Настанак
Највреднији и најстарији ћирилични спис Јужних Словена - Мирослављево јеванђеље - настао је у последњој четвртини 12. века. Писање списа наручио је хумски кнез Мирослав, брат Стефана Немање. Сва позната јеванђеља имају исти текст - препис сведочења четири апостола о животу Исуса Христа. У Мирослављевом јеванђељу убачена је као новина само једна реч, али се не зна по чијем је налогу то урађено. То је стара српска реч "адије", која се преводи као "одмах". У свим познатим јеванђељима, у опису страдања Исуса Христа на крсту, пише да је крв потекла, а у Мирослављевом јеванђељу додаје се реч "адије", па у данашњем преводу добијамо шире објашњење - крв је одмах потекла. Тешко је проценити да ли ова проширена реченица крије неку тајну или можда носи одређену поруку.
Вредност Мирослављевог јеванђеља лежи у начину на који су исписана слова текста и урађени иницијали и цртежи унутар текста. Српска академија наука у 1950, у оквиру посебних издања, објавила студију Лазара Мирковића и којој , између осталог, пише: "Мирослављево еванђеље је необичан споменик. На његовим странама исписан је српскословенски текст, преведен са грчког из једног рукописа Свете Софије у Цариграду. На челу рукописа насликао је минијатор византијску вињету, а даље у целом рукопису, поред колумни српскословенских текстова, унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом и своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текстова у иницијал. Ове минијатуре не одговарају својим стилом језику оригинала и тексту овог рукописа, као ни укусу народа у ком су израђене, и ова уметност у минијатурама није даље много подржавана код Срба."
У време када је настало Мирослављево јеванђеље српски земљама су владала три брата: Стефан, Мирослав и Страцимир. Колико су били моћни говори податак да је Фридрих Барбароса, које је водио крсташе у поход на Свету земљу, боравио је 1189. на двору Стефана Немање у Нишу. Тада је договорено да се Мирослављев син Тољен ожени ћерком Бертхолда IV од Андекса. Наредне године, Фридрих Барбароса се удавио у реци, па ова свадба није реализована. А колико је био моћан Мирослав говори једно писмо папе Александра III из 1181. године. Папа је ускратио благослов Мирославу зато што није вратио новац неименованом надбискупу. У писму папа препоручује Мирославу да не дира, што би се могло превести и као - не напада, католичку цркву и црквене особе.
Из ових неколико података може се закључити колико си били снага и утицај кнеза Мирослава, па је било логично да наручи израду богато осликаног јеванђеља. Утицај Запада и изради Јеванђеља може се приписати само преписивачу и илустратору, али не и Мирославу, јер он је био први српски племић који је имао ћирилични печат, што значи да се определио за источну варијанту хришћанства. У то време, печат Стефана Немање био је исписан грчким писмом, које је било званично писмо Византијског царства.
Фридрих Барбароса
Преписивачи
Ко су људи који су исписивали и осликавали Мирослављево јеванђеље?
На маргинама и на крају текста остало је неколико записа према којима се може закључити да је преписивач једног мањег дела текста био дијак Григорије, Мирослављев писар. Тај Глигоријев запис, као сведочанство о делу ауторства у изради Јеванђеља, преписовао је у Хиландару владика кијевски Порфирије Успенски и донео га 1846. у Санкт Петербург, па су тек тада до њега дошли и српски научници. У тим кратким Глигоријевим белешкама пише: "ја грешни дијак Глигорије, недостојан да се назовем дијаком, заставих златом ово јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину. А мене, господине, не заборави грешнога, већ ме сачувај себи, да ми није жио, господине, што сам радио теби, кнезу свом господину, ако ме не чуваш грешнога". У наредном реду пише "Варсамелеон", па све наставља Глигоријев текст о томе шта је он исписао. Дуго се мислио да је Версамелеон име човека које је осликао спис, али то је грчка кованица и преводи се као - балсамовано уље.
Григоријев запис данас има изузетну важност. Хрватски научници, након оснивања Републике Хрватске, покушали су да докажу да је Мирослављево јеванђеље најстарији хрватски спис исписан на - хрватској латиници. Један од научника је тврдио како је Јеванђеље наручио "неки други Мирослав", а не кнез хумски. Та теорија пада у воду када се прочита запис писара с двора хумског кнеза, који децидирано каже ко је наручио израду Јеванђеља.
Начин на који су исписивана ћирилична слова и посебно начин осликавања показују да је илустратор очигледно био под јаким католичким утицајем, а могуће је да га је Мирослав довео из неке од западноевропских земаља, дакле - да је био свестан кога и зашто доводи на свој двор. Изнад главе Јована Крститеља уписано је име свеца онако како се изговара у Француској - Жван Батист, што говори да је илустратор можда био Француз. Али те две речи - Жван Батист - исписане су ћириличним писмом.
