу, заинтересована већина припадника једне заједнице, трач може да доби и добија КАРАКТЕР ГЛАСИНЕ.

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

ГЛАСИНА ЈЕ ДРУШТВЕНО НЕПОТВРЂЕНА ПОРУКА (информација/информације):

непознат је први обликоватељ и пошиљалац,

не постоји начин да се провери њена истинитост,

не обликује се на основу свих релевантних чињеница (правило ’друге стране’).

Може бити:

ИСТИНИТА,

ДЕЛИМИЧНО ИСТИНИТА и

НЕИСТИНИТА (дезинформација).

Утолико, гласина није негативна ПО СЕБИ (пежоративно значење које јој се најчешће придаје).

Вредновање гласине зависи од СОЦИЈАЛНОГ КОНТЕКСТА у коме се преноси руморним комуницирањем.

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Узроци настајања гласина и руморног комуницирања:

СОЦИЈАЛНИ

Нетранспарентност јавног живота

Хетерогеност и индивидуалних и групних интереса у савременим друштвима

Ванредне околности у друштву (радикалне друштвене промене, непосредна ратна опасност и рат…)

Распад медијских система (услед природних катастрофа и сл.)

Умножавање медија (контрадикторност медијских садржаја)

ИНДИВИДУАЛНИ

Потврда сопственог индивидуалног значаја

Потврда социјалне улоге

Обезбеђивање статуса у примарној групи

Ирационални мотиви (когнитивна и емоционална празнина)

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Садржајни оквир гласина:

СТЕРЕОТИПИ (сужена, поједностављена представа – конструкт ставова – о неком аспекту стварности, усаглашен са когнитивним могућностима појединца).

ПРЕДРАСУДЕ (емоционално-афективни вредносни судови, који су израз великих когнитивних и емоционалних празнина у ментално-психичкој структури човека).

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Будући да су садржајно, више или мање, детерминисане стереотипима и предрасудама, гласине нужно теже, чак и када у тренутку настајања фактографски кореспондирају са одређеним аспектом стварности:

НИВЕЛИСАЊУ (симплификацији кроз усаглашавање са ставовима већине субјеката комуницирања као ’релејима’ руморног комуницирања),

ДИСТОРЗИЈИ (непрестаном редефинисању информационог језгра поруке, његовим сужавањем или ширењем, поједностављеним информацијама),

ДРАМАТИЗАЦИЈИ (поједностављивање иде у смеру наглашавања сензације).

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

РУМОРНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Друштвено вредновање гласина:

СИМПТОМ НЕПОСТОЈАЊА ОТВОРЕНЕ ЈАВНЕ СФЕРЕ У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ (МАСМЕДИЈСКИ КОМПЛЕКС).

ЈЕДНА ОД ПРЕТПОСТАВКИ СПОНТАНОГ ИЗРАЖАВАЊА ЈАВНОГ МНЕЊА (НАСУПРОТ МАСМЕДИЈСКИ ПРОИЗВЕДЕНОМ – МАНИПУЛАТИВНОМ ЈАВНОМ МНЕЊУ).

ПИТАЊА

ОБЛИЦИ КОМУНИКАЦИОНЕ ПРАКСЕ (3)

КОМУНИКОЛОГИЈА

17. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

МАСОВНО КОМУНИЦИРАЊЕ

СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА

ДРУШТВЕНИ ЗНАЧАЈ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

ТЕОРИЈСКИ МОДЕЛИ ИСТРАЖИВАЊА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

ДЕФИНИЦИЈА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Масовно комуницирање почиње да се развија од средине XV века, захваљујући епохалном изуму Јохана Гутенберга - штампарској преси са помичним словима.

Овај облик комуницирања дефинитивно је профилисан у тоталитету комуникационе праксе човека тек у другој половини XIX века, развојем штампе као првог медија масовног комуницирања, односно новина као најзначајнијег штампаног медија, до милионских дневних тиража.

Томе је погодовао низ друштвених – (1) политичких, (2) економских, (3) техничко-технолошких и (3) културних – услова, насталих у контексту развоја либералног капитализма у Европи и Северној Америци.

СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

ИСТОРИЈСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ:

појава мануфактурне производње,

велика географска открића (1450. Гутенберг, 1492. Колумбо) и ширење граница познатог света,

зачетак тржишта и урбанизације,

појава нових друштвених класа (буржоаске револуције).

ПОЛИТИЧКИ УСЛОВИ:

потпуно афирмисање грађанске демократије на начелу један човек-један глас,

ширење изборног тела признавањем бирачког права свим пунолетним грађанима оба пола и

развој парламентарног политичког живота.

СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Захваљујући низу техничко-технолошких открића, у оквиру ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, која су омогућила велике тираже (парне ротације, линотип), атрактивност садржаја (фотографија) и брзину посредовања догађаја (телеграф, телефон, железница, новинске агенције), стварају се

ЕКОНОМСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ да новина постане роба, која доноси знатан профит уколико је садржајем (сензационализам), ценом (”новине за грош”) и доступношћу (претплата) конкурентна на тржишту.

СОЦИЈАЛНО-ИСТОРИЈСКИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

КУЛТУРНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ:

ширење обавезног образовања за све друштвене слојеве,

професионализација новинарског рада и

појава и брз развој нових медија масовног комуницирања: филма, радија и телевизије.

СРЕДИНА ХХ ВЕКА (1939 – 1963) СЕ МОЖЕ УЗЕТИ КАО ПЕРИОД КАДА СЕ ОВАЈ ОБЛИК КОМУНИКАЦИОНЕ ПРАКСЕ У ПОТПУНОСТИ ЗАОКРУЖИО КАО ГЛОБАЛНИ ФЕНОМЕН.

ДРУШТВЕНИ ЗНАЧАЈ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Претпоставка преображаја ТРАДИЦИОНАЛНОГ у МАСОВНО ДРУШТВО.

Ако је комуницирање основни елемент друштвене структуре, онда је масовно комуницирање неизбежни елемент структуре савременог, масовног друштва.

Засићеност друштва масовним комуницирањем произвела потпуно нови тип културе – МАСОВНУ КУЛТУРУ.

Предоминација масовног комуницирања у друштвеном животу узроковала појаву комуникологије.

ТЕОРИЈСКИ МОДЕЛИ ИСТРАЖИВАЊА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Развијена су четири теоријска модел истраживања и проучавања масовног комуницирања:

ТРАНСМИСИОНИ МОДЕЛ,

РИТУАЛНИ/ЕКСПРЕСИВНИ МОДЕЛ,

МОДЕЛ РАСПОДЕЛЕ ПУБЛИЦИТЕТА,

РЕЦЕПЦИЈСКИ МОДЕЛ.

ТРАНСМИСИОНИ МОДЕЛ

Масовно комуницирање представља процес персуазивног деловања истим порукама на ставове реципијената (читалаца, слушалаца, гледалаца) са одређеним циљем.

Комуникациони центри и професионални комуникатори у њима су главни субјекти у масовном комуницирању, јер могу да утичу на ставове прималаца порука и тако их ставе под неки вид социјалне контроле.

Примаоци на то пристају, јер верују да је њихов избор комуникационих центара и масмедијских садржаја најбољи, па према њима изостају уобичајени селективни механизми: излагања, пажње и памћења.

РИТУАЛНИ/ЕКСПРЕСИВНИ МОДЕЛ

Премиса: масовно комуницирање није искључиво сврховито. И када професионални комуникатори желе да остваре одређене циљеве, они то не могу да ураде мимо одређеног перформанса који у својој симболичкој структури садржи елементе игре и ритуала.

Садржаји масовног комунуцирања, чак и кад је реч о најобичнијим вестима, увек су и део медијског перформанса и подразумевају ритуализован однос између пошиљалаца и прималаца порука.

Масовно комуницирање није само персуазивно, него и перформативно, ритауално, и у њему се даје могућност индивидауалног самопотврђивања сваког појединца, како професионалних комуникатора, тако и припадника масовне публике, у процесу афирмисања истих вредности и стварања заједничке културе.

Теорија симболичке интеракције.

Културолошки теорије о масовном комуницирању.

Захваљујући томе (Режис Дебре) медији масовног комуницирања нису само канали просторне дистрибуције порука (овде – другде) него и медији очувања и ТРАНСМИСИЈЕ КУЛТУРЕ (некада, сада, убудуће).

МОДЕЛ РАСПОДЕЛЕ ПУБЛИЦИТЕТА

Премиса: масмедији нам не говоре ШТА треба мислити, него О ЧЕМУ треба мислити.

Примарни мотив масовног комуницирања није преношење информација на релацији пошиљалац прималац, нити социјална интеграција у одређеном културном, тј. симболичком контексту, нормативном и вредносном оквиру.

Масовним комуницирањем прибавља се јавна пажња/публицитет, изражен кроз видљивост, репутацију и имиџ појединаца, организација, институција…

РЕЦЕПЦИЈСКИ МОДЕЛ

Премиса: независно од мотива професионалних комуникатора конструкција значења масмедијски посредованих порука је на страни реципијената и њихових индивидуалних и групних карактеристика.

Питање није ШТА МЕДИЈИ РАДЕ ЉУДИМА, већ ШТА ЉУДИ РАДЕ СА МЕДИЈИМА.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Узимајући у обзир сазнања досегнта у четири претходна епистемолошка модела, могуће је извршити комуниколошку уопштавање емпиријско-теоријских очигледности који профилишу масовно комуницирање као посебан облик комуникационе праксе у тоталитету људског комуницирања.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Масовно комунцирање је увек индиректно, медијски посредовано комуницирање и без учешћа масмедија не може се реализовати.

За разлику од свих претходних облика комуникационе праксе, у којима медиј може али и не мора бити структурални елемент комуникационе ситуације, у масовном комуницирању медији су незаобилазни, они су qondicio sine qua non овог облика комуницирања.

Није реч о свим медијма, него само о медијма масовног комуницрања у које спадају: штампа, филм, радио, телевизија, као и: грамофоснска плоча/грамофон, магнетофонска трака/магнетофон, аудиокасета/касетофон, видеотрака/видеорикордер, аудио, визуелни и аудиовизуелни компкат диск/одговарајући рикордер или персонални компјутер.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Будући да је медијски посредовано, масовно комуницирање нужно је јавно комуницирање.

Овај облик комуникационе праксе не може се друштвено реализовати, за разлику од других (интерперсонално, групно), као тајно комуницирање, јер се тиме обесмишљује, односно укида као јасно профилисан друштвени однос.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Наредна карактеристика масовног комуницирања јесте да је оно увек организовано и институционализовано.

Креатор и дистрибутер порука у масовном комуницирању више није усамљени публициста из времена пре буржоаских револуција, ако је то икад и био, него комуникациони центар – професионална организација и социјална институција уроњена у целину друштвеног живота и уклопљена у систем важећих друштвених норми, вредносних оријентација и културних образаца.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Следећа карактеристика овог облика комуникационе праксе јесте неодредивост броја учесника на рецепцијској страни масовног комуницирања, због чега је у друштвеним наукама и комуникологији артикулисана као посебна друштвена, емпиријски препознатљива, категорија – масовна публика.

Она је иманентна само масовном комуницирању које је и добило назив управо по оваквој публици, као и медији који омогућавају њено постојање.

Специфичност масовне публике у односу на све остале структуралне и аструктуралне облике друштвеног груписања изражава се кроз (1) анонимност, (2) међусобну неповезаност и неорганизованост, (3) просторну дислоцираност, (4) временску распршеност, (5) социјалну хетерогеност и (6) неодредивост броја њених појединачних припадника у простору и времену. Но, она је, истовремено, и – публика, чије припаднике повезују у јединствен ентитет медији масовног комуницирања, тачније садржаји који се њима посредују и који су једини заједнички именилац масовне публике.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Све ове карактеристике масовног комуницирања детерминишу и јасну подељеност улога пошиљаоца (комуникациони центар/и) и реципијената (масовна публика) поруке, која извире из неизбежности медијског посредовања њихове интеракције и онемогућава замену улога и реципрочност у размени порука.

Стога је масовно комуницирање нужно једносмерно - чињеница која је изузетно значајна за разумевање слободе у масовном комуницирању и свих проблема повезаних са њом - због чега поједини теоретичари доводе у питање оправданост коришћења израза: комуницирање.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Будући да су медији масовног комуницирња увек нечије власништво, само масовно комуницирање, тј. дистрибуција порука посредством масмедија, увек је контролисано.

Облици друштвене контроле масовног комуницирања (модели организовања комуникационих центара), могу бити различити, али је сама контрола неизбежна.

КАРАКТЕРИСТИКЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

На крају, у масовном комунициирању, хтели то или не, учествују као припадници масовне публике (одређени број, разуме се, и као професионални комуникатори) сви чланови једне социјалне заједнице, односно, на глобалном плану, сви људи на планети.

Чак и ретки појединци који из различитих разлога одлучују да се не излажу деловању медија масовног комуницирања ту своју намеру, у апсолутном смислу, не могу да остваре у непрестаној ”информативној мећави” усред ”масмедијске прашуме”.

С друге стране, и у најзабаченијин деловима света неписмени урођеници поседују и слушају транзисторске радио-пријемнике.

Утолико је реч о друштвеном комуницирању par excellance које увелико, наравно – у релативном смислу, утиче на све остале друштвене односе у савременом друштву.

ЕЛЕМЕНТИ ДЕФИНИЦИЈЕ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Масовно комуницирање је организовано, институционализовано и јавно дистрибуирање порука из једног или више комуникационих центара, посредством неког од медија масовног комуницирања, према масовној публици.

Комуникациону ситуацију карактерише јасна подела улога између комуникационих центара (ствароца, емитера и дистрибутера порука) и масовне публике (неограниченог броја анонимних, неорганизованих, просторно и временски неповезаних појединаца), а комуникациони чин сложеност енкодирања, трансмисије и декодирања порука са нужним друштвеним последицама.

Осим у изузетним случајевима, не може се успостављати директна повратна веза и реципрочна измењивост улога емитера и реципијената, па се процес размене порука заснива на бројним инферентним облицима feedback-а који се агрегирају у мноштву социјалних интеракција и делују из најширег социјалног контекста.

ПИТАЊА

ПОСРЕДНИЦИ У КОМУНИЦИРАЊУ

КОМУНИКОЛОГИЈА

18. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ПОЈАМА, ДЕФИНИЦИЈА И КАСИФИКАЦИЈА МЕДИЈА

МЕДИЈ, МЕДИЈАТОР И МУЛТИМЕДИЈ

ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ И КАСИФИКАЦИЈА МЕДИЈА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

МЕДИЈИ И КОМУНИЦИРАЊЕ

ПОЈАМ МЕДИЈА

Израз медиј потиче од латинске речи medius, са значењима:

средњи, који се у средини налази; и

усред, насред, у средини.

Већ само порекло речи показује да је у питању одређени ПОСРЕДНИК у комуницирању, који се у свакодневном говору најчешће сусреће у синтагмама “комуникациони медиј”, “медиј комуницирања” и “масмедиј”, а као синоними (понекад и као објашњење) користе се изрази “средство комуницирања” или “комуникациони канал”.

МЕДИЈ = (?) МЕДИЈУМ

ДЕФИНИЦИЈА МЕДИЈА

Под медијем, као посредујућим фактором у комуницирању и неизбежним структуралним елементом сваке комуникационе ситуације, треба подразумевати природну и/или вештачку супстанцу, насталу склопом природних и/или вештачких услова, посредством које се остварује комуницирање, чије су претпоставке, мотиви, садржај, ефекти и последице у мањој или већој мери одређени самим медијем.

