МЕЂУ НАМА, О НАМА

Датум постављања: 09.03.2019. 07.06.32

Чи­та­лац „По­ли­ти­ке” Јо­ван Ру­ка­ви­на из Шап­ца под­се­тио је 12. фе­бру­а­ра у ру­бри­ци „Ме­ђу на­ма” да ће се „уско­ро на­вр­ши­ти три пу­не де­це­ни­је ка­ко се ни­је по­ја­ви­ла но­ва књи­га Вла­ди­ми­ра Де­ди­је­ра”, ко­ји „ни­је до­че­као об­ја­вљи­ва­ње” сво­је књи­ге „Ве­ли­ки бун­тов­ник Ми­ло­ван Ђи­лас”.

Не­сум­њи­во до да­нас нај­бо­ља об­ја­вље­на сту­ди­ја о Ми­ло­ва­ну Ђи­ла­су, та књи­га се по­ја­ви­ла у зи­му 1991, не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле Де­ди­је­ро­ве смр­ти. Умро је 30. но­вем­бра 1990. у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, где је са су­пру­гом Ве­ром от­пу­то­вао сре­ди­ном ок­то­бра 1990. због опе­ра­ци­је очи­ју и при­пре­ма за­се­да­ња Ра­се­ло­вог су­да о Кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ја­се­но­вац.

„Во­лео бих”, на­пи­сао је Ру­ка­ви­на, „да они ко­ји су у по­се­ду ње­го­вих па­пи­ра, из­не­су на све­тло да­на ви­ше­де­це­ниј­ско ис­тра­жи­ва­ње и са­ку­пља­ње дра­го­це­не гра­ђе! Та­ко ће обо­га­ти­ти на­ша (са)зна­ња...”

По­след­ња књи­га на ко­ју је Вла­ди­мир Де­ди­јер ста­вио свој пот­пис има на­слов „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то”. За­вр­шне стра­ни­це тог обим­ног ру­ко­пи­са (око 1.300 стра­ни­ца), уоб­ли­чи­ли смо два-три да­на пре ње­го­вог по­ла­ска у САД, ка­да ми је у бе­о­град­ском ста­ну у Ко­пи­та­ре­вој гра­ди­ни из­дик­ти­рао текст пред­го­во­ра и по­го­во­ра за ту књи­гу, ин­си­сти­ра­ју­ћи да бу­де на­ше за­јед­нич­ко де­ло.

У мар­ту 1990. за­по­слио сам се у „По­ли­ти­ци”, али смо од кра­ја ја­ну­а­ра Де­ди­јер и ја у Љу­бља­ни за­по­че­ли раз­го­вор за „По­ли­ти­ку” о „Че­твр­том то­му но­вих при­ло­га за би­о­гра­фи­ју Јо­си­па Бро­за Ти­та”.

Из­но­ше­њем ових де­та­ља ис­пра­вљам ома­шку ко­ју је на­чи­нио г. Јо­ван Ру­ка­ви­на. На­и­ме, ја сам ра­дио тај „вр­ло ин­те­ре­сан­тан фељ­тон” ко­ји је об­ја­вљи­ван то­ком ско­ро два ме­се­ца у „По­ли­ти­ци” у про­ле­ће 1990, а не мој брат Љу­бо­мир, ко­ји је са Де­ди­је­ром са­ра­ђи­вао на дру­гим број­ним про­јек­ти­ма.

По­ме­ну­ти фељ­тон иза­звао је ве­ли­ку па­жњу јав­но­сти (не са­мо до­ма­ће). Ти­раж „По­ли­ти­ке” бр­зо је по­рас­тао за не­ких пе­де­се­так хи­ља­да при­ме­ра­ка. Ти по­да­ци има­ли су ста­тус „по­слов­не тај­не”, али је Де­ди­јер о њи­ма имао пре­ци­зна са­зна­ња.

По за­вр­шет­ку фељ­то­на „По­ли­ти­ка” је тре­ба­ло да об­ја­ви и књи­гу, до­пу­ње­ну не­ким до­ку­мен­ти­ма и про­бра­ним ре­а­го­ва­њи­ма (би­ло их је ви­ше од 2.000), по­што су раз­го­вор с Де­ди­је­ром чи­та­о­ци при­хва­ти­ли с оду­ше­вље­њем. Али тај фељ­тон је исто­вре­ме­но иза­звао и ве­ли­ки бес др­жав­но-пар­тиј­ског еста­бли­шмен­та, по­го­то­во при­пад­ни­ка ста­ри­је, рат­не ге­не­ра­ци­је, чи­ји су пред­став­ни­ци још има­ли сна­жан уплив у вла­сти (ге­не­рал Ни­ко­ла Љу­би­чић). Фељ­тон је на­и­шао на оди­јум и ме­ђу пред­став­ни­ци­ма на­уч­ног еста­бли­шмен­та (СА­НУ, Де­јан Ме­да­ко­вић). При­ти­снут зах­те­ви­ма из тих кру­го­ва мо­ћи, та­да­шњи ди­рек­тор и глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник „По­ли­ти­ке” Жи­во­рад Ми­но­вић на­пра­сно је од­лу­чио да не­ма ни­шта од штам­па­ња по­ме­ну­те књи­ге.

За­то је Де­ди­јер у ју­ну 1990. го­ди­не пре­ло­мио – по­че­ли смо да уоб­ли­ча­ва­мо ру­ко­пис „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то”, чи­ји је пр­ви, рад­ни на­слов био „Ко кон­тро­ли­ше кон­тро­ло­ре”.

Од сре­ди­не ју­на, у же­сто­ком рад­ном тем­пу, књи­гу смо за­вр­ши­ли до по­чет­ка ок­то­бра 1990, ка­да је Де­ди­јер от­пу­то­вао у САД, где је пре­ми­нуо, а ру­ко­пис је остао код ме­не.

У про­те­клих 28 го­ди­на, од ка­ко је то де­ло за­вр­ше­но, упр­кос то­ме што сам не знам ко­ли­ко пу­та по­ку­шао да Де­ди­је­ро­ва и мо­ја књи­га „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то” угле­да све­тло да­на, у то­ме ни­сам ус­пео.

Сло­бо­дан Кља­кић, уред­ник „Фељ­то­на”

Извор: Политика,Ни­је за­бо­рав петак, 01.03.2019. у 10:46