Komunikologija I

Post date: Feb 7, 2013 6:04:58 PM

ДРУШТВЕНИ УСЛОВИ НАСТАНКА И РАЗВОЈА КОМУНИКОЛОГИЈЕ КОМУНИКОЛОГИЈА

НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ДРУШТВЕНЕ ПРОМЕНЕ

Научно-технолошка револуција има извориште у високоразвијеним западним земљама (САД, Западна Европа, Јапан...), које су у другој половини XX века достигле тачку засићења у масовној индустријској производњи.

Реч је о друштвеном феномену садржаном у крупним и радикалним научним, техничким и технолошким продорима у све области друштвеног живота ових земаља.

Мада је органски настала у њима, научно-технолшка револуција се различитим обимом, брзином и дометима проширује и на остале делове света.

Научно-технолошка револуција манифестује се кроз неколико емпиријски врло очигледних промена.

Реч је о:

1) мењању друштвеног положаја науке,

2) убрзаном долажењу до све значајнијих и, с обзиром на друштвене последице, радикалнијих техничко-технолошких отрића и иновација,

3) компјутеризацији и роботизацији производње,

4) проналажењу нових материјала и извора енергије,

5) развијању нових технологија и привредних грана, односно технолошко-производних комплекса,

6) освајању космоса,

7) новим моделима управљања производњом, али имплицитно и друштвом у целини.

Промена друштвеног положаја науке изражава се у:

а) наглом порасту научно-истраживачке делатности и волумену научних сазнања,

б) појави мноштва нових научних дисциплина које кореспондирају са сложеношћу савременог друштва,

в) неизбежној улози науке у решавању актуелних проблема друштвеног живота и

г) детерминишућој улози науке у привредном и друштвеном развоју.

Обим научних знања до којег је човечанство дошло удвостручио се тек 1750. године. До другог удвостручења дошло је кроз 150 година (1900), до трећег кроз 50 година (1950), до четвртог кроз само кроз 10 година (1960), па ако је ова скала тачна, може се закључити да је на измаку другог миленијума, у односу на 1960. годину, научно знање већ много пута аритметичком прогресијом увећано.

КОМУНИКОЛОГИЈА КАО ДЕРИВАТ НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Потпуни развој свих медија масовног комуницирања у првој полoвини ХХ века

Преображај традиционалног индустријског у масовно друштво

Засићеност друштва масовним комуницирањем у друштвеном животу

КОНСТИТУИСАЊЕ КОМУНИКОЛОГИЈЕ - СРЕДИНА ХХ ВЕКА

Рана истраживања почетком ХХ века (штампа) САД

Улога радија и филма у Немачкој и СССР између два светска рата, радија (Орсон Велс) и телевизије током другог светског рата у САД

Административна истраживања у пропагандним службама војске САД током другог светског рата

ПРОФИЛИСАЊЕ ПРЕДМЕТА КОМУНИКОЛОГИЈЕ

Истраживање масовног комуницирања отвара проблем тотелитета људског комуницирања

Комуницирање: примарна људска интеракција и базични елемент друштвене структуре

Истраживано у већ етаблираним нуакама

КОМУНИКОЛОГИЈА И ДРУГЕ НАУКЕ

Будући да је комуницирање истраживано у различитим научним оквирима и да је тоталитет људског комуницирања елузиван и флуидан феномен, КОМУНИКОЛОГИЈА ЈЕ НАУКА СА ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИМ ИСТРАЖИВАЧКИМ ПОДРУЧЈЕМ КОЈА БАШТИНИ САЗНАЊА ИЗ МНОГИХ НАУКА.

КОМУНИКОЛОГИЈА И СОЦИОЛОГИЈА

Како је комуникологија друштвене наука која истражује и пручава комуницирање као примарну људску интеракцију, на којој се заснивају сви друштвени односи и целокупна зграда друштвене организације, она нужно има додира са СОЦИОЛОГИЈОМ КАО НАУКОМ О ДРУШТВУ

СОЦИОЛОГИЈА: зашто се успостављају друштвени односи?

КОМУНИКОЛОГИЈА: како се успостављају друштвени односи?

КОМУНИКОЛОГИЈА И ЛИНГВИСТИКА

Пре конституисања комуникологије највећим делом су истраживане вербалне, језичке форме комуницирања.

Питање како функционише језик упутило је лингвистику ка проблемима структуре језика (Фердинанд де Сосир) и довело је до основне јединице значења, тј. знака.

Семиологија/семиотика је наука о знацима, али не само језичким знацима, већ о целом низу питања, а централно је питање значења знакова.

КОМУНИКОЛОГИЈА И ПСИХОЛОГИЈА

Значење настаје као ментално-психички садржај на индивидуалном нивоу људске егзистенције и као такво је и у домену психологије.

Не постоји из социјалне заједнице апсолутно изоловани појединац, па је највеће интерсовање за феномен комуницирања показано у оквиру социјалне психологије (психичко понашање појединца у оквиру групе).

КОМУНИКОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА

На ментално-психичку структуру човека не утичу само генетске предиспозиције, већ је његово понашање резултанта наслеђених особина и процеса социјализације.

Антрополошко разумевање човека пре свега значи разумевање феномена културе, као израза човековог ’одрађивања’ од природе, а културе изван неког облика комуникационе праксе - нема.

КОМУНИКОЛОГИЈА И ПОЛИТИКОЛОГИЈА

Социолошки одговор на питање зашто се (комуницирањем) успостављају друштвени односи уводи нас у политичко поље, јер не постоји друштво које истовремено није и политичко друштво.

Политика је интересно мотивисана индивидуална и групна активност.

Јавно, масовно комуницирање се у савремености најчешће испољава као политичко комуницирање.

КОМУНИКОЛОГИЈА И ЕКОНОМИЈА

Интерес се најчешће одређује као материјални интерес.

У савременом друштву деловање свих комуникационих центара у масовном комуницирању мотивисано је неким лукративним и/или нелукративним разлогом.

Економија медија, менаџмент медија…

КОМУНИКОЛОГИЈА И КИБЕРНЕТИКА

Настала у исто време када и комуникологија.

Интердисциплинарна наука о управљању системима:

а) математичка теорија комуницирања,

б) општа теорија система,

в) теорије управљања.

Нуди алтернативну парадигму у разумевању феномена комуницирања.

ТРИ ПРИСТУПА КОМУНИКОЛОГИЈИ

Зато што је комуницирање најпре истраживано, а и данас се истражује, унутар већ етаблираних наука, уочавају се три приступа комуникологији.

1) Један број теоретичара пориче њен научни идентитет и јасну предметну одређеност, тврдећи да је комуницирање елузиван феномен, чији се различити аспекти морају истраживати у различитим наукама. Према овом становиштву могуће је развити различите теорије, али не и науку о комуницирању.

2) Исти аргумент, али другачију интрепретацију, користе и присталице другог, у савремености преовлађујућег приступа, који комуникологију одређују као науку са интердисциплинарним подручјем истраживања. Наглашавају да се различити аспекти комуницирања могу заиста истраживати у предметном оквиру мноштва различитих наука, али је, исто тако, комуницирање јасно профилисан друштвени однос који се у целини може разумети само у јединственом, комуниколошком предметном оквиру.

3) Трећи приступ, произашао из претходног, афирмише комуникологију као нову филозофску дисциплину у оквиру социјалне филозофије, будући да је њен предмет један од два базична елемента друштвене структуре. Зато се ни један друштвени проблем не може истраживати а да у научно-методолошки оквир истраживања нису укључена у комуникологији досегнута научна сазнања која имају аксиомску вредност.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Слично као у свету и у Србији су одређени апсекти комуницирања најпре изучавани у оквиру различитих научних дисциплина, првенствено - социјалној психологији, лингвистици и социологији, а аутори који су се бавили овим феноменом оставили су неколико дела, незаобилазних у комуниколошкој литератури.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Једно од њих свакако је књига Знакови и значења (1982) Николе Рота у којој овај психолог истражује разлике између вербалног и невербално комуницирања, ослањајући се на бројне теоријске радове и емпиријска истраживања.

Социолингвиста Ранко Бугарски у књигама Језик и лингвистика (1972), Лингвистика о човеку (1975) и низу других расправља о језику/говору и утврђује његове функције у комуницирању.

Најзад, Александар Тодоровић покушава да истоименом књигом заснује Социологију масовних комуникација(1974), разграничавајући њен предмет од предмета осталох социолошких дисциплина, пре свих социологије сазнања и социологије културе, кроз систематизовање бројних социлошких и културолошких теорија о масовном комуницирању.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Прву књигу насловљену именом Наука о комуницирању објавио је Фирдус Џинић (1978), третирајући феномен комуницирања у социокибернетској и психосоциолошкој равни, како се сам изјаснио у њеном поднаслову.

Садржај књиге је прилично шаролик, идеологизован и оптерећен поглављима која сигурно не припадају комуниколошком предметном оквиру.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Пионирско и најзначајније дело, којим је, заправо, у Србији заснована комуникологија као посебне научна дисциплина (потом и истоимени наставни предмет на Факултету политичких наука у Београду), била је књига Томе Ђорђевића Теорија информација, теорија масовних комуникација (1979).

Родноначелник Београдске комуниколошке школе, на трагу симболичких интеракциониста, резултата истраживања у социјалној психологији и у ’новом филозофском кључу’, поставља и развија комуниколошки категоријални апарат који се мора узети у обзир у сваком новом приступу проблему комуницирања.

КОМУНИКОЛОГИЈА У СРБИЈИ

Данас се комуникологија или из ње изведене наставне дисциплине предају на основним и дипломским студијама филозофских, филолошких, учитељских, уметеничких и факултета за менаџмент у Србији.

ПИТАЊА

ЗНАК: ОСНОВНА ЈЕДИНИЦА КОМУНИЦИРАЊА

3. Тема

ЧОВЕК - УНИВЕРЗУМ

Знак је прва тачка додира између људи и свеколиког окружења, јер у свом чулном, емоционалном, когнитивном и конативном тоталитету човек почетни, први контаткт са природном и друштвеном средином успоставља сензорним апаратима чула - упијајући знакове.

Знак је почетак сваке мисли и сваког делања.

”Људска цивилазација зависи од знакова и система знакова, а људски дух се не може одвојити од функционисања знакова - ако се већ не може идентификовати са таквим функционисањем” (Чарлс Морис).

УНИВЕРЗУМ ЗНАКОВА

Лице просторно и временски неомеђеног универзума човек сагледава у неограниченом мноштву знакова.

Све у природи и друштву може бити знак и све, уосталом, јесте знак у човековом делању према природи, међусобним и друштвеним односима.

ПРИМЕРИ

ЕТИМОЛОГИЈА ПОЈМА ЗНАКА

ЗНА-К

ЗНА-ТИ

ЗНА-ЊЕ

SEMION (ГРЧКИ) - ЗНАК

SIGNUM (ЛАТИНСКИ) – ЗНАК

ЗНАК = СИГНАЛ?

ДЕФИНИЦИЈА ЗНАКА

ЗНАК је чулни на/драж/ај – stimulus, који указује на постојање одређног објекта:

материјалног предмета, живог бића, идеје, емоције, појаве, стања, процеса…

СРТРУКТУРА ЗНАКА

Класично одређење знака (aliquid stat pro aliquo: нешто стоји уместо нечег) указује на постојање два структурална елемента знака, који су у дијалектичком јединству:

ОЗНАКУ и

ОЗНАЧЕНО

Најчешће су ознака и означено посебни ентитети (слово А је ознака за глас А, име ознака личност, суза у оку ознака за тугу, итд.) који УКАЗУЈУ НА ДРУГИ СТРУКТУРАЛНИ ЕЛЕМЕНТ ЗНАКА.

Могуће је, међутим, да означено постоји без ознаке (ПРИМЕР).

Такође је могуће да ознака постоји без означеног, односно да производи означено (ПРИМЕР).

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

РАЗЛИЧИТО ОЗНАЧАВАЊА СТРУКТУРАЛНИХ ЕЛЕМЕНАТА ЗНАКА

Секст Емпирик (стоик) разликовао:

ОЗНАЧУЈУЋЕ (име личности)

ОЗНАЧЕНО (значење ознаке, појам: мисао о објекту)

ОБЈЕКАТ (стварну личност)

Фердинанд де Сосир: лингвистички знак

Чарлс Сандерс Перс разликовао:

ЗНАК

ОБЈЕКАТ

INTERPRENTANT (ЗНАЧЕЊЕ)

Знак као међузависну релацију између ОЗНАКЕ и ОЗНАЧЕНОГ на којој ЗА ЧОВЕКА настаје ЗНАЧЕЊЕ одређеног знака изводимо из приступа Чарлса Вилијема Мориса (“Основе теорије о знацима” – 1938)

Морис под знаком разуме:

ОНО ШТО СЛУЖИ КАО ЗНАК – НОСИЛАЦ ЗНАКА (sign vehicle): ОЗНАКА

ОНО НА ШТА СЕ ЗНАК ОДНОСИ (designatum – врста објекта, denotatum – конкретан објекат): ОЗНАЧЕНО

INTERPRETANT: ЗНАЧЕЊЕ КОЈЕ НАСТАЈЕ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ

INTERPRETATOR: ЧОВЕК

ПРОБЛЕМИ КОДИФИКАЦИЈЕ СЕМИОТИЧКИХ ПОЈМОВА У ВЕЗИ СА СТРУКТУРОМ ЗНАКА

У сваком случају ЗНАК увек подразумева РЕЛАЦИЈУ између ДВЕ РЕЛАТЕ (Ролан Барт)

Без те релације не би било могуће да човек ДОСЕГНЕ ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

ПО НАЧИНУ НАСТАНКА

ПО ЧУЛНОЈ ПЕРЦЕПЦИЈИ

ПО СЛОЖЕНОСТИ

КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОЈЕДИНИХ СЕМИОЛОГА

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

ПРИРОДНИ ЗНАЦИ (СИГНАЛИ)

ВЕШТАЧКИ (АРБИТРАРНИ, КОНВЕНЦИОНАЛНИ) ЗНАЦИ

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

АУДИТИВНИ (чуло слуха)

ВИЗУЕЛНИ (чуло вида)

ТАКТИЛНИ (чуло додира)

ОЛФАКТИВНИ (чуло мириса)

ГУСТАТИВНИ (чуло укуса)

Поред набројаних, човек такође располаже чулима за бол, за кинестетске, статичке и органске осете, па би, следстево томе, ова класификација могла да се прошири и одговарајућим знацима, али је њихово учешће у обликовању порука, због наглашене интраперсоналности, знатно дискретније (бол у стомаку, рецимо, изазива гримасу на лицу која је за учеснике комуникационог чина визуелни знак).