ВРСТЕ МЕДИЈА

Узимајући као критеријум присуство, односно (не)избежност у комуницирању, медији се могу поделити на:

примарни медиј и

секундарене медије,

аналогно Сапировим (1974) ”примарним и секундарним техникама комуницирања”.

ПРИМАРНИ МЕДИЈ

Примарни медиј је ЉУДСКИ ГОВОР, без којег је, практично, немогуће комуницирати, па зато свака размена порука увек, у свакој комуникационој ситуацији, претпоставља коришћење говора – вербалног и/или невербалног – као медија, посредством којег се информација, творевина и садржај свести, у процесу семиозе транспонује у поруку, симболички, циљно и вредносно организовану информацију.

Структурална анализа говора, који настаје првенствено кроз остваривање скупа природних услова, упућује нас на закључак да њега творе:

сви симболски системи (лингвистички, екстралингвистички и паралингвистички); затим

скуп биолошкио-физиолошких диспозиција човека (говорни и моторички органи, њихово функционисање и индивидуалне специфичности њиховог коришћења); те

одређени природни услови (ваздух) без којих не би могао да функционише (и) као примарни медиј.

СЕКУНДАРНИ МЕДИЈИ

У односу на људски говор секундарни су сви остали медији – од ватре и дима до компјутерске мреже.

Они могу, али не морају бити део комуникационе ситације, насупрот људском говору, који је, схваћен као медиј, неизбежан у комуницирању.

КЛАСИФИКАЦИЈА СЕКУНДАРНИХ МЕДИЈА

За класификацију секундарних медија комуниколошки су релавентна два критеријума.

Први је начин перцепције медијски посредованих порука, на основу којег препознајемо:

визуелне (ватра и дим, сви штампани медији...),

аудитивне (бубњеви, радио...) и

аудиовизуелне медије (филм, телевизија, компјутерска мрежа...).

Други критеријум је облик комуникационе праксе којем је одређени медиј иманентан, па се они могу поделити на:

медије за интраперсонално комуницирање (диктафон, компјутер...),

медије интерперсоналног комуницирања (писмо, телефон, пејџер...),

медије за групно комуницирање (бубњеви, ватра и дим, мегафон, интерна телевизија...),

медије масовног комуницирања (штампа, радио, филм, телевизија...) и

медије за виртуелно комуницирање/мултимедије (компјутерска мрежа).

МЕДИЈАТОР

Појам, изван колоквијалне употребе, нема упориште у комуниколошком разумевању субјеката комуницирања, комуникационог чина и комуникационе ситуације, јер би његово теоријско етаблирање значило да мимо пошиљаоца и примаоца поруке и медија као посредника постоји неко ко је истовремено у улози субјекта комуницирања и медија посредством којег се оно остварује.

Спикер на спортској приредби или водитељ на некој књижевној вечери или сличном културном хепенингу.

(У прошлости су то били гласници који су преносили поруке између просторно удаљених места или добошари који су их извикивали на трговима…)

МУЛТИМЕДИЈ

Систем више медија који истовременим деловањем стварају исту поруку.

Комуникациона вредност мултимедија није у његовој сложености, већ у изражајним могућностима, заснованим на тзв. језицима медија, који су својствени свакоме од медија интегрисаних у мултимедиј.

У овом изразу битна је синхроност система, у супротности са простом акумулацијом медија. Мултимедијски систем јесте складан скуп медија у коме је сваки од њих у функцији других да би се остварила симболичка пуноћа посредованих порука и одредио жељени однос између информационог језгра, редудантних и вредносних елемената у структури поруке.

Први прави мултимедиј у историји људког комуницирања јесте компјутерска мрежа. Захваљујући убрзаном развоју хардвера, софтвера, мрежних протокола и телекомуникација, као њеним структуралним елементима, компјутерска мрежа омогућава људима синхроно и асинхроно корошћење свих експресивних могућности штампаних и електронских медија.

Данас више не постоји медиј који није интегрисан у компјутерску мрежу, укључујући и ласерске уређаје за испуњавање простора тродименизалним холографским симулацијама просторно дислоцираних објекта и личности.

Мултимедиј се може одредити као синхрно коришћење више конвергентних медија у систему посредством којег се шири информатвно језгро и значењска вредност посредованих порука.

МЕДИЈИ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Медији масовног комуницирања (масовни медији, масмедији) представљају техничко-технолошке структуре (одашиљачке,трансмисионе/дистрибутерске,пријемне), настале склопом природних и вештачких услова, са одређеним и иманентним могућностима симболичке експресије, посредством којих се из једног или више комуникационих центара дистрибуирају поруке према неограниченом мноштву појединаца – масовној публици.

ВРСТЕ МАСМЕДИЈА

КЛАСИЧНИ:

ШТАМПА (књига, новине, плакат, летак, стрип)

ФИЛМ

РАДИО

ТЕЛЕВИЗИЈА

ОСТАЛИ:

грамофон/грамофонска плоча,

магнетофон/магнетофонска трака,

касетофон/касета,

видео рикордер/видео касета,

CD рlауеr/компакт диск и

DVD рlауеr или компјутер/дигитални видео диск

КЛАСИФИКАЦИЈА МАСМЕДИЈА

Узимајући у обзир све поменуте медије масовног комуницирања и полазећи од већ успостављеног критеријумуа чулне перцепције порука, могу се поделити на:

визуелне (штампа),

аудитивне (радио, грамофон/грамофонска плоча, магнетофон/магнетофонска трака, касетофон/касета, CD-рlауеr/компакт диск) и

аудиовизуелне (филм, телевизија, видеорикордер/видео касета, компјутер/дигитални видео диск).

КЛАСИФИКАЦИЈА МАСМЕДИЈА

Ако се пође од начина допремања порука до реципјената, могу се препознати дистрибутивни и трансмисиони медији масовног комуницирања.

У прву групу спадају:

штампа,

филм,

грамофон/грамофонска плоча,

магнетофон/магнетофонска трака,

касетофон/касета,

видео рикордер/видео касета,

CD-рlауеr/компакт диск и компјутер/дигитални видео диск;

У другу:

радио и

телевизија (радиодифузна, кабловска и сателитска трансмисија).

У ковиру свих масмедија, имајући у виду електронску техничко-технолошку структуру неких од њих, они се означавају и као електронски медији масовног комуницирања.

МЕДИЈИ И КОМУНИЦИРАЊЕ

Три теоријска приступа

КЛАСИЧНИ

МОДЕРНИ

ПОСТМОДЕРНИ

КЛАСИЧНИ ПРИСТУП

Џозеф Клапер: МЕДИЈИ СУ ”БЕЗЛИЧНЕ ТЕХНИКЕ ПОСРЕДОВАЊА”,односно техничко-технолошке структуре које су само инструменти или канали комуницирања.

Комуницирање је размена информација/порука међу људима и посредством медија те су, стога, човек и садржај комуницирања детерминанте која га пресудно обликују, а медији се налазе у другом плану, они су само ”средства комуницирања”.

Како ће медији деловати зависи искључиво од људи, субјеката комуницирања који их користе ”као техничку опрему која омогућава људима комуникацију и пренос мисли, било какви да су њихова форма и њихов крајњи циљ”.

У пионирској фази развоја комуникологије такав приступ био је разумљив, тим пре што је од медија масовног комуницирања, постојала само штампа.

МОДЕРНИ МРИСТУП

Маршал Меклуан: ”МЕДИЈ ЈЕ ПОРУКА”; назив поглавља у књизи ”Познавање општила – човекових продужетака”. (Примери)

Из оваквог приступа развијена је теорија комуницирања као парасоцијалној интеракцији, чија је максимално поједностављена премиса у тврдњи да људи не комуницирају са другим људима посредством медија, него са самим медијима. (Примери)

’ТОПЛИ’ (штампа) и ’ХЛАДНИ’ (телевизија) медији

ПОСТМОДЕРНИ ПРИСТУП

Жан Бодријар (књига ”Симулакруми и симулација”): све што се дешава у такозваној ’стварној стварности’ јесте симулирање симулакрума, односно нестварне медијске стварности у којој се рефернцијал, стварна стварност, полако губи и од које смо сваким новим даном све удаљенији, живећи у виртуелној стварности.

Медије објашњава у оквиру тријаде стварност – медијска симулација стварности: симулакрум – нова стварност: симулација симулакрума (медијске стварности).

„Ера симулације започиње извесном ликвидацијом свих рефернцијала”, тако да „стварно неће никада имати прилику да се произведе”.

ЗАКЉУЧАК

Сва три назначена правца научно-филозофског промишљања односа медиј - комуницирање указују на сложеност тог односа, али, истовремено, илуструју значај развоја медија за комуникациону праксу човека и тиме међусобни однос медиј - комуницирање одређују као варијаблу, а не константу.

Класична поставка да садржај комуницирања има предност над медијем као ”безличном техником посредовања” наглашава значај човека као јединог могућег субјекта комуницирања, који би то могао остати за сва времена.

Са друге стране, модернистички, меклуанвски приступ сажет у тврдњи ”Медиј је порука” у најмању руку, скрећу пажњу да медији и те како утичу на садржај комуницирања.

Најзад, постмодернистичко виђење медија као идеалних симулакрума наговештава једну већ започету будућност у којој ћемо, можда, живети више у виртуелном него у стварном свету.

ПИТАЊА

ШТАМПА:

НАЈСТАРИЈИ МЕДИЈ МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА

19. ТЕМА

ДЕФИНИЦИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ

Штампа је збирни назив за појединачне штампане медије масовног комуницирања: књигу, летак, плакат, новину и стрип.

Њихов најмањи заједнички именилац је:

а) идентична медијска структура и

б) посредеовање искључиво визуелних:

вербалних,

иконичких и

вербално-иконичких порука.

МЕДИЈСКА СТРУКТУРА

Структуру свих појединачних штампаних масмедија чине следећи елементи:

писмо,

материјал којим се штампа,

материјал на којем се штампа и

уређаје којима се штампа.

Са појавом првог оваквог уређаја средином XV века – Гутенбергове штампарске пресе са помичним словима – рођена је штампа као први медиј масовног комуницирања у целокупној историји људског друштва.

МЕДИЈСКЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ

Медиј искључиво визуелних, претежно вербалних, прагматских и естетских порука.

Оне увек у првом, денотативном плану значења, подразумевају когнитивни, рационално-интелектуални приступ пошиљаоца и прималаца (’топли медиј’).

Неизбежна денотативност поруке посредоване штампаниим масмедијима.

Конотација и естетска вредност настаје у накнадној интелектуалној и/или емоционално-афективној реконструкцији значења поруке.

Кључна комуниколошка импликација: збох симболиче скучености ШТАМПА ЈЕ НУЖНО ИНТЕРПРЕТАТИВНИ МЕДИЈ.

КЊИГА

Први штампани медиј у историји људског друштва.

Настаје повезивањем ограниченог броја листова (минимално 49) папира одређених димензија, углавном стандардизованих формата.

Штампа се у одређеном тиражу (који може бити и милионски) и у неограниченом броју издања, релативно је временски трајна и преносива у простору те, стога, посредује садржаје до неодредивог броја рецеипијената.

Посредовани садржаји се у свакој појединачној књизи битно не мењају и књига нема временски одређену периодику излажења, што су суштинске разлике између ње и новина као два најдоминантнија штампана масмедија у друштву.

Књигом се посредују искључиво визуелне: вербалне и/или иконичке поруке.

КЊИГА

Прва штампана књига – Библија.

Гунтенберег (1452 -1455) године.

Библију штампао у две књиге фолио формата, готицом. Прва је имала 648, а друга 634 странице. На свакој страници била су два ступца са по 42 ретка. Тираж је био 200 примерака, већим делом на папиру, а мањим на пергаменту.

КЊИГА

Последња фаза у развоју књиге као медија масовног комуницирања, започета крајем другог миленијума унутар савремене научно-технолошке револуције, јесте појава електронске хиперкњиге.

Унутар високософистицираног хардвера, чије кућиште са дисплејом на једној страни само обликом подсећа на књигу, похрањене су читаве мале библиотеке.

Електронска књига је, међутим, истовремено негација књиге као штампаног медија, јер се у њеној медијској структури задржава само писмо, а све остало преводи у електронски еквивалент.

ПЛАКАТ И ЛЕТАК

Плакат је први појединачни штампани медиј који се артикулисао као масовни у социјалној пракси непосредно после открића штампарске пресе са помичним словима.

У својој раној фази плакатом су посредоване, углавном, вербалне поруке о јавним догађајима као што су вашари, сајмови, политички и други скупови; у њима су објављивани прогласи државних суверена, одлуке локалних органа власти или је оглашавана продаја различите робе. Само понекад, плакати су садржали једноставну илустрацију, урађени дуборезом.

Открићем литографије 1798. године и брзих штампарских преса у првој половини XIX настао је плакат каквим га данас познајемо: штампани медиј којим се посредују иконичко-вербалне поруке.

ПЛАКАТ И ЛЕТАК

Стандардни плакат је појединачни штампани масмедиј којим се посредују визуелне иконичко-вербалне поруке.

То је дистрибутивни медиј који се штампа у великим тиражима и поставља на стационарним или покретним јавним објектима и површинама. Захваљујући томе, плакат је медиј масовног комуницирања, јер је број реципијената порука које се посредују њиме просторно и временски неодредив. Њиме се подједанако посредују фактографско-логичке или естетске поруке а, најчешће, њихова комбинација.

Основна класификација плаката, у зависности од телеолошке усмерености поруке на њима, препознаје уметнички, едукативни и пропагандни плакат, док овај последњи може бити рекламни, политички и ратни плакат.

Изузимајући уметнички плакат, овим медијем се по правилу посредују једнозначне и директивне поруке које и естетском иконичком текстуром треба да појачају управо ту једнозначност.

ПЛАКАТ И ЛЕТАК

ПЛАКАТ И ЛЕТАК

Најважнију разлику између плаката и летка представљају физичка величина ових медија и начин њихове дистрибуције.

И летак је појединачни штампани медиј масовног комуницирања којим се посредују визуелне иконичко-вербалне поруке, али знатно мањих димензиија него плакат. Оне се уклапају у димензије осталих појединачних штампаних масмедија, будући да су књиге и новине један од начина дистрибуције летака.

Леци се, у специфичним комуникационим ситуацијама, још дистрибуирају бацањем из ваздуха (балон, авион, високе зграде) и земаљских превозних средстава (аутомобил, воз), поштанским саобраћајем (писмима) и непосредним разношењем до одређених дестинација. У великим пропагадним кампањама, у којима се најчешће користе, дистрибуција летака, штампаних у огромним тиражима, врши се комбинацијом свих поменутих начина, због чега летак и припада медијима масовног комуницирања.

Исто као и у случају плаката, поред пропагандног, мада знатно ређе у социјалној пракси, препознају се едукативни (кампања против пушења, рецимо) и уметнички (позоришне афише, на пример) леци.

НОВИНЕ

Овај појам обједињује све дневно и периодично штампане истоимене публикације, чија је динамика штампања претходно утврђена, а посредоване поруке променљиве у зависности од периодике излажења.

Периодичност новина и променљивост садржаја у њима - две су најзначајније особености које новине чине другачијим штампаним медијем масовног комуницирања од књиге, плаката и летка.

НОВИНЕ

Као што је штампа збирни назив за скупину различитих штампаних медија масовног комуницирања, тако су и новине заједнички именилац мноштва различитих публикација које се штампају у масовним тиражима.

