Пут славе

Када би се спојиле пређене километраже, заједно с Петроградским листом, Мирослављево јеванђеље је прешло, од Цркве Светог Петра у Бијелом Пољу до Београда, пут дуг 15.000 километара. После седам стотина година проведених у миру манастира Хиландар, прво је на пут кренуо Петроградски лист, ножем изрезана страна, по старој пагинацији - лист 166. Владика Порфирије Успенски га је однео у Зимски дворац у Санкт Петербургу и предао руском цару. Лист је потом путовао на археолошки сајам реликвија у Кијев, па се после тога скрасио у Царској јавној библиотеци у Санкт Петербургу. Руси су двадесетак година касније дозволили да лист, под посебном пратњом, буде пребачен у Беч, где је 1897. први пут поново штампано издање Мирослављевог јеванђеља. Петроградски лист је тада фотографисан и био је у рукама Љубомира Стојановића, који је приредио то издање. Српска влада није искористила прилику да затражи од руског цара да Петроградски лист буде враћен међу корице Мирослављевог јеванђеља. Из Беча је лист 166 враћен у Царску јавну библиотеку, где се и данас налази.

Сваком посетиоцу те библиотеке дозвољено је да за одређену суму види, па чак и држи у руци Петроградски лист, на коме је насликан женски лик. То је једини женски лик у Мирослављевом јеванђељу. Реч је о Иродијади, која је насликана гола. Стиче се утисак да је цртеж незавршен и један је од ретких који је остао необојен, нацртан само као контура. Зашто се сликар одлучио за такву верзију? Могућа су два одговора. Први: није био довољно упућен у изглед нагог женског тела. Други: хтео је и на тај начин да понизи Иродијаду, која је од цара Ирода тражила главу Јована Крститеља. Након што је из Хиландара лист 166 отуђен, било је оних који су тврдили да се владика Порфирије одлучио на тај корак јер је наги женски лик скрнавио одлуку Богородице да, осим ње, женска нога не сме крочити на Свету гору. То објашњење је сувише наивно и измишљено је како би се заташкали прави мотиви крађе.

Мирослављево јеванђеље, без Петроградског листа, прешло је славни пут којим су ишли српски војници у Првом светском рату. Из Београда, где га је 1896. донео краљ Александар Обреновић, Јеванђеље је 1915, заједно с војском и краљем Петром I Карађорђевићем, прешло Албанске планине.

Заједно с владом и њеном благајном и архивом, у једном дрвеном коферу, увијена у војничко ћебе, реликвија је кренула преко Рашке, Косовске Митровице, Пећи, Подгорице, Скадра, Сан Ђовани ди Медуе до Италије - луке Бриндизи - па до Крфа, у који стиже 1916. године. После плаве гробнице - Јонског мора у коме је, без крста, сахрањено десетине хиљада војника - опорављена војска креће 1918. године у незадрживи јуриш ка домовини, у којој с победницима долази и Мирослављево јеванђеље. Нико од војника није знао да с државном благајном путује и Јеванђеље.

До 1941. године реликвија је прво била лична својина Александра Карађорђевића и тада није јавно излагана, а после атентата на Александра 1934. у Марсељу, Јеванђеље прелази у Музеј кнеза Павла, у коме је било јавно изложено. Након бомбардовања Београда 6. априла 1941, стари спис стиже у Ужице. Убрзо га пребацују у манастир Рачу код Бајине Баште. Усред рата, 1943, иако га је тражила посебна немачка јединица задужена уа покретне уметничке и археолошке вредности, на чијем челу је био официр Р. Шванке, Јеванђеље стиже у Београд, где је у Народној банци сачекало ослобођење. Готово две године налазило се у обичном коферу, остављеном на видном месту, јер је процењено да ће у случају бежаније Немци претрести сефове и закључане фиоке и да неће обратити пажњу на обично дрвено коферче. Показало се да је та одлука била исправна... Али ту се не завршава тајновити пут Мирослављевог јеванђеља. Пре приче о односу комунистичких власти према реликвији, следи историја о Првом светском рату и албанским планинама...

Један дан пре него што је Аустрија објавила рат Србији, у двеста сандука спакована је државна благајна Србије и пребачена у Крушевац. Све је урађено строго конспиративно, а сандуке је у воз утоварало тридесет робијаша. Цела операција је изведена под светлошћу свећа. Дан касније стигла су, како је остало записано у државној архиви, "средства из трезора Народне банке". Када су Бугари ушли у савез с Аустроугарском, одлучено је да у четрнаест вагона у Солун буде пребачена имовина Народне банке, а само неколико сати касније Бугари су пресекли пругу код Врања. Био је то знак да главна државна благајна крене с владом према Нишу. Пут је настављен преко Краљева за Рашку... Тако нико није знао да с државном благајном путује и Мирослављево јеванђеље, које је дато у руке Авраму Левићу, начелнику Државне благајне. Речено му је да Јеванђеље "чува као очи у глави".

