Благо темплара

О темпларима се и данас најчешће говори као о тајном друштву, а чланови тог реда тврде да је реч о друштву с тајном. Недавно је преминуо Дејан Миленковић, један од оснивача темплара у Србији. Миленковић је, између осталог, био главни уредник БК телевизије, а смрт га је затекла на месту саветника министра за енергетику.

Ко су темплари и када су настали? У 11. веку, крсташи крећу у поход на Свету земљу и 1097. стижу у Београд. Вођа крсташа Готфрида Бујонски добија поруку византијског цара Алексеја Комнина да ће добити његову безрезервну подршку, па две године касније осокољени Готфид креће у Јерусалим. У историји је остао податак да је тада побијено целокупно становништво Јерусалима - седамдесет хиљада људи, а посебно су зверска била убијања оних који су покушали да се спасу бежањем у џамију Ал Акса. Готфрид је постављен за првог владара - како је говорено - ослобођеног Јерусалима. Наредио је да се на брду Сион, јужно од Јерусалима, подигне опатија на месту рушевина старе византијске цркве, која је била позната као Мајка свих цркава.

Опатија је постала седиште Сионског приоритета, мистериозне тајне организације зачете почетком првог миленијума нове ере, иако се први писани веродостојни подаци о њој помињу у 12. веку. Захваљујући тој опатији створена је стална веза између припадника Сионског приората у Европи и Јерусалиму, а гроф Иг од Шпаније био је задужен за извршавање оперативног дела овог задатка - откопавање, преношење у Европи и чување скривених папира и реликвија Кумранске заједнице, чије су чланове Римљани побили 68. године нове ере. Од тада се помиње непроцењиво богатство у злату, сребру и драгом камењу, скривено у Јерусалиму, које су наводно сакрили фарисеји испод централног храма или у његовој близини.

Да би се обавио тај "свети задатак", који открива праве намере крсташких ратова - пљачку - требало је основати посебан ред који ће бити посвећен само том послу. Гроф Иг од Шпаније је 1099. одабрао осам витезова, који су чинили основ будућег реда темплара, а пет година касније стижу у Јерусалим и убрзо се смештају у џамију Ал Акса и у зграду познату као Соломонове штале. Након полагања заклетве пред јерусалимским патријархом, витезови почињу тајанствена ископавања, па поред осталог у Француску, где им је било седиште, доносе тајне свитке, захваљујући којима реду темплара прилази анжујски гроф Фулки и дарује им огромна имања.

Долазак темплара у Јерусалим представљен је жељом витезова да обезбеде путеве којима ће ходочасници ићи ка светом граду, па су се представили као Сиромашни витезови Христа и Соломоновог храма. Шта су темплари заиста нашли копајући рушевине око Ал Аксе никада није обелодањено, јер њихов примарни задатак није било само злато и драго камење. Оно због чега су дошли у Свету земљу добили су од асасина, војног реда верске секте Исмаилићана, који су у 9. веку пронашли свитке писане на арамејском језику, којим је говорио Исус. Када су се вратили у Француску, витезови су краљу Лују VI предали део свитка, а други део је прослеђен папи. Рим је тако, наводно, добио доказе о Исусу Христу као месију, па убудуће нико више не може сумњати у његово божанско порекло.

Темпларима је 13. јануара 1128, на Сабору у граду Троа, додељен Правилник на основу кога их је цео хришћански свет прихватио као праве монахе и витезове. За улазак у ред темплара неопходно је био да су новопримљени чланови реда рођени у брачној заједници, да су племићког порекла, да су здравог духа и тела, да немају никакве друге обавезе... Морали су да се закуну да ће бити сиромашни, чедни и покорни, и да ће сву имовину поклонити реду. Морали су да скрате косу, али им је било забрањено да скраћују браду. Носили су беле огртаче и тунике на којима је био уцртан велики црвени крст. Правилник је одређивао и како ће се понашати на бојном пољу: не смеју да моле за милост, нема откупа из заробљеништва, могли су да одустану од борбе само ако је однос снага већи од три на једног и тако даље. Посебно је интегрисана клаузула Правилника према којој темплари могу да примају поклоне од свакога, а притом не смеју да дају поклоне, што је зачинило да, поред прокламованог сиромаштва појединца, ред постаје све богатији.

Витезови темплари су добили право да граде своје цркве и да, независно од католичког свештенства, исповедају "своју веру". Богомоље темплара су се разликовале од римокатоличких цркава - имале су кружне основе, а то је симбол универзума, али и женског принципа. Ред се потпуно осамосталио и веома брзо постао војна, економска и политичка сила, па се у сваком међународном спорту тражило и мишљење темплара. Имали су своје плантаже житарица по целој Европи, изградили су више од хиљаду цркава, поседовали су највећу морску флоту, први су увели банкарски систем, измислили су чек као начин плаћања, основали су у то време најмодерније болнице... Све то указује колики су били моћни и колико су, језиком данашњице речено, постали мултинационална компанија... Брзо је постало јасно да са економском моћи опада интегрисање темплара за Јерусалим, што је био повод њиховог оснивања, а истовремено расте обим трговине с муслиманским земљама.