Први релевантни критеријум за класификацију новина јесте динамика њиховог штампања и излажења. Разликујемо:

дневне и

периодичне новине.

Дневне новине штампају се свакодневно или пет/шест дана у седмици и могу бити:

а) јутарње или

б) вечерње.

Периодичне новине могу бити: седмичне, петнаестодневне, месечне, тромесечне и, врло ретко, полугодишње и годишње. Уобичајено је да се периодичне новине називају часописима и/или магазинима.

НОВИНЕ

У зависности од садржаја који се пласирају у новинама, препознајемо:

информативно-политичке,

ревијалне и

специјализоване новине.

Новине се могу поделити и на основу публике којој су намењене и то на:

мултинационалне,

националне и

локалне.

НОВИНЕ

Ширину семантичког поља сваке поруке у новини, осим њене вербалне и/или иконичке композиције, детерминише и специфичан семиотички ситем који је својствен новинама.

Јединице значења у том систему, које утичу на значење вербалне и/или иконичке поруке јесу:

место које порука заузима у новинама (прва или ина страница, непарна/парна страна),

место које заузима на страници, величиа простора на којем је пласирана,

величина и фамилија слова,

величина и садржај насловног блока (наднаслов, наслов, поднаслов, међунаслови, антрфилеи),

илустрација (фотографија, карикатура, вињета, уметничка слика),

потпис испод илустрације,

графичка опрема текста (линије, оквири, боја…),

потпис (фотографија) аутора на почетку или крају поруке,

…

Пуна семантичка вредност поруке у новинама остварује се у садејству вербално-иконичких симболских система и овако скицираног семиотичког система који је својствен новинама.

НОВИНЕ

СТРИП

Појам стрип је у српски језик уведен дословним преузимањем истозвучне енглеске речи strip, са значењем пруга или трака.

Стрип је, као и филм, хомонимни израз. Њиме се, истовремено, означава:

појединачни штампани медиј масовног комуницирања: стрип-медиј; али и

садржај – скуп иконичко-вербалних порука у линеарном низу – који се посредује тим медијем или новинама, а настаје цртањем (цртани стрип) или фотографисањем (фото стрип) по одређеној фабули: стрип-прича.

СТРИП

Прва стрип-прича у модерном смислу речи штампана је 5. маја 1895. године у њујоршком недељном World-у. Стрип се звао Хоганов пролаз (Hogan's Alley), а аутор је био Ричард Фелтон Аутколт. Место дешавања биле су прљаве и оронуле градске зграде, напуштвена дворишта са псима и мачкама, снажним карактерима клошара и одрпанаца. Један од њих био је дугоухи несташко, ћелаве главе, дете оријенталног изгледа, са подругљивим, проницљивим осмехом. Био је обучен у дугу, прљаву ноћну кошуљу, коју је аутор често користио да коментарише сам цртеж.

Штампари, експериментишући са жутом бојом, бирају несташкову ноћну кошуљу као површину за тестирање боја. Жута је била успешна и тако је настаје познати Жути дечак (The Yellow Kid).

СТРИП

Стрип-причу, било да се појављује у новинама илу стрипу-медију, структурално увек чини одређени број квадрата и/или правоугаоника (панела) у којим је иконички и вербално дата један секвенца приче.

Стандардан приступ подразумева иконичку поруку, цртеж или фотографију, и тзв. балоне, површине у једном панелу, стрелицом повезане са ликовима, у којима се налази вербална порука. Она је увек допуна иконичкој поруци, њено објашњење и копча са селедећим панелом.

Сваки од панела представља једну од фаза стрип-приче у линеарном, узрочно-последичном низу и настаје класичном техником кадрирања. Наиме, и у стрипу су присутни сви планови (детаљ, крупни, средњи, америкен, тотал) и ракурси (нормални, доњи, горњи) иманентни филмском језику.

СТРИП

Комуниколошки посматрано, сваки од панела у стрип-причи представља комбинацију естетске и прагматске поруке, али је у рецепцији доминантна фактографско-логичка текстура у балонима. Наиме, читаоци стрипа, било да најпре разгледају слику, а затим прочитају вербалну поруку, или учине обрнуто, декодирање целине иконичко-вребалне поруке изврше прихватањем фиксираног значења иконе понуђеног у вербалној поруци.

Из те ”лакоће декодирања” стрип-приче проистиче и чињеница да је стрип првенствено забавно-рекреативни и дистрактивни медиј, чак и у таквим случајевима када се стрипују класична књижевна или, чак, филозофска дела.

Стрип и видео игре.

ПИТАЊА

FILM:

MASMEDIJ I MEDIJSKI SADRŽAJ

KOMUNIKOLOGIJA

20. TEMA

POJAM I TEORIJSKO ODREĐENJE

Izraz ’film’ u srpskom jeziku je, slično kao i strip – homonim.

Njime se istovremeno denotira:

medij masovnog komuniciranja i

sadržaj koji se posreduje tim, ali i nekim drugim, medijem.

PRETEČE FILMSKOG MEDIJA

’Stroboskopski efekat’ (zadržavanja opaženog prizora od 1/30 do 1/10 sekunde u retini ljudskog oka i kasnije registrovanje opaženog u mozgu): 1824.

Prethodili su mu, tokom XIX veka, brojni pokušaji u Evropi i SAD da se crteži i fotografije ’ožive’.

Tako je traka sa 16 crteža montirana unutar valjka i kada se gledalo kroz prorez na prednjoj strani ovakvog valjka likovi na crtežima su se pokretali.

Složeniji uređaj – praksinoskop – patentirao je francuski pronalazač Šarl Emil Rejno. Sadržao je rotirajući valjak sa kružno postavljenim ogledalima u centru i fotografijama na zidovima valjka. Kada se valjak okretao izgledalo je da slike oživljavaju.

1861. godine američki pronalazač Kolimen Seleres patentirao je kinematoskop, rotirajući uređaj koji je pokretao fotografije montirane na padajućim klapnama. Ovaj uređaj je zanimljiv i po tome što je njegovo korišćenje podrazumevalo svetlu površinu, odnosno platno na kojem su projektovane brzo smenjujuće fotografije.

U međuvremenu je unapređena i fotografska kamera – 1877. godine američki fotograf Edvard Majbridž snima 24 fotografije koje beleže sve faze konja u galopu – pa je iluzija pokreta u ovakvim uređajima bivala sve ubedljivija.

FILM

NASTANAK

Film kao medij masovnog komuniciranja postao je moguć kada je krajem XIX veka otkriven kinematograf, uređaj koji je istovremeno bio kamera i aparat za projekciju.

Istorijski trenutak u nastanku filmskog medija desio se 28. decembar 1895. godine, kada su braća Luj i Ogist Limijer u Grand kafeu u Parizu organizovali prvu javnu filmsku predstavu, prikazujući svojim kinematografom kratke dokumentarne storije Ulazak voza u stanicu Siota, Iskrcavanje učesnika kongresa za fotografiju u Lionu, Izlazak radnika iz fabrike...

Edisonov kinetograf 1891.

STRUKTURA

Strukturu filmskog medija, prvog audiovizuelnog medija masovnog komuniciranja, čine:

filmska traka – fizički nosilac poruke,

uređaji za snimanje,

uređaji za reprodukciju, kao i

situacioni okvir recepcije, denotiran brojnim izrazima: filmska/bioskopska/projekciona dvorana, bioskop, kino…

RAZVOJ FLMSKOG MEDIJA

Najpre samo vizuelni medij: NEMI FILM

Prvi zvučni film, Kroslandov Džez pevač (The Jazz Singer), prikazan je 1927. godine u Njujorku.

Njegove ekspresivne i estetske mogućnosti bitno se povećavaju otkrićem filma u boji 1935. godine – Beki Šarp (Becky Sharp) – zatim specijalnog objektiva koji omogućava oštrinu u svim planovima 1941. godine – Građanin Kejn (Citizen Kane) – kao i raznih sistema za projekciju (sinemaskop, superskop, sinerama...), koji formatom i konkavnošću velikog ekrana stvaraju iluziju treće dimenzije.

MEDIJSKI VRHUNAC

Filmski medij vrhunac dostiže polovonim prošlog veka.

Tako je 1949. godine u Holivudu proizvedeno 411 filmova, a u amerčkim biskopima prodavano je 90 miliona ulaznica sedmično.

TELEVIZIJA

FILM KAO MEDIJSKI SADRŽAJ

Sadržaji koji se posreduju filmskim medijem, film komunikološki shvaćen kao poruka, mogu biti:

dokumentarni – dokumentarni film,

informativni – filmski žurnal,

performativni – igrani film (sa mnoštvom žanrova: komedija, drama, vestern, istorijski spektakl, naučna fantstika, horor, akcioni, mjuzikl, triler…) i

animirani – crtani film i lutka-film.

FILMSKI SPEKTAKL

Bez obzira o kojoj vrsti filma da je reč, poruka se uvek organizuje u formi koja je svojstvena ovom mediju – filmskom spektaklu.

Filmski spektakl predstavlja različitim kreativnim postupcima i tehnikama, u toku snimanja filma i montaže, izvedenu ikoničko-auditivnu rekonstrukciju stvarnosti.

Faktografski aspekt stvarnosti uvek se pojavljuje kao predložak filmskog spektakla, koji mu obezbeđuje denotativno značenje.

FILMSKI SPEKTAKL

Međutim, rediteljskom zamisli, različitim izražajnim mogućnostima ’filmskog jezika’ i sve sofisticiranijim tehničkim uređajima za snimanje, montažu i projekciju filma stvarnost se u filmskom spektaklu nadrasta i transformiše u filmsku stvarnost – proces u kome nastaje i obitava filmska umetnost.

Događaj se interpretira u prostorno-vremenskoj ravni u kojoj ga je u realnom životu nemoguće sagledati, a simbolički spektar koji se u procesu stvaranja filmskog spektakla koristi obogaćuje njegovo semantičko polje i čini da film bude prvenstveno estetska poruka, dakle otvorena ikoničko-auditivna simbolička struktura sa mnoštvom mogućih konotativnih značenja.

’JEZIK’ FILMA

Ekspresivne mogućnosti filma definsane su specifičnim semiotičkim sistemom koji se naziva – ’jezik filma’.

Filmski jezik je nastao i razvija se determinisan:

fizičkom činjenicom da se u filmskom mediju dvodimenzionalno prezentira trodimenzionalna stvarnost

biloškom činjenicom da njegovu sintaktičku, semantičku i pragmatičku strukturu mogu da čine, dominantno, oni simboli i izražajna sredstva koji su dostupni kameri, tj. ljudskom oku.

Morfologija i sintaksa filmskog jezika može se prikazati analogijom sa usmenim/pisanim jezikom.

Ako je fotogram, kao osnovna jedinica pokreta, analogna fonemi u usmenom ili grafemi u pisanom jeziku/govoru, onda kadar u filmskom jeziku predstavlja ekvivalent – reči, scena – sintagmi, a sekvenca – rečenici.

JEZIK FILMA

Kadar je sve ono što se vidi i čuje u neprekinutom činu snimanja, od uključivanja do isključivanja kamere.

Više kadrova oformljuje scenu, više scena – sekvencu, a niz sekvenci – kratkometražni ili dugometražni/celovečernji film.

Kadar je, kao osnovna ekspresivna jedinica filmskog jezika, određen prostorno – svime što se vidi (ali i ne vidi, nego implicira) u kadru, i vremenski – svim dešavanjima u jedinici vremena u kadru.

U prvom slučaju reč je o okviru kadra, a u drugom o vremenu trajanju kadra, čiji zbir rezultira tzv. filmskim prostorom (enterijer, eksterijer; vidljivo, nevidljivo) i filmskim vremenom (vreme projekcije, dramsko vre-me).

JEZIK FILMA

To šta će se videti u kadru, koliko će trajati i kakav će kadar biti određeno je relacijom: kamera – objekat snimanja.

Udaljenošću kamere od objekta definiše se filmski plan, koji može biti: detalj (oko na licu čoveka), krupni plan (lice čoveka), srednji plan (figura čoveka), tzv. ameriken (figura čoveka presečena negde oko kolena, sa delićem okolnog prostora) i total (veliki prostor sa ili bez figura u njemu), pri čemu svaki od ovih planova ima po nekoliko varijacija.

Položaj kamere u odnosu na objekat određuje ugao snimanja: gornji rakurs (ptičija perspektiva), srednji/horizontalni rakurs (frontalna perspektiva) i donji rakurs (žablja perspektiva).

JEZIK FILMA

Kadar, dalje, određuju stanje kamere i objekta, kao i kretanja kamere u odnosu na objekat.

Kamera može biti nepokretna, a objekat u pokretu; zatim pokretna, a objekat nepokretan; i, najzad, u pokretu mogu biti i kamera i objekat.

Postoje dva osnovna kretanja kamere:

kada je pozicionirana u jednoj tački, ali se pomera (u rukama kamermana ili na postolju) horizontalno, vertikalno, kružno, brišući, skokovito..., reč je o tzv. panorami ili švenku; i

kada se kreće zajedno sa kamermanom (kranom, kolicima po pruzi i sličnim specijalno za potrebe snimanja filma konstruisanim uređajima, raznim prevoznim sredstvima, u rukama kamremanapadobranca itd.) napred/nazad, gore/ dole, uporedno sa objektom snimanja, kružno oko objekta snimanja, ukoso... u pitanju je tzv. vožnja ili far.

JEZIK FILMA

Ekspresivne mogućnosti filmskog jezika takođe čini kretanje unutar kadra (normalno, usporeno, ubrzano, zaustavljeni pokret/’stop-snimak’...) i kompozicija kadra (horizontalna, vertikalna, dijagonalna, geometrijska...).

Svi do sada naznačene ekspresivne mogućnosti filmskog jezika zasnovane su na tzv. sistemu kadriranja koji, sledeći već uspostavljenu analogiju sa usmenim ili pisanim jezikom/govorom, čini sintaksu ovog semiotičkog sistema koji je imanentan filmu.

JEZIK FILMA

Jezik filma takođe ima svoje stilske figure za oblikovanje filma kao poruke i specifičnu interpunkciju u njenoj strukturi.

Najčešće stilske figure u filmskom je-ziku jesu:

elipsa,

flešbek i

metonimija.

JEZIK FILMA

Sve ove stilske figure postižu se sistemom kadriranja, ali i interpunkcijom filmskog jezika koju čine postupci:

otamnjenja ili zatamnjenja kadra,

rezovi,

pretapanje kadrova,

dupleks i multipleks pozicije (slike na sliku),

geometrizacija kadrova (romboidni, zvezdasti, okrugli, elipsasti, iskrzani... kadrovi izlaze ili ulaze u kvadratni kadar, na primer), itd.

JEZIK FILMA

Pretpostavka filmskog spektakla su i ekspresivne mogućnosti, tj. jezici svih umetnosti, čiji mu je nastanak istorijski prethodio (muzika, slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, teatar i književnost), zbog čega se mataforički naziva ’sedmom umetnošću’, kao i onih umetnosti (fotografija i strip) koje su istovremeno nastajale.

One funkcionišu u svim produkcionim fazam za oblikovanje jednog filmskog spektakla: u scenariju, crtežima/slikama filmskog prostora, muzici, kostimima, scenografiji, glumi...

Zbog toga je filmski spektakl, shvaćen kao estetska poruka/sadržaj, integrišući u odnosu na sve ostale umetnosti i, time, mnogo bliskiji, a prirodom filmskog medija kao masovnog, i mnogo pristupačniji ljudima, nego klasične umetnosti.