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

ЈЕДНОСТАВНИ (МОНОСЕМИЧНИ)

М

СЛОЖЕНИ (ПОЛИСЕМИЧНИ)

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

Ч.С.Перс:

ИКОНЕ (фотографија)

ИНДЕКСИ (дим)

СИМБОЛИ (застава)

КЛАСИФИКАЦИЈА ЗНАКОВА

Ч.В.Морис:

ИНДЕКСИЧНИ ЗНАЦИ (тај, овај, онај…)

КАРАКТЕРИШУЋИ ЗНАЦИ:

а) иконе

б) симболи

УНИВЕРЗАЛНИ ЗНАЦИ (све, ништа, свашта,сваки…)

ФУНКЦИЈЕ ЗНАКА

ЕКСПРЕСИВНА (изржавање стања објекта)

АПЕЛАТИВНА (указивање на објекат)

РЕПРЕЗЕНТАТИВНА (замењивање објекта)

КОМУНИКАЦИОНА (носиоци информација)

ЗНАК И КОД

Знаци се веома ретко појављују сами и издвојени, независни од других знакова, а никада изван одређеног природног, психичког и социјалног контекста.

Оно што не дозвољава да се људска свест изгуби у својеврсној знаковној полифиноји, што сваком знаку даје одређено место у универзуму, везујући га за одређени материјални или апстрактни објекат, и што омогућава човеку да схвати значење знакова, јесу скупови норми научени у пооцeсу социјализације, а сваки од њих представља одређени КОД.

КОД – наредно предвање

ПИТАЊА

КОД: НОРМАТИВНА АРМАТУРА ЗНАЧЕЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА

4.ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Појам и дефиниција кода

Друштвена и историјска условљеност

Настајање

Врсте кодова

Функције кода

Енкодирање и декодирање

ПОЈАМ КОДА

Француски – code од латинског – codex: стабло дрвета/дебло из кога се исецају плочице за писање.

Касније: зборник закона или прописа

ШИРЕ ЗНАЧЕЊЕ КОДА

КОД = КОДНИ СИСТЕМ исто што и:

ЗНАКОВНИ СИСТЕМ,

СИМБОЛСКИ СИСТЕМ или

СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ

Скуп свих инваријантних јединица (знакова) којима систем располаже и скуп правила помоћу којих се те јединице комбинују у комуницирању.

УЖЕ – КОМУНИКОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ КОДА

КОД је скуп/систем правила који омогућава разумевање значења знакова у једном знаковном систему. Такав, он је део, УНУТРАШЊА НОРМАТИВНА АРМАТУРА, знаковних система и ПРЕТПОСТАВКА ЊИХОВОГ ПРЕОБРАЖАЈА У СИМБОЛСКЕ/СЕМИОТИЧКЕ СИСТЕМЕ.

Заснива се на принципима (Умберто Еко):

ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ (А замењује Б: ознака – означено): први ниво кодирања: ПЛАН ИЗРАЗА - ДЕНОТАЦИЈА

КОРЕЛАЦИЈЕ (и А и Б се могу комбиновати са другим инваријантним јединицама): други ниво кодирања: ПЛАН МОГУЋНОСТИ - КОНОТАЦИЈА

НАСТАЈАЊЕ КОДА

Настаје као имплицитна или експлицитна конвенција, историјски и друштвено детерминисан договор међу људима.

”Код зависи од договора његових корисника” (Фиск и Хартли).

Реч договор треба појмити крајње условно, будући да већина кодова настаје:

а) кроз спонтани консензус који се постиже бржим или споријим прихватањем норми које конституишу одређени код – СПОНТАНИ КОДОВИ,

б) али и врло дословно, имајући у виду да су многи кодови резултат формалног споразума стручњака, чије норме касније постају императивне – АРБИТРАРНИ КОДОВИ.

ИСТОРИЈСКА И ДРУШТВЕНА УСЛОВЉЕНОСТ КОДА

Код је историјски детерминисан јер настаје, примењује се и развија у одређном временском периоду, а понекад и потпуно нестаје из употребе. Пример је сваки вербални систем симбола чија је употреба временски омеђена (језик Инка или славеносрпски језик).

Друштвено је условљен с обзиром да настаје и користи се у одређеном социјалном амбијенту: различитим друштвеним групама које настају из етничких, конфесионалних, професионалних, регионалних, итд. разлога.

ПРОМЕНЉИВОСТ/ДИНАМИЧНОСТ КОДОВА

Већина кодова јесу динамички системи правила који се развијају кроз време како би задовољавали потребе својих корисника у одређеном социјалном контексту (СВИ ПРИРОДНИ ЈЕЗИЦИ).

Постоје релативно и апсолутно статички кодови (ПРАВИЛА О КОРИШЋЕЊУ ФИГУРА У ШАХУ).

ОПШТОСТ КОДОВА

Критеријум – ширина употребе:

општи кодови и

посебни кодови (подкодови, субкодови).

Увек мора имати у виду друштвена група унутар које се код формира (социјална одређеност кода), јер општи код за једну друштвену групу може бити посебан за другу.

ВРСТЕ КОДОВА

На основу степена конвенционалности могу се разликовати:

логички и

естетски кодови.

ЛОГИЧКИ КОДОВИ

Логички кодови сужавају значењско поље знакова, фиксирајући њихова значења и међусобне односе.

У логичке кодове спадају:

лингвистички (кодови усменог и писаног језика/говора),

паралингвистички (прозодијски),

екстралингвистички (кинезички, проксемијски и кодови језичких замена – језик глувонемих),

научни (таксиномијски и алгоритамски),

друштвени (протоколи, ритуали, игре и мода) и

мантички (астролошки, картомантски, хиромантски, ониромантски, као и кодови гледања у шољу, пасуљ, плећку, кристалну куглу...).

ЕСТЕТСКИ КОДОВИ

Естетски кодови релативизују значења и међусобну зависност знакова, тако да су њихова денотативна значења потиснута лепезом могућих конотативних значења.

Насупрот логичким кодовима, који су у већој или мањој мери конвенционални и релативно затворени системи, естетски кодови су на самој ивици конвенционалности или чак представљају ad hoc конвенцију, по правилу су аналошко-асоцијативни и у великој мери отворени системи.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Сваки код има пет функција у комуницирању.

Прва функција: код одређује ширину семантичког поља знакова, односно потенцијални волумен значења који одређени знак садржи у себи (пример: реч ’коса’). У тој функцији налази се мера денотације одређеног знака, схваћена као степен усаглашености између означеног, ознаке и представе коју у процесу семиозе могу да изазову.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Друга функција: код утврђује међусобни однос знакова, који шири или сужава, прецизира или релативизује њихову семантичку вредност. Ова функција узрокује појаву конотације у процесу семиозе, која мноштвом различитих могућности приморава човека као субјекта комуницирања да у интеракцији знакова потражи њихово ’право’ значење.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Трећа функција: код омогућава процес семиозе и преображај знака, као чулне јединице, у симбол, као менталну јединицу, са одређеним значењем/значењима.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Четврта функција: код је као скуп/систем норми неизбежна претпоставка настанка симболских/семиотичких система и представља њихово везивно ткиво, због чега се, често, код и симболски систем изједначују, тј. симболски систем назива кодним системом.

ФУНКЦИЈЕ КОДА

Пета функција: код је својим постојањем претпоставка симболског организовања садржаја свести и емоција као порука.

Комуницирање, схваћено као размена порука међу људима, није могуће ван неког симболског система, а како ниједан симболски систем не може да се формира без кода као своје нормативне арматуре, може се констатовати да је код condicio sine qua non комуницирања.

ЕНКОДИРАЊЕ И ДЕКОДИРАЊЕ

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ КОМУНИКАЦИОНОГ ЧИНА

ЕНКОДИРАЊЕ: симболско организовање информације као поруке, ’уношење’ информације у поруку, коришћење неког кода за саопштавање информације.

ДЕКОДИРАЊЕ: супротан процес, разумевање значења поруке коришћењем истог кода, ’извлачење’ информације из значења поруке.

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА – УЧЕЊЕ КОДОВА

Овладавање кодовима представља суштину социјализације. Овај процес укључивања појединца у друштво, који траје, практично, целог живота, остварује се учењем различитих кодова.

Први је код усменог матерњег језика/говора, затим различити паралингвистички и екстралингвистички кодови, па институционализовано учење писаног језика/говора, све до врло сложених научних и естетских кодова, као и кодова које свакој генерацији намећу актуелне друштвене промене (КОДОВИ РАЗЛИЧИТИХ СОФТВЕРА итд.).

КОГНИТИВНА МАПА – СКУП КОДОВА

Човеков когнитивни потенцијал, целина његовог ментално-психичког искуства као свесног бића, изражава се у броју и разноврсности кодова који су похрањени у том искуству.

Тај потенцијал директно утиче на степен комуникационе компетентности човека и, последично, његову друштвену позиционираност као појединца.

Из комуниколошког угла: кодови којима човек влада директно одређују разумевање значења знакова, тј. њихово транспоновање у симболе.

ПИТАЊА

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

КОМУНИКОЛОГИЈА

5. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДВАЊА

СЕМИЛОГИЈА/СЕМИОТИКА И ЊЕНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

СИМБОЛ ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА/СИМБОЛА

ДЕНОТАТИВНО И КОНОТАТИВНО ЗНАЧЕЊЕ

СЕМИОЛОГИЈА/СЕМИОТИКА

semeion + logos (грчки): СЕМИОЛОГИЈА – НАУКА О ЗНАЦИМА

СЕМИОЛОГИЈА = СЕМИОТИКА (Гиро)

Чарлс Морис: СЕМИОТИКА је ‘органон’, инструмент свих наука, ‘наука свих наука’, јер се људско сазнање не може одвојити од знакова и не постоји изван њих.

ДИСЦИПЛИНЕ СЕМИОЛОГИЈЕ

Унутар семиолошких дисциплина и њихових правила постављене основе за разумевање процеса семиозе.

СЕМАНТИКА

СИНТАКТИКА

ПРАГМАТИКА

СЕМАНТИКА

Проучава: ОДНОС ИЗМЕЂУ ОЗНАКЕ (НОСИОЦА ЗНАКА) И ОЗНАЧЕНОГ (designatuma/denotatuma)

СЕМАНТИЧКО ПРАВИЛО: Сваки посебан објект, као појединачни објект или класа објеката (denotatuma/designatuma – означено), подразумева одређену ознаку.

Заснива се на ПЕРТИНЕНТНОСТИ ЗНАКА: релативно нераскидивој релацији ознака – означено и код природниних и код вештачких (арбитрарних, конвенционалних) знакова

СИНТАКТИКА

СИНТАКТИКА/СИНТАКСА

Пручава: ОДНОС ИЗМЕЂУ ЗНАКОВА, тј. ОЗНАКА

СИНТАКТИЧКА ПРАВИЛА (настају у комуникационој пракси сваке социјалне заједнице) као последица чињенице да у стварности нема изолованих знакова.

ПРАВИЛО ФОРМАЦИЈЕ: утврђује доупустиве знаковне склопове унутар једне групе знакова (нпр. стварање реченице)

ПРАВИЛО ТРАНСФОРМАЦИЈЕ: могућност преображаја једног у други знаковни склоп унутар исте групе знакова (нпр. стварање друге реченице из претходне)

ПРАГМАТИКА

Проучава: како настаје значење у динамичком контексту, имајући у виду семантичко и синтатктичка правила.

ДИНАМИЧКИ КОНТЕКСТ ЈЕ МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКИ И СОЦИЈАЛНИ ОКВИР (РЕФЕРЕНТНИ ОКВИР) КОРИШЋЕЊА ЗНАКОВА, тј. ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА, који ВЛАДАЈУ ИЛИ НЕ ВЛАДАЈУ ОДРЕЂЕНИМ КОДОВИМА.

Било каква ПРАГМАТИЧКА ПРАВИЛА употребе знакова могуће је успоставити само у ИСТОМ РЕФЕРЕНТНОМ ОКВИРУ (Ж.Ф.Лиотар)

СЕМИОЗА

Semiosis (грч.): најприближније – ПРОЦЕС У КОМЕ НАСТАЈЕ ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА

Радојковић: “…процес семјозе је животно збивање у којем се, под одређеним условима, дешава да нешто почне да функционише као знак, да игра улогу знака.”

ЧИНИОЦИ СЕМИОЗЕ

D (designatum, denotatum): ОЗНАЧЕНО

Z (носилац знака): ОЗНАКА

i (interpretant): ЗНАЧЕЊЕ

I (интерпретатор): ЧОВЕК који посредно узима у обзир ознаку с обзиром на означено у одређеном динамичком контексту

СХЕМАТСКИ ПРИКАЗ РАЗЛИЧИТИХ АСПЕКАТА СЕМИОЗЕ

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

(свесно биће)

ЗНАК ЧОВЕК СИМБОЛ

(чулна (ментална

јединица) јединица)

ЦЕЛИНА ЧОВЕКОВОГ ИНДИВИДУАЛНОГ (ЧУЛНОГ, КОГНИТИВНОГ, ЕМОТИВНОГ) ИСКУСТВА

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

(свесно биће)

ЗНАК ЧОВЕК СИМБОЛ

(чулна (ментална

јединица) јединица)

СКУП ПРЕТХОДНО НАУЧЕНИХ КОДОВА

ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ

ЗНАК ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ ЗНАЧЕЊЕ

МЕНТАЛНА СЛИКА

ПРЕДСТАВА

КОДОВИ

МЕКСИКАНАЦ КОЈИ

ВОЗИ БИЦКЛ

СИМБОЛ

symballein (грчки: саставити, од symbolon – знак препознавања)

За разлику од ЗНАКА (чулне јединице), који нам УКАЗУЈЕ или НАЈАВЉУЈЕ неки обејекат, СИМБОЛ, као ментална јединица, нам омогућава да објекат ПОЈМИМО.

Знак и симбол су два аспекта једног те истог феномена: ЧУЛНИ и МЕНТАЛНИ

СИМБОЛ

Умберто Еко: СИМБОЛ ЈЕ СВАКИ ЗНАК УПОТРЕБЉЕН НА СИМБОЛИЧКИ НАЧИН: ”Симболичко омогућује не само да се искуство ’именује’, већ исто тако, да се организује и, према томе, конституише као такво, чинећи га мисливим и комуникабилним”.

Људска свест егзистира у непрегледној множини симбола. Она је од њих саздана и ван симбола не постоји, или се, барем, не може изразити, па тиме ни доказати њено постојање. И када мислимо – мислимо у симболској форми.