Јерусалимски краљ је направио посебан договор са сарценским краљем Салах ал Дином (данас се његово име изговара као Саладин). Према том договору, Саладин је требало да јемчи сигурност хришћанским ходочасницима, а темплари су добили задатак да брину о муслиманима. Темплари се нису држали договора, па су чак покушали да убију Саладина. Било је то директан повод за обрачун Саладина и темплара: код брда Хатина, дванаест хиљада Сарацена је дочекало хришћанску војску од двадесет хиљада војника, а међу њима је било само неколико стотина темплара. После победе, Саладин је понудио заробљеницима слободу под условом да пређу у ислам. Три месеца касније, Саладин је освојио Јерусалим. Куће нису пљачкане и рушене, а становници Јерусалима нису убијани. Многи су тада кривили темпларе за губитак Свете земље. Многи су тада кривили темпларе за губитак Свете земље... Ново седиште Темплара постаје Кипар.

Последњи, 23. велики мајстор реда темплара 1292. постаје Жак де Моле. Његову судбину и судбину темплара одредила је чињеница да су многе краљевске куће у Европи дуговале темпларима огроман новац, а највећи дужник је била Француска, па је краљ Филип Лепи одлучио да се обрачуна с темпларима. То није могао да уради без помоћи Сионског приората и папе, а било је неопходно да обезбеди и подршку европских крунисаних глава. Свима је постало јасно да ће се дугова ослободити тако што ће са списка живих избрисати оне којима дугују.

Папа Клемент је позвао у Париз Жака де Молеа да се, наводно, договоре о новом крсташком походу на Свету земљу. У ноћи 13. октобра 1307, био је петак, велики мајстор Де Мол је ухапшен иако га је пратило осамдесет пет темплара. Током ноћи су похапшени готово сви темплари у Француској. Проваљено је у главни сеф темплара, али у њему није ништа нађено. Истовремено, у главној темпларској луци Ла Рошел није било ниједног брода. Остало је легенда да су тим бродовима у непознатом правцу однесени тајни спис пронађени током откопавања рушевина у Јерусалиму и благо темплара, које никада није пронађено. После месец дана, велики мајстор темплара је заједно с неколико стотина следбеника осуђен на смрт и спаљен недалеко од Цркве Нотр Дам.

Историчари и данас не могу да објасне како се преко ноћи распала једна тако моћна економска, војна и политичка сила као што су били темплари. Они су, између осталог, имали најбољу обавештајну службу, која је заказала када је било најпотребније да покаже своје умеће. Штитећи своје тајне, користили су шифру Атбаш, наслеђену од кумранске заједнице, која се том шифром служила хиљаду година раније. Између осталог, када је то налагала дискреција, разговарали су међусобно језиком који нико није могао да растумачи. Битан разлог којим се објашњава пад темплара јесте њихова тесна повезаност с папом, коме су давали десетину својих прихода. Зато Жак де Моле није сасвим посумњао у папине намере када га је овај позвао на састанак у Париз... Али да је ипак постојао црв сумње, сведочи податак да је велики мајстор пре поласка у Париз наредио да се сва документа с Кипра пребаце у Шкотску, а легенда каже да су тада у Шкотску пребачени и злато и сви значајни списи.

Темпларе је страховито мучила инквизиција. У мукама су неки он њих одали устројство темплара. Постојало је седам спољних кругова, али су само три унутрашња круга "поседовала знање и мудрост", јер су њихови чланови били иницирани у посебне темпларске тајне. Три унутрашња реда никада нису имала више од седамдесет витезова, а међу њима је бирано тринаест витезова који су чинили први ред с великим мајстором на челу. На суђење је откривено да се први ред бавио истраживањем езотеричних и религијских питања, а проваљена је молитва за опрост грехова у којој се, наводно, каже: "Молим се Господу да те ослободи грехова онако како је ослободио грехова Свету Марију Магдалену као и лопова разапетог на крсту." Тешко је утврдити да ли је то признање наметнуто па потом извучено након мучења, али остаје чињеница да су Филип Лепи и папа користили сва средства како би оправдали погром темплара проглашавајући их, између осталог, блудницима и лоповима.

Ово је само штура прича о једном од најконтроверзнијих тајних редова или редова с тајном, како данас говоре чланови, који се из монашког сиромаштва уздигао до неслућених висина осенчених златом, новцем и тајнама које се могу наплатити.

НАПОМЕНА:

• У роману Мирослављево јеванђеље битан део приче је везан за благо темплара и мапу која скрива место на коме се благо налази. Историјска чињеница да су за тим благом трагали сви велики морепловци - Колумбо, Магелан, капетан Кук - па су на тим путовањима откривали непознате светове.

• У роману је искоришћена чињеница да се не зна на коју су страну испловили бродови из темпларске луке. Није логично да су се упутили ка земљама у којима је папа био врховни верски поглавар, па здрава логика налаже да су галије кренуле ка православцима, браћи хришћанима, дакле према Светој гори, екстериторијално монашкој републици, која се налази у близини тадашње темпларске престонице на Кипру. Лакше је и било пребацити благо у току једне ноћи с Кипра на Свету гору, него пловити Средоземним морем, па преко Атлантика у Шкотској.

• У манастиру Хиландар има, као познаваоци кажу, двадесет пет темпларских знакова, а међу њима је најупечатљивија фреска Исуса Христа, у једној од капела, урађена у 17. веку на начин како су то радили темплари: Исус с три лика! Да ли та фреска има задатак да покаже место где се благо налази? Да ли замењене корице Мирослављевог јеванђеља крију тајну мапу која открива где се налази благо темплара? Где се налазе првобитне корице?

• На та и многа друга питања делимичан одговор се може наћи у роману Јованово завештање, који је литерарна творевина настала на основу проверених историјских чињеница.