УЛАК или застава листа Заветине+

ХРАБРОСТ

Моћ је дата само онима који се усуде да се сагну и подигну је. Само једна ствар је битна, само једна, бити у стању да се усудиш. – Фјодор Достојевски

Храбар је онај човек који не побегне, него остане на свом месту и бори се против непријатеља. – Сократ

Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогрудни посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова дела, су спремни да следе своје принципе до смрти. – Леонардо да Винчи

Погледајте, шта су - направили од неба, они који немају храбрости!

Иако лете изнад облака у својим летелицама и запрашују, одозго, ко зна чим лепе Божје шуме, поља, села, градове, мора и језера!

...

Чини се, да на овом и оваквом свету фале много ствари, а у суштини, можда му фале само две, - слобода и храбост? Или можда само једна, ова последња? Јер ако има довољно храбрости, оне праве, онда са њом долази прво слобода и све остало затим - љубав... И небо, које није као на горњој слици.

Али, како видим, из дана у дан, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, уместо храбрости све више надолази и осваја превара и кукавичлук, страх и одустајање, пролив и шизофренија.

Пожелео сам да читам српске народне песме. Хајдучки циклус. Не савремену српску поезију. То остављам појединим, високо позиционираним, тумачима те тзв. поезије илити срања у боји. Сраћкавице.

Не савремену српску поезију. Не лажне патриотске или патетичне религијске тираде и забашуривања. У српској поезији никада није ни било - праве храбрости, и храбрих песника. Оно што нам намећу као најбоље, то је лаж, идеологија одустајања, заборав Косова, исплатив кукавичлук, каријера, фатална као и запрашивање небеса. Све је више оних песника живих, па и оних који су имали нешто талента и зрно храбросгти, како се повлаче, као и пужеви, после првих дијареја - не толико савремене официјелне критике, колико оне старије сестре, којој служе. Оправдавајући Кукавичлук. Нико се више, чини ми се, данас, не усуђје да пише праве песме примерене последњим временима, Апокалипси и сатанским фуријама са маскама на лицима. Скоро већина је скинула гаће и натртила се, уместо да се сакрије, набије у мишију рупу, где је изгледа "још интимнија" клима за непрестану модерну и бесрамну ријалити дијареју на тзв. мишијим мрежама... Много су храбри поједини чилагери и дедушке са нескривеним књижевним и другим амбицијама на Фејсбуку - то је та тзв. виртуелна храброст, која не "кошта".

Због недостатка храбрости, не само поезија, него и овај свет, и све остало у њему, ни на шта не личи. То јест, личи на оно небо запрашено на почетку. Сатанисти читавог света, уједињени као што су некад сањали знате већ који, раде своју нечувену работу, а они који би хтели да буду песници, гле, постали су бабе, оне из нашег или неког другог фолклора - док свет гори, они се чешљају, објављују своје шкработине и фотосе, мислећи да су важни...

Зашто песници у оваквим временима не постају храбрији?

Зато што су се и оних неколико, за које се чинјило да су храбрији, јер су много ризиковали, повукли - повукла их је инерција оних који су одавно побегли и са белега, и од себе, и од једног бољег света, који ће, ипак, доћи уз Божју помоћ и - храброст...

7. марта 2019 БелаТукадруз

(три недеље пред повратак из Швед. на Балкан, у Србију)

Из БЕЛЕЖНИЦА

Новине су пуне свега и свачега

"Србија је постепено изашла из латентне и ушла у манифестациону фазу фашизма: режим подржава фашисте, а фашисти штите режим навео је..." ВК у саопштењу, преноси "Данас" (понедељак 10. јун 2019). - Онлајн издање београдске "Политике" нападају хакери, наводно из иностранства. Тиражне "Вечерње новости" још нико не дира...

И зато не читам више новине, немам шта да читам тамо?

Много чистије ствари навиру из мене, севну као муње пре неколико вечери...

Да, у том штампаном смећу обрачунавају се исти, и зато све то складиштим за неколико следећих зима - за потпаљивање …

Листам бележнице, које су ми својевремено поклањале жене, које су ми нешто значиле и које су се преселиле на онај свет, осим... Нећу да им спомињем имена, не - хвала им што су ми са својих путовања доносиле тврдо укоричене бележнице из Хаване, коју никада нисам посетио, из Грчке, у коју још нисам стигао да путујем,

Немачке, Беча, Штокхолма, Гетеборга, Русије, ... Јапана, Америке...

Не читам штампано смеће, тзв. књиж. часописе; на друштвене мреже провирим, кад пожелим да се исповраћам од онога што чине јунаци и зависници од виртуелне стварности.

Тамо има толико умишљених и залуталих, трапаћоза, али и оних што су се у међувремену преподобили, обичних доушника, и ботова, и излапелих умишљених слуга једног режима који је већини упропастио животе, а за којим данас носталгично бљују југоносталгичари, деца официра, и толики други који су провели добар део века као црви у овчијем сиру и отишли у лепу пензију ишчекујући - понека пискарала - Нобелову награду!

И људи су данас пуни свега и свачега, и налик су многи на Блеза Сандрара и на његов Ускрс у Њујорку, априла 1912.

Враћао се уморан, веома суморан и сам, на голу гробницу подсећао га је убоги стан,

као што и мене подсећа ова кућа у којој су преминули у размаку од четрнаест година - мајка и отац.

Али то је било зато, Господе, што сам био тужан после неколико смрти блиских, које су сустизале једна другу, и што сам упознао удовицу опседнуту понором у коју срља планета, вучена од претераних апетита великих магараца и оних акрепа што повлаче конце иза невидљивих дубоко маскираних бусија.

Нисам могао да путујем ни Транисибирском железницом, ни преко Атлантског океана, Господе, да ли си ти удесио да кренем у правцу Хипербореје, према Кируни, и свету о коме сам пре тога само понешто прочитао?

Или си то препустио неком од арханђела?

Или је то било искушење којем човек подлеже кад почиње да стари?

Можда је после тих споменутих узастопних смрти требало да видим и мртве ирвасе, водиче стада, толико снега и леда, и проклетства и олова судбине, колико нисам видео током читавог претходног живота?

Да бих чезнуо за југом и малим нашим имањем са птичијим трешњама на Балкану...

Како бих се припремио за следећи живот, онај онострани, где умирући не може понети ништа друго, осим своје душе, богатства, тескобе или муке неке неизречене, грешака неких које могу бити добра подлога и ђубриво за поновно рађање, али у којем облику?

Најбоље је не бити рођен, каже Contesa, кад се напије, или ако смо већ једном рођени не рађати се више. Јер докле год будемо грешили у овом животу, рађаћемо се поново и поново, све док не научимо да не правимо грешке.

Шта ми знамо о изагробној сфери и животу, метаморфозама, смрти и мистеријама душе?*….

Б. Т.

___

* Ова тугованка нема краја, али ја овде одустајем од наставка, јер у кући нема пива, иначе...