СИМБОЛ

Казано крајње поједностављено:

знак + ментални концепт = симбол

На то упућује и етимологија речи ’симбол’, која је настала од грчког simballein са изворним значењем: саставити. ”Стога, значи у основи спајање или комбинацију, у нешто што је једном тако спојено или комбиновано да само по себи, када се посматра само представља читав комплекс” (Н. Фридман).

Симбол је знак обогаћен менталном представом (која у себи репрезентативно садржи с-мисао, ментални концепт или слику неког материјалног или апстрактног објекта), излученом у процесу семиозе из целине човековог ментално-психичког и социјалног искуства.

СИМБОЛ

Знак за човека увек постаје симбол када има активан однос према њему.

Изузетак су инстинктивне и нагонске реакције на знак као чулну јединицу, које су израз биолошко-анималних аспеката људског бића. (ПРИМЕР)

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА/СИМБОЛА

САДРЖАЈ МЕНТАЛНОГ КОНЦЕПТА ИЛИ ПРЕДСТАВЕ КОЈУ ЗНАК У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ (ПРЕОБРАЖАЈА ЗНАКА У СИМБОЛ) ИЗАЗИВА КОД ЧОВЕКА

ЗНАЧЕЊЕ ЗНАКА/СИМБОЛА

Зависи од околности под којим се знакови употребљавају – динамичког контекста. Њега одређују:

ИНТЕРПРЕТАТОР (човека – субјект комуницирања и његове особине, укључујући кодове којима влада),

МОГУЋНОСТИ КОМБИНОВАЊА ЗНАКОВА (принцип корелације: синтактичка правила у процесу семиозе),

ВРЕМЕ И ПРОСТОР УПОТРЕБЕ (социјални контекст),

ПОСТОЈАЊЕ АКТИВНОГ ОДНОСА СУБЈЕКТА ПРЕМА ОКРУЖЕЊУ КАО СВЕТУ ЗНАКОВА (сигнала који могу постати знакови).

СИГНАЛ

Етимолошки приступ: ЗНАК = СИГНАЛ

Прагматски приступ: СИГНАЛ ЈЕ СПЕЦИФИЧАН ЗНАК КОЈИ СЕ УПОТРЕБЉАВА У ОДРЕЂЕНОМ СОЦИЈАЛНОМ КОНТЕКСТУ (димни сигнали, железнички сигнали, морнарички сигнали…)

Комуниколошки приступ: СИГНАЛ ЈЕ ПОТЕНЦИЈАЛНИ ЗНАК, КОЈИ МОЖЕ ДА СЕ УПОТРЕБИ СИМБОЛИЧКИ САМО КАДА ЈЕ У ДОСЕГУ СВЕСНОГ СУБЈЕКТА – ЧОВЕКА.

ВРСТЕ ЗНАЧЕЊА

ДЕНОТАТИВНО КОНОТАТИВНО

(ДОМАЋА ЖИВОТИЊА) (КАРАКТЕР ЧОВЕКА)

ДИРЕКТНО ИНДИРЕКТНО

(ЕКСПЛИЦИТНО) (КОНТЕКСТУАЛНО)

КОНТЕКСТ ЧОВЕК/СУБЈЕКТ ИСКУСТВО/КОД

ФУНКЦИЈЕ СИМБОЛА

Лудвиг фон Берталанфи: ”Симболизам је божански бљесак који раздваја најсавршеније прилагођену животињу и најнижег представника људског рода. Он је differentia spеcifica Homo sapiensa-a”, који је заправо Homo symbolicum, а тиме и Homo communicens.

Способност поимања значења знакова, односно способност симболотворства и способност коришћења симбола, изражава се кроз неколико практичних људских активности.

Најпре кроз одложено реаговање, где се значење симбола продужава кроз време и омогућава накнадну људску акцију.

Затим, евокацију одсутног субјекта, врло битан моменат у интраперсоналном комуницирању са замишљеним саговорником, стварним или метафизичким бићем.

Такође и кроз симболску супституцију у којој један знак, тј. симбол замењујемо другим.

Најзад, и кроз арбитрарно стварање различитих симболских система у којима је кондензована целокупна људска култура.

ПИТАЊА

ВЕРБАЛНИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

КОМУНИКОЛОГИЈА

6. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Дефиниција и врсте симболских система; појмовна разграничења

Вербални/лингвистички симболски системи

Језик и говор

Усмени језик/говор

Писани језик/говор

ДЕФИНИЦИЈА СИМБОЛСКОГ СИСТЕМА

СИМБОЛСКИ СИСТЕМ је ограничени или неограничени скуп знакова, међусобно повезаних одређеним кодом или кодовима.

Сви симболски системи деле се у две велике групе:

вербалне или лингвистиче и

невербалне или нелингивистичке симболске сисетеме.

У прву групу спадају усмени и писани језици, односно говори.

Другу групу конституишу паралингвистички и екстралингвистички симболски системи.

СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ

СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ је шири појам од симболског система јер, осим лингвистичких и нелингвистичких симболских система, сваки може да укључује и неограничени број експресивних могућности човека.

Као и симболски систем, семиотички систем заснован је на, најчешће, неограниченом мноштву различитих знакова и специфичним кодовима који их обједињују. Међутим, знакови који конституишу одређени семиотички систем не могу се класификовати у искључиво лингвистичке или искључиво нелингвистичке, него су, готово по правили, сложене, полисемичне, вербалне и/или невербалне структуре – семе.

Примери врло специфичних семиотичких система јесу протоколи, ритуали, игре, мантике, мода, музика, ’језици медија’, итд.

ВЕРБАЛНИ/ЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Усмени и писани језици/говори

ПОЈМОВНО РАЗГРАНИЧЕЊЕ ЈЕЗИКА И ГОВОРА, који се у свакодневном комуницирању често поистовећују и упутребљавају као релативни синоними

Фердинанд де Сосир: “За нас језик није исто што и говор уопште: језик је само одређени, истина битни, део говора.”

ЈЕЗИК

ЈЕЗИК је доминантни и неизбежни вербални симболски систем у комуницирању.

Може се појмити у:

општем смислу као (опште)људска потенција, односно скуп различито кодираних симболских система, значи свих живих природни језика на планети и

као конкретан појединачни природни језик, који користи одређена друштвена група или групе на макросоцијалном нивоу организовања људи.

Сви људи користе неки језик, што је њихова заједничка одлика, али сви људи не користе исти језик, него се баш по језику разликују и у општем и у индивидуалном смислу.

ЈЕЗИК

Међутим, и унутар једног посебног језика он се може изражавати као општа могућност и као појединачно остварење, односно као langue и parole (де Сосир).

Сваки посебни језик /langue представља целину његових изражајних могућности као симболског система, а parole је појединачна, индивидуална, временски и просторно сасвим конкретно одређена реализација посебног језика.

ЈЕЗИК

Ноам Чомски је ово прво, тј. владање посебним језиком/језицима, назвао језичком способношћу или компетенцијом, а друго говорном делатношћу или перформансом.

Зато људи који унутар једне друштвене групе користе исти језик и третирају исти проблем имају нужно различите исказе.

ЈЕЗИК

Овладавање језиком као општом могућношћу омогућава СОЦИЈАЛИЗАЦИЈУ појединца.

Појединачно остварење језика претпостовка је ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈЕ појдинца у друштву.

ЈЕЗИК

Језик, схваћен у општем или посебном смислу, као иманентно људско својство или појединачна могућност, представља апстрактан симболски систем који се једино може изразити усменим или писаним говором.

Зато су језик и говор наглашено међузависни, представљају два лица једног те истог феномена, па се у свакодневици и колоквијално употребљавају као синоними, мада то, семантички, не могу да буду. Али, нема језика који се може изразити другачије до говором, нити има говора који не артикулише одређени језик.

ГОВОР

ГОВОР је усмена или писана реализација језика, схваћеног као апстрактног симболског система.

Сваки посебни језик представља систем вербалних симбола, тј. кодираних знакова, који се испољава као усмени или писани говор, будући да је ”говор језик у акцији” (Ранко Бугарски), аудитивно или визуелно остварење језика.

Језик је изван усменог или писаног говора немогућ, па се говор може сматрати његовим незаобилазним условом и емпиријским друштвеним оваплоћењем.

ГОВОР

Говор је и примарни медиј комуницирања, који омогућава човеку да садржаје свести и емоције (као део његовог метално-психичког устројства) саопштава другим људима и у вербалној, усменој или писаној форми.

На разумевање говора као примарног медија комуницирања упућује и Роман Јакобсон када препознаје шест функција језика/говора:

експресивну (изражавање),

конативну (делање),

поетску (стварање),

референцијалну (указивање на одсутни објект),

фатичку (подстицање на говорење/комуницирање) и

метајезичку (говорење о језику).

МОГУЋЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ЈЕЗИКА/ГОВОРА

По трајности:

ИЗУМРЛИ

ЖИВИ

По начину настанка

ПРИРОДНИ

ВЕШТАЧКИ

По симболској експресији

УСМЕНИ

ПИСАНИ

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Процене броја живих језика у свету данас веома много зависе од тога где је повучена линија разлике између језика и дијалеката, тј. варијације језика коју говори одређена подгрупа веће друштвене групе на одређеном географском простору.

Примери: кинески, СХБ.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Ако је међусобна разумљивост (владање једним општим кодом, који може имати бројне варијације - поткодове) основни критеријум, у проценама које се крећу од 3 до 10 хиљада највероватнија се чини да је крајем ХХ века у свету било око 5000 живих језика.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

У овој Вавилонској кули само око 300 језика има више од милион говорника, двадесет језика говори око 50 милиона, а 10 језика говори више од 100 милиона људи.

Највише живих језика је у Азији и Африци – по 30%, затим пацифичком басену – 25 %, обе Америке – 13%, Средњем истоку - 1,5 % и Европи, такође 1,5%, односно 70 живих језика.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Поред поделе језика на изумрле и живе језике, као и њихове класификације по броју говорника и географском простору, лингвисти деле језике користећи још два главна критеријума класификације:

типолошки и

генетски.

Типолошки критеријум заснива се на сличностима и разликама у њиховој структури. Језици који имају исту структуру јесу исти тип, насупрот језицима са различитим структурама. На пример, упркос другим великим разликама, мандарински и енглески припадају истом типу јер имају исти основни редослед речи у реченици: субјект-глагол-објект.

Генетска класификација језика дели их у фамилије/породице на основу њиховог настанка и историјског разразвоја: група језика која потиче од заједничког претка обликује језичку фамилију.

ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

Сви живи језици припадају некој од 17 великих фамилија.

Изолати

Живи језици у Европи припадају двема фамилијама: индоевропској и уралској. Индоевропску фамилију, чијим језицима у свету говори 1,6 милијарди људи.

Већина језика уралске фамилије припада грани угрофинских језика. Ова грана од европских језика укључује мађарски, фински и естонски.

СПЕЦИФИЧНИ ЖИВИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

ПИЏИН је хибридни језик настао у комуницирању друштвених група које имају различите матерње језике. Настаје и развија се када су људи принуђени да заједно живе и комуницирају, говорећи различите језике, при чему један од језика, историјски и друштвено доминантнији, представља његову основу, као на пример енглеско-кинески пиџин којим се говори у кинеским квартовима градова у САД. Структура пиџин језика је, међутим, другачија и, када се стабилизује, независна од структуре оба језика из којих настаје.

КРЕОЛСКИ ЈЕЗИЦИ настају од пиџин језика, када пиџин постане матерњи језик одређене социјалне (племенске, етничке) заједнице. Такви су, на пример, хаићански француски креол, који је матерњи језик преко 4 милиона људи, или јамајкански креол на бази енглеског језика са преко 2 милиона говорника.

ПОСЕБНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ У ЖИВИМ ЈЕЗИЦИМА/ГОВОРИМА

СЛЕНГ представља општеприхваћену језичку варијацију у стандардном усменом и писаном говору, насталу увођењем посебног кода којим се мењају семантичке вредности одређених речи или фраза. Од жаргона и аргоа разликује се по ширини употребе, јер реч која припада сленгу разумљива је широком кругу корисника и постаје део свакодневног, колоквијалног говора, мада може настати као део жаргона или аргоа.

ЖАРГОН је субкултурна језичка варијација у стандарном усменом и писаном говору, заснована на посебним кодовима који се развијају унутар специјализованих, углавном професионалних, друштвених група.

АРГО или ’шатровачки језик’ представља врсту жаргона, субкултурну језичку варијацију усменог и писаног говора, која се развија искључиво у арканским друштвеним групама (гангстери, лопови, просјаци, затвореници, наркомани…). Потпуна затвореност ових дрштвених група имплицира и потпуну семантичку затвореност аргоа као посебног симболског система за све који не припадају поменутим друштвеним групама, које се метафорично називају ’подземље’.

ВЕШТАЧКИ ЈЕЗИЦИ/ГОВОРИ

ВЕШТАЧКИ ЈЕЗИЦИ јесу резултат покушаја да се превазиђу језичке баријере у комуницирању, изазване постојањем неколико хиљада посебних живих језика, стварањем универзалног симболског система, заснованом на општеважећем и општеприхваћеном коду. Забележено је 11 покушаја стварања вештачких међународних језика. Први такав језик створио је 1880. године Јохан Мартин Шлајер и звао се – волпик (светски језик).

Најпознатији вештачки језик кодирао је 1887. године, пољски лекар Лудвиг Лазарус Заменхоф, по чијем је псеудониму (dr Esperanto: онај који се нада) и добио име - есперанто.

Процењује се да есперантом влада више десетина милиона људи.

УСМЕНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Усмени језик/говор саздан је на природној предиспозцији човека да свесно, посредством физиолошко-чулног апарата, емитује и прима мноштво различитих гласова – фонема.

Комбиновањем фонема/моносемичних аудитивних знакова добијају се речи и виши симболички склопови – синтагме/фразе и реченице, а њиховим умножавањем – дискурси, чија рецепција почиње слуховном (врло ретко визуелном – ’читање са усана) перцепцијом.

Усмени говор тако постаје ”чудесна мешавина два система образаца, симболичког и изражајног, од којих се ниједан није могао развити до свог садашњег савршенства без мешања оног другог” (Едвард Сапир).

УСМЕНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Настајање усменог језика/говора и данас је предмет, првенствено антрополошких, расправа.

