НАПОМЕНА: Публикујући овај критички осврт, професора и писца, који је живео у Петровцу на Млави, пре више од осам година, о Иви Андрићу, тј. о ономе о чему је официјелна српска и југословенска књижевна критика минулих времена углавном ћутала, долазио сам, у Београду - не у Браничевском округу, повремено у смешне анегдотске ситуације. У Београду се сумњало да такав један критичар уопште и постоји, то јест, један од секретара удружења књижевника Србије ме је упитао - директно - "Пола века ћутања сте вас двојица написали, ти и твој брат Аца?" Било је то пре почетка уообичајене годишње скупштине УКС у великој сали општине Стари град (преко пута "Политике"). Згрануо сам се, наравно, а тај човек који је и данас жив, гледао ме победоносно као противник у шаховској партији као да ми је задао шах-мат. ...Замолио сам га да сачека тренутак, и пружио мобилни секретару. Рекао сам, - ево Милановића, позвао сам га - поразговарај мало са њим, па се увери - је ли писац Пола века ћутања жив или измишљен!

Човек је побегао од мене и пруженог мобилног телефона као опарен кључалом водом!

Дакле, официјелни свет, тада (али и данас) није био спреман да се суочи са неочекиваном појавом писца и критичара професора Милановића, нити са његовим критичким есејима, који нису писани из ниских побуда, партијских, политичких, већ, што је и природно, из сасвим других мотива и налога, који су испоставили и Јован Скерлић, и Вујић, и други разумни српски писци, не већина професора универзитета, нити академска критика. Не употребљени критичари српски - после доласка на власт комуниста у бившој краљевини Југославији, па све до јуче, данас. Превредновање, критичко, књижевно - била је неугодна тема у српској књижевности, и 20. и 21. века, и мали број оних који су покушавали да отворе ту тему, директно или индиректно, плаћали су извесну цену (професори универзитетски Владета Р. Кошутић и Живомир Младеновић, ... Небојша Васовић, Миодраг Мркић, Бошко Томашевић, Предраг Пузић....) То је била тема у којој су стазе, ако их је и било само у назнакама, обрасле густом травом, неутабане...Ту није било ни левог ни десног ни средњег пута.

Милановић је, после књиге Пола века ћутања, написао и критичку књигу Писци отпора, - обе је штампао песник Александар Лукић (Едиција Браничево), а своју последњу штампану књигу о поезији четири савремена и жива српска песника (М. Лукић, З. Мандић, А. Лукић и М. Дончић) објавио је о свом руву у круву, неколико месеци пре своје преране и апсурдне смрти.

Било би добро да се све те три критичке књиге овог веома талентованог писца, који није био многописац, одштампају између истих корица и у што већем тиражу, што пре, баш зато што су прва издања тих књига - апсолутно исцрпена, игнорисана и прећутана од официјелне српске књижевне критике, коју бисмо могли назвати и волујском (Нушић је то најбоље описао и антиципирао пре више од једног века!)

Те књиге су, не бојим се да то подвучем, упркос свему, направиле путањицу кроз парлог српске књижевности 20. и 21. века. Писане су веома брижљиво, сажето, аргументовано, без икаквог другог интереса, осим истине. Без отрова... Те књиге ће време и млађе генерације потврђивати, верујем и надам се. Ништа друго није потребно, осим да буду поново читане...

Рећићу и ово: Мало је талентованих књижевних критичара, кртичара писаца, попут Мирољуба Милановића! Последњих месеци, по повратку из Шведске, повремено бих се чуо са Милановићем: углавном је он звао, и то најчешће у тренуцима, када му је било тешко, и када је требало да донесе судбоносну одлуку (да иде на једну операцију, за коју су му специјалисти лекари рекли да је рутинска). Издржао је ту операцију, тј. није преминуо од те операције, већ од нечег другог! Каква штета и каква судбина! Често сам се у молитвама својим молио у себи да Бог поживи професора Милановића, одличног сатиричног приповедача, потајног песника, али пре свега врсног, савременог, неанегдотског критичара-писца...Понекада, у разговорима, телефонским, пробијало је из Милановића незадовољство многим, стварима, и у савременој књижевности, и у савременом српском друштву, бес на неправде, и друго, молио сам га да покуша да се окрене ономе за шта је с п р е м љ е н, за шта је као ни један други српски писац нашег времена с а з р е о, да о томе пише, да се једном речи загњури у тај свој успешни критички рад овидљавања много чега заташканог, искривљеног или гурнутог под тепих за нека друга времена...

Али, али...

Бог да му душу прости...

(7. 09. 2018)" ..

.