ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ

ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ

Цитат уместо увода: Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји

(….) стално сте говорили све је у најбољем реду, народ је срећан, а није био ни задовољан а камоли срећан а један од задатака власти је да народ учини срећним, то је оно што мене мучи, па сам секао и ломио, кажњавао и мучио, наравно вашим рукама, завео сам такву дисциплину да нико није смео ни да мрдне, поред мене ти си Мојсило неговао и свој култ, спремао си се за овај дан и ето, он је дошао али зло по тебе, ниси знао да сам ја миљама испред тебе и да си ти и сви твоји пајташи играчке у мојим рукама, Председник заћута и осмотри небо, Дугоухи је стојао иза њега, нека ледена тишина освоји Висораван, ловци су односили одстрељену дивљач у камион, чуло се бректање мотора, појавише се и хеликоптери, неко од генерала рапортира да је све у реду, Поред свих нас који смо радили на одржању твоје власти ипак ми није јасно како си се свих ових година одржао, рече генералмајор Мојсило замишљено, Како, понови Председник, Био сам један једини, само се о мени причало и то оно најбоље, критичаре је гутала ноћ, друго, прешао сам народу у навику и треће, има нешто што не могу да разумем, које је у мени али и у том народу, увек тражи предводника, тако сам ја стао на чело без икаквог дара и заслуга, све што је било добро, сваки закон, други су измислили за мене, ето, тако се одржава власт, тако се постаје вечан, али ипак остаје нешто необјашњиво, како тај народ тако лако баца своју слободу пред моје ноге, кад ми дођу делегације, у појединцима видим љубав према мени али истовремено и жељу да ме убију, да, добро си чуо, та два осећања су помешана, као да кажу: зашто нам седиш на грбачи, и истовремено: шта ћемо без тебе, како да живимо, дакле, њихов проблем је што не живе у себи него изван себе па налазе уточиште у мени, ех, шта ја морам све да издржим, Председник заћута и прутом поче да разгрће жар, али га више није било а печеницу су однели кувари, Добро, зашто ће ти апсолутна власт ако си само човек, упита генерал Мојсило, Зашто си ти хтео да ме уклониш, одговори Председник питањем, Зато да би људима вратио достојанство и слободу, одговори Мојсило, Није ваљда, подсмехну му се Председник, Хтео си да ме уклониш јер ниси могао да поднесеш да целог века будеш други, јер ако има већег проклетства на земљи, онда је то да вечно будеш други, али бићеш, то је моја освета за твоју издају, он се окрете али Дугоухи је био ту, Ако ти имаш сву власт, други су робови, цео народ је у ропству, рече генерал Мојсило, Ту, видиш ниси у праву, ако сам ја на врху не значи да су други потчињени, јер ако су сви потчињени испада да нико није потчињен, Али нису једнаки, сети се, ми смо дошли на власт да их учинимо слободнима и једнакима и у крајњој линији срећнима, очито, твојом халапљивошћу за власт, нисмо учинили ни једно ни друго, а о трећем, слободи, да и не говоримо, рече генерал Мојсило с муком отварајући уста јер је бол од ране сигурно била велика, Ма пусти га, видиш да ужива у нашим мукама, као што је уживао у власти док смо ми за њега радили најпрљавије послове, рече Гвозден Месаревић, То ви не знате, одврати Председник, И пошто не знате шта осећам, немате право ни да судите, Сигурно, рече Гвозден заједљиво, Немој да кажеш да патиш, само то немој, али треба да знаш, има нешто неуништиво: сведоци и брдо записника, онај ко буде хтео, донеће сигуран суд о теби, Ма немој, рече Председник, У то се ти уздаш, али и тамо бићеш оно што си био: зликовац и убица без обзира ко ти наређивао, видно љут, Председник заћута, хартије су учиниле утисак јер су неумољиве, начелник Тајне службе, иако у боловима, био је задовољан што је Председнику задао бар један ударац, Има и за то лека, проговори мајор Дугоухи, Ватра и подметнути други папири у којима цветају руже и певају славуји, О, за то си ти мајстор, одврати Гвозден, Али папири су свуда а добар тумач неће да промаши, Председник је слушао разговор и очито уживао у свађи два љута противника, Сад ми је јасно зашто Капиталац, проговори генералмајор Мојсило, Капитал је ту суштина и ти га тајно гомилаш, у свакој општини Капиталац, е, то је стварно много, а оно ац то је наставак, чиста камуфлажа, спремао си се ти Председниче и за те црне дане, јетко рече генерал Мојсило, Па шта, обрецну се Председник, Ми смо материјалисти и атеисти, морамо логички све да предвидимо па и такву могућност коју ти претпостављаш, побуну и пропаст, а капитал то може да заустави.... (....)

- Мирољуб Милановић ЛОВ НА ВИСОРАВНИ :роман . – Мало Црниће : Удружење књижевника Србије, Браничевско-стишка књижевна заједница: Библиотека „Србољуб Митић“, 2015. – 166 стр.; 21 цм.. (Едиција Стишки књижевни клуб; књ. 27).

1.

Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави.(...) Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Овај писац није излазио из простора своје општине, осим времена проведеног у војсци и на студијама. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни...

Нисам одмах прочитао роман, чим се појавио, из више оправданих разлога. Нећу о томе. Разговарао сам, са читаоцима, који су већ стигли да прочитају најновији Милановићев роман. Неки су сматрали да се појавио - прекасно. Други – да код Руса на ту тему има много бољих књига. „Живот и прикљученија војника Чонкина“. Па и код нас, да има неколико писаца који су ризиковали – рецимо аутор „Црвеног краља“, или песник Данојлић, аутор песме „Пуна празнина“, те према томе... - Вршњаци Милановићеви, Срба Игњатовић, Милисав Савић, Вук Драшковић, Момчило Селић, сматрају ти читаоци, проговорили су пре толико година о тој теми – детитоизације,па чак и покојни Исаковић и Ћосић... Слушајући све то помислио сам на разне ствари – сетио сам се једне усмене рецензије Исаковићевог романа једног сатиричног српског песника пре приличног броја година; песник је тихо говорио своју рецензију романа Титовог комесара а ми смо се хватали за стомак од смеха. Било би добро када би тај песник, још је жив, записао све своје усмене рецензије...