Пет хипотеза:

опонашањем звукова из природе (такозвана бау-вау или ономатопејска теорија),

одговарајући на њих (динг-донг или нативистичка теорија),

инстиктивним вриштањем изазваним болом, љутњом или радошћу (пух-пух или интерјекционална теорија),

ритмично производећи звукове у заједничком раду (хо-рук теорија) или

спонтаном артикулишући гласове који су повезани са игром, мелодијом и љубављу (ла-ла теорија) усмени го

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Мада и данас доминантан у индивидуалном и друштвеном животу људи, усмени говор има знатна ограничења. Од почетка епохе масовног комуницирања, посебно од проналска радија почетком ХХ века, она су много мање комуникцијска, јер је усмени говор тада савладао и простор и време, а много више цивилизацијска, будићи да је на писму и записаном језику/писаном говору почивала и још увек почива свеколика култура људске врсте, њено колективно памћење.

Објашњавајући разлоге доминантног положаја писма у људској култури, Фердинанд де Сосир указује:

да је графичка слика много постојанија у времену од звука,

да су визуелни утисци код већини људи јаснији и трајнији од акустичких и

да развој књижевног језика (кроз институционализовано учење не само језика) увећава значај писма.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Модерни језик/говор не може се ни замислити без писма, односно усмени говор без његове писане артикуалције – писаног говора, јер одавно је примећено: Verba volant, scripta manent (”Речи лете, записано остаје”).

Писани језук/говор настао је, највероватније, пре пет миленијума, када је човек измислио писмо, тј. записао (нацртао) прве визулне знаке као арбитрарну и, у мањој или већој мери, еквивалентну артикулацију усменог говора, чиме је повучена линија између предисторије и историје људске врсте на планети.

Само они посебни усмени језици/говори који су развили писмо као медиј транспоновања мишљеног и изговореног у записано, има их око хиљаду, могли су постати писани говори. Многи од њих то нису успели, због чега су, вероватно, и нестајали у прошлости, а слична опасност прети и свим живим језицима, којима говори мали број људи без писма, тј. могућности артикулисања усменог као писаног говора.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

ПИСМО је кодирани систем одређеног броја визуелних знакова, који представља незаобилазну претпоставку постојања писаног језика/говора.

Писмо је зачето на прелазу између родовске заједнице и робовласничког друштва, паралелно са појавом приватне својине и изградњом првих већих насеља, у намери да се обележи оно што је приватно и не припада заједници.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Пиктографско или сликовно писмо је састављено од пиктографа, више или мање стилизованих слика које готово дословно денотирају објекат на који указују.

Замењено је идеографским или појмовним писмом. Кодирани идеограми који га чине представљају виши степен симболизације објеката, где је веза између ознаке и означеног арбитрарнија него у сликовном писму.

Корак даље у развоју писма јесу логографски системи писања са логограмима као основним јединицама писања. За разлику од идеограма, који отеловљују одређени појам или идеју, логограми означавају сасвим одређене речи, тј. сваки знак у овом писму представља одређену реч.

У силабичким или слоговним писмима су основне јединице значења – силабрији или силабограми, ознаке за слогове у удређеној речи. Са њима је отпочео процес фонетизације писма чији је највиши израз фонетско, гласовно или алфабетско писмо.

Алфабет или фонетско писмо чини кодирани систем графема од којих свака представља писану визуелну замену за одређену фонему, односно глас, при чему графему могу да чине моносемични, али и полисемични знакови са више моносемичних знакова/слова у себи.

ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Пиктографско и идеографско писмо припадају ограниченим системима писања – семасиографским писмима, насупрот глотографским, у која спадају логографско, силабичко и алфабетско писмо, која представљају пуне системе писања.

Ограничени системи се одликују високим степеном вишезначности јер коресподентност између појединачних знакова, кодираног система и говорног језика није фиксирана. Интерпретација појединачног знака је релативно једноставна и, код пиктограма, готово дословна, али је зато за разумевање целине записаног неопходно познавање кода који настаје у одређеном историјском и социјално-културном контексту. Без њега, пиктограм или идеограм могу у процесу семиозе исте знакове преобразити у симболе са другачијим значењима.

С друге стране, пуни системи писања одликују се више или мање фиксираном коресподентношћу између знакова у писму и елемената говорног језика представљених писањем, тј. речи, слогова и фонема, захваљујући високом степену апстракције и арбитрарности у кодирању појединачних знакова.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Иако у великој мери међузависни, субститутивни и донекле еквивалентни, усмени и писани језик/говор, комуниколошки гледано, знатно се разликују.

1. Усмени језик/говор је, у погледу перцепције, незаобилазно аудитиван, за разлику од нужно визуелног писаног језика. Ова чињеница представља један од најзначајнијих фактора комуникационе ситуције која омогућава препознавање различитих облика комуникационе праксе у тоталитету друштвеног комуницирања.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

2. Иако су и један и други, као услов преображаја информације у поруку, истовремено примарни медији њихове размене/комуницирања, писани говор увек захтева и неки секундарни медиј – од свитка до књиге, и не може се реализовати мимо њих. То је посебно значајно у истраживању интеракције усменог или писаног говора и медија масовног комуницирања, тј. зависности претпоставки, садржаја, ефеката и последица деловања масмедија у друштву од симболског система који се користи у комуницирању.

3. Даље, усмени говор је у комуницирању претежно синхрон – истовремено се говори и слуша, насупрот писаном језику који је претежно асинхрон.

Из тога произилазе и њихове следеће карактеристике.

4. Усмени говор је спонтанији од писаног, који је увек резултат претходне намере и често врло брижљиво планиран.

5. Због тога је први контекстуалан, завистан од осталих фактора комуникационе ситуације, детерминисан могућношћу остваривања директне повратне спреге, док је други доминантан у њој, будући да се комуникациони партнери не виде и не чују.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

6. Усмени говор је емоционалнији, афективнији и фрагментарнији, насупрот писаном који је, по правилу, когнитиван, логичан и линеаран. ”Те су разлике много веће, него што се обично мисли. Највећи контраст се види када се писани текстови упореде с неформалним разговором; чак и у формалним ситуацијама у којима се користи припремљени говор, као када се наставник обраћа ученицима у разреду, структура језика којим се говори има врло мало сличности са структуром која се налази у писму. То је нешто што се лако може видети када се деоница говора сними на траку и транскрибује”.

7. Усмени говор је отворен за садејство других симболских система, увек у интеракцији са прозодијским и екстралингвистичким симболским системима, док је писани говор иманентно вербалан и, стога, затворен за остале симболске системе, изузимајући иконичке допуне.

8. Зато је, из лексичког угла, усмени говор сиромашнији, насупрот писаном, који је лексички много богатији и разноврснији.

9. Такође је први граматички много неконвенционалнији, за разлику од писаног говора у којем су граматичке норме незаобилазан елемент структуре написаног.

УСМЕНИ И ПИСАНИ ЈЕЗИК/ГОВОР

Назначене разлике између две артикулације језика, усменог и писаног говора, никако не значе да нека од њих има предност у комуницирању, тим пре што су и један и други говор примарни медији комуницирања иманентни само човеку.

”Без обзира на њихове односе кроз историју, остаје чињеница да у савременом друштву човеку стоје на располагању два врло различита система за комуникацију који су се развили да би одговорили одређеним комуникационим потребама и који сада, сваки за себе, нуде могућност изражавања које онај други не поседује”.

Писани говор не може у комуницирању у потпуности да замени усмени, нити обрнуто, али и један и други чине, међусобно се допуњујући и утичући на даљи развој, основу човекових експресивних и, тиме, комуникационих могућности.

ЈЕЗИК И КОМУНИЦИРАЊЕ

Употреба усменог или писаног језика/говора основ је за препознавање два вида ВЕРБАЛНОГ КОМУНИЦИРАЊА:

УСМЕНОГ и

ПИСАНОГ (од половине петнаестог века – и ШТАМПАНОГ) комуницирања

ПИТАЊА

НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

КОМУНИКОЛОГИЈА

7. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

НЕВЕРБАЛНИ/НЕЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ У КОМУНИЦИРАЊУ

Упркос свему што је речено о језику, универзалном вербалном симболском систему који се реализује као усмени и писани говор, неокрњена константа људског комуницирања од праисторијских времена до данас јесу невербални симболи којима људи саопштавају себе и своје искуство.

Невербални симболи, као део људских експресивних могућности, настају и развијају се у простору између свег богатства и сложености човекове природе у његовом биолошко-физиолошком, чулном, емоционалном, когнитивном и социјалном тоталитету и немогућности усменог и писаног језика/говора да ту сложеност и то богатство у потпуности изрази.

НЕВЕРБАЛНИ ‘ГОВОР’

У целини они творе један општи симболски систем, чија се примена, истина условно, може назвати невербални ‘говор’ (израз, строго семантички, представља оксиморон), ако се пође од тога да реч, усмена или писана, не представља једину могућност за саопштавање и размену информација/порука, тј. комуницирање.

Невербални говор (или ”говор”) може се одредити као употреба кодираног система невербалних знакова које људи емитују, по правилу у непосредној интеракцији, користећи као структурални део тог медија:

лице и тело;

релацијске моменте у интеракцији;

простор и време, као и

амбијент у којима се односи остварују.

ПРОУЧАВАЊЕ НЕВЕРБАЛНОГ ‘ГОВОРА’

Пионирски значај за проучавање невербалног говора има дело биолога Чарлса Дарвина Истраживање емоција код човека и животиња (1872), а код нас етнографа Симе Тројановића Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи (1935).

Прве целовите студије о невербалном говору објављене су средином ХХ века у радовима Реја Бердвистела, Едварда Хола, Пола Екмана и Валаси Фрејзена, а затим и британског антрополога Дезмонда Мориса.

ВРСТЕ НЕЛИНГВИСТИЧКИХ СИМБОЛСКИХ СИСТЕМА

На основу њиховог истраживања може се закључити да се невербални ‘говор’ реализује применом две врсте симболских система:

ПАРАЛИНГВИСТИЧКОГ и

ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИХ.

ПАРАЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМ

Паралингвистички симболски систем чине такозване невербалне вокализације које настају на маргинама вербалног исказа, као што су: паузе у говору, интонација, брзина изговарања речи, наглашавање појединих гласова у речи /акцентовање, речи у реченици/дикција, гласност, шапат...

Ови симболи обично се називају прозодијским (грч. prosodia: припевање), мада поједини истраживачи сматрају да паралингвистички симболски систем, поред прозодијских симбола, укључују: боју гласа и све врсте шумова код вербалног изражавања, насталих као последица индивидуалних специфичности - говорних мана или нестандардног изговарања гласова и речи.

ЕКСТРАЛИНГВИСТИЧКИ СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Екстралингвистичке симболске системе конституишу:

КИНЕЗИЧКИ СИМБОЛИ,

ПРОКСЕМИЧКИ СИМБОЛИ,

тзв. ‘ЈЕЗИЧКЕ ЗАМЕНЕ’,

специфични семиотички системи.

ВРСТЕ НЕВЕРБАЛНИХ СИМБОЛА

Унутар претходне поделе невербалних симболских система настале на основу њиховог односа према вербалном језику/говору, могуће је извршити класификацију невербалних симбола који конституишу невербални ‘говор’ као метаговор, узимајући за критеријум начин њиховог настанка.

Препознајемо:

БИОЛОШКЕ,

ТЕЛЕСНЕ – ГЕСТОВИ,

ФАЦИЈАЛНЕ – МИМИКА,

ФИЗИОЛОШКЕ,

РЕЛАЦИОНЕ,

УКРАСНЕ,

АМБИЈЕНТАЛНЕ невербалне симболе.

БИОЛОШКИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Извиру из наше биолошке персоналности.

Реч је о: боји очију, косе, коже; висини, тежини, старости, полу…

Свака од ових биолошких и, истовремено, персоналних карактеристика представља невербални симбол у комуницирању.

Пример: године се људима виде на лицу - у мрежи бора, опуштеној кожи, избледелим дужицама и проређеној коси.

ФИЗИОГНОМИКА, као псеудонаука.

ТЕЛЕСНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ - ГЕСТОВИ

Настају покретима појединих делова тела, њих неколико истовремено или покретима целог тела.

Глава, руке и шаке највише учествују у стварању и емитовању гестова, али сваки део тела, неколико њих истовремено, као и тело у целини могу учествовати у невербалном комуницирању, у зависности од комуникационе ситуације.

ФАЦИЈАЛНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ - МИМИКА

За разлику од гестова, који најчешће имају акциони садржај, фацијални невербални симболи углавном изражавају стања.

Ови невербални симболи најчешће се емитују челом, обрвама, очима, уснама и брадом.

ФИЗИОЛОШКИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Настају као последица физиолошких процеса у организму под утицајем спољашњих интеракцијских фактора.

Реч је о физиолошким процесима у организму које само мали број људи може врло ограничено да контролише.

Сузе, презнојавање, дрхтање, боја лица (бледило, црвенило), ширење и сакупљање зеница, цвокотање зубима, зевање, протезање удова, природни мириси…

РЕЛАЦИОНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Три подгрупе:

сви немушти контакти међу људима,

простор и време (проксемијски симболи),

поклони/дарови.

УКРАСНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

Настају:

ДЕФОРМИСАЊЕМ ТЕЛА

УКРАШАВАЊЕМ ТЕЛА

ОДЕВАЊЕМ ТЕЛА

АМБИЈЕНТАЛНИ НЕВЕРБАЛНИ СИМБОЛИ

СТАНИШТЕ

РАДНО МЕСТО

ПРЕВОЗНО СРЕДСТВО

“ЈЕЗИЧКЕ ЗАМЕНЕ”

Потпуно кодирани невербални симболски системи унутар одређених друштвених група са специфичним разлозима груписања:

Брајова азбука

Једноручни и дворучни ‘језик’ глувонемих

Скаутски ‘језик’

Морнарски ‘језици’ заставицама и светлосним сигналима

Пантомима

Димни сигнали

…

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

Јављају се као претпоставка:

СВИХ СЕДАМ (ДЕВЕТ) УМЕТНОСТИ

МОДЕ

ИГАРА

ПРОТОКОЛА

РИТУАЛА

ЕКСПРЕСИВНИХ МОГУЋНОСТИ МЕДИЈА (‘ЈЕЗИК МЕДИЈА’)

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

ЗНАК (ОЗНАКА – ОЗНАЧЕНО)/ СИМБОЛ

СЕМА: СПЕЦИФИЧНА ЈЕДИНИЦА КОМУНИЦИРАЊА КОЈА ИМПЛИЦИРА МНОШТВО РАЗЛИЧИТИХ ЗНАЧЕЊА, ПРОИЗВОДЕЋИ (УНУТАР РЕФЕРЕНТНОГ ОКВИРА – ДИНАМИЧКОГ ПСИХОСОЦИЈАЛНОГ КОНТЕКСТА) ОЗНАЧЕНО ЗА ПОЈЕДИНЦА

НАЈБОЉА ИЛУСТРАЦИЈА: МУЗИКА КАО СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМ

СПЕЦИФИЧНИ НЕВЕРБАЛНИ СЕМИОТИЧКИ СИСТЕМИ

‘ЈЕЗИК’ (ИНСТРУМЕНТАЛНЕ) МУЗИКЕ: ЗВУКОВИ/ТОНОВИ, као аудитивни надржаји који не указују ни на какав објекат (означено), повезани посебним кодовима (тонске лествице, брзина, ритам…), заснованим на емоционално-афективним стањима композитора, који стварају различита, врло флуидна АСОЦИЈАТИВНА ПОЉА у току компоновања (обликовања музичке) поруке и рецепције музике.