RECEPCIJA FILMA

Mentalno-psihički procesi:

IDENTIFIKACIJE i

PROJEKCIJE.

INDUSTRIJA FILMA

Od samog nastanka filmskog medija on postao okosnica nove industrije – industrije filma, koja se zasniva na premisi da je i film roba.

Film kao roba zasnovan je na principima:

VEDETIZACIJE,

SKRIVENE EROTIKE,

HAPPY END-A.

BUDUĆNOST FILMA

Film kao medij masovnog komuniciranja lagano nestaje (poluprazne bioskopske dvorane i smanjivanje njihovog broja), prepuštajući filmski spektakl, film kao poruku, novim audio-vizuelnim medijima.

Najpre se to desilo sa filmskim žurnalima, čiju je bioskopsku sporohodnost televizija apsorbovala dnevnim informativnim emisajama. Na red su, zatim, došli dokumentarni filmovi, koji se danas stvaraju za festivalsku promociju i televizijsko prikazivanje.

Gotovo je sigurno da će sudar filmskog i novih medija i u slučaju igranih filmova, podjednako komercijalnih i umetničkih, rezultirati njihovom pretežno kućnom recepcijom. Posebno ako se imaju u vidu tehničke mogućnosti takozvanih ’telekompjutera’ u audio-vizuelnom dizajniranju filma i tendencija postepenog prevazilaženja do sada postojeće razlike između velikog i malog ekrana, čije se dimenzije povećavaju do veličine celih zidova u stambenom prostoru.

PITANJA

РАДИО

КОМУНИКОЛОГИЈА

21. ТЕМА

РАДИО: НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Радио је први електронски медиј масовног комуницирања, чија је структура у техничко-технолошком смислу коначно оформљена у првим деценијама XX века и, тиме, створени услови да се њиме масовно дистрибуирају аудитивне поруке у обликованим радио-програмима.

Radiare (лат.): сјати, исијавати, зрачити.

РАДИО: НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Настанак овог медија масовног комуницирања омогућио је низ научно-техничких открића у XIX веку.

Прво од њих било је Фарадејево откриће електромагнетне индукције 1831. године, које је са Хенријевим експериментима за добијање високофреквентних електронских осцилација (1840) омогућило британском физичару Клерку Максвелу да постави теорију електромагнетних таласа (1867-1873) и Хајнриху Рудлфу Херцу да експериментима покаже како се они, приликом простирања, понашају као светлосни таласи (1877).

Многи истраживачи покушавали су да ово откриће примене у пракси и успоставе ”везу без жица”, али је у томе први успео Никола Тесла, коме је 1895. године пошло за руком да пренесе сигнал на релативно малој удаљености, да би 1899.

Гуљелмо Маркони успоставио везу између Енглеске и Француске, а две године касније послао и први радио-сигнал преко Атлантика. Све техничке препреке да радио постане електронски медиј масовног комуницирања превазиђене су 1906. када је Ли Де Форест, ослањајући се на открића Томаса Алве Едисона и Џона Емброуза Флеминга, конструисао електронску вакумску цев са три елктроде (триода), која омогућава појачавање радио-сигнала у преношењу гласа, а радио каквим га данас познајемо технички је профилисан Барден-Братеновим проналаском транзистора 1948. године.

РАДИО:

МЕДИЈСКА СТРУКТУРА

Медијску структуру РАДИЈА чине:

студио у којем се ствара аудитивна порука,

студијска техника, којом се аудитивна порука преводи у електронски еквивлент,

одашиљач/предајник, који служи за стварање модулисаних струја високе учесталости/фреквенције,

одашиљачка/предајна антена, која се напаја тим струјама и исијава електромагнетне/радио таласе,

ваздух/етар

пријемна антена, која прима електромагнене таласе и претвара их у слабе струје високе фреквенције и

радио пријемник, који те струје приме, појачава, демодулише и тиме електросигнал поново претвара у одаслату аудитивну поруку.

ПРВИ РАДИО ПРОГРАМ

2. новембра 1920. године настала је у Питсбургу (САД) прва радио-станица са обликованим говорно-музичким, односно информативно-забавним програмом - KDKA.

СПЕЦИФИЧНОСТИ РАДИЈА

Медијске предности:

у техничко-технолошком, продукционом и рецепцијском смислу изискује најмање материјалних средстава,

најраспрострањенији медиј масовног комуницирања,

најнепосреднији и најприлагодљивији масмедиј,

најбржи у посредовању стварности,

омогућава успостављање најкоректније директне повратне везе најширем кругу реципијената

Најзначајнији недостатак: ЕКСПРЕСИВНО ЈЕДНОДИМЕНЗИОНАЛНИ МЕДИЈ

АУДИТИВНА СТРУКТУРА: ЕКСПРЕСИВНЕ МОГУЋНОСТИ РАДИЈА

Структура сваког радио програма, као заокружене аудитивне целине, заснива се на пет експресивних могућности:

говору,

музици,

звучним ефектима,

тишини и

ритму.

ПИТАЊА

ТЕЛЕВИЗИЈА

КОМУНИКОЛОГИЈА

22. ТЕМА

ТЕЛЕВИЗИЈА:

ДРУШТВЕНА УЛОГА

Сви медији, а нарочито медији масовног комуницирања, остављали су и остављају одређени траг у индивидуалном и социјалном животу људи, али постојање, деловање и (зло)употреба телевизије имају значај цивилизацијског печата по којем ће се и у далекој будућности препознавати епоха преласка другог у трећи миленијум.

Тим пре што развој телевизије у техничко-технолошком смислу још није окончан, нити су исцрпљене њене комуникационе могућности, имајући у виду конвергентност овог масмедија са надирућом информатичком технологијом.

ТЕЛЕВИЗИЈА: ПОЈАМ

Реч телевизија је неологизам настао од грчке речи tele (далеко) и латинске речи visio (гледање, виђење, представа), а први је у савременом значењу овај израз употребио 1900. године руски научних Перски на међународном конгресу у Паризу у саопштењу ”Електрична телевизија”.

НАСТАНАК ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Телевизија је откриће и чедо ХХ века, али су први покушаји преношења најпре статичне (фототелеграфија), а затим и живе слике (телектроскопија) знатно старији. Тако је опат Ђовани Казели, физичар из Фиренце, још 1855. године патентирао проналазак којим су, седам година касније, пренете статичне слике телеграфском везом Амијен-Париз, да би 1863. године успостављена јавна фото-телеграфске веза између француске престонице и Лиона.

У то доба већ је познат и научно објашњен ”стробоскопски ефекат”, па Немац Паул Нипков дефинише основни принцип стварања телевизијске слике на којем се, у техничком смислу, заснивала преддигитална, дакле талевизија као електронски медиј: ако се слика представи као скуп линија, а линија као скуп тачака, покретањем тачке статична слика ће ”оживети”. Користећи ротирајући рупичасти диск (”Нипковљев точак”), 1884. године он доказује овај принцип.

НАСТАНАК ТЕЛЕВИЗИЈЕ

После бројних експеримената и покушаја да се слика ”оживи” и електричним путем пренесе са једног места на друго, који су трајали безмало две деценије – посебно су се у томе истицали Френсис Џенкинс, Владимир Козма Зворкин и Денис Вон Михаљи – евроцентрична историја цивилизације узима да је у томе први успео шкотски инжењер Џон Лоџи Бер.

Њему је 25. априла 1925. године пошло за руком да из поткровља куће у којој је живео пренесе слику свог помоћника Вилијема Тејтона до продавнице у приземљу.

Годину дана касније Американац Фило Фансфорт усавршио је катодну цев (кинескоп), основу електронског ТВ пријемника, захваљујући чему је 7. априла 1927. године реализована телевизијска тансмисија слике на знатно већој удаљености, из Вашингтона у – Њујорк.

ТЕЛЕВИЗИЈА

Први редован телевизијски програм почиње 1936. године да емитује BBC у Енглеској.

Врсте:

РАДИОДИФУЗНА,

КАБЛОВСКА,

САТЕЛИТСКА и

ДИГИТАЛНА.

ТЕЛЕВИЗИЈСКА СЛИКА

Независно о кој телевизији да је реч – електронској или дигиталној; радиодифузној, кабловској или сателитској – структурално је овај масмедиј врло сличан радију (студијско-одашиљачка техника, природни или вештачки канал везе, телевизијски пријемник), али техничко-технолошки обогаћен уређајима за стварање, трансмисију и пријем аудиовизуелне поруке – динамичне, ”живе” и, најчешће, аудитивно допуњене слике. Слика реалног и текућег збивања је најзначајнија одредница телевизије, без које она као масмедиј не би постојала.

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ СПЕКТАКЛ

Телевизијски спектакл је аутентично телевизијска презентација догађаја у директном преносу (под директним телевизијским преносом не треба подразумевати само пренос догађаја изван телевизијског студија, већ пренос сваког догађаја, и оног у студију, у реалном времену), настала обликовањем поруке која у својој структури нужно садржи фактографско-логички предложак стварности, али и субјективну/редитељску симболичко-спектакуларну интерпретацију збивања које се посредује телевизијом, што за последицу има телевизијско удвајање стварности.

ВРСТЕ ТЕЛЕВИЗИЈСКИХ ПРОГРАМА

Телевизијски спектакл којим се гледаоцима посредује догађај у току може се, стога, одредити као – апсолутна телевизија.

Али, телевизијски програм, као сложену структуру, поред:

директних преноса, у којима обитава телевизијски спектакл, чине, такође,

снимљене емисије,

телетекст и

филмови.

СНИМЉЕНЕ ЕМИСИЈЕ

Директним преносима најчешће се посредују: вести, тзв. tаlk show емисије и, наравно, разнородни и разнолики јавни догађаји и манифестације.

Снимљене емисије се, у жанровском смислу, могу груписати у:

серијале,

серије,

телевизијске драме,

телевизијске филмове,

документарне репортаже,

игре (квизови, скривне камере),

музичке видео клипове и

пропагандне спотове.

СЕРИЈАЛИ И СЕРИЈЕ

Суштинска разлика између серијала и серије је у претензији аутора овог другог жанра да серију што више приближе уметничком изразу, користећи естетске стандарде постављене у стварању играних филмова и техничке могућности телевизије. Када им то не пође за руком серија постаје кич-производ.

Формална несагласност је у динамици емитовања. Док се телевизијеске серије, увек јасно одређене тематике (криминалистичке/детективске, вестерн, хумористичке, љубавне, серије са литерарним предлошком итд.) емитују, по правилу, једном седмично и пре или касније завршавају, серијал је аутентично телевизијски жанр са причом ”из живота” који се емитује свакодневно или, барем, 3-4 пута седмично и ”бесконачно траје”.

СЕРИЈАЛИ

Свака ”сапуница” или ”теленовела”, односно телевизијски серијал, заправо је ”емисија без краја” која се заснива на неколико драматуршких принципа:

сценарио садржи две до три паралелне приче, којима се посвећује, отприлике, иста минутажа у свакој епизоди;

приче и њихови јунаци су извесној интеракцији; завршетак једне од паралелних прича неизоставно подразумева започињање нове са одговарајућим интеракцијским нитима;

свака епизода подразумева извесно ”привремено разрешење” барем једне проблематичне ситуације у некој од прича и компликовање постојећих заплета;

свака епизода мора бити окончана драматичним прекидом (cliffhanger), који представља тзв. удицу (hook) за гледаоца на почетку нове епизоде;

с обзиром да се серијали емитују и по неколико година, чак и деценија, из дана у дан, они такође подразумевају флексибилност ликова и мноштво варијација истих тема; најзад,

и просечан гледалац може да предвиди или, барем, наслути разрешење заплета у ”сапуницама”, што код сваког припаданика масовне телевизијске публике ствара одређено катарзичко уверење о сопственој вредности и, поспешујући психички механизам идентификације са ликовима у серијалу, још више гледаоце везује за телевизијске пријемнике, на велико задовољство оглашивача због којих је овај жанр, како је већ примећено, и настао.

REALITY TELEVISION

Настојање да се концепт ТВ серијала усклади са захтевима апсолутне телевизије резултирало је тзв. пројектом Big brother, односно reality television/reality show, који је, пионирски, приказан гледаоцима далеке 1971. године у САД под називом ”ТВ истина”.

”Баналности” свакодневног живота, које у суштини представљају предлошке за драматруршке заплете у серијалим, овде се узимају дословно као садржај најчешће једносатних дневних емисија. Пројекат се, наиме, заснива на непрекидном снимању претходно изабране и новчаном наградом стимулисане друштвене групе од десетак људи, која се одређено време (сто дана, рецимо) изолује у одговарајућем простору и живи ”пред очима” двадесетак камера. Из ”сировог материјала” склапа се затим епизода која се у вечерњим сатима емитује воајерски увек расположеним гледаоцима. Управо тако је назван и овакав програм који је 2001. године први пут емитован у Србији на ТВ Кошави: ”Циркус воајер фантастик”.

ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ ИГРЕ

Битан део структуре телевезијских програма представљају такозване телевизијске игре, чији су најдоминантнији представник - квизови. Они су, истовремено, ритуал и такмичење, израз човекове друштвене и лудистичке природе.

У квизу и сличним емисијама (врло често се комбинују такмичења, музика, tolk show, еротизоване играчице, асистенткиње и водитељке, нарочито у медитеранском обрасцу оваквих емисија): ”Након ритуализованог почетка, који је исти сваке седмице, сва важност придаје се игри… Игра је углавном тако организована да се такмичари постепено елиминишу све док не остане један победник… Свршетак емисије опет се враћа на ритуал са почетка, са водитељем који обично узима победника за руку и води га до ’посвећеног’ места у студију, где дотад још нико није ступио ногом, до ’олтара’ на којем се налази награда”.

Ова микстура ритуала и игре присутна је у сваком квизу, без обзира да ли је реч о популистичким, специјализованим, интелектуалним, квизовима са славним личностима или већ спомињаним комбинацијама са осталим телевизијским жанровима. Наиме, телевизијске игре у свом ритуалном аспекту потиру разлике међу људима (учесницима и гледаоцима), кроз такмичарски део пружају могућност идентификације, а у релацији победник-поражени катарзичке елементе било кроз потврду сопствених вредности (глеедалац зна или може више од такмичара) или кроз утеху да је бити губитник једна од две могућности у животу коју потврђује и телевизија. Наравно, у свему томе не може се занемарити идеолошки конструкт ”једнаких шанси” на којем почива социјална хармонија у САД, земљи у којој је овај жанр, као и већина других, измишљен. Чињеница да су многи квизови, са огромним новчаним наградама, били лажирани, само подвлаче значај ритуалног у телевизијским програмима, којима се, по правилу, и у симболици ритуалног и у садржајима такмичења/игре, афирмише доминантна идеологија.

ДРАМЕ И ФИЛМОВИ

Известан део телевизијског програма чине телевизијске драме и телевизијски филмови, дакле већ постојеће уметничке форме/естетичке поруке, које су, међутим, прилагођене телевизији. У њима се не кида примарна веза са позориштем и филмом (схваћеним као садржај који се масовно комуницира), али се презентационе могућности изражавају реалтивно аутномним језицима телевизијске драме и телевизијског филма, а рецепција остварује у потпуно другачијим комуниикационим ситуацијама.

Примера ради, мада постоји велика симетрија између језика филма и језика телевизије, умањени екран није погодан за презентовање брзог смењивања мноштва кадрова који на великом биоскопском платну имају упечатљиво кинестетичко дејство. То су, пре свега, тотали или општи планови, који се, умањени, лишавају многих својих одлика, а тиме и визуелне драматике.