Време и начин настанка
Једна од богато илустрованих иницијала из Мирослављевог јеванђеља
Црква Светог Петра у Бијелом пољу
Стефан Немања
Везено Мирослављево јеванђеље
Иако је текст Мирослављевог јеванђеља, осим једне речи - адије, идентичан оригиналу, разликује се од свих познатих јеванђеља по распореду читања. Љубомир Стојановић је, шест година пре него што је спис изнесен из Хиландара, боравио у манастиру и преписао готово цело Јеванђеље, иако су му све време сметали бугарски монаси, који су тада у српском манастиру били у већини. По лепоти слова и илустрација Стојановић је стари спис упоредио с Никољским, Маријинским, Зографским, Асемановим и Остромировим јеванђељима, али се по распореду читања, које се разликују од осталих - како је Стојановић записао, "за преко двадесет недеља осим суботе и недеље где се већином сви слажу" - не може поредити ни с једним досад доступним јеванђељем.
Цео рукопис и илустрације Јеванђеља урађени су у Цркви Светог Петра у долини Лима, код Бијелог поља. Још док је црква грађена, у њој су Григорије и непознати илустратор темељно преписивали и осликавали текст Јеванђеља. Не постоје подаци о томе када је та црква завршена, као што нема података о томе колико је Јеванђеље било у употреби у Цркви Светог Петра и када је пребачено у Хиландар. Али када се повежу доступне чињенице, може се закључити да је Немања однео спис у Хиландар. Светогорски манастир још није био завршен када је 1196. умро кнез Мирослав, па се готово сигурно може рећи да је Јеванђеље стигло у Хиландар пре него што је манастир у потпуности завршен. Зато су хиландарски монаси на питање откад је Мирослављево јеванђеље у Хиландару седам векова одговарали су - одувек. Мирослављево јеванђеље је исписано и осликано на пергаменту, али до данас није утврђено да ли је реч о овчијој, јагњећој, козјој, јарећој или телећој кожи. И кожа од које је направљен повез корица није изучавана, а на први поглед могло би се рећи да је реч о говећој кожи. Кожа је као подлога за писање коришћена још у античко доба. Најпре се писало на сировој кожи. У једном египатском запису из 2900. п. н. е. помиње се такав начин писања. Први писани документ на пергаменту потиче из 8. века пре наше ере.
У време када је написано Мирослављево јеванђеље, најчешће су коришћена црна мастила, која се добијена угљенисањем биљака, коштица воћа, парчића дрвета, сена, смоле... Рецепти за прављење мастила су били веома прецизни, као да служе за прављење лекова. Постоји и неколико српских рецепата за прављење танинских мастила и углавном потичу из 11. века, али се према нађеним писаним или осликаним документима може рећи да су ови рецепти коришћени и неколико векова раније. У време када је исписано Мирослављево јеванђеље коришћена су и црвена мастила, којима су исписивани наслови поглавља. Како је добијано црвено мастило и још неке нијансе, на пример окера? Главни састојак је цинобер, који се издвајао из живе, а као везивно ткиво коришћени су гума и беланце!
А како је добијано зелено мастило? Када се каже да је било неопходно набавити руду малахит, човек се замисли и запита с које је планете доношена та руда? А реч је само о најраспрострањенијој руди бакра, која је затим третирана на безброј начина. Ераклије је оставио неколико рецепата најчешће коришћених у средњем веку.
Први: "Напуни чашу белим винским сирћетом, баци унутра било шта бакарно и остави све два до три месеца. Добићеш прекрасно зелено."
Други рецепт: "Ако хоћеш да своје писмо украсиш зеленом бојом, помешај с јаким медом сирће, улиј у суд и покриј врло топлим ђубретом, које ћеш скинути кроз дванаест дана."
Мирослављево јеванђеље, као сва богато осликана дела раног средњег века, улепшано је и "златном бојом", која је наношена када је цртеж већ био готов. То у свом запису каже и Григорије: "... заставих златом ово јеванђеље". Али има и цртежа на којима је злато прекривено другом бојом, што само значи да илустратор није био задовољан цртежом, па га је дорађивао. Да би се добила специфична знатна боја, коришћени су злато у праху и везива која се употребљивана при изради других боја, али је злато често мешано и с рибљом жучи или жучи неке животиње, најчешће бика. Ераклије је записао: " Када се нанесено злато добро осуши, полира се зубом дивљег медведа да би се на тај начин дао сјај написаном." Поред справљења боје помоћу златног праха, коришћене су и танке љуске злата, које су потом лепљене на цртеж.
Тешко је данас закључити како су заиста изгледале боје када су први пут нанесене, јер их је начео зуб времена. Бела боја сигурно је блештала, а данас има нијансу светлосиве, или - како би сликари рекли - прљавобеле боје. Разлог би пре свега требало тражити у беланцету, које је стављано као везивно ткиво, али је током векова, као супстанца органског порекла, белу боју сенчило сивилом. И зелена боја је сигурно била много светлија. Ипак, све то не умањује уметничку вредност цртежа већ опомиње конзерваторе да зауставе процес промена насталих природним страрењем једне реликвије.