И даље: без обланде (02)

**

Ове дневничке забелешке открио сам пре неколико дана, 30. јуна 2016. године, у нашој породичној библиотеци у Мишљеновцу, сасвим случајно, избацујући свежњеве неких дневних новина које сам по месецима увезао канапима, како би их једног дана укоричио, што се није догодило, јер књиговесци увек имају строгу тарифу. После двадесет и четири године (након што су умрли мајка, Наталија - 2002; отац Михаило - почетком фебруара 2016.; и моја друга жена Шоле - 20.јуна 2016). Биле су откуцане, али сам ја заборавио на њих. Ех, живот ме није ни у чему демантовао. Много шта се обистинило и издогађало много горе него што сам записао. Да сам те забелешке понудио онда када су писане – ко би то у Србији штампао? Реците ми један часопис, једну новину. Ко би то и сада, у овој земљи штампао?

Ти «рукописе» које помињем у записима из 1992. године, нису ни до дана данашњег штампани. Одбијали су их тзв. писци-уредници са добром адресом - преиспољна олош, којима нико ништа није могао, осим Господа.

На Судњи Дан вагаће се само сузе, каже Сиоран.

Не тоне и тоне штампаног смећа, туђег и нашег. НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ, цементирани бескрајном тугом и покапани сузама за блиским умрлим, - више ће се рачунати. Оно неречено, незаписано. Стварност свега тога, нарочито последњих четврт века, овде на Балкану и у Србији – у томе је, о чему се ћути. А не у недељницима, месечницима, новопечених богаташа и ко зна све чијих плаћеника. Нашао сам и један неразумљив запис: «Велика змија чува Велику магазу» (како смо ми укућани, тј. како су звали покојна мајка и покојни отац ту помоћну економску зграду зидану пред Други светски рат, једним делом, а онда дозиђиваној – 1947. И 1955). Шта то значи? Стих неке песме од које сам одустао? Ко да се сети? Талисман? Или нешто сасвим треће? Наш покојни отац је био вредан човек до последњег дана – бринуо је о зградама, плаћао мајсторима да поправљају плотове, зграде, јер и зграде од тврдог материјала са годинама и деценијама – попуштају, земља се слеже, ради, зидови пуцају. Тако је био напрсао и део спољњег зида на почетку Велике магазе, собе у којој сам рођен. Коју смо звали библиотека, јер смо у њој складиштили књиге и часописе. Годину –две пре тога, Михаило је платио мајсторима да обоје фасаду целе Магазе светлом бојом.

А онда је тај зид напрсао, и мајстори су то место окрпили, али га после нису обојили, него је задржао боју стврднутог бетона, тако да испада као нека врста мурала, велике змије већим делом зида. Је л то та Велика змија што чува Велику магазу? Мит о змији чуваркући није апсурдан, он има дубљу основу.

Тамо где живе и одлучују они, већ спомињани писци са добром адресом, нема мита, нити змија чуваркућа. Таквима се и куће и трагови затиру временом. То није пријатна тема, али кад сам већ стигао (д)овде,да потврдим да се стидим свега што не припада сузама и крају.

Усред наше библиотеке у Мишљеновцу слушам тишину и не покушавам да је угушим: отац и мајка су умрли, умрла је и жена без које ми свет изгледа празан и карикатуралан, скоро да је све окончано, али ако бих то написао, то би било патетично, почетак једног другог света. А можда и мемоара? Не знам – чини ми се да су се овде у библиотеци ствари зауставиле на челу с Богом...

(Резиденција, ДИЦА, с-и Србија), Б. Тукадруз

7.август 2019.

_______

ДНЕВНИК НЕСАНИЦЕ : Дневник ЧЕТВРТЕ КАПИЈЕ

...

После краће болести. Четвртак?Или петак? Пробудила ме је студен. Прво било ми је хладно...да ли је отворен прозор? Затим - хладноћа око срца, опроштај са болом у грудима? Не, напољу се смрзло, видим кроз прозор. Устао сам и попио свој народни лек. Научила ме је како да га справљам моја кума прошле јесени. Наше бабе су знале много тога, много добрих рецепата. И научиле су понеке своје унуке, пренеле су древно знање. Лекара је у Србији било увек мало, а поготову у време наших баба и прабаба. И што је битно за сељака, лекари су увек били скупи. Добри лекари...