ТЕЛЕТЕКСТ

Телетекст се појављује у два вида:

на посебним телевизијским каналима кроз континуирано емитовање скупова вербалних писаних порука и

као титловани текст на дну или на врху екрана, вербална писана порука независана од аудиовизуелне поруке на екрану (коју не треба поистовећивати са потписом, односно тзв. кајроном, такође вребалном писаном поруком на дну екрана у ”дослуху” са доминантном аудиовизуелном поруком).

Присуство телетекста и филмова у структури телевизијског програма показује претензију овог медија да апсорбује претходне, што се може разумети и као извесна законитост у развоју медија уопште.

ОТВОРЕНИ ТЕЛЕВИЗИЈСКИ КАНАЛИ

У САД, појединим земљама Западне Европе и, посебно, у Немачкој већ пар деценија функционишу тзв. отворени телевизијски (и радио) канали, међу којима је један од најпознатијих Offener kanal Berlin.

КАРАКТЕРИСТИКЕ

БУДУЋНОСТ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

Неки критичари описују ову будућнност или као смртоносну битку између РС-ија и ТВ-а, у којој једно од то двоје нестаје, или као доба у коме ће се ова два уређаја ујединити.

Међутим, највероватнија будућност јесте она где ће истовремено постојати различите технологије, али ће заједнички учествовати у садржају, софтверу и инфраструктури.

Стога је врло вероватно да ће се читав појам ’телевизије’ као медија какав данас познајемо радикално изменити у скорој будућности.

ПИТАЊА

MASMEDIJI U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

KOMUNIKOLOGIJA

23. TEMA

SADRŽAJ PREDAVANJA

MEDIJI MASOVNOG KOMUNICIRANJA U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

DRUŠTVENE FUNKCIJE MEDIJA MASOVNOG KOMUNICIRANJA

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI

MASMEDIJI U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

Pitanja savremene nauke o društvu, uključujući komunikologiju:

Jesu li masmediji i društveni odnos koji se posredstvom njih uspostavlja – masovno komuniciranje, primarni ili izvedeni elementi strukture savremenog društva?

Zavisno od pozicioniranosti masmedija u društvenoj strukturi, u kojoj su meri masmedijski sadržaji društveno determinisani?

Koliko masmediji utiču na društvo i društvene promene?

MASMEDIJI U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

U SOCIOCENTRIČNIM teorijskim pristupima, koji su hronološki najstariji, polazi se od teze da su društveni položaj medija masovnog komuniciranja, njima posredovani sadržaji i posledice masovnog komuniciranja samo izraz društvene stvarnosti.

Masmediji su locirani izvan ekonomske strukture društva, nisu deo društvene ’baze’, odnosno ’proizvodnih snaga društva’, nego društvenim funkcijama pripadaju idejnoj, tj. ideološkoj sferi društva.

Suština sociocentričnosti, bila ono eksplicitno zastupana (marksizam), kritički preispitivana (kritička teorija društva) ili funkcionalno opravdavana (neofunkcionalizam), ogleda se u instrumentalnom razumevanju masmedija, odnosno masovnog komuniciranja, prvenstveno kao emanacije odnosa moći u društvu.

Saglasno takvom stanovištu, mediji masovnog komuniciranja samo su deo društvene ’nadgradnje’, ’kulturna industrija’ ili ’sredstva’ održavanja unutrašnje homeostaze i stabilnosti društvenog sistema.

MASMEDIJI U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

Rodonačelnici i zastupnici MEDIJACENTRIČNIH teorija – od Inisa i Mеkluana, preko Gerbenera i Šilera, do postmodernista – drugačije vide ulogu masmedija, pridajući im daleko samostalniju društvenu moć.

Budući da je komuniciranje, kao osnovni element društvene strukture, u savremenosti velikim delom masmedijski posredovano komuniciranje, s jedne strane, i da je savremeno društvo u najznačajnijim funkcionalnim aspektima rezultanta masmedijski proizvedenih sadržaja, tj. informacija i vrednosti kojima je savremeni čovek zasut, sa druge, zaključuje se da su i mediji masovnog komuniciranja u savremnom društvu jedan od bazičnih elemenata njegove strukture.

Za zastupnike ovog pristupa još ubedljivij dokaz da su mediji primarni uzroci društvenih promena nalazi se u činjenici na koju ukazuje istorija: sa svakom promenom na medijskom planu nastupala je i odgovarajuća društvena promena.

MASMEDIJI U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

Mediji masovnog komuniciranja istovremeno su ’društveni proizvod’ i ’proizvođač’ društvenih odnosa i društvenih promena. U kojoj će meri masmediji biti njihova posledica, a u kojoj uzrok, u određenom periodu, zavisi od vrlo razuđenog sklopa socijalno-istorijskih uslova.

„MEĐUZAVISNOST implicira da su masmediji i društvo u stalnoj interakciji i da utiču jedni na druge (...). Mediji (kao kulturna industrija) odgovaraju na zahteve društva za informacijama i zabavom i, u isto vreme, stimulišu inovacije i doprinose menjanju socijalno-kulturne klime, koji proizvode nove zahteve u masovnom komuniciranju” (Denis Mekvejl).

MASMEDIJI U DRUŠTVENOJ STRUKTURI

Najmoderniji, ali svakako ne i najubedljiviji pristup je AUTONOMISTIČKI.

Unatar izvesnih političkih konceptualizacija, koje korespondiraju sa aktuelnim procesima globalizacije, društvo i masmediji se sagledavaju kao relativno nezavisni sistemi, među kojima se ostvaruje nizak stepen interferencije.

Ovaj pristup je nastao kao derivat prethodnog teorijskog uopštavanja relacije društvo-masmediji, predimenzioniranjem empirijskim istraživanjima potvrđenih činjenica da je društvo, s jedne strane, relativno rezistentno, posebno u kraćem vre-menskom periodu, na persuazivne aspekte delovanja masmedija (to je i dokazno u brojnim kritikama primene S-R teorije u masovnom komuniciranju) i da određeni masmediji u određenom socijalno-istorijskom kontekstu, sa druge strane, mogu sačuvati izvestan stepen autonomije od ekonomskih, političkih i inih uticaja iz okruženja.

Autonomna pozicija želi da sugeriše kako je medijska kultura površna i ne dotiče značajno lokalnu kulturu. Sledi da se ’kulturni imperijalizam’ verovatno neće desiti, ni slučajno protiv volje kulturno ’koloniziranih’.

DRUŠTVENE FUNKCIJE MASMEDIJA

Nezavisno od pozicioniranosti masmedija u društvenoj strukturi i subje-ktivnih namera medijskih vlasnika, kontrolora i profesionalnih komunikatora, mediji masovnog komuniciranja nužno obavljaju društvene funkcije:

informisanja – INFORMATIVNA FUNKCIJA,

obrazovanja – EDUKATIVNA FUNKCIJA, i

zabave – DISTRAKTIVNA FUNKCIJA, pripadnika masovne publike.

U praksi masovnog komuniciranja one deluju simultano, u međusobnom ekvilibrijumu u kojem je, zavisno od samog masmedija i poruka koje se masovno distribuiraju, moguće uočiti trenutnu ili trajnu prenaglašenost neke od ovih funkcija.

DRUŠTVENE FUNKCIJE MASMEDIJA

INFORMATIVNA FUNKCIJA medija masovnog komuniciranja ostvaruje se kroz posredovanje poruka o relevantnim događajima, ličnostima, stanjima i pojavama iz života, recipijentima koji o njima ništa, malo ili nedovoljno znaju, zato što su pro-storno i vremenski razdvojeni od njih i ne mogu ih, bez masmedija kao posre-dnika, čulno dosegnuti.

Te poruke moraju biti:

aktuelne,

pravovremene,

istinite,

objektivne i

Potpune, da bi informativna funkcija masmedija došla do punog izra-žaja.

Bitne razlike javljaju u poimanju ovih atributa. Polazeći od tih razlika, moguće je uočiti tri praktično-teorijske konceptualizacije poruke i to kao: ’

ogledala’ stvarnosti,

objašnjenja stvarnosti ili

definisanja stvarnosti.

DRUŠTVENE FUNKCIJE MASMEDIJA

EDUKATIVNA FUNKCIJA medija masovnog komuniciranja ostvaruje se:

celinom objavljenih poruka – INDIREKTNO, i

planskim didaktičkim delovanjem komunikacionih cenatara na određene recepcijske krugove u masovnoj publici – DIREKTNO.

DRUŠTVENE FUNKCIJE MASMEDIJA

ZABAVNA/DISTRAKTIVNA FUNKCIJA masmedija pretpostavka je ostvarivanja prethodne dve, informativne i edukativne, pa i samih medija masovnog komuuniciranja kakvim ih danas poznajemo. Bez zabavnih sadržaja i različitih formi njihovog realizovanja masmediji, možda, ne bi ni postojali ili, barem, ne bi imali današnji društveni značaj i uticaj na publiku.

Distraktivna funkcija medija masovnog komuniciranja „jeste da omogući individui da ’predahne’, da bi mogla nastaviti da se izlaže informisanju, interpretacijama i preskripcijama koje su joj toliko neophodne u modernom svetu” (Wright).

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI

Pitanje: da li je moguće uspostaviti nezavisnost masmedija?

Ona bi trebalo u prvom redu da obezbedi profesionalnu slobodu izbora posredovanih sadržaja od različitih društvenih uticaja, po-sebice od različitih vidova eksplicitne kontrole.

Tri opasnosti po masmedijsku nezavisnost:

OPASNOST DRŽAVE,

OPASNOST POLITIKE,

OPASNOST NOVCA.

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI

Liberalni pristup afirmisan u SAD: NEZAVISNOST MEDIJA MOGUĆA JE SAMO AKO NISU U VLASNIŠTVU DRŽAVE.

SVI MASMEDIJI U PRIVATNOM VLASNIŠTVU (osim PBS-a).

Nedostaci ovog pristupa:

država uvek određuje normativni okvir funkcionisanja masmedija (FCC),

vlasnici masmedija imaju

politički identitet i interese,

lukrativne interese.

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI

Masmediji i političke organizacije pozicionirani su u političkim sistemima koa kanali interakcije javne vlasti/države i građana.

Smisao postojanja političkih organizacija (stranaka, partija, pokreta) je VLAST.

Partikularizam: „Svakoj stranci istina je strana, jer ona misli da je istina na njenoj strani” (Šušnjić).

Model sa četiri varijable Kolin Sejmon Jur o utvrđivanju uticaja političkih organizacija na medijske sadržaje:

organizaciona veza između medija masovnog komuniciranja i partija;

odanost masmedija stranačkim ciljevima;

politička orijentacija recipijenata (čitalaca, slušalaca, gledalaca) nekog masmedija prema partijama; i

korelacija (eventualno) između veličine segmenta publike jednog masmedija i veličine segmenta biračkog tela određene političke partije.

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI

Altšal ponudio zaključke u vidu ’zakona novinarstva’. U dva od njih kaže: „Ko plaća orkestar, bira i muziku” i „Novac se najdalje čuje” (u javnom komuniciranju).

Time se ukazuje na realnu mogućnost da svaki vlasnik privatnog masmedija izabere i političku opciju koju može, otvoreno ili pritajeno, da podržava u političkom komuniciranju.

Baždikijan tvrdi da je ustanovljen poseban model, sasvim sigurno ne nezavisnog novinarstva, ’novčani žurnalizam’ (money journalism). „Suštinsko je to da novac kontroliše novinarstvo. To može da ograniči izveštavanje kao i slobodu uređivačkog izražavanja”.

DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE MASMEDIJSKE (NE)ZAVISNOSTI

Zaključci:

Sintagma ’nezavisni mediji’ služi da bi se označila pre jedna vrsta idealnog tipa masmedija, a ne kao njihov pojavni oblik.

Za ispravno odmeravanje pozicije konkretnih masmedija u konkretnim sredinama može se koristiti mnogo širi repertoar naziva: ’opozicioni’, ’antiinstitucionalni’, ’radikalni’, ’kontrakulturni’, ’alternativni’, ’civilni’... masmediji.

Ako se već kolokvijalno i pragmatično upotrebljava sintagma ’nezavisni mediji’, mora se precizno odrediti: NEZAVISNI OD KOGA.

PITANJA

MASMEDIJI I SLOBODA INFORMISANJA

KOMUNIKOLOGIJA

24. TEMA

SADRŽAJ PREDAVANJA

SLOBODA INFORMISANJA

CENZURA I OBLICI CENZURE

MANIPUALCIJA I TEHNIKE MANIPULACIJE

DEZINFORMACIJA, REKLAMA I PROPAGANDA

SLOBODA INFORMISANJA

SLOBODA JE VREDNOSNO IMPREGNIRAN POJAM

Džon Stjuart Mil:„Dotle smeju da idu granice slobode pojedinca da on ne sme da smeta drugim ljudima”.

Sloboda informisanja u sebi agregira dve posebne slobode:

slobodu misli i govora/izražavanja i

’slobodu štampe’, odnosno medija masovnog komuniciranja.

SLOBODA INFORMISANJA

Sloboda informisanja u savremenom društvu izražava se kroz mogućnost komunikacionih centara i profesionalnih komunikatora u njima da posredstvom medija masovnog komuniciranja, bez prethodne i/ili naknadne intervencije države i drugih subjekata društvene moći u posredovane sadržaje – cenzure, relativno autonomno i u jednakim društvenim uslovima, posebno kada je reč o pristupu sistemu masovnog komuniciranja, distribuiraju poruke iz svih oblasti društvenog života prema masovnoj publici. Pritom treba da imaju u vidu javni interes, uvažavaju manjinske interese i poštuju društvene (zakonske i etičke) norme u masovnom komuniciranju, koje moraju biti u skladu sa principima autonomnosti, ravnopravnosti i odgovornosti komunikacionih centara i profesionalnih komunikatora, kao i sa profesionalnim standardima.

CENZURA

lat. censura – procena imovine

Prvi nikejski koncil 325. i koncil u Efesu 431. godine zabranjuju neke dogmatski neispravne i jeretičke spise.

INKVIZICIJA (1231)

Papa Pavle IV izdaje 1559. Index librorum prohibitorum, spisak knjiga koje su zabranjene za čitanje.

U svetovnoj sferi cenzuru je prvi uveo engleski kralj Henrih VIII 1529. godine, prevodeći je iz ruku katoličke crkve u državne poslove.

Francuski kralj Fransoa I ediktom iz 1538. godine predviđe smrtnu kaznu za necenzurisano objavljivanje. Od tada sve do kraja XIX veka klasična cenzura je u različitim formama bila prisutna u zakonima i praksi većine evropskih zemalja.

FAŠIZAM I STALJINIZAM

KLASIČNA CENZURA

U najužem smislu cenzura obuhvata niz postupaka organa javne vlasti, najčešće posebnih državnih organa, ali takođe i onih institucija koje faktički raspolažu instrumentima državne vlasti (crkva, političke organizacije, moćni pojedinci i grupe), kojima se prethodno i/ili naknadno prinudno sprečava javno iznošenje, kao i mogućnost recepcije određenih sadržaja, pojedinačnih ili grupnih mišljenja.

Ovakva, klasična cenzura ispoljava se kroz dva svoja oblika:

preventivnu cenzuru i

suspenzivnu cenzuru.

INDIREKTNA CENZURA

Džon Kin (Mediji i demokratija):

vanredna ovlašćenja,

naoružana tajnost,

laganje,

državno oglašavanje,

korporativizam.