У Рашкој је Јеванђеље спаковано као новац, увијено у посебан папир, а затим је пакет печатиран. Владимиру Стевчићу, вршиоцу дужности главног благајника, наложено је да тај пакет чува "чак више од благајне", а притом му није саопштено шта се налази у пакету. Интересантан је део приче о путу до Подгорице преко снегом покривених планина, јер је требало пребацити двеста шеснаест сандука и џакова у којима је упакован новац. У благајни је тада било око двеста милиона динара и непроцењиво вредно Јеванђеље. За превоз благајне требало је обезбедити сто тридесет коња. У Пећи је начелник Петровић тврдио да се толико коња не може наћи у целом округу. Тешко је данас објаснити зашто се Петровић тако понео... Аврам Левић се досетио како да надмудри надобудног начелника.Измислио је како му је српска влада наложила да се црногорској влади у Цетињу стави на располагање десет милиона динара! Петровић је тада послао жандарме у метохијска села и обезбеђено је уместо сто тридесет - сто педесет коња.

У Подгорици су благајну и Левића дочекала два угледна официра црногорске војне и позвали га на конспиративни разговор у - кафану. Тражилу су да им начелник Државне благајне исплати суму обећану црногорској влади. Добили су одговор да је то могуће урадити тек у Скадру, када се обаве још неке формалности и званично потпишу папири којима се правда изношење изношење новца из благајне. Мамац од десет милиона динара деловао је веома убедљиво, па је црногорска влада доделила Левићу два аутомобила, једна кола, тајну полицију и једну лађу, којом је благајна превезена преко реке Бојане до Скадра.

Левића су у Скадру сачекали црногорски официри с којима је разговарао у Подгорици. Схвативши да више не може да обмањује Црногорце "у име владе", Левић је отишао код Николе Пашића и испричао му каквом се преваром послужио да би благајну пребацио до Скадра. Аврам Левић је неколико година касније, присећајући се тог разговора с Пашићем, записао речи мудрог државника: "Па, добро сте урадили, јер се дављеник и за сламку хвата. Али незгодно је да се ми у ту ствар умешао, већ како сте почели тако и завршите."

Другим речима, дао је Левићу одобрење, додуше само усмено, да настави с преваром... На наредним састанцима с црногорским официрима тврдио је да без одобрења Главне контроле не сме из благајне да изнесе десет милиона динара јер је то законом забрањено. Тих дана у Скадар је стигао Милутин Поповић, један од чланова Главне контроле. Левић му је објаснио како је на превару обезбедио превоз благајне до Подгорице и како га је Пашић саветовао да "већ како сте почели тако и завршите". Неколико сати након доласка Поповића два црногорска делегата су посетили Левића рекавши му да је, ако он о томе није обавештен, у Скадар стигао члан Главне контроле. Добили су одговор да изношење велике суме новца из благајне морају потписати најмање три члана Контроле... Два члана Државне контроле никада се нису појавиле у Скадру, па је десет милиона остало у државној благајни Србије.

Владимир Стевчић, који је чувао Мирослављево јеванђеље у току ратне године, оставио је следећу белешку: "Иако сам толико ноћи преспавао крај њега, нисам ни тада знао како оно изгледа изнутра. Први пут сам то видео тек у стану покојног Николе Пашића, када сам једног дана дошао да му донесем плату. Затекао сам старог државника наднетог над картом Европе. у првом тренутку није ни приметио да сам ушао. Погледао сам по соби. На једном сточићу стајало је Мирослављево јеванђеље отворено. Доцније сам га видео у стану Стојана Протића."

После Другог светског рата, 1951, приређена је у Згребу изложба средњовековне уметности народа Југославије, на којој је било изложено и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља рађено у Бечу 1897. године. У каталогу за изложбу забележено је да је "оригинал страдао за време бомбардовања Београда 6. априла 1941. године". А у то време, Јеванђеље се већ шест година налазило у Уметничком музеју, данашњем Народном музеју, на основу одлуку Владислава Рибникара, министра просвете. Тада је стари спис уведен у инвентар средњовековне збирке Музеја под бројем 1536. Данас папирне странице Књиге инвентара, с најважнијим подацима о највреднијој сачуваној српској ћириличној књизи, изгледају старије од Мирослављевог јеванђеља исписаног и осликаном на пергаменту...

Мирослављево јеванђеље је јавно излагано у Народном музеју до 1970. године. Једна просторија тог музеја служила је само за ту намену. Реликвија се налазила у средишњем, стакленом делу посебно конструисане металне витрине, која је заузимала простор од таванице до пода. Просторија, обложена плочама од бакра, деловала је бајковито, јер је био осветљен само средњи део у коме се налазило Јеванђеље. Од тада је скривено од очију јавности једно од сто двадесет највреднијих покретних добара у историји човечанства. Зашто? Зато што се чека новац неопходан да би се урадила конверзација реликвије старе осам векова.