МЕЂУ НАМА, О НАМА

Датум постављања: 09.03.2019. 07.06.32

Чи­та­лац „По­ли­ти­ке” Јо­ван Ру­ка­ви­на из Шап­ца под­се­тио је 12. фе­бру­а­ра у ру­бри­ци „Ме­ђу на­ма” да ће се „уско­ро на­вр­ши­ти три пу­не де­це­ни­је ка­ко се ни­је по­ја­ви­ла но­ва књи­га Вла­ди­ми­ра Де­ди­је­ра”, ко­ји „ни­је до­че­као об­ја­вљи­ва­ње” сво­је књи­ге „Ве­ли­ки бун­тов­ник Ми­ло­ван Ђи­лас”.

Не­сум­њи­во до да­нас нај­бо­ља об­ја­вље­на сту­ди­ја о Ми­ло­ва­ну Ђи­ла­су, та књи­га се по­ја­ви­ла у зи­му 1991, не­ко­ли­ко ме­се­ци по­сле Де­ди­је­ро­ве смр­ти. Умро је 30. но­вем­бра 1990. у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, где је са су­пру­гом Ве­ром от­пу­то­вао сре­ди­ном ок­то­бра 1990. због опе­ра­ци­је очи­ју и при­пре­ма за­се­да­ња Ра­се­ло­вог су­да о Кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ја­се­но­вац.

„Во­лео бих”, на­пи­сао је Ру­ка­ви­на, „да они ко­ји су у по­се­ду ње­го­вих па­пи­ра, из­не­су на све­тло да­на ви­ше­де­це­ниј­ско ис­тра­жи­ва­ње и са­ку­пља­ње дра­го­це­не гра­ђе! Та­ко ће обо­га­ти­ти на­ша (са)зна­ња...”

По­след­ња књи­га на ко­ју је Вла­ди­мир Де­ди­јер ста­вио свој пот­пис има на­слов „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то”. За­вр­шне стра­ни­це тог обим­ног ру­ко­пи­са (око 1.300 стра­ни­ца), уоб­ли­чи­ли смо два-три да­на пре ње­го­вог по­ла­ска у САД, ка­да ми је у бе­о­град­ском ста­ну у Ко­пи­та­ре­вој гра­ди­ни из­дик­ти­рао текст пред­го­во­ра и по­го­во­ра за ту књи­гу, ин­си­сти­ра­ју­ћи да бу­де на­ше за­јед­нич­ко де­ло.

У мар­ту 1990. за­по­слио сам се у „По­ли­ти­ци”, али смо од кра­ја ја­ну­а­ра Де­ди­јер и ја у Љу­бља­ни за­по­че­ли раз­го­вор за „По­ли­ти­ку” о „Че­твр­том то­му но­вих при­ло­га за би­о­гра­фи­ју Јо­си­па Бро­за Ти­та”.

Из­но­ше­њем ових де­та­ља ис­пра­вљам ома­шку ко­ју је на­чи­нио г. Јо­ван Ру­ка­ви­на. На­и­ме, ја сам ра­дио тај „вр­ло ин­те­ре­сан­тан фељ­тон” ко­ји је об­ја­вљи­ван то­ком ско­ро два ме­се­ца у „По­ли­ти­ци” у про­ле­ће 1990, а не мој брат Љу­бо­мир, ко­ји је са Де­ди­је­ром са­ра­ђи­вао на дру­гим број­ним про­јек­ти­ма.

По­ме­ну­ти фељ­тон иза­звао је ве­ли­ку па­жњу јав­но­сти (не са­мо до­ма­ће). Ти­раж „По­ли­ти­ке” бр­зо је по­рас­тао за не­ких пе­де­се­так хи­ља­да при­ме­ра­ка. Ти по­да­ци има­ли су ста­тус „по­слов­не тај­не”, али је Де­ди­јер о њи­ма имао пре­ци­зна са­зна­ња.

По за­вр­шет­ку фељ­то­на „По­ли­ти­ка” је тре­ба­ло да об­ја­ви и књи­гу, до­пу­ње­ну не­ким до­ку­мен­ти­ма и про­бра­ним ре­а­го­ва­њи­ма (би­ло их је ви­ше од 2.000), по­што су раз­го­вор с Де­ди­је­ром чи­та­о­ци при­хва­ти­ли с оду­ше­вље­њем. Али тај фељ­тон је исто­вре­ме­но иза­звао и ве­ли­ки бес др­жав­но-пар­тиј­ског еста­бли­шмен­та, по­го­то­во при­пад­ни­ка ста­ри­је, рат­не ге­не­ра­ци­је, чи­ји су пред­став­ни­ци још има­ли сна­жан уплив у вла­сти (ге­не­рал Ни­ко­ла Љу­би­чић). Фељ­тон је на­и­шао на оди­јум и ме­ђу пред­став­ни­ци­ма на­уч­ног еста­бли­шмен­та (СА­НУ, Де­јан Ме­да­ко­вић). При­ти­снут зах­те­ви­ма из тих кру­го­ва мо­ћи, та­да­шњи ди­рек­тор и глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник „По­ли­ти­ке” Жи­во­рад Ми­но­вић на­пра­сно је од­лу­чио да не­ма ни­шта од штам­па­ња по­ме­ну­те књи­ге.