Шалу на страну: У српској књижевности је било пуно „побачаја“ на тему Вође и доживотног преседника СФРЈ, и на врхунцу тих побачаја стоје и последњи романи писаца, који су били комесари и писали хвалоспеве Великом вођи- када је то доносило „профит“, а демократа када је то опет било пробитачно... Зашто српски књижевници, који су знали Истину, пре свега истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршетку европске културе, нису проговорили о томе – о страви? – Да, Селић је објавио чланак, "Страва", који је био трежњење од пијанства титоизмом, од опијености идеологијом, злом и грехом; Селић је постепено оспособљавао себе за разликовање добра и зла и стицао је извесну способност расуђивања, која још увек није благодатна и еванђеоска. Па ипак, личило је то на подвиг - подвиг трежњења себе, трежњењем ума, трежњењем душе од пијанства највећег греха епохе Хокус - покуса. Селић је романом "Изгон" дирнуо у табу - тему послератне југословенске књижевности, историографије; дао је неколико изврсних портрета Титових полицијских функционера; зар није и Селићев отац био један од њих?

Да ли је Селић као писац у стању да довољно зна, и стварно зна шта су добро и зло, нарочито зло, у својим последњим дубинама и суптилним финесама? – питао сам се у своје време, пишући о првом Селићевом роману. Да ли је Селић свестрано облагодаћена, охристовљена личност која зна до танчина и тајну добра и тајну зла?

Сећам се тих година, када се дигла велика «фрка» кад је објављен Селићев роман, сећам се полемика и Савићевог одрицања од НИН-ове награде. Сва та «фрка», полемике и остало, промашили су, чинило ми се. Удбаши су ћутали, или говорили преко својих људи – «великих» и «малих» спавача. Никада се неће појавити мемоари удбаша; већина ће понети у гроб тајне које зна. Таква је служба, кажу. За Удбу су радили многи, па и писци, књижевни критичари дакако. Чак и они за које никада не бисмо ни у сну помислили!

Савић у роману "Хлеб и страх" пише: "Главни судија на процесу Г. Ђ.-у није се - ако је уопште и могао очекивати нешто друго - много прославио. Остаће упамћена изрека, коју су судија и оптужени, као тениску лопту, вратили један другом : да ће их се потомци стидети. Како с а д а (истицање - Б. Т.) стоје ствари, песникови потомци немају разлога да се стиде. Судијини потомци не морају да се стиде једне друге ствари: образложења пресуде. Ако се изузме повод, тај подужи текст (већим делом објављен у "Књижевним новинама", бр. 635, 5. новембра 1981. године - Савић се добро тога сећа, јер је главни и одговорни уредник листа - напомена - Б.Т.) представља врло надахнуто писан есеј о поезији Г. Ђ.- а, нарочито о њеним значењским слојевима. У њему се на индиректан начин демонстрирају песниково умеће и дар да се пева о великом вођи а да га ниједном конкретно не именује" (стр. 155).

Савић још пише: "Невоља настаје са сумњама у ауторство текста. Сасвим је очигледно да га је писао неки књижевни критичар с дугогодишњом и провереном критичарском праксом... За сада он ћути и не тражи књижевну славу која му припада..." (стр. 155 - 156).

Савић се, у свом роману "Хлеб и страх" диви прекрасном образложењу пресуде којом је осуђен песник Г. Ђ., али при том заборавља шта је крајњи домет судијиног прекрасног образложења!

Очигледно је, зар не, да М. Савић ЗНА име тог књижевног критичара, који је стварни аутор образложења пресуде...Да ли неће да га "ода" из страха од Удбе, што је схватљиво, или из неког другог разлога, што тога критичара лично познаје, што му је можда вршњак, што је можда похвално писао о Савићевим пређашњим књигама?...

Слушајући оцене читаоца најновијег књижевног првенца М. Милановића, вртео сам сумњичаво главом, јер су сви ти утисци и аргументи (мирно сам обе речи могао ставити под наводнике) вукли на нешто ванкњижевно, а на ту страну су се нагињали код нас и официјелна књижевна критика и чланови жирија најутицајнијих књижевних награда. У суштини, мислио сам у себи, овде нема књижевне критике; овде и официјелна критика и награде нечему другом служе. Али, треба рећи за потомке: најизвиканија књижевна награда у Србији толико је срозана и не вреди ни лулу дувана, јер се у ствари намешта телефонским каналима, и неким другим. Сем тога, сви писци који су је добили, од првог до последњег, и нису тако велики, како брује наше парохијске новине. Ниједну од тих награђених књига, ево, само после шест година, не чувам на полици изнад свога радног стола. Затим, и она награда са именом познатог писца, у суштини, има један једини циљ: да мистификује, да надувава књижевне балоне. То треба да се каже, због оних који су још живи и верују да су нешто посебно: и лауреати и њихове награђене књиге припадају оном што ја зовем шљака историје.

Дакле, највише књижевне награде овде су, као и многе друге, српски парохијални тзв. књижевни оскари.Бацање прашине у очи. То чине људе, које у овој књижевној парохији сматрају критичарима, који су написали и по неки успели есеј, али који су у основи пристали на нешто тривијално. Књижевним наградама, официјелна књижевна критика, која је само полуга владајућег режима, у ствари, покушава да држи на узди - праве и истинске, независне и неприлагођене писце.

Када сам споменутим читаоцима књижевног првенца Милановићевог добронамерно скренуо пажњу на то да не разумем њихову аргументацију, они су се можда и наљутили – како могу да «браним» књигу коју нисам прочитао; и нисам ли ја мало болећив према Милановићу као писцу, као што сам у своје време био болећив према С. Игњатовићу?*

Зар су то аргументи? Шта значи то да се један роман, књига, или поема касно појавио? Да ли се „Дон Кихот“ Сервантеса, или „Мртве душе“ Гогоља, или „Записи из мртвог дома“ Достојевског, или „Један дан Ивана Денисовича“, касно појавио? Роман је као дете, као плод, писац се порађа као жена, боље у право време, боље и који дан касније, него превремени порођај. То понекад уређује и судбина.

