ЗАВЕРА ЋУТАЊА - поводом и посмртне завере, или подсећање на лицемерје
ИСТОК, ИСТОК*
Исидора Секулић у антологијском огледу «Исток у приповеткама Иве Андрића» одређује свет овог писца као источњачки. За њу је Андрић приповедач чије дело носи одлике источњачког начина приповедања: одсуство психолошке анализе, одсуство дијалога,приповедање налик на усмено причање, одсуство буржоаског живота,носиоци догађаја су увек мушкарци,моћ сугестије... Та оцена изречена 1923. показала се тачном и у делима које је касније написао и објавио. Овде треба још додати: највеће уметничке домете достигао је у делима која говоре о дубокој прошлости Босне. Уколико се приближавао времену у коме је живео, постајао је блеђи,неуверљивији,просечан (Госпођица, Зеко) . О времену после 1945. није ни писао, можда тек неку приповетку,спорадично. Савремени живот и изградња новог друштвеног поретка нису га занимали, остао је затворених чула за крикове и ужасе савремене свести. Од званичне критике и власти био је обожаван,слављен.
Можда је мислио како је рекао све што је имао да каже. Зар у ликовима паша и везира из «Травничке хронике» није приказао довољно насилника дигнутих на степен симбола ?! Ко уме да чита, нека се досети. Можда се плашио понављања, регресије ... у сваком случају,књигу са савременом тематиком, књигу о свом времену није написао.
Сумњиво у целој ствари је то да Андрић, пословично «смирени и мудри» Андрић није имао шта да каже. То је одсуство слуха за свет који га окружује. Ћутање је могло да значи давање за право и злу које се чини,макар и у име неке «светле будућности». Као први човек српске књижевности могао је на друге писце да делује обесхрабрујуће: «Погледајте ,како је Андрић уман и господствен,зашто да се петљате са стварношћу?»,као да су говорили државни чиновници. Та халабука са Андрићем, та нечасна игра власти са њим, од које се он никада није оградио сигурно много говори о њему,то затварање очију пред укидањем слободе збора и договора, слободног изношења мисли и нечасно дизање на трон бога обичног смртника и Закона о заштити његовог имена и лика а да ниједним ретком није изразио своје неслагање,сигурно му не служи на част. Андрић је ћутао о појавама свог времена. И као човек и књижевно.
Зло увек има једно лице и ко га је видео не може се правити да га није видео.Ако га не именује, саучесник је и прећутно га одобрава.Циници и лицемери кажу: живот је сложен. Том реченицом оправдани су ( или заташкани) многи злочини. Ако је књижевност не именује, шта је него пука игра, погодна за разбибригу? Шта је, онда,књижевност? Шта је њено оправдање?
Ту се треба вратити на ону слику из читанке: Седе: Ћосић,Тито,Андрић.
Она све говори.
Испод појавних облика и догађаја Андић је тражио дубље знаке постојања.Мост стоји вечан, само се генерације смењују ( «На Дрини ћуприја»). Смрт је иста за све, али је увек појединачна. Тако је Андићево време носило много посебног, појединачног, а књижевност живи од тог посебног,појединачног. После долазе симболи и теорије.Прво мора да је разобличи, детектује.
Андрића стварност његовог времена књижевно није интересовала.
Релативизација људског понашања кроз векове, деловање тамних,несвесних нагона у људском бићу, ако није заговарала оправдање за зло које се дешава, није нудило ни отпор.Андрићево дело остало је јединствено, у прошлости. А време је текло унапред.
На питање зашто не пише о савремености, Андрић је избегавао или давао дипломатске одговоре: није још време, нема временске дистанце, не би било примерено... Као да је Булгакову , Солжењицину или Војиновичу било време или су имали временску дистанцу !?. . . Код Андића нема хумора ни ироније,а зна се , тешка стварност макар и далеке прошлости, само се овим књижевним средствима може превладати. Зато је његова проза тако тешка,озбиљна, и сем «Проклете авлије» и неких приповедака све мање се чита.
Андрић се уживео у улогу првог писца и сенка недодирљивости вође народа пала је и на њега, обасјавши га ореолом посебности и издвојености.
Није било негативне критике чак и када је давао просечна или слаба дела, као што су напред поменута. Суочена са том непријатном чињеницом, критика је изналазила оправдања! Производ негативне естетике и инструмент идеологије, доживела је примерену казну : заборав.А колико би значио макар и један текст, тако другачији од свега што је о Андрићу, или о другима писано ?! Њега није било.