А онда је кренуо ковитлац..... помисли о људима на фејсбуку. То је прича о несавршеноме свету, можда на издисају, о две милијарде мишева улетелих у клопку. Каква, бре, планета фејсбук?! Фејсбук је, у основи, фејсбучење, шенлучење индивидуа изгубљених у свемиру. Аветињска планета. Нисам рекао мртва. Недоступна. Оклизнуо сам се и сам на ту љигаву кору од банане. Још кад је све почињало, пре... скоро трианестак година. Боже драги, колико сам изгубио драгоцене животне енергије на неколико профила не схватајући лукаву и перфидну замисао твораца... фејсбучења, перманентног ријалитија, прототипа љуљашке за бесне и бесове!

....

Пристали сте да вас шпијунирају, кад сте се ухватили у то врзино коло и сад, куш! Каква критика. Да овде доиста има барем трунке критичности, ти би, и добар део оних које познајеш, па и оних које си познавао, кад дођу наступи несанице, требало да кренеш у шетњу ноћну и дугу барем пет километара. Али прво изговори молитву светом Архистратигу Михаилу. Ако славиш Св. Аранђела. Па и ако не славиш. То је онај твој пут према звезданој, Четвртој капији.

Свет је несавршен, да, и све што је на њему, у јави, несавршено је, храст и маслачак, пас и петао, човек и жена, ти - и свака твоја мисија, без анђела…

Ипак је субота. Ипак је ... прошао ковитлац... Далеко сам од завичаја, хиљадама километара... Попио сам лекове. Пијем прву јутарњу кафу. Покушавао да нешто запишем, споро се захуктавао ковитлац, празнина буђења, нешто неизрециво и огромно... Фејсбук је трибина, некаква, милијарди мрава, којима се пружила шанса, на којој афирмишу благодети клоаке, планетарне. Завидим неписменима! Купићу оловке и наливпера, поправити писаћу машину, ... вратити се мансарди, белом издаваштву, јер је све друго срозавање на енти степен...О, Велики Архангеле Михаило, помози нама грешним слугама Твојим (имена су тајна!) избави нас од земљотреса, потопа, огња, мача, од изненадне смрти и од сваког зла, и од свакаквог врага лажљивог, којег бура наноси, и од лукавог избави нас, Велики Михаиле Архангеле Господњи, сада и и увек и у векове векова. Амин...

(Уочи наше Крсне славе, Аранђеловдана, 2018 - Шведска)

* *

НАСТАВАК ОСВРТА ИЗ СНА / БелаТукадруз

Док сам се будио, размишљајући о храбрости једног часног човека, из планинских крајева Црне Горе, о догађају који се одиграо пре скоро четрдесетак година; док сам тражио праве речи за кукавичлук, свих оних , мени драгих и блиских људи, које ипак нисам довољно добро познавао, мојих земљака, Србијанаца, који нису имали куражи да напишу рецензију за рукопис књиге једног младог песника („У вагону Розанова“, коју сам хтео да штампам као приватни издавач); помислио сам, да то, што вреди да забележим о тим официјелним књижевним критичарима, може понети наслов НАСТАВАК ЕСЕЈА ИЗ СНА, али када сам устао, ипак сам написао НАСТАВАК ОСВРТА ИЗ СНА, јер ме реч есеј одбијала својом патетичношћу. Шта ја у ствари хоћу? И да ли има ма и једне ствари на овом свету којом могу бити потпуно задовољан? И која је то ствар? И шта је то? Па и тај појам „осврт“ само донекле одговара, ономе што је промицало у мом мутном сну?...

Сећао сам се тог колеге, крхке грађе и плавих очију, увек срдачног, који је стао, оног тренутка када је написао врло позитивну рецензију о споменутом рукопису и потписао је својим пуним именом, наспрам свих тих других, страшљиваца, калкуланата, књижевних пиљара и диверзаната. Устао сам и стао крај прозора; целе ноћи је вејао снег; завејао је кровове, путеве, брда и долине; стресао сам се од осећаја хладноће! Брр! Има таквих дана, када се човеку чини да му се зима увукла у сваку кост. Колико пута је тако било, док сам био дечак, младић, и касније – и све је то прошло.