______________

*Алузија на једно место у роману Белатукадруза «Доктор смрт» (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003):

(Ево тих питања. - ... Пишете и говорите о стварима о којима се ћути, не бојите се замерања; понекад, ваша критика делује као смела авантура Због нечега сте болећиви, ипак, према неким савременим писцима. Да будем директан : врло афирмативно пишете о једној осредњој књизи С. Игњатовића, у којој има и проблематичних места.

И врло похвално пишете о другој комерцијалној Игњатовићевој књизи, о времену кад су сви били Тито. Зашто Игњатовићу, као писцу и критичару, гледате кроз прсте? Критичару који је омогућио толике књижевне мутанте? Да ли Вас је Игњатовић купио тиме као уредник: чиме, како? Не морате одговорити, ако не желите...

Ако бих одговорио само на ово последње питање, одговор би био подугачак. Да одговорим на најнепријатнија питања. Није ме Игњатовић ни на који начин купио. Не. Из те његове генерације, ја сам све друге упознао пре Игњатовића (Савића, Јосића, Стевановића); Игњатовића сам упознао, не док сам студирао на Филолошком, не као уредника КЊИЖЕВНЕ РЕЧИ, него много година касније, почетком деведесетих, у једној београдској кафани...Знао сам ја да Игњатовић постоји, као писац, и пре тога. ... Тако је почело наше познанство деведесетих. Повукао се као критичар... Верујем да спада у важне књижевне сведоке нашег послератног књижевног живота; а његов роман - оглед треба читати и као неку врсту исповести, која није изведена до краја. Не знам када сам престао да му шаљем моје нове ствари? Као слободан стрелац, када је то заиста био, Игњатовић је занимљив писац, и припада зони преливања, коју има неке шансе. Две његове студије треба критички прочитати, пре свега о тзв. прози промене, и студију о поезији песника Флоре (уз изабране песме Флорине)... Мени није потребна подршка као писцу, подршка ма које врсте, ни Игњатовића, нити било кога другога. Довољна би ми била подршка читалаца.Игњатовић је објавио своју магистарску тезу, ПРОЗА ПРОМЕНЕ, о другим писцима, о другим актерима, са којима ја немам додирних тачака. Ја многе од тих актера, својим ангажманом, доводим у питање... Надам се да сам одговорио на оно што те је занимало; али ако мислиш да је одговор непотпун и дипломатски, можемо наставити, кад се видимо, разговор на ову тему. Надам се да си се уверио и ослободио једне своје предрасуде да ја идеализујем Игњатовића. Не; али, он је некако најлошије прошао из читаве те његове генерације, и не само његове, коју је афирмисао, наметао; људски је имати разумевања за то... Ја сам оштро писао и о ЈЕКСЕРАШИМА и о ДЕЦИ СТРАВЕ, слажем се са тобом да данас није згодно подсећати ко су све они у нашем јавном, културном и књижевном животу; понеке сам именовао. Многи су се пресвукли. Питајте Игњатовића: ко је више могао да попије, он или Попа, и зашто није написао књигу о Попи...Питајте га да вам прича, реално, о покојном Зорану Мишићу. Можда ће хтети да вам исприча? ... Колико је стваралачки развој, Игњатовића, као писца текао повољно? - То би, опет, била веома дугачка прича. Која је разлика између, рецимо, Љубише Јеремића, Ђорђија Вуковића, Александра Илића, Радивоја Микића, Александра Јеркова, Јована Пејчића и С. Игњатовића, као критичара? За мене је био занимљив када се од споменутих одвајао. Међутим, Игњатовић већ дуже време не пише књижевну критику... Живи од старе славе критичара...Написали сте много бољу, књижевно уверљивију књигу од ваших претходника, па и С. Игњатовића. Ухватили сте се у коштац са свеобухватном критиком југословенског и европско – светског монолитизма. Вођени, пре свега, духом Свеистине,написали сте незаборавне и истините странице о вечним контролорима писања и о избегавању наших писаца да дају целовиту истину.Што се каже, дошли сте мечки на рупу. То ни један од писаца, које сте макар из сенке потенцијалног критичара подржали (Ковачевић, Селић, Игњатовић) није учинио.- Нисам баш сасвим сигуран да ми је јасно твоје питање до краја. Моја оцена Игњатовићеве књиге КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО је условна. То је књига артистичније и срачунатије и позније писана од књига М. Селића и М. Савића. То је књига, која није коштала много Игњатовића, напротив. Она је донекле занимљивије писана од споменутих претходних. Међутим, не може се поредити, ни са ДЕЦОМ АРБАТА, а некмоли са ДОКТОРОМ ЖИВАГОМ. Томе Игњатовић још није дорастао.

Књиге, писане на комерцијалну тему детитоизације, кад се без последица могло стати мртвом вуку на реп, такве књиге ће бити заборављене и већ су заборављене. Међутим,неће бити заборављена тема разарања Трећег рима у поезији. Два песника који су се том темом бавили директно и индиректно, у своје време, сносили су последице: Ђого, и Александар Лукић. Остали, ФЛОБЕРОВИ ПАПАГАЈИ, па, њима је био важан шићар. Ушићарили су, свако на свој начин... Да завршим овим: тзв. књижевним позориштем сенки доминирају – ФЛОБЕРОВИ ПАПАГАЈИ. Немам међу њима пријатеља, а ни достојних непријатеља. - То је било све...) (128 - 130)

2

О разлици између аутора романа Лов на висоровни и других српских писаца, који су се окушавали на овој књижевној поледици.

Нико неће ни да зуцне у савременој књижевности српској, тј. у критици, о разлозима споменутих књижевних „побачаја“, и – онда – каква је то критика? И чему служи, осим да замајава и да кружи око главног и горућег, као – како народ сликовито вели – киша око Крагујевца. А такав је највећи део српске књижевности 20 века. Професор гимназије из Петровца на Млави, данас пензионер, оставио је списак свих тих имена у својој незаобилазној и не посебно обимној, али јасно написаној књизи „Пола века ћутања“.Та књига је на директан начин утрла пут неизбежном процесу у српској књижевности – превредновању. Ту књигу је игнорисала тзв. – академска књижевна критика, она што се усидрила на нашим универзитетима, као црви у сиру! Погодите и зашто.