Takođe:

kontrola frekventnog spektra,

poreski sistem,

kaznena politika u medijskom sistemu (dekriminalizacija i samoregulacija).

SAMOCENZURA

U pitanju je pojam koji je vrlo teško definisati jer nastaje kao posledica delovanja brojnih socijalnih i psihičkih faktora.

Samocenzura nije izraz odgovornosti koja proističe iz društveno nužnih ograničenja slobode informisanja zbog zabrinutosti za jednakopravnost svakog pojedinca u društvu, nego je posledica spoljnim uticajima (političkim, ekonomskim, vlasničkim, personalnim...) nametnutog konformizma profesionalnih komunikatora.

PITANJA

MASMEDIJI, MANIPULACIJA I PROPAGANDA

KOMUNIKOLOGIJA

25. TEMA

MANIPULACIJA

lat. manus: ruka; pulare: dodirivati, pipati, udešavati, gladiti…

Mogućnosti masmedijske maipulacije izviru iz svih karakteristika masovnog komuniciranja.

Breton: masmedijskom „manipulacijom se zaista teži stvaranju slike stvarnosti koja izgleda kao da jeste stvarnost”.

Prema istraživanjima Vensa Pakarda (1994) i Filipa Bretona (2000) manipulacija se ostvaruje u dve psihološke ravni: afektivnoj i kognitivnoj. Sledstveno, može se govoriti o:

afektivnoj i

kognitivnoj manipulaciji.

AFEKTIVNA MANIPULACIJA

Afektivna manipulacija ostvaruje se:

apelovanjem na osećanja i

izazivanjem tzv. ’utiska stapanja’.

Pozivanje na osećanja je najstariji način masmedijske manipulacije u kome se uspostavlja direktna relacija između sadržaja poruke i emocionalnih slojeva u mentalno-psihičkoj strukturi čoveka brojnim tehnikama zavođenja:

demagogijom komunikatora,

stilom komuniciranja,

(ne)jasnoćom poruke,

estetizacijom poruke,

izazivanjem straha,

sugerisanjem autoriteta,

(zlo)upotrebom dece i

stvaranjem tzv. ’afektivnog amalgama’ (npr. erotski motivi u reklamiranju najprozaičnijih proizvoda).

’Utisak stapanja’ izaziva se manipulativnim tehnikama zavođenja koje se oslanjaju na teoriju i praksu neurolingvističkog programiranja (NLP).

KOGNITIVNA MANIPULACIJA

Kognitivna manipulacija služi se velikim brojem tehnika koje se mogu svrstati u dve velike grupe:

tzv. ’manipulatorsko kadriranje’ i

tzv. ’kognitivne spojeve/amalgame’.

’Manipulatorsko kadriranje’ podrazumeva korišćenje poznatih činjenica, ali koje se tako raspoređuju u strukturi masmedijskih sadržaja da se eliminiše svaki racionalan otpor njihovom prihvatanju. Otud i izraz ’kadriranje’, jer se u ’okvir/kadar’ slike stvarnosti stavljaju samo poželjni sadržaji. To se postiže:

dovođenjem u zabludu tzv. rečima-zamkama,

misaonim kolotečinama,

prilagođavanjem stvarnosti i

iskrivljavanjem slike (istinitost – objektivnost poruke).

KOGNITIVNA MANIPULACIJA

’Kognitivni spoj’ razlikuje se od ’afektivnog spoja’ po tome što u njemu ne postoji bezrazložna veza između dva elementa poruke od kojih se jednim apeluje na emocije, već se spajaju elementi koji su u uzročno-posledičnoj, dakle racionalnoj vezi.

Tehnika stvaranja ’kognitivnog spoja’ predstavljaju različite ’poluge uveravanja’:

poluga vrline,

poluga otrova,

poluga autoriteta ili svedočanstva i

poluga zajedništva.

ISPOLJAVANJE MANIPULACIJE U MASOVNOM KOMUNICIRANJU

Najznačajniji vidovi ispoljavanja manipulacije (primene različitih tehnika u organizovanju poruke – masmedijskog sadržaja) jesu:

DEZINFORMACIJA,

REKLAMA,

PROPAGANDA i

PUBLIC RELATIONS.

DEZINFORMACIJA

Dezinformacija je najgrublji oblik manipulacije i svodi se, etički, na običnu laž. Međutim, nije reč o očiglednoj laži, jer bi tada bila nemoguća. Te laži jesvestan samo jedan od subjekata komuniciranja – emiter, ali ne i primalac poruke na sasvim drugom komunikacionom polu.

Dezinformacija za emitera pseudoporuka, poruka za koju zna da je njeno informativno jezgro zagađeno neistinom, da je ključna informativna činjenica u njemu lažna, ali za recipijente može da bude autentična i verodostojna poruka.

Mada je i danas prisutna u praksi masovnog komuniciranja, mnogo se ređe poseže za njom da bi se manipulisalo masovnom publikom.

REKLAMA I PROPAGANDA

Reklama i propaganda istovremeno ukazuju na:

vrstu poruka koje se distribuiraju u masovnom komuniciranju

i skup persuazivnih aktivnosti koje za krajnji cilj imaju odgovarajuće ponašanje ljudi.

Prvom pojmu vrlo često pridaje samo ekonomsko, a drugom samo političko značenje: reklamira se roba, a propagiraju ljudi, ideje, organizacije.

To je pogrešno jer je reklama, i u prvom i u drugom smislu, prethodila propagandi, da su se kroz paralelni razvoj reklamiranja i masmedija, novina najpre, razvijale i tehnike manipulacije, a da je propaganda do kraja izveden vid masmedijske manipulacije, jer je bez masmedija, makar to bio i običan letak, i kao poruka i kao aktivnost nemoguća.

Prema tome, reklama je i kao poruka i kao aktivnost niži stepen propagande, mada se ove reči u svakodnevnom govoru često koriste kao sinonimi.

REKLAMA

(re)clamare – ’glasno vikati’

Prve reklamne poruke pratile su razvoj štampe, tj. novina, plakata i letka.

Imale vrlo jednostavnu strukturu: informaciono jezgro, redundansu, ali poseban naglasak stavljan je na persuazivne sadržaje (u teoriji i praksi ekonomske propagande i marketinga taj deo se danas naziva – apelom), koji su krajnje eksplicitno ukazivali na dobra svojstva određenog proizvoda, čoveka, ideje.

Danas reklamnu poruku u njenoj arhaičnoj, tj. klasičnoj formi nalazimo u tzv. ’malim oglasima’, zatim na oglasnim stranama novina, teletekstu i tzv. TV prodaji.

PROPAGANDA

Pojam je nastao 1622. godine unutar verskog raskola u katoličkoj crkvi. Papa Grgur XV je te godine osnovao čuvenu Congregatio de propaganda fide, kongregaciju koja je bila zadužena za širenje/propagiranje vere i misionarski rad.

Propagandna poruka se od reklamne poruke razlikuje složenošću strukture. I reklamna i propagandna poruka imaju dve funkcije: informativnu i persuazivnu, ali za razliku od reklame u kojoj su informaciono jezgro poruke i vrednosni apel u njoj uočljivo razdvojeni, u kojoj je persuazivni deo gotovo doslovan, struktura propagandne poruke predstavlja vrlo komplikovan sklop informacije, redundanse i persuazivnih slojeva.

PROPAGANDA

Propaganda kao aktivnost je sinonim za, u užem smislu, propagandnu kampanju, a šire za kontinum svih aktivnosti i postupaka koji se u društvu preduzimaju da bi se persua-zivno delovalo na građane, uticalo na njihove stavove i socijalno ponašanje.

Propagandnu kampanju bitno određuju: subjekti propagandne kam-panje – naručioci (pojedinci, grupe, organizacije) i realizatori (specijalizovane grupe stručnjaka); zatim sadržaj kampanje, koji mogu predstavljati ličnosti, proizvodi, ideje, organizacije, ustanove i institucije; sredstva realizacije – masmediji i drugi mediji; načini realizacije (medijski, ’od vrata do vrata’, kombinovano...); i, najzad, sam objekat kampanje – određene ciljne grupe u društvu.

Svaka propagandna kampanja podrazumeva određeni broj faza i odgovarajuću dinamiku. Najvažnije faze propagandne kampanje jesu: utvrđivanje ciljeva, istraživanje tržišta/biračkog tela/javnosti/masovne publike, izbor medija masovnog komuniciranja (tzv. medijaplan), kreiranje propagandnih poruka, analiza rezultata kampanje.

Tajming propagandne kampanje mora proisticati iz sadržaja kampanje, socijalnog konteksta u kojem se kampanja realizuje i biti saglasan sa ciljevima kampanje. Stoga se mogu prepoznavati ’agresivne’ i ’puzajuće’ kampanje; jednokratne i kontinuirane kampanje.

PUBLIC RELATIONS

REKLAMA I PROPAGANDA – AKTIVNOSTI ’IZNAD LINIJE’

PR AKTIVNOSTI – ’ISPOD LINIJE’

MASMEDIJI SU PROIZVOĐAČI PUBLICITETA (PRIMARAN I SEKUNDARAN, POZITIVAN ILI NEGATIVAN)

POZITIVAN PUBLICITET USLOV JE ZA STVARANJE POZITIVNE JAVNE (MEDIJSKI INSTITUCIONALIZOVANE) PREDSTAVE (IMIDŽA - BRENDA)

POZITIVNA JAVNA PREDSTAVA ODREĐUJE SOCIJALNU POZICIONIRANOST ODREĐENOG DRUŠTVENOG SUBJEKTA

PITANJA

MASMEDIJI I KULTURA

KOMUNIKOLOGIJA

26. TEMA

SADRŽAJ PREDAVANJA

POJAM I TEORIJSKO ODREĐENJE KULTURE

TRADICIONALNA KULTURA

MASMEDIJI I MASOVNA KULTURA

TEORIJSKO ODREĐENJE MASOVNE KULTURE

KARAKTERISTIKE MASOVNE KULTURE

POJAM KULTURE

Kultura ima podrazumevajuće značenje u svakodnevnom životu, ali…

Pojedini istraživači nabrojali 257 relevantnih definicije kulture:

od najuopštenijih (”Sa stanovišta antropologa, kultura je čovelanstvo”),

do vrlo redukovanih (”Kulturu čine samo najsofisticiraniji izrazi ljudskog duha”).

POJAM KULTURE

lat. CULTIO: obrađivanje, zasađivanje; CULTUS: obrađen, negovan, gajen.

Najpre: CULTUS AGRI (obrađivanje zemlje).

U srednjem veku (u teološkim raspravama): CULTUS MENTIS (negovanje duha).

Pojam se ustalio u XVIII veku (prva knjiga u Nemačkoj – Adelung: ”ISTORIJA KULTURE”).

KA DEFINICIJI KULTURE

Zajedničko u svim definicijama kulture:

To je pojam OPOZITAN PRIRODI,

KULTURA JE SVE ONO ŠTO NIJE DEO PRIRODE, ŠTO NIJE SAMONIKLO, NEGO JE IZRAZ ČOVEKOVOG PRILAGOĐAVANJA PRIRODE SOPSTVENIM POTEREBAMA.

TEORIJSKO ODREĐENJE KULTURE

Miloš Ilić: ”Kultura je skup svih MATERIJALNIH i DUHOVNIH VREDNOSTI, stvaranih duhovnim i fizičkim radom čoveka, čiji je osnovni smisao u naporu za održavanje, produžetak i napredak ljudskog druđtva i pojedinaca u njemu”.

Kultura: materijalne vrednosti + svet simbola

U užem smislu: kultura je čovekov svet simbola (KULTURA JE KOMUNIKACIJA) koji se izražava kroz religiju, tradiciju, običaje, moral, filozofiju, nauku i umetnosti, kao najsloženije forme duhovnog stvaralaštva.

SOCIJALNO-ISTORIJSKA ODREĐENOST KULTURE

Kultura je uvek vremenski (prošlost – sadašnjost) i prostorno (konkretno društvo) određena kroz skup materijalnih i duhovnih vrednosti.

Većinski prihvaćene materijalne i duhovne vrednosti u određenom vremenu i na određenom prostoru rezultairaju KULTURNIM OBRASECEM/OBRASCIMA.

Kulturna dinamika:

KULTURA i PODKULTURA

procesi ENKULTURACIJE i AKULTURACIJE

TIPOVI KULTURE

Iz retro-per-spektive savremenog, masovnog društva prepoznaju se dva osnovna istorijska tipa kulture:

TRADICIONALNA KULTURA i

MASOVNA KULTURA.

TRADICIONALNA KULTURA

Do polovine XIX veka

Dva vida:

NARODNA KULTURA i

ELITNA KULTURA.

NARODNA KULTURA

Glavni atributi narodne kulture jesu:

samorodnost i

posebnost.

Samorodnost se izražava kroz nastajanje kulturnih vrednosti unutar svakodnevnog socijalnog života određenog etniciteta. Reč je o usmenoj književnosti, pesmama i muzici, naivnom slikarstvu i vajarstvu, načinu odevanja, različitim igrama i drugim ritualizovanim performansima.

Njena posebnost je posledica relativno niskog stepena interakcije etničkih grupa u predmasmedijskom periodu, naročito kada je reč o većim prostorima. Obrnuto, izvesne sličnosti javljaju se u kulturi prostorno bliskih etničkih grupa (na Balkanu, recimo).

Pošto se i narodna i masovna kultura često označavaju istom sintagmom – popularna kultura, suštinska distinkcija među njima ogleda se u iskazu da je narodna kultura – ’kultura naroda’, a masovna kultura – ’kultura za narod’.

ELITNA KULTURA

Elitna kultura, čiji je glavni socijalni atribut – ekskluzivnost, korespondira sa klasnom i drugim (rasnom, kastinskom, konfesionalnom...) stratifikacijama u društvu.

Ona nastaje kao svesno projektovani sistem duhovnih (religioznih, umetničkih, filozofskih, naučnih, moralnih...) i materijalnih vrednosti, koje su imanentne društvenim elitama u određenom socijalno-istorijskom kontekstu.

Osim što se razvija u okrilju društvenih elita kao element njihovog samopotvrđivanja, ekslkuzivnost elitne kulture obezbeđuje se funkcionisanjem estetskih ili drugih kriterijuma vrednovanja, nezavisno od socijalne širine i temporalne dugotrajnosti ’kulturne potrošnje’, tj. recepcije određenih kulturnih vrednosti.

RAZLOZI NASTANKA I RAZVOJA MASOVNE KULTURE

Masovna kultura nastajale je i razvijala se kroz procese:

INDUSTRIJALIZACIJE,

URBANIZACIJE i

MODERNIZACIJE (masmediji, radno – slobodno vreme).

MASMEDIJI I MASOVNA KULTURA

Antonjina Klosovska: „pojam masovne kulture odnosi na pojave savremenog prenošenja identičnih i analognih sadržaja koji teku iz malobrojnih izvora ka velikim masama primalaca, kao i na jednobrazne forme zabavne i zabavljačke delatnosti velike mase ljudi”.

Masovne kulture, ma kako je odredili, ne bi bilo bez masmedija, u prvom redu elektronskih, koji su nastali i doživeli buran razvoj, do potpune sveprisutnosti i u nerazvijenim delovima sveta, tokom XX veka.