За­то је Де­ди­јер у ју­ну 1990. го­ди­не пре­ло­мио – по­че­ли смо да уоб­ли­ча­ва­мо ру­ко­пис „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то”, чи­ји је пр­ви, рад­ни на­слов био „Ко кон­тро­ли­ше кон­тро­ло­ре”.

Од сре­ди­не ју­на, у же­сто­ком рад­ном тем­пу, књи­гу смо за­вр­ши­ли до по­чет­ка ок­то­бра 1990, ка­да је Де­ди­јер от­пу­то­вао у САД, где је пре­ми­нуо, а ру­ко­пис је остао код ме­не.

У про­те­клих 28 го­ди­на, од ка­ко је то де­ло за­вр­ше­но, упр­кос то­ме што сам не знам ко­ли­ко пу­та по­ку­шао да Де­ди­је­ро­ва и мо­ја књи­га „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то” угле­да све­тло да­на, у то­ме ни­сам ус­пео.

Сло­бо­дан Кља­кић, уред­ник „Фељ­то­на”

Из Коментара

уз ово писмо читалаца:

Mirno more, bez talasa пре 8 дана

Cega nema nikada se nije ni desilo.

*

Nebojša Joveljić пре 8 дана

Vladimir Dedijer je moj omiljeni revolucionar i istoričar. Zaista je neshvatljiv takav odnos prema posljednjem dijelu čovjeka na kojeg bi svi trebali biti ponosni. Sama činjenica da je bio vrlo blizak prijatelj sa Bertrandom Raselom i Žan Pol Sartrom dovoljno govori o kakvom jedinstvenom i neponovljivom gigantu se radilo. Nevjerovatno koliko malo informacija o njemu se može naći na internetu, i zašto se niko ne bavi ozbiljnim istraživanjem njegove zaostavštine u Americi, gdje, vele, već godinama leže prepuni sanduci njegove dokumentacije i rukopisa. Velika sramota, i to ne samo za Srbe!

*

Decak пре 8 дана

Hvala g Kljakicu za ove dragocane informacije. Sa uzivanjem sam citao dela Djilasa i Dedijera - aktera i svedoka istorijskih dogadjaja na Balkanu. Nadam se da ce i "Nicija sveca ne gori vecito" biti stampana.

*

MP 1пре 8 дана

Kljakicu finansirajte sami stampanje knjige, ili potrazite izdavaca koji ce pristati na taj rizik da stampa knjigu. Kad mogu neke Isidore Bjelice i neki slucajni pisci da stampaju, sto ne bi i Vi. Samo ne znam sta je to DJilas epohalno uradio..sem sto je maltretirao NEistomisljenike u rodnoj CG..zaista NE znam kakav je kljucni doprinos ostavio drzavi i onom delu naroda koji je uvazavao i koji mu nisu bili politicki protivnici.

"У про­те­клих 28 го­ди­на, од ка­ко је то де­ло за­вр­ше­но, упр­кос то­ме што сам не знам ко­ли­ко пу­та по­ку­шао да Де­ди­је­ро­ва и мо­ја књи­га „Ни­чи­ја све­ћа не го­ри ве­чи­то” угле­да све­тло да­на, у то­ме ни­сам ус­пео."

Ако споменути Господин, Кљакић, уредник Политикиног "Фељтона", не може да објави, споменути рукопис Титовог званичног биографа, покојног Дедијера, шта рећи за море других необјављених рукописа? Не једног српског писца који нису били по укусу Титове "агитпроповске културне камариле".

У чијем је то интересу, то блокирање, то необјављивање, то штампање ко зна каквих рукописа и назови писаца? Први коментар читаоца овог чланка нуди најсажетији могући одговр, слике "мирног мора, мез таласа" (мртвог мора). Коме то одговара- жилавој пиревини тзв. "титовске агитпроповске камариле", и њихових директних наследника и следбеника.

*

Зашто се, писци и уредници у Србији, не организују попут писца Боре Станковића, обновитеља тзв. Пишчевих издања, или пријатеља песника Момчила Настасијевића, чија су Целокупна дела I-IX. Издање пријатеља, 1938-1939, Београд, штампали пријатељи?

Покојни С. Машић, као издавач Независних издања, имао је на стотине претплатника својих издања, широм некадашње СФРЈ, Европе и Америке?

Такве и сличне рукописе из заоставштине требало би да сукцесивно штампа, ако нико други, а оно једна станковићевска АДМИНИСТРАЦИЈА НЕЧИСТЕ КРВИ.

Сигурно је да би таква једна администрација имала своје читаоце, и у Србији, и међу зналцима и читаоцима нашим људима изван Србије...

Кад живи писци кукају, основано, то не треба пречути, али то народ доживљава као пренемагање и кукњаву сека-перси!

Треба такве рукописе штампати, макар и у педесетак примерака, или стотинак, као што чини, далеко од очију ајшире јавности, стари професор књижевности и писац огледа не о једном покојном или живом писцу,М. Мркић.

У интересу и државе Србије би било да потпомаже оснивање таквих администрација, али и имућнијих филантропа, и не само да потпомаже оснивање, већ и штампање, преко уобичајене институције конкурса, који би био заштићен од манипулација и корупције грамзивих и славољибивих мешетара и, наравно, погубне "колере" и пошасти и уплива Титове "агитпроповске културне камариле"...