Крајем пролећа ове године, у време када је завршено публиковање мог есејистичког рукописа Бе­ла ТУ­КА­ДРУЗ УМЕТ­НОСТ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТ ЛЕ­ЧЕ­ЊА у часопису „Људи говоре“ (online верзија), припремљена је и коначна верзија за штампу, али – пара за штамање те књиге није било. За све друге књиге штампане у тој едицији, нашла се нека цркавица, али за ту књигу није било ни цвоњка. И како ствари стоје, ко зна када ће пара за штампање и бити! У тој невеликог обима књизи има и једна епизода, коју вреди навести овде, јер генерално на конретном примеру, пружа илустрацију и прилику, за схватање разлике из горњег поднаслова (оног под бројем 1).

Поновићу Ви­на­вер зна да је исто­ри­ја срп­ске ли­те­ра­ту­ре не­вер­но пред­ста­вље­на од стра­не струч­ња­ка са уни­вер­зи­те­та (1936) и твр­ди: „Це­ло­куп­на исто­ри­ја књи­жев­но­сти на­ше има да се на­пи­ше по­но­во…“. То се види свуда и у много чему, скоро на сваком кораку, на први, други, трећи, четврти, пети и енти поглед.

Пример (истргнут из УМЕТ­НОСТИ ДИ­ЈАГ­НО­ЗЕ И УМЕТ­НОСТИ ЛЕ­ЧЕ­ЊА ) : 2) Жи­ри за до­де­лу На­гра­де „Ђор­ђе Јо­ва­но­вић“, у са­ста­ву др Пе­тар Пи­ја­но­вић, пред­сед­ник, Ми­ро Вук­са­но­вић, до­пи­сни члан СА­НУ и др Ран­ко По­по­вић, чла­но­ви, на за­вр­шној сед­ни­ци одр­жа­ној 14. ок­то­бра 2010. од­лу­чио је да На­гра­ду „Ђор­ђе Јо­ва­но­вић“ за 2010. го­ди­ну до­де­ли Алек­сан­дру Јер­ко­ву за књи­гу Сми­сао (срп­ског) сти­ха – са­мо/оспо­ра­ва­ње (Цен­тар за кул­ту­ру, По­жа­ре­вац – Ин­сти­тут за књи­жев­ност и умет­ност, Бе­о­град 2010). Књи­га Алек­сан­дра Јер­ко­ва ис­ка­зу­је нај­бо­ље осо­би­не ње­го­вог кри­тич­ког и есе­ји­стич­ког пи­са­ња у ис­тра­жи­вач­ком од­но­су пре­ма по­е­зи­ји Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа, Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа, Ива­на В. Ла­ли­ћа, Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа, Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа, Бра­ни­сла­ва Пе­тро­ви­ћа и Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа. Зна­ње по­е­зи­је, кри­тич­ка ауто­ро­ва свест и мо­дер­ни ме­то­до­ло­шки при­сту­пи, сен­зи­би­ли­тет и уме­ће ине­тер­пре­та­ци­је омо­гу­ћи­ли су Јер­ко­ву да на­пи­ше књи­гу ко­ја по­у­зда­но све­до­чи не са­мо шта је­сте са­вре­ме­на срп­ска по­е­зи­ја, не­го и ка­ко по­е­зи­ја да­нас, ва­ља­но и са по­ве­ре­њем, мо­же да се чи­та и раз­у­ме­ва, ту­ма­чи и вред­ну­је. На­гра­да је до­де­ље­на 25. ок­то­бра 2010. у га­ле­ри­ји – чи­та­о­ни­ци за ти­хи рад пред ви­ше од 80 углед­них го­сти­ју ака­де­ми­ка, уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра, књи­жев­ни­ка, би­бли­о­те­ка­ра и чла­но­ва би­бли­о­те­ка…

(...) Обра­зла­жу­ћи од­лу­ку жи­ри­ја Пи­ја­но­вић је под­се­тио на то да Јер­ков, по соп­стве­ној од­лу­ци, ско­ро две де­це­ни­је ни­је об­ја­вио књи­гу, ти­ме ис­ка­зу­ју­ћи ти­хи про­тест про­тив све­га, про­тив све­та у ко­ме је све из­гу­би­ло сми­сао, па и об­ја­вљи­ва­ње књи­ге. „Да па­ра­докс бу­де пот­пун, Јер­ков је и без ијед­не књи­ге био ви­ше при­су­тан и ви­ше ути­цао на то­ко­ве са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­но­стио не­го би­ло ко­ји дру­ги кри­ти­чар (под­ву­као Б. Т.), а са­мо део ње­го­вих из­го­во­ре­них, а не­на­пи­са­них есе­ја мо­гао је да бу­де пре­то­чен у бар јед­ну од­лич­ну књи­гу“, ре­као је Пи­ја­но­вић. Он је ука­зао да је с об­ја­вљи­ва­њем на­гра­ђе­не књи­ге из­не­на­ђе­ње још ве­ће јер Јер­ков, ка­ко би би­ло оче­ки­ва­но, не да­је син­те­зу о срп­ској про­зи, не­го о по­е­зи­ји и пе­снич­кој по­е­ти­ци. – Жи­ри ни­је био у ве­ли­ком ис­ку­ше­њу, у сре­ди­шту Јер­ко­вље­вог ис­тра­жи­ва­ња ни­су би­ли са­мо стих и пе­снич­ки чин не­го по­гле­ди ства­ра­ла­ца о чи­јем де­лу је пи­сао на по­е­зи­ју уоп­ште и де­ла дру­гих пе­сни­ка, об­ја­снио је Пи­ја­но­вић. За­хва­љу­ју­ћи на на­гра­ди Јер­ков је ре­као да је га­нут, али и да га је по ма­ло стид јер је про­шло мно­го вре­ме­на од ка­ко је на­пи­сао прет­ход­ну књи­гу и да је од то­га на­ста­ла и ма­ла ле­ген­да. До­дао је да очи­глед­но ни­је био до­вољ­но чврст у том до­бро­вољ­ном са­мо­изг­нан­ству. „А мо­жда је тре­ба­ло да стег­нем зу­бе и од­ћу­тим век ко­ји је остао за на­ма као и овај што је пред на­ма“, про­ко­мен­та­ри­сао је Јер­ков. „Тих 18 го­ди­на ни­сам на­пи­сао књи­гу о про­зи и ти­ме сам и о се­би и о про­зи хтео не­што да ка­жем. О по­е­зи­ји сам пи­сао мно­го ма­ње и ми­слио сам да је у овим го­ди­на­ма сум­ње и не­за­до­вољ­ства до­бар тре­ну­так да се вра­тим не­че­му што је ипак нај­и­звор­ни­ја књи­жев­ност. Стих, пе­сни­штво је пра­во ср­це ли­те­ра­ту­ре“, об­ја­снио је ла­у­ре­ат.

