МЕЂУ НАМА, О НАМА
Датум постављања: 09.03.2019. 07.06.32
Читалац „Политике” Јован Рукавина из Шапца подсетио је 12. фебруара у рубрици „Међу нама” да ће се „ускоро навршити три пуне деценије како се није појавила нова књига Владимира Дедијера”, који „није дочекао објављивање” своје књиге „Велики бунтовник Милован Ђилас”.
Несумњиво до данас најбоља објављена студија о Миловану Ђиласу, та књига се појавила у зиму 1991, неколико месеци после Дедијерове смрти. Умро је 30. новембра 1990. у Сједињеним Америчким Државама, где је са супругом Вером отпутовао средином октобра 1990. због операције очију и припрема заседања Раселовог суда о Концентрационом логору Јасеновац.
„Волео бих”, написао је Рукавина, „да они који су у поседу његових папира, изнесу на светло дана вишедеценијско истраживање и сакупљање драгоцене грађе! Тако ће обогатити наша (са)знања...”
Последња књига на коју је Владимир Дедијер ставио свој потпис има наслов „Ничија свећа не гори вечито”. Завршне странице тог обимног рукописа (око 1.300 страница), уобличили смо два-три дана пре његовог поласка у САД, када ми је у београдском стану у Копитаревој градини издиктирао текст предговора и поговора за ту књигу, инсистирајући да буде наше заједничко дело.
У марту 1990. запослио сам се у „Политици”, али смо од краја јануара Дедијер и ја у Љубљани започели разговор за „Политику” о „Четвртом тому нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита”.
Изношењем ових детаља исправљам омашку коју је начинио г. Јован Рукавина. Наиме, ја сам радио тај „врло интересантан фељтон” који је објављиван током скоро два месеца у „Политици” у пролеће 1990, а не мој брат Љубомир, који је са Дедијером сарађивао на другим бројним пројектима.
Поменути фељтон изазвао је велику пажњу јавности (не само домаће). Тираж „Политике” брзо је порастао за неких педесетак хиљада примерака. Ти подаци имали су статус „пословне тајне”, али је Дедијер о њима имао прецизна сазнања.
По завршетку фељтона „Политика” је требало да објави и књигу, допуњену неким документима и пробраним реаговањима (било их је више од 2.000), пошто су разговор с Дедијером читаоци прихватили с одушевљењем. Али тај фељтон је истовремено изазвао и велики бес државно-партијског естаблишмента, поготово припадника старије, ратне генерације, чији су представници још имали снажан уплив у власти (генерал Никола Љубичић). Фељтон је наишао на одијум и међу представницима научног естаблишмента (САНУ, Дејан Медаковић). Притиснут захтевима из тих кругова моћи, тадашњи директор и главни и одговорни уредник „Политике” Живорад Миновић напрасно је одлучио да нема ништа од штампања поменуте књиге.
Зато је Дедијер у јуну 1990. године преломио – почели смо да уобличавамо рукопис „Ничија свећа не гори вечито”, чији је први, радни наслов био „Ко контролише контролоре”.
Од средине јуна, у жестоком радном темпу, књигу смо завршили до почетка октобра 1990, када је Дедијер отпутовао у САД, где је преминуо, а рукопис је остао код мене.
У протеклих 28 година, од како је то дело завршено, упркос томе што сам не знам колико пута покушао да Дедијерова и моја књига „Ничија свећа не гори вечито” угледа светло дана, у томе нисам успео.
Слободан Кљакић, уредник „Фељтона”
Из Коментара
уз ово писмо читалаца:
Mirno more, bez talasa пре 8 дана
Cega nema nikada se nije ni desilo.
*
Nebojša Joveljić пре 8 дана
Vladimir Dedijer je moj omiljeni revolucionar i istoričar. Zaista je neshvatljiv takav odnos prema posljednjem dijelu čovjeka na kojeg bi svi trebali biti ponosni. Sama činjenica da je bio vrlo blizak prijatelj sa Bertrandom Raselom i Žan Pol Sartrom dovoljno govori o kakvom jedinstvenom i neponovljivom gigantu se radilo. Nevjerovatno koliko malo informacija o njemu se može naći na internetu, i zašto se niko ne bavi ozbiljnim istraživanjem njegove zaostavštine u Americi, gdje, vele, već godinama leže prepuni sanduci njegove dokumentacije i rukopisa. Velika sramota, i to ne samo za Srbe!
*
Decak пре 8 дана
Hvala g Kljakicu za ove dragocane informacije. Sa uzivanjem sam citao dela Djilasa i Dedijera - aktera i svedoka istorijskih dogadjaja na Balkanu. Nadam se da ce i "Nicija sveca ne gori vecito" biti stampana.
*
MP 1пре 8 дана
Kljakicu finansirajte sami stampanje knjige, ili potrazite izdavaca koji ce pristati na taj rizik da stampa knjigu. Kad mogu neke Isidore Bjelice i neki slucajni pisci da stampaju, sto ne bi i Vi. Samo ne znam sta je to DJilas epohalno uradio..sem sto je maltretirao NEistomisljenike u rodnoj CG..zaista NE znam kakav je kljucni doprinos ostavio drzavi i onom delu naroda koji je uvazavao i koji mu nisu bili politicki protivnici.
"У протеклих 28 година, од како је то дело завршено, упркос томе што сам не знам колико пута покушао да Дедијерова и моја књига „Ничија свећа не гори вечито” угледа светло дана, у томе нисам успео."
Ако споменути Господин, Кљакић, уредник Политикиног "Фељтона", не може да објави, споменути рукопис Титовог званичног биографа, покојног Дедијера, шта рећи за море других необјављених рукописа? Не једног српског писца који нису били по укусу Титове "агитпроповске културне камариле".
У чијем је то интересу, то блокирање, то необјављивање, то штампање ко зна каквих рукописа и назови писаца? Први коментар читаоца овог чланка нуди најсажетији могући одговр, слике "мирног мора, мез таласа" (мртвог мора). Коме то одговара- жилавој пиревини тзв. "титовске агитпроповске камариле", и њихових директних наследника и следбеника.
*
Зашто се, писци и уредници у Србији, не организују попут писца Боре Станковића, обновитеља тзв. Пишчевих издања, или пријатеља песника Момчила Настасијевића, чија су Целокупна дела I-IX. Издање пријатеља, 1938-1939, Београд, штампали пријатељи?
Покојни С. Машић, као издавач Независних издања, имао је на стотине претплатника својих издања, широм некадашње СФРЈ, Европе и Америке?
Такве и сличне рукописе из заоставштине требало би да сукцесивно штампа, ако нико други, а оно једна станковићевска АДМИНИСТРАЦИЈА НЕЧИСТЕ КРВИ.
Сигурно је да би таква једна администрација имала своје читаоце, и у Србији, и међу зналцима и читаоцима нашим људима изван Србије...
Кад живи писци кукају, основано, то не треба пречути, али то народ доживљава као пренемагање и кукњаву сека-перси!
Треба такве рукописе штампати, макар и у педесетак примерака, или стотинак, као што чини, далеко од очију ајшире јавности, стари професор књижевности и писац огледа не о једном покојном или живом писцу,М. Мркић.
У интересу и државе Србије би било да потпомаже оснивање таквих администрација, али и имућнијих филантропа, и не само да потпомаже оснивање, већ и штампање, преко уобичајене институције конкурса, који би био заштићен од манипулација и корупције грамзивих и славољибивих мешетара и, наравно, погубне "колере" и пошасти и уплива Титове "агитпроповске културне камариле"...
Извор: Политика,Није заборав петак, 01.03.2019. у 10:46