ПИТАЊА

ИНФОРМАЦИЈА

КОМУНИКОЛОГИЈА

8. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

Појам информације

Религиозно и метанаучно одређења информације

Кибернетски приступ информацији

Социоантрополошко схватање информације

ПОЈАМ ИНФОРМАЦИЈЕ

Појам информације у свакодневној употреби има подразумевајућу семантичку вредност, коју у највећој мери одређује сам говорни контекст.

У различитим речницима и енциклопедијама информација се најчешће поистовећује са појмовима ’вест’, ’обавештење’, ’новост’, ’податак’ и сл.

Потиче од латинске именице informatio, који је настала од in formo: ставити нешто у одређени облик, уобличити, правити, представити себи.

КА РАЗУМЕВАЊУ ИНФОРМАЦИЈЕ

1. РЕЛИГИОЗНИ ПРИСТУП

- Трансцедентална категорија, категорија ПО СЕБИ.

- Информација је ”Божје лице”, све појавности у реалном свету, чији је творац Свевишњи преко којих нам се Он указује.

КА РАЗУМЕВАЊУ ИНФОРМАЦИЈЕ

2. МЕТАНАУЧНИ ПРИСТУП

- Такође трансецендентална категорија, али категорија ЗА СЕБЕ, попут ЕНЕРГИЈЕ и МАТЕРИЈЕ.

- Свеколики универзум почива на ове ТРИ ТЕМЕЉНЕ КАТЕГОРИЈЕ.

КА РАЗУМЕВАЊУ ИНФОРМАЦИЈЕ

Сасвим је сигурно да оваква одређења информације имају известан спекулативно-филозофски значај, подстичу на размишљање не само о онтолошкој вредности информације, него и о онтологији самог универзума.

Реч је, међутим, о хипотетичким ставовима који још чекају потврду у научно заснованим аргументима, па их као такве и треба узимати у феноменолошком разматрању појма информације.

КИБЕРНЕТСКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

КИБЕРНЕТИКА (настанак и теорије које је конституишу)

За Клода Шенона и Ворена Вивера, утемељитеље математичке теорије комуницирања, информација је негација неодређености, организована структура података којом се укида неизвесност. Информација се у интерпретацији Шенона и Вивера односи на број побуда које може да изазове и тиме смањи непредвидивост неке ситуације.

Они полазе од одређења информације као квантитативне категорије и не проблематизује се питање значења информације, њен семантички аспект, него последице које изазива у одређеном систему. Информација се одређује као побуда – input која изазива одређену последицу – output.

ПРИМЕРИ

КИБЕРНЕТСКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

Овај модел подједнако је примењив на све системе: природне, техничке и социјалне, па је зато узет као премиса у развоју опште теорије система која на универзум гледа као на сложени систем три поменута система са мноштвом подсистема унутар њих.

БИГ-БЕН, ЕНТРОПИЈА, НЕГЕНТРОПИЈА

ПОДАТАК И ИНФОРМАЦИЈА

Појам податак изведен је из латинског и буквално значи: нешто што је дато.

”10,10”

”Сада је 10 часова и 10 минута”

I1001001-N1001110-F1000110-O1001111-R1010010 -M1001101-A1000001-T1010100 -I1001001-O1001111-N1001110

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

Насупрот кибернетском, у савременој комуникологији развијен је социоантрополошки оквир за истраживање и изучавање комуницирања. Суштина овог приступа је управо у радикално другачијем поимању информације.

За разлику од круте кибернетске поставке да је информација првенствено квантитативна категорија која има подједнаку вредност у биолошким, техничким и социјалним системима, у савременој комуникологији сматра се да је информација суштински људска категорија, чије је стварање и размена својствена само човеку.

Другим речима, ”Информације нема док се не догоди интервенција свести у њено материјално и духовно окружење.”

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ТВОРЕВИНА И САДРЖАЈ СВЕСТИ, КОЈИ НАСТАЈЕ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ, ТАКО ШТО ЧОВЕК/СВЕСНО БИЋЕ – СУБЈЕКТ, СВЕШЋУ ЗАРАЊА У УНИВЕРЗУМ – ОБЈЕКТ, И НЕКИ АСПЕКТ УНИВЕРЗУМА, КОЈИ ЈЕ СЕ МАНИФЕСТУЈЕ КРОЗ МНОШТВО ЛАТЕТНТНИХ, ТЈ. ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА, СМИСАОНО ЗАМЕЊУЈЕ НОВОСТЕЧЕНИМ САЗНАЊЕМ, САДРЖАНИМ У ЗНАЦИМА/СИМБОЛИМА, ТЈ. ЊИХОВИМ ЗНАЧЕЊИМА.

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

Информација је есенцијално људска творевина и садржај свести. Она је израз људске когнитивности, човеков новум, односно сазнање које настаје у интеракцији човека и универзума и представља нови квалитет у односу на целину његових постојећих знања о универзуму.

КАКО?

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

СПОЉНИ УНИВЕРЗУМ: МНОШТВО ЛАТЕНТНИХ, ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА ЧИЈИ СУ НОСИОЦИ РАЗЛИЧИТИ СИГНАЛИ.

СИГНАЛ У ДОСЕГУ ЧОВЕКА → ЗНАК → ПРОЦЕС СЕМИОЗЕ → СИМБОЛ → ЗНАЧЕЊЕ → ИНФОРМАЦИЈА.

СОЦИОАНТРОПОЛОШКИ ПРИСТУП ИНФОРМАЦИЈИ

УНУТРАШЊИ УНИВЕРЗУМ: СКУП ЗАПАМЋЕНИХ ИНФОРМАЦИЈА/САЗНАЊА, ЧИЈИ УКУПНИ ВОЛУМЕН (ЧУЛНО, КОГНИТИВНО И ЕМОТИВНО ИСКУСТВО) ПРЕДСТАВЉА ИНДИВИДУАЛНО, ЛАТЕНТНО ПОТЕНЦИЈАЛНО ЗНАЊЕ СТРУКТУИРАНО У МНОШТВУ СИМБОЛСКИХ СИСТЕМА (ЗНАКОВА И КОДОВА).

И КАДА МИСЛИМО,МИСЛИМО У СИМБОЛСКОЈ ФОРМИ.

УСЛОВИ НАСТАЈАЊА ИНФОРМАЦИЈЕ

ИНФОРМАЦИЈЕ НЕМА ИЗВАН РЕЛАЦИЈЕ ЧОВЕК/СВЕСНО БИЋЕ (СУБЈЕКТ) – ОДРЕЂЕНИ АСПЕКТ УНИВЕРЗУМА (ОБЈЕКТ).

НАСТАЈЕ У ОНОМ ТРЕНУТКУ КАДА ЧОВЕК СВЕШЋУ ПОЧНЕ ДА ’ПРЕРАЂУЈЕ’ НЕКИ ОД АСПЕКАТА УНИВЕРЗУМА.

ЗАШТО ТО ЧИНИ?

НАСТАЈАЊЕ ИНФОРМАЦИЈЕ МОРА ДА ЗАДОВОЉИ ДВА ПРАГМАТИЧНА УСЛОВА/КРИТЕРИЈУМА:

КОРИСНОСТИ И

ВЕРОВАТНОЋЕ.

УСЛОВ КОРИСНОСТИ

Из мноштва латентних информација у окружењу човек издваја само ону која има утилитарну вредност у социјалном животу (човек је друштвено биће).

Пример: РАСПОРЕД ИСПИТА НА ОГЛАСНИМ ТАБЛАМА.

УСЛОВ ВЕРОВАТНОЋЕ

Проистиче из услова корисности, јер свака информација је МОГУЋА ПРЕТПОСТАВКА ОВЛАДАВАЊА СТВАРНОШЋУ, КОГНИТИВНИМ ПРИСВАЈАЊЕМ РАЗЛИЧИТИХ АСПЕКАТА УНИВЕРЗУМА И, ТИМЕ, ОВЛАДАВАЊА СВЕ ВЕЋИМ ДЕЛОВИМА СТВАРНОСТИ.

Сваком информацијом (новостеченим сазнањем) човек је оспособљенији за овладавање све сложенијим аспектима универзума.

Информација/новостечено сазнање је чин којом свест овладава објектом.

Знање представља скуп међузависних сазнања.

З + И(НС) = З’

Поређење: СЛАГАЛИЦА.

ЗАКЉУЧНЕ (ХИПО)ТЕЗЕ О ИНФОРМАЦИЈИ

Информација не постоји супстанцијално.

Информација је релациони појам: човек – окружење.

Стварањем и памћењем информација човек делове универзума прображава из стања хаоса (апсолутна вероватноћа – неред) у стање таксоса (одређена вероватноћа – ред).

Супстанцијално постоје само носиоци информација:

унутар човека – запамћене симболски организоване информације у људском мозгу;

изван човека – скупови сигнала,знакова, симбола, који су фиксирани у материјалним предметима: од зидова Алтамире до хард-дискова.

ИНФОРМАЦИЈА И КОМУНИЦИРАЊЕ

Ако је знак основна јединица комуницирања, онда је ИНФОРМАЦИЈА ОСНОВНИ САДРЖАЈ КОМУНИЦИРАЊА, схваћеног као размена информација међу људима.

Тиме се отвара питање: КАКО ЉУДИ РАЗМЕЊУЈУ ИНФОРМАЦИЈЕ, будући да су као творци информације они једино кадри да буду СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА.

Претпоставка размене информације је њено организовање као ПОРУКЕ.

ПИТАЊА

ПОРУКА

КОМУНИКОЛОГИЈА

9. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА ПОРУКЕ

ИНФОРМАЦИЈА И ПОРУКА

СТРУКТУРА ПОРУКЕ

МОГУЋЕ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОРУКА

ИНФОРМАЦИЈА

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ТВОРЕВИНА И САДРЖАЈ СВЕСТИ, КОЈИ НАСТАЈЕ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ, ТАКО ШТО ЧОВЕК/СВЕСНО БИЋЕ – СУБЈЕКТ, СВЕШЋУ ЗАРАЊА У УНИВЕРЗУМ – ОБЈЕКТ, И НЕКИ АСПЕКТ УНИВЕРЗУМА, КОЈИ ЈЕ СЕ МАНИФЕСТУЈЕ КРОЗ МНОШТВО ЛАТЕТНТНИХ, ТЈ. ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ИНФОРМАЦИЈА, СМИСАОНО ЗАМЕЊУЈЕ НОВОСТЕЧЕНИМ САЗНАЊЕМ, САДРЖАНИМ У ЗНАЦИМА/СИМБОЛИМА, ТЈ. ЊИХОВИМ ЗНАЧЕЊИМА.

ИНФОРМАЦИЈА И ПОРУКА

Као садржај свести човека – друштвеног бића информација се нужно комуницира и у том тренутку прображава у поруку.

ЧОВЕК СВОЈУ ДРУШТВЕНОСТ МАНИФЕСТУЈЕ И РАЗМЕЊУЈУЋИ ИНФОРМАЦИЈЕ СА ДРУГИМ ЉУДИМА (КОМУНИЦИРАЊЕ – БАЗИЧНИ ЕЛЕМЕНТ ДРУШТВЕНЕ СТРУКТУРЕ).

Изван свакодневне и колоквијалне употребе, информација и порука нису синоними, мада се и у литератури може наићи на овакво, ничим оправдано, поистовећивање.

ИНФОРМАЦИЈА И ПОРУКА

Већ етимологија обе речи упућује на такав закључак.

Латинска реч informatio настала је од in formo са значењем ставити нешто у одређену форму, уобличити, док је порука изведена из интеракцијског односа (преносити из руке у руку, поручити).

Информација је људско сазнање које се формулише поруком. Она је ван поруке апстрактни садржај свести, а порука без информације не постоји, тачније престаје то да буде.

”Информација сама по себи је стога безвредна. Она мора бити конципирана као социјално сигнификантни одношајни ослонац, тј. информација мора служити томе да од примаоца што је могуће брже направи потенцијалног пошиљаоца” (Aufermann).

ДЕФИНИЦИЈА ПОРУКЕ

Порука је:

симболички,

телеолошки (циљно) и

вредносно, односно вредносно-персуазивно

организована информација или информације.

СИМБОЛИЧКИ АСПЕКТ НАСТАЈАЊА ПОРУКЕ

Информација као садржај свести не може се изразити изван неког од симболских система.

С обзиром да је реч о људском сазнању које не лебди у ваздуху него се комуницира, јер ”за информацију постаје судбоносни моменат њеног саопштавања” (Радојковић), она се мора заоденути у неко ”симболско рухо” и тако постати садржај комуницирања.

ТЕЛЕОЛОШКИ АСПЕКТ НАСТАЈАЊА ПОРУКЕ

Циљни аспект прображаја информације у поруку последица је чињенице да, практично, нема комуницирања само ради комуницирања.

И такозване фатичке поруке (Јакобсон: фатичка функција језика), попут: аха, да, климање главом… у току разговора, телеолошки су мотивисане: њихов циљ је стављање до знања комуникационом партнеру да је слушан и да постоји интерес за наставак комуницирања.

У спонтано започетим комуникационим чиновима и наметнутим комуникационим ситуацијама, циљ комуницирања се симултано успоставља.

ВРЕДНОСНИ АСПЕКТ НАСТАЈАЊА ПОРУКЕ

Информацију у облику поруке увек саопштава човек – свесно биће.

Његова ментално-психичка структура заснива се на скуповима ставова, који имплицирају одређену вредносну оријентацију (позитивну, негативну, неутралну…) према одређеном аспекту универзума.

Стога човек, творац информације коју симболски и циљно организује као поруку, никада не може да изађе из оквира вредносног система у коме се налази и прескочи сенку сопствене субјективности.

СТРУКТУРА ПОРУКЕ

За разлику од поруке, информација не може имати структуру, већ су информација или информације основни структурални елемент поруке.