Јерков је напоменуо да је Ђорђе Јовановић, по коме награда носи име, упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литературу. Додао је да би био срећан када би неко у неком његовом тексту пронашао да је колико толико успео да превлада сопствене заблуде и критичко-идеолошке предрасуде. Приметио је да су се времена увек мењала, па тако „није тешко замислити сурово време у коме ће књижевност бити ствар само најмањег броја изабраних који ће се трудити да се што боље склоне од овог и оваквог посттранзиционог назови неолибералног или каквог год друштва“. „Живимо у времену неописиве количине лажи, предмет смо страховите манипулације и страховито смо обманути. Понуђено нам је да доживимо доба слободе у коме ћемо себе осетити као субјекте у друштву, људе који сами пред собом имају могућност да се изразе. Уместо тога подметнут нам је најнижи облик међуљудске злоупотребе, манипулације, и медјске и квазикапиталистичке у којој не видим ни једну једину врлину“, рекао је Јерков констатујући да су нам због тога потребне лепе обмане.

„Лепа обмана би била алтернатива, алтернативна историја човечантсва. Од када је света и века људи лажу сами себе да није тако страшно живети и да постоји нешто што је лепо и што је нека врста заноса са којим вреди опстати на овоме свету. Тренуци највећих обмана човечанства који се зову уметност, једини су тренуци са којима се мирно може стати пре суд времена и пред историју“, рекао је Јерков. Јеркова и наше познате писце, како прозаисте, тако и песнике, који су испунили салу библиотеке „Ђорђе Јовановић“, која је у саставу библиотеке града Београда поздравила је и директорка те институције Јасмина Нинков.

Да не би би­ло за­бу­не – тре­сла се го­ра, ро­дио се миш!

Ко­те­ри­ја би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти до­де­ли­ла је из­ви­ка­ну и на­ме­тач­ку ко­те­риј­ску на­гра­ду чла­ну сво­је ко­те­ри­је. Обра­зло­же­ња, де­кор, сим­бо­ли­ка – све је у сти­лу тзв. нај­зва­нич­ни­је, то јест офи­ци­јел­не би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти, са­мо што Ње­га (чи­таj: Мар­ша­ла) или Ње (М. Мар­ко­вић) ви­ше не­ма.

На­гра­да је до­де­ље­на уна­пред, мо­жда и пре не­го што се осу­ши­ла на књи­зи штам­пар­ска бо­ја, јер, за­бо­га, пи­сац ју је за­слу­жио ви­ше из не­ких дру­гих не­по­зна­тих и ванк­њи­жев­них раз­ло­га (од ко­јих је, сва­ка­ко, пр­ви онај, да књи­ге ни­је об­ја­вљи­вао ско­ро два­де­сет го­ди­на! А дру­ги, што је ето, пре­шао на ту­ма­че­ње не­чег дру­гог, жан­ра по­е­зи­је). У По­ли­ти­ци смо мо­гли да про­чи­та­мо је­дан вул­га­ран и оду­ран текст у хва­лид­бе­ном кли­шеу чла­на жи­ри­ја, Пи­ја­но­ви­ћа, глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка већ го­ди­на­ма нај­у­ти­цај­ни­јег др­жав­ног и мо­но­пол­ског из­да­ва­ча у Ср­би­ји (по­ред Слу­жбе­ног гла­сни­ка), ка­ко пред­о­дре­ђе­ног ла­у­ре­а­та хва­ли као вр­сног ауто­ра и кри­ти­ча­ра ко­ји де­це­ни­ја­ма не об­ја­вљу­је књи­ге, али је исто­вре­ме­но у истом пе­ри­о­ду из­у­зет­но ути­ца­јан ак­тер у књи­жев­ном жи­во­ту Ср­би­је!

То је чудо, могуће дакако само у Србији, у којој су могућа и она друга чуда, као онај та­мо не­где на ис­то­ку Ср­би­је ја­рац Ср­ле ко­ји да­је мле­ко!

Да­кле, на­гра­ђе­ни има не­ку на­ма не­по­зна­ту чуд­ну моћ да чи­но­деј­ству­је не ка­ко је то уоби­ча­је­но у књи­жев­ном жи­во­ту, већ не­што што дру­ги кри­ти­ча­ри или пи­сци у Ср­би­ји не­ма­ју!! То је про­сто не­ве­ро­ват­но, при­ча за ма­лу де­цу.

Хва­ли­те не­ко­га због не­плод­но­сти, јер у истом тек­сту Пи­ја­но­вић на­во­ди до­слов­це да већ де­це­ни­ја­ма че­ка ру­ко­пис Чуд­ног Чи­но­деј­ца.

А да до­би­ја са­мо усме­не улич­не есе­је Јер­ко­ва, у ко­ји­ма ужи­ва.

При том, тај уред­ник и гло­ри­фи­ка­тор, не ка­же, да ли су и не­ки дру­ги срп­ски пи­сци би­ли у по­зи­ци­ји, у ко­јој је А. Ј.

