СЕЋАЈУЋИ СЕ МИРОЉУБА МИЛАНОВИЋА

ПРИБИРАЊА

БИБЛИОГРАФИЈА ПУБЛИКОВАНИХ РАДОВА МИЛАНОВИЋА У "ЗАВЕТИНАМА"

001

Сахрана костију / Александар Лукић (одломак из једног од најбољих српских романа написаних на тему рата и апокалипсе, штампаног под насловом „Велика испраћуша“ у издању „Заветина“) Среда 18. јул 2012. Објављено као додатак: препорука: Мирољуб Милановић : РОМАН О АПСУРДУ АПСОЛУТИСТИЧКЕ ВЛАСТИ, и као пример критике – неслугерањске, непартијске, реалне и непоткупљиве, коју у српској књижевности новог миленијума оличава, пре свега Мирољуб Милановић…

*

002

== видети: Крај романа "ВЕЛИКА ИСПРАЋУША"

Поштовани читаоче

Препорука књ. критичара М. Милановића: Роман Александра Лукића Маестро пер Пјетро написан после бомбардовања 1999. са јасном асоцијацијом на тај догађај, остао је незапажен у књижевној критици, познат само малом броју радозналих читалаца, иако је реч о делу познатог песника чије су раније објављене песничке књиге биле награђиване. Што је то тако, више је разлога. Први је инертност и неспособност критике да се суочи са истином о немилом историјском догађају, а друга, многи актери би се у ликовима препознали. Јер, реч је о делу које немилосрдно засеца у болну рану са вером да једино истина може бити лековита. У сваком случају, роман није оцењен и није му дато место које му по уметничким квалитетима припада.

Пред писцем је био тежак задатак. С једне стране, требало је избећи грубу ангажованост, а са друге, не допустити да роман „склизне“ у памфлет.(1) У таквим околностима, таленат је пресудан. Лукић је успео да превлада и један и други изазов. Следио је истину и није правио уступке. Из тога је проистекао и естетски квалитет.

*

003

У СОБИ И ПО ЈОСИФА БРОДСКОГ / Мирољуб Милановић

17 јула, 2012

...Снагом пишчеве имагинације, не изневеривши никад стварност, аутобиографска проза Јосифа Бродског Соба и по постаје метафора живота у стаљинистичкој свакодневици. Спутаност и тескоба, терор догме над животом. Због свог слободарског деловања као и због поезије која му је штампана у иностранству, брзо је доспео у сукоб са системом.

Суђено му је и 1964. Осуђен је на пет година принудног рада због паразитизма. У руском језику постоји израз беспризорниј за грађане који немају стално запошљење и сумњивог су (за кога?) понашања. Ана Ахматова је писала највишем органу совјетске државе: Како може бити беспризорниј човек који је на руски језик превео В. Х. Одна и Т. С. Елиота који се уче у руским школама? Али њено заузимање за Бродског остало је без резултата. Песник је 1972. био избачен из родне земље. Изгнанство је тешко поднео, посебно због родитеља које више никада није видео јер су после десетак година помрли. Тако је систем однео физичку победу над песником, али је духовну изгубио: није могао да га избаци из родног језика.

3. 05. 2009.

*

004

СВЕТ ИДЕ­ЈА У ПО­Е­МА­МА АЛЕК­САН­ДРА ЛУ­КИ­ЋА / Ми­ро­љуб Ми­ла­но­вић , Бездана уметност, уторак, 13. март 2012. Свет идеја у поемама Александра Лукића

*

005

ПОЕЗИЈА ОД ОВОГ СВЕТА / Мирољуб Милановић ( Александар Лукић : „ Јаспис“ , Нар. књига/Алфа, Бгд., 2007. - / фебруар 14, 2015 ЧАРДАКЛИЈА )

*

006

Песме о наметнутном животу и времену без духа / Мирољуб Милановић ( Александар Лукић: “ Псовка “ – Заветине: ми, Београд.2015. ) Објављено 2017/02/21 , ФЕЊЕР У ТАМИ