Структуру поруке чине:

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

ВРЕДНОСНИ ИЛИ ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

На структуру поруке увек утиче и социјално-психички контекст у коме се саопштава.

СХЕМАТСКИ ПРИКАЗ СТРУКТУРЕ ПОРУКЕ

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

ВРЕДНОСНИ ИЛИ ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

СОЦИЈАЛНО-ПСИХИЧКИ КОНТЕКСТ

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО

ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО ЈЕ ОСНОВНИ И НЕЗАОБИЛАЗНИ СТРУКТУРАЛНИ ЕЛЕМЕНТ ПОРУКЕ.

То колико ће информационо језгро бити, зависи од нивоа организовања, тј. сложености саме поруке.

Ако је порука једноставан вербални исказ: ”Почиње да пада киша” или саобраћајни знак на путу који указује на предстојећу кривину, онда је у њеном информационом језгру само једна информација.

Међутим, ако једном научном раду или роману приђемо као веома сложеним и разуђеним порукама, савим је сигурно да се у њиховом информационим језгрима налази мноштво различитих информација.

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

Императив транспоновања информације кроз неки од симболских система и њеног ”заодевања” симболима проузрукује појаву другог елемента у структури поруке – редунданс(иј)е.

Израз потиче од латинских речи redundanter (обилно, преопширно) и redundantia (обиље израза, велико обиље) и значи преопширност.

Највећи број порука, поједини теоретичари тврде и – све поруке, не може се обликовати а да не садржи одређену редундансу, једноставно због тога што ниједан симболски систем није толико савршен да би се у њему информација могла преобразити у поруку без икаквог сувишка значења.

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

”Када теоретичари информације утврђују да је редундансија енглеског језика педесет процената, они тиме хоће да кажу да када се говори енглески, педесет процената оног што се каже одговара ономе што хоће да се саопшти, а да је других педесет процената одређено структуром језика и да учествује као објашњавачки вишак” (Еко).

Свако енкодирање поруке подразумева зато извесну (пре)опширност мимо намере комуникатора, која извире из објективне, самим симболским системом детерминисане, немогућности да се садржај свести - информација, транспонује као симболички организован лик у огледалу - порука.

РЕДУНДАНС(ИЈ)А

На основу начелних тврдњи да су ”количине информације у једној поруци и редунданса (...) која иде уз њу објективна (...) и мерљива својства” (Гиро) поједини лингвисти су чак покушали да утврде математичку формулу за мерење редундансе, стављањем у однос стварне информације Х (мерене минималним бројем потребних речи) и максималне информације Хо (употребљеним бројем речи) да би се редунданса R изразила у процентима.

Пример: СМС поруке и разговор посредством мобилног телефона.

Невоља је у оваквим приступима што се занемарује да је информација првенствено неки когнитивни садржај (квалитет), а не број података (квантитет).

ВРЕДНОСНИ И ВРЕДНОСНО- ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

Мада се појединачна порука, у моделу и изоловано посматрана, може уобличити без вредносних садржаја и свести само на информационо језгро и редундансу, мало је порука, ако их уопште и има, које могу да се обликују без овог структуралног елемента, због тога што је порука интеракцијска вредност, садржај комуницирања које се увек дешава у одређеном социјално-психичком контексту.

И кад у поруци нема експлицитно формулисаних вредносних садржаја неизбежни контекст придодаће их као специфичну структуралну ауру поруке.

Зато Денис Меквејл тврди: ”илузоран је појам поруке као јединице мање-више недвосмислене информације или идеје”.

ВРЕДНОСНИ И ВРЕДНОСНО- ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

Када се у поруку, са претходном намером уграђују, вердносне оријентације, да би се деловало на комуникационог партнера/партнере, тј. његове ставове, она у својој структури садржи и песуазивне слојеве (лат. persuasio: наговор, убеђивање).

Примери: у новинарству, у педагошкој пракси, у пропаганди…

СТРУКТУРА ПОРУКЕ И НОВИНАРСКИ ЖАНРОВИ

Сваки садржај комуницирања, укључујући и (мас)медијске садржаје, представља једну, више или мноштво порука које су жанровски дефинисане.

Новинарски жанрови израз су различито структуираних порука, тј. унутрашњег односа информационог језгра, редундансе и вредносно-персуазивних слојева.

ИНФОРМАЦИЈА И ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ

Да ли су информација/информаионо језгро и значење поруке симетричне категорије?

Значење поруке шире од информације/новума/сазнања коју одређена порука садржи као први елемент структуре.

И редундантни и вредносни садржаји изражени су у симболичкој форми, а они се не могу поистоветити са информацијом. Независно од тога, и они, будући да су симболички организовани, излучују одређена значења, која тек у јединству са информацијом дају пуно значење поруке.

Непосредна последица те чињенице јесте већа или мања информативна вредност поруке.

Добар пример јесу реченице: ”Сутра је нови дан” и ”Сутра ће падати киша”. Обе ове поруке, извесно, имају значење. У првој је информација минимална, али су зато могућа врло дифузна значења која извиру из њеног вредносног слоја. Друга порука је, међутим, максимално информативна, има малу редундансу, а вредносно значење излучује контекст у коме је саопштена.

СЛОЖЕНОСТ ПОРУКА

Шта се све, у емпиријском смислу, може подразумевати под појмом поруке?

Одлучујућу улогу у емпиријском оивичењу поруке имају субјекти комуницирања и целина комуникационе ситуације.

У зависности од односа човека као субјекта комуницирања према садржају комуницирања и специфичности комуникационе ситуације поруке се могу организовати на различитим нивоима сложености њихове структуре.

Поруку може представљати само један симбол, скупови вербалних и/или невербалних симбола - вербални и/или невербални искази, и врло сложене симболичке структуре у јавном животу, науци и уметности, попут фељтона у новинама или емисије на радију и телевизији, научног рада, књижевног дела, слике, позоришне представе или филма.

ВРСТЕ ПОРУКЕ

КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ:

ЧУЛНА ПЕРЦЕПЦИЈА (аудитивне, визуелне, аудио-визуелне, тактилне…)

СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ (вербалне, невербалне)

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА (комуниколошки најрелевантнији критеријум):

а) прагматске

б) естетске

ПИТАЊА

ПРАГМАТСКЕ И ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

КОМУНИКОЛОГИЈА

10. ТЕМА

ВРСТЕ ПОРУКЕ

КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ:

ЧУЛНА ПЕРЦЕПЦИЈА (аудитивне, визуелне, аудио-визуелне, тактилне…)

СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ (вербалне, невербалне)

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА

а) ПРАГМАТСКЕ (напомена о семантичким естетичким порукама – Т. Ђорђевић)

б) ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА ПОРУКА

ИЗОМОРФИЗАМ ЗНАЧЕЊА ПОРУКЕ ПОДРАЗУМЕВА ЊЕНУ СЛИЧНОСТ, БЛИСКОСТ ИЛИ, ВРЛО РЕТКО, ИДЕНТИЧНОСТ ЗНАЧЕЊА ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА (ПОШИЉОЦА И ПРИМАОЦА)

СКАЛА ИЗОМОРФИЧНОСТИ ЗНАЧЕЊА ПОРУКА:

зП = ЗП (идеалтипска ситуација)

зП = зП+

зП = зП-

зП = 0

ПРАГМАТСКЕ ПОРУКЕ

ВИСОК СТЕПЕН ИЗОМОРФИЧНОСТИ ЗНАЧЕЊА ПРАГМАТСКИХ ПОРУКА:

зП → (тежи да буде) ≈ или = зП

Претпоставке високогог степена изморфичности прагматских поруке:

организују се првенствено на когнитивном плану,

посредовањем структираних, фактографско-логичких или чулима доступних аспеката универзума (насупрот езотеријским и метафизичким аспектима),

коришћењем оних вербалних и невербалних симбола и симболских система (тзв. ’ЈЕЗИК ДИСКУРЗИВНИХ СИМБОЛА’) чије су семантичке вредности, односно кодови који их обједињавају:

б) познати субјектима комуницирања и

б) релативно непроменљиви.

ПРАГМАТСКЕ ПОРУКЕ

Реч је о порукама релативно фиксираних значења (напомена о погрешним дефиницијама комуницирања, као размене значења).

У процесу њиховог енкодирања и декодирања, у семиози прагматских порука, релација између објекта (неког аспекта универзума) и знакова/симбола којима се објекат изражава је релативно стабилна.

Конотативно значење прагматских порука је секундарно у односу на њихову денотативност. Поруке: "Пада киша” или ”а + б = с”, као и све њихове неупоредиво сложеније варијанте, могу конотирати извесна значења, у зависности од контекста и комуникационе ситуације у којима се саопштавају, али је њихова семантичка вредност примарно денотативна и релативно непроменљива.

Прагматске поруке повезују мишљење и делање, отуда и њихов назив – прагматске поруке.

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Насупрот прагматским порукама, естетске поруке формију се на емоционално-афективном плану људског односа према стварности посредством семиотичких система чије су семантичке вредности разуђене, флуидне и нестабилне, а кодови који их обједињују понекад и ad hoc утврђени.

За разлику од прагматских порука, у којима је релација између објекта (неког аспекта универзума) и знакова/симбола, којима се објект изражава, реалтивно стабилна и експлицитна, у естетским порукама она је аналошка, имплицитна и, у крајњој линији, не мора уопште да постоји.

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Естетска порука може да денотира саму себе, а изван себе - ништа, и да истовремено конотира гаму различитих значења.

Оне имају свој ”реални предњи план”, како би рекао Николај Хартман, који сваком реципијенту денотира извесна значења (различите јединице значења – семе: боје, облици, тонови, покрети тела и на телу, значење речи изван стилских фигура…).

Али, много је значајнија ”иреална позадина” која може да има више КОНОТАТИВНИХ СЛОЈЕВА, зависно од:

референтног оквира субјеката комуницирања (пошиљаоца и примаоца естетске поруке) и

семиотичких система, тзв. ’ЈЕЗИК ПРЕЗЕНТАЦИОНИХ СИМБОЛА’ (комбиновање претходних сема), којима се естетске поруке организују.

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

БУДУЋИ ДА СЕ ЕНКОДРИРАЈУ И ДЕКОДИРАЈУ НА ЕМОЦИОНАЛНО-АФЕКТИВНОМ ПЛАНУ ЧОВЕКОВОГ ОДНОСА ПРЕМА СТВАРНОСТИ, ЊИХОВО ЗНАЧЕЊЕ СЕ НЕ ПОИМА, ВЕЋ ДОЖИВЉАВА.

УТОЛИКО СУ И ИНФОРМАЦИЈА/ИНФОРМАЦИЈЕ И ВРЕДНОСНИ СЛОЈЕВИ КОЈЕ САДРЖИ ЕСТЕТСКА ПОРУКА ПОСЛЕДИЦА УВЕК НАКНАДНЕ КОГНИТИВНЕ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ДОЖИВЉЕНОГ ЗНАЧЕЊА ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ . Пример: В.Б.С

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Естетске поруке, и у процесу обликовања и у процесу декодирања, јесу поруке отворених и неизоморфних значења:

зП = зП+ или

Зп = зП-

У том смислу може се рећи да естестска порука (сонет, приповетка, слика, скулптура, музичко дело, архитектонско дело, позоришна представа, филм…) може да има неограничени број значења – онолико значења колико има реципијената: читалаца, слушалацa, гледалаца. Плус једно – оно које му придаје (или не придаје) сам аутор(и):

зП → зП х n

ЕСТЕТСКЕ ПОРУКЕ

Мноштво могућих значења не укида значење естетске поруке. Напротив, оно је увек пуније и, углавном, неизрециво, јер лепота припада битку (због чега је естетика филозофска, а не научна дисциплина) и потребно нам је, како би рекао Ниче, да нас истина (фактицитет) не би убила.

Сваки покушај да се неко од тих значења фиксира као једино исправно водило је уметничко стваралаштво на странпутицу (соцреализам-ждановизам).

Фиксирање значења естетске поруке представља њену негацију и, комуниколошки гледано, превођење у прагматску поруку.

ПИТАЊА

ЈЕЗИК ДИСКУРЗИВНИХ И ’ЈЕЗИК’ПРЕЗЕНТАЦИОНИХ СИМБОЛА

КОМУНИКОЛОГИЈА

11. ТЕМА

ВРСТЕ ПОРУКА И СИМБОЛСКИ СИСТЕМИ

Основна подела порука у комуницирању на ПРАГМАТСКЕ и ЕСТЕТСКЕ изведена је на основу СТЕПЕНА ИЗМОРФИЧНОСТИ ЊИХОВОГ ЗНАЧЕЊА ЗА СУБЈЕКТЕ КОМУНИЦИРАЊА.

Степен изоморфичности ДИРЕКТНА ЈЕ ПОСЛЕДИЦА СИМБОЛСКИХ СИСТЕМА КОЈИМА СЕ ПОРУКЕ ОРГАНИЗУЈУ.

Имајући у виду овакву, првенствено комуниколошку, класификацију порука, сви симболски системи, који су до сада класификовани по различитим критеријумима, могу се агрегирати у две велике групе, зависно од њихових семантичких потенцијала:

ЈЕЗИК ДИСКУРЗИВНИХ СИМБОЛА и

’ЈЕЗИК’ ПРЕЗЕНТАЦИОНИХ СИМБОЛА.

КРИТЕРИЈУМИ РАЗЛИКОВАЊА

Језике дискурзивних и презентационих симбола препознајемо на основу:

ОСОБИНА ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

КАРЕКТЕРИСТИКА КОДОВА

РАЗЛИКА У МОГУЋНОСТИ КОМБИНОВАЊА ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

РАЗЛИКА У МОГУЋНОСТИ МЕЂУСОБНОГ ОБЈАШЊАВАЊА

РАЗЛИКА У ИСКАЗИВАЊУ ЗНАЧЕЊА

ОСОБИНЕ ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

У језику дискурзивних симбола: висок степен ПЕРТИНЕНТНОСТИ ОЗНАКЕ И ОЗНАЧЕНОГ, на основу СЕМАНТИЧКОГ ПРАВИЛА, има за последицу РЕЛЕТИВНО ФИКСИРАНО ЗНАЧЕЊСКО ПОЉЕ ЗНАКА.

У ’језику’ презентационих симбола: ОЗНАКА И ОЗНАЧЕНО МЕЂУСОБНО СЕ ’ПРОИЗВОДЕ’ У ПРОЦЕСУ СЕМИОЗЕ, где свесни субјект различито интерпретира знак (сему), чије је значењско поље НЕОИВИЧЕНО СЕМАНТИЧКИМ ПРАВИЛОМ.