На­рав­но да ни­су. На­рав­но да су За­вод, или СКЗ, да не на­бра­ја­мо дру­ге, од­у­век би­ли – на­кло­ње­ни би­ро­крат­ским пи­сци­ма, они­ма што су увек би­ли уз власт све­јед­но ко­је бо­је. Јер­ков, обра­ћа­ју­ћи се на до­де­ли спо­ме­ну­те на­гра­де, твр­ди „Жи­ви­мо у вре­ме­ну нео­пи­си­ве ко­ли­чи­не ла­жи, пред­мет смо стра­хо­ви­те ма­ни­пу­ла­ци­је и стра­хо­ви­то смо об­ма­ну­ти“, па би би­ло са­свим оче­ки­ва­но да се про­тив ла­жи бо­ри, про­тив сва­ке ла­жи, па и књи­жев­не ла­жи. А већ у истом обра­ћа­њу, не треп­нув­ши, он ће пре­по­ру­чи­ти – али ко­ме! – „Ле­па об­ма­на би би­ла ал­тер­на­ти­ва, ал­тер­на­тив­на исто­ри­ја чо­ве­чан­тсва…“ То ле­ги­ти­ми­ше овог „сло­бо­да­ра“…

Ту Јер­ко­вље­ву књи­гу штам­пао је је­дан од оних срп­ских из­да­ва­ча, чи­ји је глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник сте­као леп углед као пе­сник. Пре све­га, по то­ме, што сво­јим нај­бо­љим књи­га­ма, пред­ста­вља ствар­ни и не­у­си­ље­ни по­вра­так срп­ској књи­жев­ној ре­не­сан­си.

Ка­ко је би­ло мо­гу­ће да овај уред­ник ова­кву јед­ну књи­гу, до­сад­ну и не­у­вер­љи­ву, од­бој­ну по мно­го че­му, уоп­ште об­ја­ви?

Ако је то учи­нио да би Би­бли­о­те­ку Ab ovo ком­пле­ти­рао пред­став­ни­ци­ма свих стру­ја да­на­шње срп­ске кри­ти­ке, он­да у ре­ду.

Ка­кве Јер­ков, оди­ста, има ве­зе са по­е­зи­јом? Као по­кој­ни Скер­лић са Абра­ше­ви­ћем и Про­ком Јов­ки­ћем?

Са гну­ша­њем сам про­чи­тао не­у­вер­љи­ви члан­чић „Пу­на пра­зни­на. По­е­тич­ко од­у­ста­ја­ње Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа“. Те­шко је Да­ној­ли­ћа, или би­ло ког дру­гог аутен­тич­ног пе­сни­ка, укло­пи­ти у не­ка­кав уна­пред сми­шљен ша­блон ту­ма­че­ња. Ни­је згод­но, уз­гред бу­ди ре­че­но, ни пи­са­ти о пе­сни­ку друк­чи­је суд­би­не и по­ли­тич­ког уве­ре­ња, од оног ко­ји ви­ше тај­но не­го јав­но за­сту­па ту­мач.

Не­у­ку­сно је, нео­д­го­вор­но, јер се оби­ја ту­ма­чу о гла­ву, ка­да ту­мач со­ли па­мет не­ком ко се као пе­сник, као пе­сник-кри­ти­чар, и као чо­век, по­ка­зао, ко је ре­ски­рао, усу­дио се.

Јер­ков сма­тра да је „нај­бо­ља илу­стра­ци­ја про­па­дљи­во­сти ак­ту­ел­не по­ли­тич­ке сна­ге јед­ног пе­снич­ког де­ла… по­зна­та Да­ној­ли­ће­ва пе­сма „Пу­на пра­зни­на“, ко­ја је, ка­да се по­сле смр­ти Јо­си­па Бро­за по­ја­ви­ла, иза­зва­ла ин­те­ре­со­ва­ње по­ли­тич­ких фо­ру­ма, при­ти­сак на књи­жев­ни лист у ко­јем је об­ја­вље­на и сал­ву ко­мен­та­ра“ (245) – тј. Јер­ков ми­сли да је та­ко ка­ко он пи­ше.

Ту­мач кру­жи око спо­ме­ну­те пе­сме као ки­ша око Кра­гу­јев­ца, као на­рав­но не­ко ко ни­ка­да пе­сму на­пи­сао ни­је; тј. си­гур­но та­кву на­пи­сао ни­је. Па, ка­ко би је и раз­у­мео?

Јер­ко­вље­во кри­тич­ко са­мо­по­у­зда­ње је сим­то­ма­тич­но. Ту­ма­че­ње ове Да­ној­ли­ће­ве пе­сме има ве­зе са по­е­зи­јом и ту­ма­че­њем по­е­зи­је, ко­ли­ко и, по­но­ви­мо, Скер­лић са Абра­ше­ви­ћем и Про­ком Јов­ки­ћем!

Или ко­ли­ко и тврд­ња да је Ђор­ђе Јо­ва­но­вић упр­кос те­шким иде­о­ло­шким пред­ра­су­да­ма имао осе­ћај за ли­те­ра­ту­ру! То у су­шти­ни сва­шта зна­чи и ни­шта не зна­чи, тј. зна­чи при­год­ну ма­глу. Та­ква дво­сми­сле­ност, или за­ма­гљи­ва­ње, не при­ли­чи јед­ном про­фе­со­ру бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та.

Са гну­ша­њем сам чи­тао не­у­вер­љи­ве ре­до­ве А. Ј., ко­ји су се упи­ња­ли да бу­ду „ана­ли­за“, „раз­у­ме­ва­ње“, иако је од по­чет­ка до кра­ја тај члан­чић је­дан пер­фи­дан по­ку­шај ома­ло­ва­жа­ва­ња и дис­кре­ди­та­ци­је и јед­не со­лид­не пе­сме и јед­ног пе­сни­ка ко­ји се у јед­ном тре­нут­ку сво­га жи­во­та „отео“ са лан­ца.

