Петроградски лист

Мирослављево јеванђеље се до 1896. налазило у манастиру Хиландар на Светој гори. Краљу Александру Обреновићу, у знак захвалности што је откупио менице Хиландара и тако спасио манастир дужничког ропства, монашко богатство дало је на дар Мирослављево јеванђеље. Реликвију је лично преузео краљ Александар, тада двадесетогодишњак, за време боравка у Хиландару од 21. до 25. марта 1896, где је прославио Ускрс. Краљ Александар је после Хиландара наставио пут ка Атини и био је једини европски монарх који је присуствовао првим модерним Олимпијским играма одржаним од 5. до 14. априла 1896. године.

Постоји више верзија о томе како је и зашто краљу поклоњено Мирослављево јеванђеље. Љуба Ковачевић је тада био министар просвете. Писмено је замолио владику Димитрија Павловића да поразговара с хиландарским старцима и предложи им да се Јеванђеље позајми краљу, који би омогућио да се спис фототипски приреди у Бечу и затим врати у Хиландар.Владика Димитрије, који је после Првог светског рата постао патријарх, у разговору с хиландарским старцима отишао је корак даље од Ковачевићеве замисли: предложио је старцима да "поклоне Мирослављево јеванђеље Краљу на вечиту својину".

Узбуђени старци су плакали, неспремни да се растану с реликвијом. Лукави владика, који је очигледно желео да се додвори краљу, овако је образложио свој предлог: "Таку драгоценост може туђин однети незнано, може украсти; њима хвала што су споменик чували седамсто година, а од сада ће га поузданије чувати Двор Српског Краља". Предвиђање будућег патријарха српског се није обистинило, јер је тадашњи председник владе Стојан Новаковић, према писању Трибуне, петнаестак година касније изјавио да је након повратка с Хиландара Јеванђеље видео тек после седам месеци, јер га је "краљ суревњиво чувао", другим речима - узео као личну својину.

Млади краљ је дошао на Хиландар бродом и искрцао се у истој луци у коју је пет и по векова пре њега упловио цар Душан бежећи од куге која је захватила и Србију. Александар је засадио два кипариса као спомен на свој долазак у манастир, који касније није посетио ниједан монарх Карађорђевић. Поред Мирослављевог јеванђеља, Александар је добио на поклон и Повељу Стефана Немање о оснивању Хиландара, а на реверс је добијено и Јеванђеље војводе Николе. Намера монаха је била да се Јеванђеље војводе Николе уступи "српским научењацима" у Београду, који би га излучили и с њега прецртали арабеске и иницијале.

Два дана након што је Александар отишао са Свете горе, у Хиландар је, како је тада престоничка Трибуна пренела изјаву митрополита Димитрија, "стигло једно лице из Петрограда са огромном сумом новца: желео је да по највећу и неодређену цену добије Мирослављево јеванђеље. Кад је сазнала да је закаснила, та се личност одмах вратила натраг". Није тешко закључити да је несуђени купац списа дошао по налогу руског двора, јер би, заједно с Петроградским листом, било комплетирано Мирослављево јеванђеље, па би тако имало непроцењиву вредност на тржишту реликвија.

Руси су овај пут из Хиландара изашли празних шака. Али, захваљујући једној крађи, свет је сазнао за постојање и лепоту Мирослављевог јеванђеља. За то је опет био заслужан један Рус, у време крађе архимандрит а касније владика кијевски - Порфирије Успенски. У Јавној библиотеци у Санкт Петербургу на Невском проспекту, налази се 560 списа из Хиландара, чији је дародавац владика Успенски. Мирослављево јеванђеље је ретко било у употреби у храму, јер су листови добро очувани и на њима има мало трагова воска. Порфирије је из Јеванђеља ножем исекао један лист, с нумерацијом 166, сакрио га испод мантије и изнео из храма. То се догодило у зиму 1846, у време када се на литургији чита управо садржај тог листа, што значи да је Јеванђеље било у храму током службе и да је остало незаштићено када су монаси изашли из Цркве Светог Ваведења.

Архимандрит Успенски је очигледно одмах проценио вредност Јеванђеља, јер је исечену страну однео у Зимски дворац и предао је Романовима.

Спис би вероватно вековима боравио у Хиландару да се Петроградски лист није појавио на једној археолошкој изложби у Кијеву од 2. до 21. августа 1874. године. Петроградски лист је тада представљен под именом Атонско јеванђеље, па је Европа сазнала за његово постојање и лепоту. Убрзо је уследило неколико текстова веома значајних - како се тада говорило - познавалаца малопознатих и непознатих споменика.