КАРАКТЕРИСТИКЕ КОДОВА

У језику дискурзивних симбола: кодови су ОПШТЕПРИХВАЋЕНИ и ОПШТЕПОЗНАТИ субјекатима комуницирања, јер имају ВИСОК СТЕПЕН АРБИТРАРНОСТИ.

У ’језику’ презентационих симбола: кодови се могу успостављати током организације (естетске) поруке, краткотрајни су, елитистички и имају врло ниску (или је уопште немају) АРБИТРАРНОСТ.

МОГУЋНОСТИ КОМБИНОВАЊА ОСНОВНИХ ЈЕДИНИЦА ЗНАЧЕЊА

У језику дискурзивних симбола: поруке се обликују на ПРИНЦИПУ ДИСКУРЗИВНОСТИ – ЛИНЕАРНОСТ и ЛОГИЧНОСТ у саопштавању, на основу синтактичких правила ФОРМАЦИЈЕ и ТРАНСФОРМАЦИЈЕ.

У ’језику’ презентационих симбола: већина порука (естетске) НЕ ПОДЛЕЖЕ ЗАКОНУ ДИСКУРЗИВНОСТИ, линеарност и логичност замењују се ИСТОВРЕМЕНОШЋУ и СИНЕРГИЈОМ, у којој синтактичка правила имају, с аспекта могућности комбиновања основних јединица значења (сема), веома мали утицај на обликовање порука.

МОГУЋНОСТИ МЕЂУСОБНОГ ОБЈАШЊАВАЊА

У језику дискурзивних симбола: основне јединице значења могу се објашњавати/дефинисати једна другом – ПРИНЦИП ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ (А је Б, речници…).

У ’језику’ презентационих симбола: основне јединице значења су готово ПОТПУНО АУТОНОМНЕ, принцип еквиваленције не може се применити (боја, облик, тон… не могу се дефинисати другом бојом, обликом, тоном…), а недискурзивне јединице значења (семе) могу се објашњавати само језиком дискурзивних симбола.

МОГУЋНОСТИ ИСКАЗИВАЊА ЗНАЧЕЊА

У језику дискурзивних симбола: поруке имају увек ДЕНОТАТИВНО ЗНАЧЕЊЕ, са већом или мањом МОГУЋНОШЋУ КОНОТАЦИЈЕ, што имплицира висок степен њихове МОНОСЕМИЧНОСТИ.

У ’језику’ презентационих симбола: поруке не морају да денотирају било какво значење (могућа је само сепаратна денотативност појединачних јединица значења/сема), значење поруке се изводи из доживљавања њихове симболичке структуре и, евентуалне, накнадне ителектуалне реконструкције, што имплицира висок степен ПОЛИСЕМИЧНОСТИ на овакав начин организованих порука (естетске поруке – поруке ’отворених’ значења).

ПИТАЊА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ

- ПРОБЛЕМИ ТУМАЧЕЊА -

КОМУНИКОЛОГИЈА

12. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

ИНДИВИДУАЛНА ДЕТЕРМИНИСАНОСТ ЗНАЧЕЊА ПОРУКЕ

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ

КОМУНИКАБИЛНОСТ ПОРУКЕ

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКЕ

ПОРУКА

СИМБОЛСКИ, ЦИЉНО И ВРЕДНОСНО ОРГАНИЗОВАНА ИНФОРМАЦИЈА КОЈА СЕ РАЗМЕЊУЈЕ МЕЂУ ЉУДИМА У ОДРЕЂЕНОМ ПСИХОСОЦИЈАЛНОМ КОНТЕКСТУ

СТРУКТУРА ПОРУКЕ: ИНФОРМАЦИОНО ЈЕЗГРО, РЕДУНДАНСИЈА, ВРЕДНОСНИ И ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНИ СЛОЈЕВИ

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ ИЗВИРЕ ИЗ СВАКОГ ЊЕНОГ СТРУКТУРАЛНОГ ЕЛЕМЕНТА, АЛИ ЈЕ УВЕК ДРУГАЧИЈЕ И ЗАВИСИ ОД ИНДИВИДУАЛНИХ КАРЕКТЕРИСТИКА СУБЈЕКАТА КОМУНИЦИРАЊА И СОЦИЈАЛНОГ КОНТЕКСТА У КОМЕ СЕ ПОРУКЕ, ЕНКОДИРАЊЕМ И ДЕКОДИРАЊЕМ, РАЗМЕЊУЈУ – КОМУНИЦИРАЈУ.

Јунг “Свака реч (читај: порука – М.М.) има за сваку особу нешто другачије значење…”

ИНДИВИДУАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗАНЧЕЊЕ ПОРУКЕ

Индивидуалне карактеристике појединца одређене су његовим:

БИОЛОШКО-ФИЗИОЛОШКИМ И МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКИМ ПРЕДИСПОЗИЦИЈАМА и

РЕФЕРЕНТНИМ ОКВИРОМ.

ИНДИВИДУАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗАНЧЕЊЕ ПОРУКЕ

БИОЛОШКО-ФИЗИОЛОШКЕ И МЕНТАЛНО-ПСИХИЧКЕ ПРЕДИСПОЗИЦИЈЕ (генетско наслеђе):

способности чулне перцепције (музички слух, визуелна сензибилност, различите врсте хендикепа…),

психомоторичке способности (брзина и вештина употребе различитих средстава у, рецимо, писаном комуницирању – СМС поруке),

физиолошке карактеристике (прозодија…),

тип личности (сангвиник, колерик, флегматик, меланхоник),

ирационални аспекти личности (страх, стрепња, инат…),

…

ИНДИВИДУАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ЗАНЧЕЊЕ ПОРУКЕ

РЕФЕРЕНТНИ ОКВИР је сплет, у ментално-психичкој структури човека, импрегнираних детерминизама, који настају у процесу социјализације, непрестано делујући на појединца, као последица његове:

социјалне одређености (категорије и агрегати) и припадности различитим друштвеним групама (примарним, секундарним и терцијалним) →

материјалног положаја →

образовања (знање, вредносни систем, усвојени културни обрасци) →

подложности већем или мањем утицају различитих облика друштвене свести (традиција, обичаји, морал, религија, наука, филозофија, идеологија).

СОЦИЈАЛНИ КОНТЕКСТ И ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ

Значење порука зависи од социјалног амбијента у којима настају и резмењују се – комуницирају међу људима:

јавна (први сектор: политички, други сектор: привредни, трећи сектор: цивилни/грађански) – приватна сфера,

функционално орагнизована област друштвеног живота у јавној сфери (политичко, пословно, педагошко… комуницирање),

облик комуникационе праксе одређен бројем субјеката комуницирања,

експресивне могућности медија којима се (не)посредује порука.

КОМУНИКАБИЛНОСТ ПОРУКЕ

COMMUNICATION и ABILITY

КОМУНИКАБИЛНОСТ ≠ само РАЗУМЉИВОСТ

КОМУНИКАБИЛНОСТ ≠ само КОМУНИКАТИВНОСТ

КОМУНИКАБИЛНА ЈЕ ОНА ПОРУКА КОЈА ПОСТИЖЕ ВИСОК СТЕПЕН ИЗМОРФИЗМА ЗНАЧЕЊА КОД СУБЈЕКАТА КОМУНИЦИРАЊА, а степен комуникабилности је одређен:

- индивидуалним карактеристикама субјеката комуницирања,

- социјалним контекстом у коме настаје и бива комуницирана, тј.

- СИМБОЛСКОМ СИГНИФИКАНТНОШЋУ (Мид) ПОРУКА, КОЈА НАСТАЈЕ НА РЕЛАЦИЈИ ПОШИЉАЛАЦ - ПРИМАЛАЦ

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Имајући у виду индивидуалне карактеристике субјеката комуницирања и социјални контекст у коме се поруке размењују, могу се препознати три теоријска приступа у погледу комуникабилности (високог степена измотфичности значења) порука:

значење поруке првенствено зависи од ПОШИЉАОЦА и његове идивидуалне и социјалне одређенеости

значење поруке првенствено зависи од ПРИМАОЦА и његове идивидуалне и социјалне одређенеости

Значење поруке зависи од: ПОШИЉАОЦА, САМЕ ПОРУКЕ и ПРИМАОЦА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ ПРВЕНСТВЕНО ЗАВИСИ ОД ПОШИЉАОЦА:

превазиђен приступ, посебно када је реч о естетским порукама (‘шта је песник хтео да каже’ имајући у виду његову индивидуалну и социјалну одређеност).

У комуникологији резултирао погрешним дефиницијама комуницирања као РАЗМЕНИ ЗНАЧЕЊА међу субјектима комуницирања (Лангер: ‘значење је у људима, а не у речима’, тј. порукама).

Н-О теорија

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКА ЗАВИСИ ПРВЕНСТВЕНО ОД ПРИМАОЦА:

Ролан Барт ‘Смрт аутора’: “Једино читалац може бити извор значења, јер текст (порука) постаје смислен тек кроз чин конзумирања. Ефекат овог запањујућег преокрета био је опонумоћење читаоца. Пошто више није имао досадни задатак да нагађа шта је Шекспир имао на уму када је писао Хамлета (задатак ионако немогућ), читалац је добио слободу да креира своја властита значења, да отвара, пре неголи затвара, значење текста. Уместо тога, почело је да се сматра да било који, па чак и најједноличнији реалистички текст има скроман плуралитет значења. Текстови су полисемични, имају читав низ различитих значења која активни посматрач може да открива. Тако се читање, од пасивног упијања штива наметнутог значења, претвара у активно истраживање недетерминисаности текста.”

У естетици и данас један од најзначајнијих приступа декодирању зумачењу уметничких дела.

У комуникологији РЕЦЕПЦИЈСКИ МОДЕЛ КОМУНИЦИРАЊА: прималац поруке је КОНСТРУКТОР ЊЕНОГ ЗНАЧЕЊА.

ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ И СУБЈЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

Умберто Еко: ЗНАЧЕЊЕ ПОРУКЕ ЗАВИСИ ОД:

ПОШИЉАОЦА (intentio auctoris – значење које пошиљиљац, у рационалном и/или емоционално-афективном енкодирању, уграђује у поруку),

ПОРУКЕ (intentio operis – симболски одређене границе значења: денотативно и могућа конотативна значења),

ПРИМАОЦА (intentio lectoris – значење које прилалац, у рационалном и/или емоционално-афективном декодирању, налази у поруци).

ИДЕАЛТИПСКИ ПРИСТУП, јер се процес семиозе дешава врло брзо, понекад (у случају прагматских порука) и ‘тренутно’, који, међутим, у хеременеутичком моделу показује сложеност тог процеса и спречава поједностављену теоријску интерпретацију комуникационих чинова.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Прагматски захтев у масовном комуницирању у погледу информативности и комуникабилности поруке јесте да она буде:

ИСТИНИТА,

ОБЈЕКТИВНА,

АКТУЕЛНА и

ПРАВОВРЕМЕНА,

што у великој мери, али не и у потпуности (посебно код прагматских порука) зависи од ПОШИЉАОЦА (професионалних комуникатора), будући да они аспекти стварности који се посредују медијским садржајима нису, просторно и временски, у досегу ПРИМАЛАЦА (масовне публике)

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Три теоријско-практичне концептуализације поруке:

ПОРУКА КАО ‘ОГЛЕДАЛО СТВАРНОСТИ’

ПОРУКА КАО ИНТЕРПРЕТАЦИЈА СТВАРНОСТИ

ПОРУКА КАО ПРОИЗВОДЊА СТВАРНОСТИ

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Концепција поруке као ’ОГЛЕДАЛА СТВАРНОСТИ’ журналистички се операционализује кроз правило о одговорима на пет питања (ко, где, шта, када и како). Порука структуирана по овом правилу, сведена на тражене одговоре, у потпуности пресликава догађај, без вредносних талога у њој. Будући да је у њима сажета истина, она је и објективна, јер нема објективности мимо истинитости.

ПОРУКЕ СЕ ОРГАНИЗИЈУ КАО АНАЛОШКО-ДЕСКРИПТИВНЕ СИМБОЛСКЕ СТРУКТУРЕ.

У овом прилазу пренебрегава се, и то је његова највећа слабост, чињеница да поруке у масовном комуницирању не егзистирају самостално, већ у сложенијим садржајним целинама у којима им је, независно од веристичке сажетости, могуће контекстом или селекцијом извитоперити значење.

СЕЛЕКЦИЈА ОДРЕЂЕНОГ АСПЕКТА СТВАРНОСТИ и РЕДУКЦИЈА СЛОЖЕНЕ СТВАРНОСТИ.

Овако обликоване поруке јесу ИМПЛИЦИТНО-ИНТЕНЦИОНАЛНЕ.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Медији масовног комуницирања треба да посредују поруке које не само ’огледају’ делове стварности, него је у мери могућег и објашњавају – сматрају заговорници концепције поруке као ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ СТВАРНОСТИ.

Поменути аксиом пет питања - пет одговора допуњуј се и шестим питањем/одговором: зашто.

Тек у шестом одговору налази се најважнија информативна чињеница без које би језгро поруке било редуковано, а тиме и њена информативност.

Ако је истина у одговорима на првих пет питања, објективност се налази у одговору на питање: зашто. Уколико овог одговора нема и сама истина, која је фрагментарна и социјално детерминисана, губи своју информативну вредност.

ПОРУКЕ СЕ ОРГАНИЗУЈУ КАО ИНТЕРПРЕТАТИВНО-ВРЕДНОСНЕ СИМБОЛСКЕ СТРУКТУРЕ.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

Овим аргументима, најшире прихваћеним међу професионалним комуникаторима, нема се, на први поглед, шта замерити. Чињеница је да су поруке обликоване као ’огледало’ стварности окренуте само појединим аспектима стварности, при чијем се посредовању занемарују социјални контекст и дубински узроци догађаја или појаве.

Примена овог концепта у пракси, међутим, врло често се претвара у соспствену супротност, јер поруке ”нису производ слободних појединаца, већ производ професионалаца, са професионалним критеријумима и професионалном идеологијом, који раде у сложеним масмедијским организацијама, подвргнути одређеним економским, политичким, културним и другим притисцима да би се одржали у послу којим се баве”.

Одговор на питање: зашто, идеолошком ширином у много случајева потискује вредност претходних пет одговора, па се информативност поруке губи у њеној персуазивности.

Утом случају оне више нису имплицитно, већ ЕКСПЛИЦИТНО-ИНТЕНЦИОНАЛНЕ.

ИСТИНИТОСТ, ОБЈЕКТИВНОСТ И ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ ПОРУКА У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ

До краја изведен, овај приступ изражава се у концепту поруке као ПРОИЗВОДЊЕ СТВАРНОСТИ.