Преузето из књиге Мирољуба Милановића ПОЛА ВЕКА ЋУТАЊА - Браничево.Пожаревац,2008, стр.26-28- Уз фотографију: Белилски пут; залазак; фотографије ЗАВЕТИНА... Јул 2010. Видети извор, више
НАПОМЕНА: Публикујући овај критички осврт, професора и писца, који је живео у Петровцу на Млави, пре више од осам година, о Иви Андрићу, тј. о ономе о чему је официјелна српска и југословенска књижевна критика минулих времена углавном ћутала, долазио сам, у Београду - не у Браничевском округу, повремено у смешне анегдотске ситуације. У Београду се сумњало да такав један критичар уопште и постоји, то јест, један од секретара удружења књижевника Србије ме је упитао - директно - "Пола века ћутања сте вас двојица написали, ти и твој брат Аца?" Било је то пре почетка уообичајене годишње скупштине УКС у великој сали општине Стари град (преко пута "Политике"). Згрануо сам се, наравно, а тај човек који је и данас жив, гледао ме победоносно као противник у шаховској партији као да ми је задао шах-мат. ...Замолио сам га да сачека тренутак, и пружио мобилни секретару. Рекао сам, - ево Милановића, позвао сам га - поразговарај мало са њим, па се увери - је ли писац Пола века ћутања жив или измишљен!
Човек је побегао од мене и пруженог мобилног телефона као опарен кључалом водом!
Дакле, официјелни свет, тада (али и данас) није био спреман да се суочи са неочекиваном појавом писца и критичара професора Милановића, нити са његовим критичким есејима, који нису писани из ниских побуда, партијских, политичких, већ, што је и природно, из сасвим других мотива и налога, који су испоставили и Јован Скерлић, и Вујић, и други разумни српски писци, не већина професора универзитета, нити академска критика. Не употребљени критичари српски - после доласка на власт комуниста у бившој краљевини Југославији, па све до јуче, данас. Превредновање, критичко, књижевно - била је неугодна тема у српској књижевности, и 20. и 21. века, и мали број оних који су покушавали да отворе ту тему, директно или индиректно, плаћали су извесну цену (професори универзитетски Владета Р. Кошутић и Живомир Младеновић, ... Небојша Васовић, Миодраг Мркић, Бошко Томашевић, Предраг Пузић....) То је била тема у којој су стазе, ако их је и било само у назнакама, обрасле густом травом, неутабане...Ту није било ни левог ни десног ни средњег пута.
Милановић је, после књиге Пола века ћутања, написао и критичку књигу Писци отпора, - обе је штампао песник Александар Лукић (Едиција Браничево), а своју последњу штампану књигу о поезији четири савремена и жива српска песника (М. Лукић, З. Мандић, А. Лукић и М. Дончић) објавио је о свом руву у круву, неколико месеци пре своје преране и апсурдне смрти.
Било би добро да се све те три критичке књиге овог веома талентованог писца, који није био многописац, одштампају између истих корица и у што већем тиражу, што пре, баш зато што су прва издања тих књига - апсолутно исцрпена, игнорисана и прећутана од официјелне српске књижевне критике, коју бисмо могли назвати и волујском (Нушић је то најбоље описао и антиципирао пре више од једног века!)
Те књиге су, не бојим се да то подвучем, упркос свему, направиле путањицу кроз парлог српске књижевности 20. и 21. века. Писане су веома брижљиво, сажето, аргументовано, без икаквог другог интереса, осим истине. Без отрова... Те књиге ће време и млађе генерације потврђивати, верујем и надам се. Ништа друго није потребно, осим да буду поново читане...
Рећићу и ово: Мало је талентованих књижевних критичара, кртичара писаца, попут Мирољуба Милановића! Последњих месеци, по повратку из Шведске, повремено бих се чуо са Милановићем: углавном је он звао, и то најчешће у тренуцима, када му је било тешко, и када је требало да донесе судбоносну одлуку (да иде на једну операцију, за коју су му специјалисти лекари рекли да је рутинска). Издржао је ту операцију, тј. није преминуо од те операције, већ од нечег другог! Каква штета и каква судбина! Често сам се у молитвама својим молио у себи да Бог поживи професора Милановића, одличног сатиричног приповедача, потајног песника, али пре свега врсног, савременог, неанегдотског критичара-писца...Понекада, у разговорима, телефонским, пробијало је из Милановића незадовољство многим, стварима, и у савременој књижевности, и у савременом српском друштву, бес на неправде, и друго, молио сам га да покуша да се окрене ономе за шта је с п р е м љ е н, за шта је као ни један други српски писац нашег времена с а з р е о, да о томе пише, да се једном речи загњури у тај свој успешни критички рад овидљавања много чега заташканог, искривљеног или гурнутог под тепих за нека друга времена...