На тој изложби нашао се и Стојан Новаковић, коме је застао дах када је угледао исечени лист из Мирослављевог јеванђеља, о чијој судбини до тада ништа није знао. Зачудило га је што испод листа пише да припада колекцији списа владике кијевског, а још је био запањен сазнањем да се на изложби налази велики број списа и реликвија који су насилно отуђени из Хиландара. У Јавној библиотеци, где данас почива Петроградски лист, љубазни библиотекари тврде да су лист владици поклонили бугарски монаси, који су тада били у већини у Хиландару. Логично питање: како бугарски монаси у једном српском манастиру смеју било коме да поклоне једну од највреднијих српских реликвија, чувара и доказа идентитета једног народа?

Стојан Новаковић је у то време био управник Народне библиотеке. Одмах је схватио вредност листа, па га је прецртао на провидној жутој хартији и донео у Београду. Преписао је и до тада непознате податке о Јеванђељу, које је донео Порфирије из Хиландара користећи запис "грешног Глигорија". Глигорије је био писар и преписивач црквених списа на двору кнеза Мирослава. Према том запису, Новаковић је том рукопису дао име Мирослављево јеванђеље. У бомбардовању Београда, 6. априла 1941, када је срушена и изгорела Народна библиотека, изгорео је и жути лист које је Стојан даривао библиотеци.

Порфирије Успенски је, тридесет година након што је изнео једну страну из Хиландара, 1887. објавио путописне белешке, сећање на боравак у српском манастиру, али у тим белешкама, као да има грижу савести, не помиње лист 166. Ту Порфирије овако описује стари спис: "Такозвано Мирослављево јеванђеље написано је на танком беличастом пергаменту великог формата у два ступца уставним писмом и сачувало се у свом првобитном облику. Црквенословенска слова у њему су дуга, витка и нису лепа, а иницијали су прошарани златом и разним бојама, необично испреплетени и китњасти..."

О лепоти и вредности Јеванђеља писало је неколико изузетних зналаца. За разлику од Успенског, које у црквеним словима исписаним Глигоријевом руком не види ништа посебно, И. Срезњевски 1873, након што доноси податке о спољном изгледу списа, између осталог каже: "Прекрасна слова. Исписана и два ступца по 23 реда; профињено осликавање иницијала, каквих ни по величини, ни по лепоти цртежа, ни по нежности израде, нема ни у једном древном ћириличном рукопису до сада пронађеном".

Корак даље одлази Ф. Буслајев: "Табла XIV представља у орнаментици нешто потпуно особено, непостојеће, да кажем немогуће за словенске рукописе писане ћирилицом не само у 12. веку већ и знатно касније. Орнаментатор, као сликар, разликује животиње и птице по врстама, даје им одговарајући покрет или мирну позу, као и људским фигурама; искусно израђује детаље своје минијатуре и влада осећањем колорита у хармоничном слагању боја и у њиховом живописном саображавању природи представљених предмета, као на Западу мајстори 12. и 13. века, или пре њих представници првих векова хришћанства на Западу и Истоку, који нису заборавили класична предања."

Помињање класичних предања враћа у време паганства и одсјај прохујалих времена унесених у цртеже и иницијале. Фототипска издања Јеванђеља рађена у Бечу 1897. и Јоханесбургу 1998. верна су копија оригинала, па је лако уочити да ликовни украси имају одређена симболичка значења и упућују на дубље размишљање, јер је још увек нису растумачена. На свим познатим јеванђељима на првој страни, на заставици која претходи тексту, осликана су четворица јеванђелиста - Јован, Марко, Лука и Матеја, а на заставици Мирослављевог јеванђеља изостављен је лик апостола Матеја. То сигурно није случајност.

Међу бројним загонеткама је и шести прст који на свим цртежима на десној руци има Исус Христос, а на једном цртежу има по шест прстију на обе руке. Интересантно је да су у манастиру Хиландару, у време када је завршена библиотека 1974, одлучили да се изнад улаза у библиотеку уради фреска на основу цртежа из Мирослављевог јеванђеља на коме Исус Христос има шест прстију у именослов. Када то кажете неком од хиландарских монаха рећи ће вам да није истина иако је лако избројати шест прстију. И Свети Јован на десној руци има шест прстију.

Да ли постоји тајна шестог прста у Мирослављевом јеванђељу, јер такви цртежи не могу се наћи у другим јеванђелистарима, црквеним књигама које се користе у току службе у храму? У том детаљу - шестом прсту Исуса Христа и Јована Крститеља - најбоље се може применити примедба да непознати илустратор, осликавајући Мирослављево јеванђеље, није заборавио на класична предања. Једном од тих предања сеже у словенску митологију, према којој је човек са шест прстију, звани Шестопрсти, имао натприродне моћи.