За раз­ли­ку од пре­хва­ље­ног Да­ној­ли­ће­вог вр­шња­ка не­срећ­ног Миљ­ко­ви­ћа ко­ји је пе­вао оде, зна­те већ ко­ме, Да­ној­лић је у два­на­е­стак сти­хо­ва дао не са­мо ак­ту­ел­ну по­ли­тич­ку пе­сму, стра­ви­чан ко­мен­тар и је­зи­во ис­ку­ство, не са­мо сво­је већ и мно­гих дру­гих ју­го­сла­вља­на (ка­ко би ре­као дру­ги је­дан од­ли­чан и не­ла­жни пе­сник – већ по­кој­ни и ду­бо­ко тра­гич­ни Ми­о­драг Ста­ни­са­вље­вић; за­што о Ста­ни­са­вље­ви­ћу, у сво­јој књи­зи, не­што не за­пи­са? За­што је ишао, уз­гред бу­ди ре­че­но, до­бро ута­ба­ним пу­те­ви­ма? Зар су они нај­си­гур­ни­ји?) : да ли је та сли­ка пу­не пра­зни­не про­из­вољ­на, не­у­вер­љи­ва, на­пи­са­на због не­ког про­фи­та (као то­ли­ке пе­сме у сла­ву дик­та­то­ра), или ју је на­пи­сао чо­век, ко­ји се по­твр­дио као од­ли­чан есе­ји­ста, пре­во­ди­лац, по­зна­ва­лац на­ше и свет­ске по­е­зи­је?

„Чи­ме је и ка­ко пе­сник до­при­нео да ње­гов стих скра­ти ти­ра­ни­нов жи­вот?“ (Јер­ков, 247).

А шта је тзв. це­ње­ни ту­мач чи­нио и ура­дио у исто вре­ме ко­је спо­чи­та­ва пе­сни­ку? По­сле то­га, за­што бих чи­тао да­ље, пи­тао сам се; али сам ипак до­чи­тао до кра­ја, по­ма­ло згро­жен др­ско­шћу овог ту­ма­ча, ко­ји се, ето, усу­дио да со­ли па­мет јед­ном књи­жев­ни­ку – ко­ме (она­ко од ока, ка­ко он ина­че про­це­њу­је на бр­зи­ну) ни до чла­на­ка ни­је!

Чо­век ко­ји је по­ста­вио то пи­та­ње уоп­ште ни­је раз­у­мео пе­сму ко­ја му је по­слу­жи­ла као по­вод за ту­ма­че­ње; шта­ви­ше „члан­чић“ је на­пи­сан не да би се ар­гу­мен­то­ва­ло Да­ној­ли­ће­во пе­снич­ко од­у­ста­ја­ње, не да би се по­ја­сни­ла и при­бли­жи­ла „јед­на стра­шна, ра­зор­на ди­ле­ма ко­ја по­га­ђа де­ло Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа ви­ше не­го пи­та­ње успе­ло­сти не­ког ње­го­вог пе­снич­ког или про­зног са­ста­ва“ (Јер­ков, 242), већ из не­ких дру­гих по­бу­да… Ко­је баш и не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе са по­е­зи­јом..

*

ПУНА ПРАЗНИНА

Нема га, истопио се као ледник,

Прешао у маглу и безвремље,

Председник, врховни заповедник

Оружаних снага неба и земље,

Оде, с ветрином која фијуче,

Не кану, за њим, ни капља воска,

Нестаде то чудо што ми је јуче,

Гледало кроз мозак, и иза мозга,

Тај лажни цар, теорема

Криво постављена, та Голгота

Смисла и истине – и кад га нема

Опет је део мог живота!

Милован Данојлић

*

За разлику од споменутих или неспоменутих српских писаца (изузимам песнике Гојка Ђога, и Александра Лукића), бавећи се парадигмом и Стравом тираније ЈБТ, Мирољуб Милановић, није пошао трагом, рецимо Душка Ковачевића, који је узгред описивао «преседнички лов», ни трагом публицистике и фељтониста, већ широким друмом апсурда, и већ заборављеним стазама песника «пуне празнине» : усудио се и дошао «мечки на рупу», како обични људи кажу. У цитату којим овај рад почиње, преузетом из једног од најбољих поглавља Милановићевог романа, уверљивио је дата демонска, сатрапска и манипулаторска природа Преседника. Ко је главни јунак у овом Милановићевом роману - јелен Капиталац, или Председник и његови потчињени? Капиталац или капитал? Лепота или корист? «Па зар лепота није важнија од пуних чинија меса справљених за неке белосветске касапе», често је питао Гута Чорбић, управник ловишта, а председник општине «Глоговац му је давао знак да се уздржи од таквих питања, задирала су у његове интересе», читамо на 25 стр. романа. Председник општине Глоговац, при крају романа, и после лова на Висоравни, постаје премијер владе. Ето, такви ликови постају «премијери.»

«Шта лепота, готово се окомио на управника, Добро, рекао је управник, васпитај вука и он ће бити јелен, одговорио је управник на Глоговчеву тираду, Али ти си рекао лепота, Јесам, и остајем при томе, Чему она служи, Па зар мора да служи, Мора, драги мој, рекао је Глоговац, све нечему мора да служи, Онда лепота свему служи и ако се поштује и уме да види, јача је од свега што постоји, рекао је управник, Добро, нека ти буде, само знај, корист је најважнија, те твоје идеје задржи за себе, а и сећања обуздај, видим да је и теби и ловочуварима тај Капиталац важан, али увек знај, он припада Председнику ове државе...»

Милановићев роман не чита се брзо и лако (барем је тако било у мом случају), књига није написана за забаву, већ да ефектно дочара стравичну природу апсолутне власти. У том смислу, Милановић је одабрао одличан наслов за свој првенац-роман, објављен у његовој 68. години. Већ и та околност није за подцењивање. Многи су покушавали да напишу Титоник, књигу која би раскринкала заповедника фаталнога брода, од Данила Киша и Предрага Чудића, до писца ових редака, али се већини није дало, бојим се зато што нису имали довољно храбрости, да задру у оно што је суштина тога лова, који тако иронично и стваралачки надмоћно описује Милановић, следећи једног песника у прози какав је био Гогољ.

3.