Али, али...
Бог да му душу прости...
(7. 09. 2018)" ..
.
ЛОВ ЛОВИЛИ УЛОВЉЕНИ
...Овом раду није потребан други увод, можда, до овај гломазни цитат, јер би сваки други био околишење и непотребно паметовање. Цитат је преузет из поглавља „ЛОВ“, стр. 141 – 144. О каквом је лову реч – о оном најгрозоморнијем кроз векове, о лову већ уловљених. Овај кратки роман је написао писац Мирољуб Милановић рођен 1947. у Крвију код Петровца на Млави. Завршио Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. Предавао Српски језик и књижевнот у Гимназији у Петровцу на Млави. - Објављене књиге: Одлагање смрти, приповетке, 1976. Браничево, Пожаревац; Ветрењак, приповетке, 2001. Апостроф, Београд; Маслачак, 2004. Апостроф, Београд, приповетка и критике о прози Мирољуба Милановића (Никола Милошевић, Стојан Ђорђић, Василије Радикић, Душан Стојковић, Миливој Анђелковић, Мирослав Радовановић, Милосав Ђалић, Срба Игњатовић, Радован Бели Марковић); Пола века ћутања, један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века, Огледи, едиција Браничево; Писци отпора, Браничево, Пожаревац, 2012. - Награде: Прва награда Политике за кратку причу Воз 1970. Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд 2002. Награда Госпођин вир за Пола века ћутања, Пожаревац, 2009. Прозу и књижевне критике објављивао у: Политици и Борби, затим часописима: Браничево, Багдала, Поља, Траг, Градина, Унус Мундус, Стиг, као и електронским медијима издавачке куће Заветине из Београда. Реч је, ако судимо на основу шкртих библиографских података, о писцу који није многописац и који није баш објављивао - редовно. Највећи део Милановићевог живота протекао је у провинцији, тј. на релацији Крвије – Петровац. Иако је живео далеко од престонице и вирова тзв. српског књижевног живота у Србији, Милановић је на свом књижевном почетку (1970) успео да освоји прву награду Политике за кратку причу, а тридесет и девет година после тога и значајну награду Госпођин вир за „Пола века ћутања“, за књигу есеја, која је означила нов и критички поглед на савремену књижевност са наших простора после победе револуције у Југославији. Та књига је објавила новог даровитог и непоткупљивог књижевног критичара, а то је потврдила и следећа штампана књига есеја Милановића, Писци отпора. Читајући обе споменуте Милановићеве књиге са одушевљењем, можда и чезнући за појавом нових стваралачких личности критичара-писаца, можда сам, подценио приповедача Милановића на рачун писца-критичара? Али зар је то велики грех, зар је уопште грех? То је, да кажемо право, пре могла бити сметња у читању нове књиге овог писца, то јест романа Лов на висоровни... - Мирослав Лукић (из једног дужег рада...)
Извор: Мирослав Лукић - из једног дужег рада...
PS.
ПоРтАл | Сазвежђе З12. септембар 2019. 08:18
Смрт ма колико била трагична само је средина, када је реч о писцима према којима су савременици за њихова живота били неправедни, али они улазе у свој други живот, силазећи у свој гроб, у други живот који ће потрајати сто пута дуже, ако су успевали да нагризу тврђаве лажи и моћне завере ћутања..
Post Scroptum, писан 8. септембра 2020. године
Има дубоке истине у томе да Смрт, ваистину, одређује, уређује, као какав строги уредник часописа оне најважније ствари у постојању и трајању једног писца.
Прегледајући поново један од видеа, који је Канал Заветине, у своје време публиковао на јутубу, средином лета ове године, поново сам размишљао о пок. Милановићу, који је налазио времена и разлога да пише о не једном од писаца, који нису по вољи - оних које раскринкава у том видеу. Нико од тих писаца није још увек стигао да напише, макар брошуру о његовим настојањима и залагањима, нити је међу издавачима било оних који би се усудили да прештампавају његова дела. Списак објављених књига М. Милановића, понављан, није велик; његове рукописе и књиге су штампали, пре свега, два песника издавача: Александар Лукић и Срба Игњатовић. Многе друге писце у Србији и издаваче, природно, Милановић уопште није занимао - као критичар... И баш зато, треба поново прештампавати, на првом месту, његова Дела посвећена кртичком преиспитивању. И на другом месту, треба објавити као други том, или другу књигу његов једини роман, приповетке и приче, које је успео да објави за живота...
Ову фотографију Милановићеву сам начинио у његовом породичном дому у Петровцу н/м, тога лета (29.08.2011.) када сам направио споменути видео...
