РАДОМИР АНДРИЋ (1944 - )

ВЕЧЕРЊИ КРЧАГ

Оружје не треба мени

Довољна су ми уста

Хлеб да једем жену да љубим

Оружје носе преварени

У чије име

Бацам у себе семе смрти

Да се из њега слобода роди

Лепша мисао заводи ме

Да будем чигра и да се врти

Свет намењен непогоди

Нека сам кукавица и нек ми суде

Сужњи затворени у тамнице књига

Мој ход у зраку не зависи

Од судије и пресуде

Не скупљам снагу да се браним

Ту где је мир бескрајно благ

У стрепњи да снагом не расаним

Чело везано за родни праг

Ко прве ноћи када угледах

То моћно небо изнад ливада

У златном фењеру како пламти

Осетих се срећан да ништа више

Мој ум не памти

Осим светлости којој припада

Довољне су ми очи

Да ме воде дном плаве провалије

И сваког часа да разликујем

Истинско сунце од чаролије

Довољно јасно остављам траг

Ни ноћ не може да га скрије

Диван је вечерњи крчаг

Из кога пијем и који ме пије

НИ ЗА ТРЕНУТАК НИ ЗА ВЕК

У поподневном часу

Последњег дана априла

На врата земље куца

Увек драг гост Јожеф Атила

У његовој глави Дунав личи

На притајеног лава

Куљају воде биље

Измичу леду цичи

Ни овог пута свет се

Пролећа не лишава

Доста је наде да се дарива

Дан на измаку

Равница је у свом бескрају крије

Нада је за уста отворена

У подземном мраку

Нада је кров звездане Паноније

Укљештена у процеп сунца

Тиса покушава да се измигољи

Тајанством трнове руже

Која ће се тек

У морском челу да распупољи

Дувају Хуни Авари Словени

Неупућени кажу дува кошава

Куљају воде биље

У највећој Атилиној вени

Ни овог пута свет се

Пролећа не лишава

Маузолеји су кошнице

Пуне меда

На зумбуле на лале

На нане на љубичице

Налеће рој за ројем

Док им се врт не преда

У стварном цвећу

Леже поражени

Тело им се мирисом распреда

Како су плодне људске кости

Када се у прах претворе

Слично поленовом и њега

Пчеле носе на своје изворе

Са земље расте млаз кише

С неба исто

Неизбежан сусрет зачиње се

У висини мог чела и мирише

На песниково срце које

Гладно и чисто

Не верује ни у шта више

Јожеф Атила прочишћен глађу

Упорно куца на наше ране старе

Пита да ли има наде за морнаре

Када им је море прогутало лађу

Ни за тренутак ни за век

Буђење се не стишава

Слух није испунила пуста реч

Већ сазнања одјек

Ни овог пута свет се

Пролећа не лишава

ШУМОКРАДИЦЕ

Ливадом си везан око главе

Млаз ведрине из груди ти куља

Будан пловиш ка зори поплаве

Низ сливове водених оргуља

Дан зазидан оста у бескрају

Беспомоћно твоје грло јечи

Само усне нечујем веслају

Украле су шуму дрвосечи

Пре рођења пре прве границе

Док ти није знак стављен на лице

Звук у дупљи наде ишчезава

Видиш себе на свом гробу свице

Лишће звезда руку видарице

Што милује али не спасава

ПОНОЋНИЦА

Језним смо словима

језике извезли

у пустошне речи

сасвим смо огрезли

Под грлом нам гори

жижак непојамни

док се увлачимо

у сандук пун тајни

Своје змијске коже

сажижемо пламом

досањаног луча

а сенке се множе

у срцу нам самом

поноћница кључа

ЗЛАТНА ЛЕСКА

До тамног ми чела

Умор фењер диже

Да се види јасно

Да му буде ближе

Тајанствени пламен

Тињао у мени

Низ бунаре бежи

Јури сродне сени

На пропланку несна

Расте златна леска

Од чијег ће прућа

Пре последњег блеска

Бити исплетена

Жедникова кућа

ПЕЧУРКЕ

Наше мајке још из шуме нема

ни печурки на столу нам нема

У нама је сва њена самоћа

разапета од јутра до јутра

Док гледамо око пањева унутра

усред кола мајчина је корпа

Како ћемо у коло старости

кад се крије кључ игре у корпи

Наше мајке још из шуме нема

али њен глас већ до нас допире

Само за час у мрак сам отишла

само расту у мраку печурке