*

007

ОСТАТИ ЧОВЕК МЕЂУ ВУКОВИМА Александар Солжењицин – Један дан Ивана Денисовича / Мирољуб Милановић , јул 16, 2012, РЕНЕСАНСА : Српска ренесанса

*

008

ИСТОК, ИСТОК. - 2008, ЗАВЕРА ЋУТАЊА/ Мирољуб Милановић. - Пола века ћутања, стр. 26-28 , публиковано у понедељак, 12. јул 2010. *

"Архив у оснивању (1)

*

009

Између симбола и стварности / Мирољуб Милановић О роману „Ујкин дом“ Мирослава Лукића,

Апостроф , Бгд., 1997.

...У мучном самоиспитивању, Бора Мишљеновић успева да нађе одговор на питање које га је прогонило: „ Ја нисам што и они, нити су они што сам ја“ (7.) . То сазнање повлачи оштру линију раздвајања према себи пређашњем и спољном окружењу: напуштање материјалног и окретање духовном свету. Слике његовог прошлог живота добијају сада јасне обрисе. Путовање ка сазнању припада свету духовности, а он је, и не знајући, путовао тим путем и из те тачке посматрао свет. То сагледавање било је у оштром сукобу са људима и догађајима у којима се нашао. Прекинути симбол је настављен а опака стварност савладана речима. Бора Мишљеновић је наслутио себе , неоствареног: „ Мени је дато више, а ја сам дао мање…“ (8). Најзад је нашао мир.

Тачка гледишта и самосвесни приповедач / лик у „Ујкином дому“ Мирослава Лукића стапају се у једно у осуди грубе материјалности коју је продуковао тоталитарни систем а све у име стварања новог човека и очувања моћи и привилегија појединаца. Слике стварности у овом роману посматране су из угла духовности и по томе он представља новину према делима са истом тематиком. У оштром контрасту који кулминира у градацији, постављена су кључна питања епохе: проблем човекове слободе, среће и достојанства као и смисао његовог постојања на земљи. Те особине чине „Ујкин дом“ трајним делом српске књижевности.

11.02.2011. - Златни Расуденац

*

010

ЉАГАВШТИНА / Мирољуб Милановић

8 јула, 2012 ·

У обимној критичкој литератури о опусу Достојевског, уобичајени су појмови: карамазовштина, смердјаковштина, кириловштина, шигаљовштина… за појаве у руском друштву које описује (друга половина XIX века). Да ли је неко употребио појам љагавштина? А морао би, макар да га помене.

На први поглед, чини се непотребним. Зар у појму смердјаковштине није све обухваћено: подлост, нискост, осујећеност? Зашто уводити још један који се у поменутом садржи? Ипак, љагавштина је специфичност. И то не само за време које Достојевски описује, већ за векове.

Ко је Љагави?^[1] Право име Горсткин („Они се страшно љуте кад их тако зову“, каже поп Иљински Митји Карамазову употребљавајући множину уместо једнине, руска припростост и снисходљивост у то време). „Они нису љагави, а опет су љагави.“ Љагави је онај купац шумске грађе, коме Митја жели да прода шуму и узме новац који му стари Карамазов, отац Фјодор Карамазов, дугује од мајчине заоставштине и тај новац врати Катарини Ивановној како би „опрао“ изгубљену част. Њему је посвећено једно поглавље (шест страна). Он је камен о који се „спотакао“ Митја Карамазов.

(Златни Расуденац)

*

011

понедељак, 12. јун 2017.