Његови заговорници не баве се проблемима истинитости и објективности поруке у апсолутном, него у вредносном смислу, очекујући да оне садрже више од ’обичне’ информације. Циљ је обликовање, а не огледање или објашњавање стварности.

Филозофске основе (марксизам и функционализам)

Концептуализација поруке као дефиниције стварности нас упућује на теоријско одређење пропаганде, јер ”пропаганда је у најширем смислу техника утицаја на људско деловање манипулацијом представа” (Харолд Ласвел).

ОРГАНИЗУЈУ СЕ КАО ВРЕДНОСНО-ПЕРСУАЗИВНЕ СИМБОЛСКЕ СТРУКТУРЕ.

Увек су ЕКСПЛИЦИТНО-ИНТЕНЦИОНАЛНЕ.

ПИТАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ И ДРУШТВО

КОМУНИКОЛОГИЈА

13. ТЕМА

САДРЖАЈ ПРЕДАВАЊА

КОМУНИЦИРАЊЕ У ДРУШТВЕНОЈ СТРУКТУРИ

ДРУШТВО – ОКВИР ЉУДСКОГ КОМУНИЦИРАЊА

СОЦИОЦЕНТРИЧАН И МЕДИЈАЦЕНТРИЧАН ПРИСТУП МЕЂУЗАВИСНОСТИ ДРУШТВЕНОГ И МЕДИЈСКОГ РАЗВОЈА

КОМУНИЦИРЊЕ У ДРУШТВЕНОЈ СТРУКТУРИ

Најважнија одлика човека, генеричка суштина људске, у односу на све остале врсте је – СВЕСНОСТ

Она се испољава кроз:

присвајање (цивилизовање, култивисање) природе – РАД (homo faber),

људске интеракције – КОМУНИЦИРАЊЕ (homo symbolicum, homo communicens).

Друштво у свим организационим облицима:

од најелементарнијих (примарне групе) до најсложенијих (државне и међудржавне заједнице – ЕУ),

од најпримитивнијих (хорда и племе) до најмодернијих (информационо друштво),

настаје у комуникационој пракси, унутар које се остварује и биолошка и производна репродукција људске врсте.

Друштво се развијало кроз развијање комуницирања, тј. различитих облика комуникационе праксе, а суштинске промене у напретку људског комуницирања метафорички се називају комуникационе револуције.

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Синтагма комуникациона револуција колоквијално означава неку суштинску промену у човековом, дакле друштвеном комуницирању, која је најчешће наступала са појавом/открићем суштински нових медија у односу на претходне током људске историје:

комуникациона револуција: НАСТАЈАЊЕ ЉУДСКОГ ГОВОРА

комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ПИСМА (пре више од 5 миленијума: најстарије пронађено писмо, којим су на глиненим плочицама од 3200. године пре нове ере писали Сумери)

комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ШТАМПЕ (Јохан Гутенберг, средина 15. века)

комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ ЕЛЕКТРОНСКИХ МЕДИЈА (почетак 20. век)

Комуникациона револуција: ОТКРИЋЕ И РАЗВОЈ КОМПЈУТЕРСКЕ МРЕЖЕ – ИНТЕРНЕТА (крај 20. века)

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Говор (усмени) и, као примарни медиј за саопштавање садржаја свести, одвојио homo sapiens-a од примата, и чопор преобразио у хорду, најстарији облик социјетета, а затим и племе.

Родовска заједница остваривала се кроз усмено интерперсонално и комуницирање у већим друштвеним групама.

Предисторија људске врсте.

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Без открића писма не би могла настати приватна својина, па тиме ни прво класно друштво у историји – робовласничко друштво.

Писмо је зачето на прелазу између родовске заједнице и робовласничког друштва, паралелно са појавом приватне својине и изградњом првих већих насеља, у намери да се обележи оно што је приватно и не припада заједници. ”То је прво значење глинених плочица најраније нађених у Месопотамији, у Ереху и Џамат Насру... Људи су морали водити роваш и на њему зарезивати стоку и овцу, посуде с маслацем и мјерице жита; слика овце или кравља глава, клас жита или риба иза које би стајале утиснута једна кружница или више њих, и ето вам тачног обавјештења које требате – толико оваца, стоке, толико жита”.

Трговина робовима и пољоприведним производима

РЕКОНСТРУИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Манускрипт, књига (пре)пис(ив)ана руком,на пергаменту и папиру, основа је класних друштвених односа у феудализму.

Књиге су писане су и преписиване за друштвену елиту, која је у манускрипту чувала тајну своје друштвене моћи.

Вековима су књиге биле привилегија световних владара и црквених првосвештеника, племства, као и танког слоја интелигенције међу малобројним професорима и студентима, такође малобројних теолошких школа и универзитета средњег века.

Рукописна књига била је медиј интерперсоналног и групног комуницирања па, према томе, више средство за чување знања, мисли и идеја, него за њихово саопштавање и комуницирање.

Еко: ’Име руже’

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Откриће штампе половином 15. века представља један од историјских услова за настанак и развој капитализма:

реформација,

просветитетељство у науци и филозофији,

формирање јавне сфере (литерарна и грађанска јавност),

настајање савремене школа,

национална самосвест и конституисање модерних нација,

парламентарна демократија,

бржи проток капитала (роба, услуге, новац)…

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

Електронски медији (радио и телевизија), сателитски пренос сигнала, релативизују национално-државне границе и од света стварају (Меклуан) ГЛОБАЛНО СЕЛО

Последице:

масовна култура,

глобализација,

КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ.

КОМУНИКАЦИОНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И РАЗВОЈ ДРУШТВА

КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА – ИНТЕРНЕТ

Стварне и виртуелне заједнице људи

Обриси ИНФОРМАЦИОНОГ ДРУШТВА

СХВАТАЊА АЛВИНА ТОФЛЕРА

”Трећи талас” и ”Шок будућности”

Друштво се развијало у три цивилизацијска таласа:

Први талас (аграрно друштво: власништво над земљом, сила као главни фактор друштвене интеграције, усмено и писано комуницирање),

Други талас (индустријско друштво, коришћење необновљивих сировина – угаљ, нафта, гас, индустријализација, урбанизација, модернизација, медији масовног комуницирања),

Трећи талас (савременост, информационо друштво, ИНФО-СФЕРА сервисира техно-сферу и социо-сферу, ’размасовљење масмедија’ кроз индивидуалну употребу нових медија).

СХВАТАЊА

МАРШАЛА МЕКЛУАНА

”Познавање општила – човекових продужетака” и ”Гутенбергова галаксија: цивилизација књиге”:

Трибални/орални период (усмена култура),

Цивилзација писма (линеарна логичност фонетског писма, после открића штампе, омогућила серисјку индустријску производњу – исти принцип: корак по корак, национализам, бирократску систематичност и модерну државу),

Епоха електронских медија – СВЕТ КАО ГЛОБАЛНО СЕЛО.

СХВАТАЊА РЕЖИСА ДЕБРЕА

”Увод у медиологију”

Етапама у развоју цивилизације омеђене су постојањем различитих културних сфера у друштву:

ЛОГО СФЕРА (и поред постојања писма, говор, тј. усмено комуницирање окосница културе – религија, обичаји, традиција, усмена књижевност)

ГРАФО СФЕРА (откриће штампе, која детерминише културни и друштвени развој)

ВИДЕО СФЕРА (култура покретне слике са интегрисаним тоном)

УКАЗАО НА ДВА АСПЕКТА УЛОГЕ МЕДИЈА У ДРУШТВУ:

Комуникациони (преношење информација на релацији ОВДЕ и ДРУГДЕ)

Трансмисиони (преношење ингормација кроз време – претпоставка континуитета у очувању културних вредности и одређеног типа цивилизације)

СОЦИОЦЕНТРИЧНОСТ И МЕДИЈАЦЕНТРИЧНОСТ

Зависно од тога којој се од две манифестације човекове генеричке суштине – свесности (РАД и КОМУНИЦИРАЊЕ) даје предност, упостављена су два приступа проблему међусобне условљености друштвеног развоја и комуникационе праксе човека:

СОЦИОЦЕНТРИЧНИ и

МЕДИЈАЦЕНТРИЧНИ.

СОЦИОЦЕНТРИЧНОСТ

Етаблиране друштвене науке (социологија, економија, политикологија…) узроке друштвеним променама налазе у материјалним и економским факторима, а комуникациона пракса је само последица или тек један од мање важних покретача друштвених промена.

Марксистички приступ: производне снаге и производни односи покретачи друштвених промена, база - надградња (да ли су, данас, масмедији део производних снага?).

Културолошки приступ: друштвени хабитус одређеног типа, који се изражава и кроз одређени тип културе, не стварају само медији, него он проистиче подједнако из света рада, материјалне репродукције, и установа духовног стваралаштва (школа, црква, уметност… ).

МЕДИЈАЦЕНТРИЧНОСТ

Заступници ове школе мишљења одлучујућу улогу у развоју друштва дају променама у комуникационој пракси човека.

Ту праксу су, најпре мењали посредници у комуницирању (комуникационе револуције); од писма до Интеренета.

Меквејл: Медијацентричне теорије виде медије као покретаче друштвених промена.

Индивидуални и друштвени живот данас је реплика на медијске садржаје.

И СОЦИОЦЕНТРИЧНОСТ И МЕДИЈАЦЕНТРИЧНОСТ

Као и у случају истраживања многих других проблема, и овде се истина, вероватно, налази између овако манихејски супротстављених становишта.

Медији су истовремено ДРУШТВЕНИ ПРОИЗВОД и ПРОИЗВОЂАЧ ДРУШТВЕНИХ ПРОМЕНА. У којој мери ће бити једно или друго зависи од разуђеног склопа социјално-историјских услова.

Извесно је да савремено појмљена социоцентричност, која се заснива на савременим социјално-историјским околностима, нужно подразумева и медијацентричан приступ разумевању друштва.

Посебно ако се имају у виду савремене друштвене промене, изазване променама у медијској сфери.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Изражавају се кроз неколико процеса који, на основама нових научно-технолошких открића, глобалних економских и политичких промена, радикално мењају претходну друштвену праксу, имају револуционарни значај и у својој целини могу се назвати информационом револуцијом:

ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КОМУНИЦИРАЊА,

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КОМУНИЦИРАЊА,

ПРОЛИФЕРАЦИЈА МЕДИЈСКИХ КАНАЛА,

КОНВЕРГЕНЦИЈА МЕДИЈСКИХ ТЕХНОЛОГИЈА,

’КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ’ У МАСОВНОМ КОМУНИЦИРАЊУ,

ПОЈАВА ОБРИСА ИНФОРМАЦИОНОГ ДРУШТВА.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Први од њих јесте процес интернационализације комуницирања.

Када је 10. јула 1962. године у орбиту лансиран први комуникациони сателит Telestar I и када су елипсастим сателитским сигналима релативизоване национално-државне границе у емитовању и пријему радио и телевизијских програма, започет је процес интернационализације масовног комуницирања, који је, усавршавањем телекомуникационе, сателитске и информатичке технологије, у крајњем резултирао масовним комуницирањем као глобалним феноменом.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Глобализација масовног комуницрања манифестује се на три начина: кроз глобално емитовање и пријем програма; затим, глобализацију власништва и, најзад, кроз глобалну дистрибуцију медијских садржаја-производа.

У првом случају реч је о комбиновању класичне телекомуникационе, сателитске и информатичке технологије које омогућава да електронски сигнал са утиснутим аудио-визуелним порукама буде примљен безмало на свакој тачки на планети.

Како медијско тржиште више није само једна земља или група земаља, него цео свет, све је присутнија глобализација власништва над комуникационим центрима (професионални комуникатори, програми, одашиљачко-трансмисиона инфраструктура) која се грана у два смера: први, власник или група власника обједињује комуникационе центре на неколико континената и, други, у структури власништва глобално значајног комуникационог центра учествују деоничари са свих континената.

Најзад, конкретан медијски садржај, од вести до телевизијске серије, производи се за глобално тржиште, реципијенте на целом земљином шару, а не за припадника ове или оне државе, нације, културе, што претпоставља сасвим други телеолошки приступ медијској продукцији.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Паралелно са глобализацијом тече процес пролиферације односно умножавања медијских канала.

Истовремено са сателитским пробијањем национално-државних граница дешава се безмало експлозија различитих, понајпре приватних канала, тако да су реципијенти, уз иначе богату понуду штампаних медија, у могућности да се опредељују за овај или онај домаћи или страни програм из заиста широког спектра понуде. Само преко Eutelsat hot bird-a, сателита који је 1994. године лансирала Европска организација за сателитску телекомуникацију и који покрива подручје од Португалије до Русије и од Исланда до Северне Африке, Турске и Блиског Истока, Eвропљани могу да гледају 159 телевизијских програма и слушају више стотина радио-станица. Уз националну понуду у јавном и комерцијалном сектору могућности избора су заиста велике.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Експлозивно умножавање медијских канала увелико је омогућено конвергирањем постојећих медијских технологија – телекомуникације, сателит, рачунар – које потврђује Меклуанову тврдњу: ”Једно ново општило никада није додатак неком старом, нити пак оставља старо општило на миру. Оно никада не престаје да тлачи стара општила, све док за њих не пронађе нове облике и положаје”.

Најновија потврда овакве конвергенције је формирање заједничке фирме MS-NBC за производњу телевизијског програма намењеног дистрибуцији посредством Internet-а, од стране највећег светског произвођача компјутерских програма Microsoft -а и једне од три највеће телевизијске мреже у САД – NBC.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Глобализација масовног комуницирања, експлозивно умножавање медијских канала и конвергенција медијске технологије резултирали су ’коперниканским обртом’ у масовном комуницирању.

Овом метафором означава се суштинска промена у рецепцији масмедијски посредованих садржаја у којој се тежиште са јединице емитованог, карактеристично за масовно комуницирање унутар национално-државних граница, помера на јединицу примљеног, у масовном комуницирању као глобалном феномену. Рецепцијски пакет масмедијских садржаја више није искључива функција комуникационог центра, већ израз опредељења усамљеног појединца са даљинским управљачем у руци.

САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У МЕДИЈСКОЈ СФЕРИ

Нови медиј (КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА) и нови облик комуникационе праксе (ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ)

ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО као ПОСТМОДЕРНО (ПОСТИНДУСТРИЈСКО И ПОСТКАПИТАЛИСТИЧКО ДРУШТВО)

ПИТАЊА

ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ КОМУНИЦИРАЊА

КОМУНИКОЛОГИЈА