DEFINICIJA MASOVNE KULTURE

MASOVNA KULTURA JE SKUP DUHOVNIH I IZ NJIH IZVEDENIH MATERIJALNIH VREDNOSTI, SADRŽANIH U MASMEDIJIMA POSREDOVANIM PORUKAMA, KOJE SE OD PRIPADNIKA MASOVNE PUBLIKE USVAJAJU KAO DOMINANTAN KULTURNI OBRAZAC/OBRASCI U INDIVIDUALNOM I DRUŠTVENOM ŽIVOTU.

Elizabet Tomen: „Masmediji već dugo ne utiču na našu kulturu. Oni su naša kultura”.

KARAKTERISTIKE MASOVNE KULTURE

MONOCENTRIČNOST (nasuprot policentričnosti tradicionalne kulture)

OPŠTOST (namenjena svima, a ne određenim društvenim grupama)

EKLEKTIČNOST (nasuprot orginalnosti)

STANDARDIZOVANOST (na nivou prosečnog ukusa)

STEREOTIPNOST (ponavaljanje istih sižea: polnosti, sentimenta… itd.)

HOMOGENIZOVANOST (uprošćavajuća – ”Marks za početnike”, imanentna – bestseleri, mehanička – turbofolk)

ROBNI KARAKTER (opsatanak određene vrednosti kao kulturne vrednost zavisi najpre od njene tržišne vrednosti)

MASOVNA KULTURA U PROCESIMA GLOBALIZACIJE

’PREDISTORIJA’ MASOVNE KULTURE: druga polovina XIX i prva polovina XX veka

GLOBALIZACIJA MASOVNOG KOMUNICIRANJA

AMERIKANIZACIJA MASOVNE KULTURE

PITANJA

КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА И ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

КОМУНИКОЛОГИЈА

27. ТЕМА

ТЕМЕ

Друштвени услови настанка новог медија и новог облика комуникационе праксе

Компјутерска мрежа

Виртуелно комуницирање

Могуће социјалне последице појаве новог медија и новог облика комуниукационе праксе

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ

ЕКОНОМСКИ

ПОЛИТИЧКИ

НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКИ

РАЗВОЈ ИНФОРМАТИЧКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

НАСТАНАК КОМПЈУТЕРСКЕ МРЕЖЕ

Као време настанка прве компјутерске мреже може се узети период од 1967. до 1971. године, када је у оквиру Агенције за напредна истраживања (Advanced Research Project Agency), која је формирана у америчком Министарству одбране, пројектован и почео успешно да функционише ARPANеt – компјутерска мрежа са, те 1971. године, 23 компјутера.

ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ КОМПЈУТЕРСКЕ МРЕЖЕ

Компјутерску мрежу чини ограничен или неограничен број различитим физичким каналима (кабл – класични, оптички; радиоталаси; сателит) међусобно повезаних компјутера, чија се техничко-програмска компатибилност и синхронизован рад обезбеђује стандардним протоколима.

Овај (мулти)медиј омогућава синхрону и/или асинхрону размену визуелних (писаних, штампаних, иконичких, холографских), аудитивних и аудиовизуелних порука корисницима компјутера који су део мреже и то:

могућношћу коришћења свих база података које се налазе у меморијама компјутера укључених у мрежу,

електронском поштом и

мрежним конференцијама/форумима.

ВРСТЕ КОМПЈУТЕРСКИХ МРЕЖА

Полазећи од броја и карактеристика корисника компјутереске мреже, унутар новог медија могу се препознати:

локалне мреже,

глобалне мреже и

глобални систем рачунарских мрежа – Internet.

Реч је о комуниколошком критеријуму, јер се са информатичког аспекта, узимајући као критеријум начин повезивања компјутера, рачунарске мреже деле на оне које су организоване као звезда, прстен, магистрала и њихове различите комбинације.

ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Суштина новог облика комуницирања је у укидању разлике између свих класичних облика комуникационе праксе, понајпре интерперсоналног и масовног комуницирања.

Медиј, у овом случају компјутерска мрежа, више није фактор раздвајања комуникационих центара и масе реципијената, него тачка равнотеже неограниченог броја емитера/реципијената или реципијената/емитера.

Порука дистрибуирана кроз неки од конференција/форума рачунарске мреже за тили час може постати предмет интерперсоналног комуницирања по вертикали емитер-реципијент(и) или хоризонтали реципијент(и) – реципијент(и), као што поруке размењене између два или више корисника мреже могу преко неког од конференцијских сервиса да уђу у орбиту ’масовног комуницирања’.

ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ

Нови облик комуницирања представља, размену порука посредством компјутерске мреже између два, више или неограниченог броја људи (појединаца, група, организација) са могућношћу реципрочне замене улога емитера и реципијената у реалном или асинхроном времену, чиме се поништава велики део разлика између класичних облика комуникационе праксе, првенствено интерперсоналног и масовног комуницирања.

ОБРАСЦИ ПРОТОКА ИНФОРМАЦИЈА

РЕГИСТРАЦИЈА (централно складиштење информација у електронској форми – базе/банке ’података’)

KОНСУЛТАЦИЈА (могућност приступа ускладиштеним информацијама, под одређеним условима – ХИПЕРТЕКСТ: ПОРУКА ’БЕЗ ГРАНИЦА’)

АЛОКУЦИЈА (групно и масовно комуницирање)

КОНВЕРЗАЦИЈА (интерперсонално комуницирање)

ПРОБЛЕМИ ОЗНАЧАВАЊА

У комуниколошкој литератури, информатичкој теорији и пракси, а нарочито популарној публицистици, још се, међутим, јавља одређена полифонија када је у питању именовање овако дефинисаног новог облика комуницирања.

Користе се придеви: интерактивно, хиперактивно, универзално, тотално, дигитално, компјутерско, мрежно… и, најзад, виртуелно комуницирање.

ПРОБЛЕМИ ОЗНАЧАВАЊА

У модерном смислу изводи се из израза virtual reality (виртуелна стварност), који је исковао писац научнофантастичних романа Вилијам Гибсон и први пут употребио у делу Неуромансер, објављеном 1984. године.

Израз виртуелан, када се занемари значење у савременом енглеском језику, потиче од латинске речи virtus (храброст, снага, врлина) са значењима:

снажан, јак, способан за деловање, али скривен, који се не појављује, али се може појавити, могућ у будућности, потенцијалан, евентуалан; и

нестваран, замишљен, уображен.

Ова значења могла би се фиксирати на снажну и јаку привидност, односно привидну стварност, сличну оној коју изазива фатаморгана у пустињи. Унутар компјутерске мреже развија се нови облик комуницирања као ’дигитална фатаморгана’, чије етеричне контуре, снагом нестварног извора у пустињи, утичу на понашање и живот људи, заробљавајући их до потпуне одсутности из реалног света.

МОГУЋЕ СОЦИЈАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ

РАДНО И СЛОБОДНО ВРЕМЕ

ЗАШТИТА ПРИВАТНОСТИ

ИНТЕГРИСАНОСТ ЗАЈЕДНИЦЕ

СЛОБОДА У КОМУНИЦИРАЊА

КЛАСИЧНИ МЕДИЈИ

УМЕТНОСТ

ОБРАЗОВАЊЕ

ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО

Аграрна револуција: ЗЕМЉОРАДЊА (први талас)

Индустријска револуција: ИНДУСТРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА (други талас)

Научно-технолошка/информатичка револуција: ПРОИЗВОДЊА ИНФОРМАЦИЈА (трећи талас)

ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО

ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО = ПОСТИНДУСТРИЈСКО ДРУШТВО

Питања:

Да ли је информационо друштво најразвијенији вид капиталистичког друштва (Фукујама)?

Да ли је у питању нова друштвено економска формација: првобитна заједница, робовласништво, феудализам, капитализам, …?

Да ли је реч о новом класном друштву (Мекензи)?

ПИТАЊА

ТЕОРИЈЕ И МОДЕЛИ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА

28. ТЕМА

НАЈРАНИЈА ИСТРАЖИВАЊА КОМУНИЦИРАЊА

АНТИЧКИ ПЕРИОД:

комуницирање као реторички проблем –да ли је добар говорник онај који говори истину или добро говори (Платон: логичко-етички правац; и Горгија: формално-естетички правац)

СРЕДЊОВЕКОВНА СХОЛАСТИКА

Св. Августин: ”доктрина о четири смисла”: дословни, алегоријски, морални, анагогијски (декодирање поруке)

ЕПОХА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА

психологија и реторика (питање комуникационе компетентности) – Џорџ Кембел, Томас де Квинсеј, Хербет Спенсер…

нпр. Кембел је тврдио да реторичко уверавање претпоставља разумевање, машту, емоције и вољу.

БИОЛОГИСТИЧКО-МЕХАНИЦИСТИЧКА S-R ТЕОРИЈА

Крај XIХ и почетак ХХ века

У крилу бихевиористичке психологије

S(timulus) – R(espons)

Н(адражај) – О(дговор)

Иста порука изазива исте последице

Друштвени контекст: ШТАМПА

Харолд Ласвел: ”теорија хиподермичке игле”

ПРВА ТЕОРИЈА О КОМУНИЦИРАЊУ: ИСТРАЖИВАЊЕ ЕФЕКАТА КОМУНИЦИРАЊА

ТЕОРИЈА ИНДИВИДУАЛНИХ РАЗЛИКА И СЕЛЕКЦИЈЕ

Према овој теорији људи се разликују по свом ментално-психичком устројству, како због наследних фактора, тако и због учења/социјализације.

Сваки човек представља посебну ментално-психичку структуру и другачије реагује на исте надражаје-поруке.

Уз то, у процесу социјализације човек развија селективне психичке механизме, захваљујући којима се (а) селективно излаже порукама, (б) селективно их перципира и (в) селективно памти, што је доказ више да непосредна веза између надражаја и одговора не постоји.

ТЕОРИЈА КОМУНИКАЦИОНЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ У ГРУПАМА

Увођење социјализације као детерминанте комуникационе интеракције, с једне стране, и ширење предметног оквира истраживања због све веће присутности медија масовног комуницирања у друштвеном животу, с друге, представљало је основ за развој две нове теорије комуницирања које су битно релативизовале Н-О теорију.

Прва је теорија комуникационе интеракције у групама која полази од чињенице да човек највећи део свог живота проводи у примарним групама – првом и најважнијем нивоу социјалног организовања. Поред породице, то су разне пригодне, групе за игру, катарктичке, групе за одлучивање и акцијске групе.

ТЕОРИЈА КОМУНИКАЦИОНЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ У ГРУПАМА

Свака од примарних група формира се унутар одређеног система групних норми који обезбеђује групну кохезију и унутаргрупну организацију.

Садржај комуницирања ’прерађује’ се у зависности од групних норми и статуса појединца у групи, па је и реаговање на поруку зависно променљива величина, а не једначина без иједне непознате: надражај – одговор. Посебан значај имају вође примарних група, које се у процесу масовног комуницирања појављују у улози вођа мнења.

Ова теорија била је основ за ширу комуниколошку концепцију о двостепеном току масовног комуницирања у којој комуницирање у примарној групи – интерперсонално комуницирање, има значај интервенишуће варијабле у рецепцији масмедијски посредованих порука.

ТЕОРИЈА О СОЦИЈАЛНОЈ СТРУКТУРИ ПУБЛИКЕ

Проблематизовање комуницирања на глобалном друштвеном плану, узимајући у обзир и све аспекте масовног комунициирања у друштву, неминовно је усложавало разумевање комуницирања због сложености друштва у целини.

На тој премиси развијена је теорија о социјалној структури публике која је масмедијску публику узимала као хетерогену групацију анонимних појединаца, који припадају ином броју примарних група, али и различитим социјалним категоријама и њиховим агрегатима. Њихова рецепција одређена је и том припадношћу, те је вероватно да ће људи на одређену поруку реаговати слично ако им је агрегација групне и категоријалне припадности слична или идентична.

СОЦИЈАЛНА СТРАТИФИКАЦИЈА И ЦИЉНЕ ГРУПЕ, КАО ЕЛЕМЕНТИ ПРОПАГАНДНИХ КАМПАЊА

ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА КАО СИМБОЛИЧКЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ

Тридесетих година: Џорџ Херберт Мид.

Заснована на сазнањима интроспективне психологије и антрополошким истраживањима.

Полазну основу ове теорије чине ставови да:

човек не живи само у природном, него и симболичком свету;

култура није само однос према природној, већ и симболичкој околини;

друштвени односи постоје у културном контексту, који је увек симболички; и

комуницирање није само понашање, него првенствено интерпретација.

ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА КАО СИМБОЛИЧКЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА

СИГНИФИКАНТНИ СИМБОЛ

Настанак сигнификантних симбола повезан је са Мидовом концепцијом уопштеног другог, односно преузимања улоге уопштеног другог ради развијања сопственог идентитета.

ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА КАО СИМБОЛИЧКЕ ИНТЕРАКЦИЈЕ

Его-идентитет настаје кроз симболичку интеракцију личног ега и друштвеног ега – уопштеног другог.

Појединац развија свој друштвени идентитет тако што социјализацијом учи код(ове) и тиме способност да се поистовећује са одређеним друштвеним улогама.

Развој его-идентитета дешава се у симболичкој инетаракцији из које ниче разум.

Tеорија симболичке интеракције назива се због тога и теорија рефлексивне свести.

ТЕОРИЈА КОГНИТИВНЕ ДИСОНАНЦЕ

Теорија симболичке интеракције прихваћена је у гешталт-психологији, која је покушавала да помири бихевиористички и когнитивистички приступ комуницирању, мењајући S-R у S-C(ognitio)-R формулу.

Реч је првенствено о теорији когнитивне дисонанце Леона Фестингера и из ње изведених модела комуницирања од којих је најубедљивији орјентацијски модел Теодора Њукома.

ОРИЈЕНТАЦИЈСКИ МОДЕЛ КОМУНИЦИРАЊА

Њуком сматра да је циљ комуницирања успостављање сагласности (консензуса) између комуникатора А и B о предмету комуницирања Х.

Остваривање тог циља није под знаком питања у ситуацији међусобне привлачности комуникатора (обострано позитивни ставови) и идентичне оријентације према предмету комунициирања.

Проблем настаје (когнитивна дисонанца) ако постоји непривлачност и идентичне оријентације, или привлачност и различите оријентације, и он се мора разрешити комуницирањем, тако што ће један од учесника променити ставове о другом учеснику комуницирања или предмету комуницирања.

ОРИЈЕНТАЦИЈСКИ МОДЕЛ КОМУНИЦИРАЊА

КРИТИКЕ ОРЈЕНТАЦИЈСКОГ МОДЕЛА КОМУНИЦИРАЊА

Овај модел критички су разрађивали Ирвинг Хоровиц, Џорџ Хоманс, Ралф Дарендорф и Жан Франсоа Лиотар.

Хоровиц одбацује концепт консензуса и залаже се за модел кооперације, сматрајући да консензус није нужан епилог комуницирања, али је за сам процес комуницирања неопходна кооперација која подразумева споразум о облику понашања.

КРИТИКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈСКОГ МОДЕЛА КОМУНИЦИРАЊА

Хоманс одбацује консензус на основу конформистичког прилагођавања и заговара његову утилитаристичку варијанту на бази комуникацијске размене.

Он сматра да је циљ комуницирања – награда (не само материјална, него и психичка, емотивна, етичка...) и комуникациону интеракцију сагледава кроз економске категорије добитак/губитак, користећи их, разуме се, као метафоре.

КРИТИКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈСКОГ МОДЕЛА КОМУНИЦИРАЊА

Ралф Дарендорф подсећа да је комуникацијски конфликт, исто као и консензус, чињеница свакодневног живота и да конфликт у комуницирању нужно не значи прекид интеракције.