Трагом руске пословице која гласи: »Није ти огледало криво што ти је њушка гадна«.

Или - о Гогољу, прикази власти, пошлости (преузето из књиге Набокова „НИКОЛАЈ ГОГОЉ. Животопис“)

Хисторијат извођења Гогољева комада Ревизор на руској сцени и велике граје која се око њега подигла нема, наравно, много везе с Гогољем, предметом ових записа, али неће бити наодмет да се каже која и о тим споредним стварима. Будући да је било неминовно да ће припросте душе видјети у том комаду социјалну сатиру уперену против идиличног система службене корупције у Русији, човјек се мора упитати какве је наде имао писац или тко други да ће тај комад икад бити изведен. Цензорска комисија била је, очито, скуп пузавих тиквана или надутих будалчина као што су сва таква тијела, а сама чињеница што се један писац одважио да не прикаже државне службенике као аптрактне фигуре и симболе надљудских врлина, бијаше злочин од којих су цензоре морали подићи срси по дебелим леђима. Да је Ревизор случајно највећа драма која је икад написана на руском језику (и никад послије ненадмашена), није, дакако, тој комисији уопште могло пасти на памет.Али, догодило се чудо; врста чуда која се изванредно слаже с физиком Гогољева свијета постављеног наглавце. Врховни Цензор, Онај изнад свију, Чија је божанска разина била толико висока да су му погани људски језици једва смјели изустити име, блистави, тота-литаристички Цар главом, у наступу сасвим неочекиване раздраганости, заповједио је да се комад одобри и изведе.Тешко је погодити што се Николају I свидјело у Ревизору. Човјек који је неколико година раније исписао црвеном оловком по рукопису Пушкинова Бориса Годунова плитке напомене и савјетовао аутору да ту трагедију претвори у роман по узору на Waltera Scotta, и опћенито био имун на аутентичку литературу као и сви владари (не искључујући ту ни Фридрика Великог ни Наполеона), тешко да је могао видјети у Го-гољеву комаду нешто више од јефтине комедије. С друге стране, чини се исто тако невјеројатним да је једна сатирична фарса (ако начас предочимо себи да је нетко имао такву илузију о Ревизору) могла привући уображеног цара без смисла за хумор. Претпостављајући да је тај човјек имао соли у глави — барем колико један политичар — па закључити да је толико уживао у помисли како ће та комедија својски уздрмати његове вазале да је био слијеп пред опасношћу да ће се и човјек с улице придружити царском весељу, значило би потцјењивати количину те соли. Заправо је забиљежено да је након премијере цар изјавио: »Сваки је добио своје, а ја највише«, а ако је то истина (по свој прилици није), рекло би се да је цару ипак пукла пред очима еволуциона веза између критике корупције под становитом влашћу и критике саме те власти. Не остаје нам ништа друго него да претпоставимо да је одобрење да се тај комад изведе била посљедица царевог изненадног хира, баш као што је и појава таквог писца као што је Гогољ био резултат сасвим неочекиваног порива доброг духа.... Мото је драме руска пословица која гласи: »Није ти огледало криво што ти је њушка гадна«. Дакако да Гогољ никад није правио портрете — служио се огледалом и као писац живио у свом свијету огледала. Је ли читаочево лице било наказно или лијепо није било ни најмање важно, јер не само што је то огледало израдио сам Гогољ и што су се у њему посебно преламале зраке, него је и читалац, кому је та пословица била упућена, припадао том истом гогољевском свијету с главама као у гуске, свиње, свраке, или с главама које нису ни на шта налик. Чак и у својим најслабијим дјелима Гогољ је био мајстор у стварању властитог читаоца, што је привилегиј великих писаца. Тако имамо круг, затворени обитељски круг, могли бисмо рећи. Тај круг није отворен свијету. Третирати ту драму као друштвену сатиру (опће мишљење) или као моралну сатиру (Гогољев закашњели исправак) значи ништа не схватити од ње. Лица Ревизора, без обзира на то могу ли се имитирати крвљу и месом или не могу, била су истинита једино у том смислу што су била истинска створења Гогољеве маште. Русија, та земља горљивих ученика, почела је одмах врло савјесно живјети у складу с тим утварама — али то је био њезин проблем, а не Гогољев. У Русији Гогољева доба подмићивање је цвало исто онако лијепо као што је цвало, и цвате, посвуда у Европи — а с друге стране, нема сумње да је у сваком руском граду у Гогољево доба било кудикамо одвратнијих хуља него што су били они доброћудни лупежи у Ревизору. Ја никако не подносим људе који воле да литература буде одгојна или поучна, или национална, или здрава као сируп од јаворова сока или маслиново уље, па само зато непрестано дрндам о тој прилично испразној страни Ревизора..... »... А Допчински је већ прстом дозвао гостионичара, знате, оног Власа: жена му прије три тједна родила, живахан синчић, и тај ће, као и отац, држати једног дана гостионицу ...«Пазите само како је новорођенче Анонимус Власович успио одрасти и проживјети цијели један живот у року од једне секунде! Рекло би се да засоптано казивање Бопчинскога изазива интензивно врење у овом свијету иза кулиса гдје се узгајају ти хомун-кулуси.Има још тога. Установљено је да су се у соби у којој је одсјео Хлестаков — тобожњи ревизор — неки официри који су такођер били пропутовали прије неког времена кроз град били потукли око карата (......) Када Хлестаков дође у градоначелникову кућу и почне се, у најславнијој сцени руског театра, разметати пред дамама, споредна лица која испадају из његова говора (потпомогнута напокон његовом прирођеном брбљавошћу и градоначелниковим вином) нису, да тако кажем, истог соја као она која смо већ упознали. Ова су нова лица лакшег, готово прозрачног састава, у складу са Хлестаковљевим темпераментом који се прелијева — фантоми прерушени у државне службенике, раздрагани вражичци што прискачу у помоћ свестраном ђавлу који говори као из Хлестаковљева трбуха. Дјеца Допчинскога, Вања, Лисанка, или гостионичарев синчић, доиста негдје постоје, али ови уопће не постоје. Алузије су претворене у илузије.