УХВАТИТИ НИТ НЕУХВАТЉИВИХ СТВАРИ. О песништву Мирослава Лукића

Мирољуб Милановић

...Мирослав Лукић у свом певању као и у прозним остварењима, никад није престао да тражи ту нит која је и нит тајне живота, и која би му помогла да разуме, можда се и помири, са стварношћу као њеним појавним обликом, која је , најчешће, рањавала његово песничко и људско биће. Нама пак, то откровење могло би да донесе мир и спокој, а самим тим , испунила би људскошћу и наш живот. Песништво Мирослава Лукића отвара видике и поставља егзистенцијална питања, оно је непрекидно кретање, узбудљиво мноштво мотивских облика као и ствари и појава која нас покрећу да се , као и песник, никад не задовољимо постигнутим. 6.6.2017.

Додатак

У тексту на крају књиге под насловом " Бесмртне заблуде" М. Лукић описује своју духовну ситуацију у којој је настао највећи број песама ове књиге:

" Док сам писао најглавнији део " Архива у оснивању " ( пре свега "Моару параситу" и ЦАДИС, После свега), док се распадала архитектура Наметног века, док се све распадало, па и фарса модерне поезије, модерне уметности, тумарајући књижевним подземљем Наметног века , боксовима пакла, мрачним лавиринтом, ишао сам према средишту тог лавиринта, сударајући се са креатурама, сенакама и страшилима, мртвим душама - пре свега.

На том попришту је израстала главнина лирика "Моаре Парасите" (29.).

......

Ово је само један део нотираних публикованих радова на локацијама Портала | Сазвежђа Заветина током година. Сигурно је да - међу 18. 500 објава, постоји барем пет пута више ненотираних објава пок. Милановића... Наше сарадња отпочела је у време покретања Алманаха (1998), али умало се није завршила катастрофално. Наиме, међу позваним сарадницима био је и професор Милановић - послао је једну своју прозу, рукопис. Нешто сам предложио да се побољша у његовом прилогу, али он је то изричито одбио . У суштини ми се тада, деведесетих, нисмо добро ни познавали, иако смо земљаци: ја сам одавно напустио наш заједнички ужи завичај.....

По повратку из Borasa.

Или - Благо шведском сељаку!*

СНОВИ

Сањати упокојене као живе -

мајку и оца у воћњаку на крају села

како скупљају белошљиве,

Како им прилазим… да им се јавим,

и ту се сан кида и ја се будим

и суочавам са правим

заборављеним детаљима

који миле као мрави у трави.

Приближавам се несаници

и неописаном – страви.

Страва има висину и кртост

високих јабланова, белег звездан.

Снови су понекад неочекиван перваз,

нагнут над прави бездан.

Hillared, Шведска. 7. XII 2018. 06:59.

__________

* Контеса (назовимо тако мог водича у Шведској), последњих дана ужива да ми контрира. - Побесни кад споменем краља, ма кога, кад прецењујем неке облике владавине. Али зар није природно да људи - говорим о већини људи која сања о краљу и чезне да то постане - одаберу једног на јави, који ће га оличавати? - Зашто бих ја сањала неког краља или краљицу, када сам рођена као грофица? Хајде, реци ми?

Повлачим се у ћутање, мада бих је најрадије упитао зашто се не упише у неку левичарску партију?

Милановић је седамдесетих и осамдесетих боравио у Шведској, преко школских распуста, на некој врсти привременог рада, који су му омогућили његови рођаци, гастарбајтери, који су се веома снашли у Штокхолму. Причао ми је о тим боравцима, последњих година, када је сазнао да је мој старији син стоматолог научио шведски како би могао да ради у Шведској. Међутим, Швеђани радо и лакше примају Хрвате, или лекаре и друге раднике из других држава ЕУ, или из света, само не из Србије... Али ја га нисам пажљиво слушао, тј. слушао сам са неверицом. Ето, Милановић се није либио и тежих послова у далекој Шведској, сезонских и повремених, како би дошао до новца за издржавање своје породице и изградњу куће. Шта га је одушевљавало у Шведској? Природне лепоте? Шведски сељак? Стандард?... никад га нисам питао. Понекад, кад ме обузму несанице, свашта ми пада на памет, а све чешће ми се привиђају и лица мојих земљака, онаквих какве их памтим као живе.... (...)