ДИЈАЛОГ КАО ПЛЕМЕНИТИ КОНФЛИКТ

КРИТИКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈСКОГ МОДЕЛА КОМУНИЦИРАЊА

Лиотар указује на комуницирање (вербално) које настаје као језичка игра.

Као и у свакој игри циљ је да се противник (комуникациони партнер) победи.

Сваки исказ је АГОН: негација претходног исказа.

ЕРИСТИКА – ВЕШТИНА НАТПРИЧАВАЊА

МАТЕМАТИЧКА ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА

Трећи правац у истраживању комуницирања настао је 1948. године у оквиру математичке теорије комуницирања Клода Шенона и Ворена Вивера, када је Шенон објавио истоимени текст (”Математичка теорија комуницирања”).

У овој теорији развијен је врло једноставан модел комуницирања који се може применити на све системе у универзуму: природне, техничке и социјалне.

Шенон и Вивер се не баве питањем онтологије информације као садржаја комуницирања, њеним значењем или ефектима у социјалном животу, већ је третирају као било који надражај, стимулус или импут који изазива одређено селективно реговање у систему.

МАТЕМАТИЧКА ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА

Њихов модел комуницирања је линеаран и може се сликовито илустровати комуницирањем посредством телефона: извор информације (човек који саопштава неку информацију) – енкодер (телефон који адитивну информацију преводи у уелектронски сигнал) – канал преноса информације (телефонски кабл кроз који се сигнал преноси и на који, у већој или мањој мери, може утицати неки извор шума схваћен као уношење редундансе у сигнал) – пријемник (телефон који електронски сигнал преводи у аудитивну информацију) – прималац (човек који прима поруку и на њу дискриминаторно реагује).

МАТЕМАТИЧКА ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА

МАТЕМАТИЧКА ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА

Количина информације у систему и утицај различитих извора шумова (редундансе) представља меру његове организованисти (негентропије), као супротности дезорганизованости система (ентропије).

Зато математичка теорија комуницирања инсистира на квантитативном одређењу информације на једноставном начелу: што је количина информација већа – ентропија, дакле дезорганизованост система, је мања.

МАТЕМАТИЧКА ТЕОРИЈА КОМУНИЦИРАЊА

Математичка теорија и у њој развијени линеарни модел комуницирања вршили су и врше велики утицај на знатан број теоретичара и истраживача комуницирања у различитим научним областима и представља основу за уобличавање једну од утицајних парадигми у савременим истраживањима феномена комуницирања.

Реч је о кибернетској парадигми, јер је математичка теоријама комуницирања са општом теоријом система послужила Норберту Винеру да заснује кибернетику, као општу науку о управљању системима.

ТЕОРИЈА ДВОСТЕПЕНОГ ТОКА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Основ: теорија комуникационе интеракције у групама.

Елиу Кац и Пол Лазарсфелд

Суштина ове теорије је у ставу да се:

(а) интерперсонално комуницирање у примарним групама и

(б) вође група/мнења (opinion leaders).

појављују као битни чиниоци, као интервенишуће варијабле, у рецепцији масмедијима посредованих порука.

ТЕОРИЈА ДВОСТЕПЕНОГ ТОКА МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Међусобно комуницирање јер, поред медија масовног комуницирања, представља:

извор информисања о појединим догађајима који се медијски посредују,

канал ширења медијски посредованих садржаја и

канал међусобних (персуазивних) утицаја.

Вође мнења на рецепцију масмедијски посредованих порука утичу због тога што:

персонификују вредности које су кохезивни фактор у примарној групи,

јер су стручнији и компетентнији од осталих припадника групе,

због тога што имају хијерархијски виши друштвени положај изван примарне групе и

јер су репрезенти и опуномоћеници групе у мрежи међугрупних интеракција.

МОДЕЛ УВЕРАВАЧКОГ КОМУНИЦИРАЊА (ВИЛБУР ШРАМ)

ТЕОРИЈА ’МАГИЧНОГ МЕТКА’

Основ: теорија о социјалној структурираности публике.

Метафора о митраљесцима.

ИСТРАЖИВАЊЕ ЦИЉНИХ ГРУПА

ТЕОРИЈА ’ДНЕВНОГ РЕДА’

Теорија агенде, језгровито интерпретирана, заснива се на тези да нам се масмедијским садржајима не одређује шта да мислимо – с обзиром на све посредничке факторе социјалне интеракције то би било немогуће – него о чему да мислимо.

То је могуће зато што масмедији:

додељују статус појдинцима, догађајима и појавама,

целином посредованих садржаја сугеришу норме, вредности, културне обрасце.

НАРКОТИЧКА ДИСФУНКЦИЈА МАСМЕДИЈА: појединац који конзумира медијске садржаје предаје се погрешном уверењу да знати за дневни проблем значи учинити нешто у вези са њим.

ТЕОРИЈА ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ ПРЕДСТАВЕ

Идеју о дневном реду до краја је развио Џорџ Гербнер а, затим, на глобалном нивоу Херберт Шилер.

Гербнер сматра да медији представљају нове владе, ауторитативне ствараоце одлука, које унапред структуирају свет догађаја и тако формирају институционалне представе о стварности, а оне потом постају вредносно опредељење већине реципијената.

Шилер показује да се исти процес, захваљујући умножавању медија и глобализацији садржаја, дешава и на планетарном нивоу, где су вредносно импрегниране институционалне представе садржане у медијским производима из САД, несумњиво и медијски најдомаинантније земље на глобалном плану.

ТЕОРИЈА ’ЧУВАРА КАПИЈА’

Да би ’дневни ред’ масмедијских садржаја био дефинисан у сагласности са нормативним поретком, преовлађујућим вредносним системом и важећим културним стандардима неопходна је и незаобилазна улога контролора, ’чувара капија’.

‘То је полазиште теорије ’чувања капија’, коју је утемељио Курт Левин, а развијали је Луис Ентони Декстер и Дејвид Вајт.

ТЕОРИЈА ’ЧУВАРА КАПИЈА’

У сваком комункационом центру постоје људи задужени да контролишу бујицу порука које непрестану засипају публику подизањем или спуштањем ’уставе’, отварањем или затварањем ’капије’.

Левинова метафора о домаћицама

Критика Декстера и Вајта

МОДЕЛИ

МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Полазећи од претходних теорија, које имају аксиомску вредност у комуникологији, развијено је неколико модела масовног комуницирања.

Брус Вестли и Малколм Меклин конципирали су општи модел масовног комуницирања који се заснива на три врсте улога:

на адвокатским (advocacy roles), које кореспондирају са улогама ’чувара капија’ изван и унутар комуникационих ценатара;

на преносилачким (channel roles), које се односе на професионалце без могућности да отварају и затварају ’капију’ (репортере, сниматеље); и

на улогама понашања (behavior sistem roles), које се односе на припадике масовне публике.

МОДЕЛИ

МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

МОДЕЛИ

МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Социјално-културни модел процеса убеђивања у масовном комуницирању Џозефа Клапера.

Клапер сматра да масмедији, које одређују као ”безличне технике посредовања”, нужно делују у мрежи посредничких фактора као што су:

селективан однос реципијената према масмедијима и масмедијским садржајима,

групе, групне норме, вође мнења и

условности ширег социјалног система.

МОДЕЛИ

МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Имајући то у виду, масмедијски садржаји делују у правцу јачања, а не мењања постојећих ставова.

Масмедијски садржаји имају највећи утицај на припаднике публике онда када се ствара јавно мишљење о неком питању, дакле појединачни и групни ставови још нису изграђени.

МОДЕЛИ

МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

Имајући у виду целину и сложено деловање мноштва фактора на одлуку шта и како да буде објављено, Памела Шумејкер и Стивен Рис конципирали су хијерархијски модел утицаја на масмедијске садржаје.

Они сматрају да постоји пет кључних и међусобно повезаних нивоа утицаја:

ниво индивидуалних утицаја (особености професионалних комуникатора);

ниво професионалних рутина (правила и кодекси, професионалне процедуре и технике стварања садржаја, фактори времена и простора, експресивне могућности масмедија…);

организациони ниво (сложеност структуре и хијерархија у комуникационим центрима);

ванмедијски ниво (извори информација, интересне групе, компаније које се рекламирају, публике, агенције за односе са јавношћу, нове технологије…);

идеолошки ниво (владајућа идеологија, преовлађујући вредносни систем, доминантан културни образац).

МОДЕЛИ

МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА

РЕЗИМЕ

Све ове теорије и модели настале су у Сједињеним Америчким Државама на бази бројних емпиријских (тзв. административних) истраживања, која представљају општу тенденцију овој земљи.

Друга њихова карактеристика јесу истраживања и теоријска уопштавања масовног комунициирања као, најпре, персуазивног процеса. Ли Тајер: ”Доминантна основа изучавања комуницирања у западном, енглеском говорном свиету је А → В = X (чита се: А комуницира нешто В-у са исходом X”.

ТЕОРИЈЕ СРЕДЊЕГ ДОМЕТА

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКИ ФИЛОЗОФСКИ ОКВИР

ТЕОРИЈЕ О УЛОЗИ МАСМЕДИЈА/МАСОВНОГ КОМУНИЦИРАЊА У ДРУШТВУ

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКЕ

(НЕО)МАРКСИСТИЧКЕ

КУЛТУРОЛОШКЕ

МОДЕРНИСТИЧКЕ

ПОСТМОДЕРНИСТИЧКЕ

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП

Мелвин де Флер

Ослањајући се, истовремено, на учење Талкота Парсонса о социјалном систему, симболички интеракционизам Џона Херберта Мида и математички линеарни модел комуницирања Клода Шенона и Ворена Вивера, анализирао масмедијски систем као детерминишући подсистем социјалног система.

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП

Функционални императив друштва је очување унутрашње равнотеже/хомеостазе.

То се постиже интеракцијским деловањем законодавно-политичког, масмедијског (произвођачи и дистрибутери масмедијских садржаја националног и локалног значаја) и економско-финансијског подсистема на публику/бираче/купце.

Будући да се публика стратификује на три нивоа укуса – висок (најмалобројнији слој), обичан, низак (најмногобројнији слој), и да се њени припадници, истовремено, појављују у улогама бирача и купаца, из угла равнотеже система најбољи су они садржаји који изазивају пажњу публике, провоцирају потрошаче да купују одређену робу и у сагласности су са нормативним поретком, превлађујућим системом вредности и доминантним културним обрасцем у друштву.

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП

Овакво разумевање улоге масмедија наводи на познати, само на први поглед апсурдни закључак, да у потрошачким друштвима произвођачи (производили они економске или политичке артикле) посредством масмедија не продају робу, већ купују публику.

МЕРЕЊЕ РЕЈТИНГА

ФУНКЦИОНАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП

Корак даље у лоцирању улоге масовног комуницирања у друштву отишао је Никлас Луман у својој функционално-структуралној системској теорији друштва.

Луман исправно тврди да се социјални системи формирају тек комуницирањем, кроз смисаону редукцију комплексне околине. Међутим, он из тога изводи закључак да у савременим, сложеним социјалним системима свако комуницирање значи селекцију у циљу очувања стабилности друштва, па је функција масмедијског система, унутар политичког подсистема у социјалном систему, у преносу редуковане комплексности окружења, тј. у селекцији масмедијских садржаја.

Масовно комуницирање подређено политичком подсистему и има функцију легитимације. Масмедији то чине редукцијом комплексне стварности, а у садржајима које посредују предност имају само по социјални систем безопасне теме.

Функционалистичко разумевање улоге медија масовног комуницирања у друштву – редуковање комплексног, има свој емпиријски еквивалент у манихејским програмским матрицама глобалних масмедија о ”добрим и лошим момцима”, као и у хиперпродукцији и предоминантности дистрактивних садржаја, односно њиховог стапања са вестима и стварања оног што се данас назива infotainment-ом (инфозабавом).

(НЕО)МАРКСИСТИЧКИ ПРИСТУП

Макс Хоркхајмер, Теодор Адорно, Херберт Маркузе и Ерих Фром

Неомарксистичка анализа масовног комуницирања заснива се на познатом Марксовом ставу да су идеје владајуће класе увек владајуће идеје епохе.

Нови медији масовног комуницирања – радио и телевизија, у односу на Марксово време и његову анализу тада јединог масмедија – штампе, то само још убедљивије потврђују.

Разлика је, међутим, у одбацивању тврдокорног, детерминистичког схватња о утицају друштвене базе на надградњу и екстраполирање учења Антонија Грамшија о идеолошкој хегемонији у масовом комуницирању.

(НЕО)МАРКСИСТИЧКИ ПРИСТУП

Заступници одређеног система идеја, тј. идеологије, који контролишу све друштвене механизме власти, укључујући и масмедије, господаре симболичким светом у једном социјалној заједници.

Захваљујући томе, независно од постојања алтернативних идеологија, у позицији су да индиркетно утичу на понашање појединаца и друштвених група.

Они су идеолошки хегемони не својим насилништвом, већ чињеницом да обликују свет смисла у друштву.

Тако су настале теорије о медијима масовног комуницирања као: идеолошким апаратима државе, творцима масовне културе, индустрији (с)вести...

КУЛТУРОЛОШКИ ПРИСТУП

Ричард Хогарт, Рејмонд Вилијамс, Стјуарт Хол, Дик Хебиџ, Лора Малви

У оквиру овог приступа масовни медији имају веома значајно место у друштву, али не и значајније од осталих облика симболичког комуницирања, културних или уметничких творевина.

КУЛТУРОЛОШКИ ПРИСТУП

Тај аспект масовног комуницирања посебно анализира Режис Дебре.

Он медијски пренос информација (на релацији: овде и другде) назива комуницирањем. Тако настају везе међу људима, односно – тако настаје друштво.

Међутим, медији преносе информације и кроз време (на релацији: некад и сад, сада и убудуће), а такво комуницирање представља трансмисију симболичких, вредносних и нормативних структура, речју – културе као човековог света смисла, захваљујући којој се друштво одржава у времену.

МОДЕРНИСТИЧКИ ПРИСТУП

Мимо америчких (емпиристичко-функционалистичких) и европских (критичко-културолошких) теорија масовног комуницирања, у другој половини XX века масовно комуницирање промишљано је, такође, унутар Маклуановог медијског детерминизма и постмодернистичког деконструктивизма.

На трагу идеја које су заступали Едвард Сапир и Харолд Инис, Маршал Меклуан развија, средином века, контроверзну теорију о масовном комуницирању као парасоцијалној интеракцији.

МОДЕРНИСТИЧКИ ПРИСТУП

Реч је о окретању наглавце класичног приступа медијима као ”безличним техникама посредовања” порука, чији је садржај од пресудне важности за њихову рецепцију.

У тренутку објављивања шокантном тврдњом: ”Медиј је порука”, Меклуан је натерао многе истраживаче на дубље размишљање о чињеници да поједине социјалне групе, деца на пример, када гледају цртане филмове, телевизију не доживљавају као посредника, већ као комуникационог партнера, и да је за њих симболичка структура медија значајнија од

”Садржина каквог општила налик је на сочан комад меса који лопов носи да би одвратио пажњу пса чувара – ума.”

ПОСТМОДЕРНИСТИЧКИ ПРИСТУП

Жан Бодријар, у сету есеја и студија, проблем масовног комуницирања сагледава у оквиру тријадичког концепта: стварност – симулација – симулакрум, односно идеје да је стварност на принципу Мебијусове спиралне траке нестала у њеном телевизијском симулакруму, а све што се данас дешава јесте симулација симулакрума.

ПИТАЊА