КАЛЕМЉЕНА ТРЕШЊА ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА

- Целог живота само се свађате са смрћу. Час јој се удварате, час је мржњом обасипате, а понекад јој се и умиљавате. Гледам вас и слушам, како говорите, како дишете и увек, непрестано чујем да се са њом спорите. И онда када је била далеко од вас и сада, овде у Астапову. Неухватљиви сте Љовочка! - Нежно, али благо прекорно говори Лаву Николајевичу Људмила Савељева, девојче које је он однеговао.

- Ни овде, она није близу мене. Не дам јој да ми приђе, ни да својим смрадом упрља ону белину снега, преко кога си до мене дотрчала-одсутно, као у сну говори Лав Николајевич.

- А сваки живи створ са њом се рве. И бубица и медвед се отимају и крикове испуштају кад се пригњече или им се нож наслони под грло. – Наставља да говори загледан у ковитлац пахуља док веју, а он их назире као откинуте трешњеве латице са грана отежалим под цветовима. - Само се јагње не противи, не отима, нити гласа икаквог пушта. Само у себи нечујно цвили кад му се сечиво зарије. Василије, онај сељак што сам га међу првима ослободио и даровао му стадо оваца, рибњак и ливаде поред реке, тај Василије ми је признао да јагње никад није могао да закоље. Због тога сам га заволео и у многе његове приче поверовао...Једном сам га упитао: А човека, би ли човека могао да закољеш? Није ми одмах одговорио. Ћутао је до сумрака. А кад су сенке почеле да се издужују, а шуме почеле видно да расту и листају, китећи своје гране првим мраком, дошао је у моју собу, као да се прикрада и сав устрептао као зец ми је прошапутао: “Не смем, а бојим се могао бих човека, ако би он на мене или чељад кренуо!” Отишао је у ноћ, још тиши, скоро преплашен.

Људмила чује његове речи, а чини јој се да му се усне не мичу док их изговара. Понекад помисли да чује шапат његових мисли које се рачвају и бокоре под његовим челом. Зато се надвија над његове груди које се равномерно надимају и спуштају и лагано, скоро неосетно превлачи руку преко набораног, високог чела. Лав Николајевич не реагује на додир, само му се преко лица прући, као риба на површини воде, лаки дрхтај. Потом се свила спокоја неосетно разлистава преко образа.

Ноћ је неосетно тонула у тишину и дубоку провалију времена, која се испречила између оног часа када су у зору, кренули из Јасне Пољане и овог у коме, скоро немушто, разговарају Људмила и Лав Николајевич. Александра Љвовна, његова кћи, хода на прстима по соби, пре би се могло рећи да скоро лебди око уског кревета на коме лежи њен отац. Она чује сваку његову реч коју он заусти да изговори. Чује је у трену док му се грлом ваља као несажвакани залогај.

Између њих лежи Лав Николајевич. Осећа их као два блиска, најрођенија бића са чијим дамарима се и он поистовећава. Из њих извире и у њих увире. Свој живот претаче њиховим крвним жилама, а оне му у сан залазе као несташне сенице у снегом покривеном пољу. Над њим је несведено небо са сунцем високо усађеним и бљештаво распаљеним. Он, сам и распојасан, златним кључевима откључава храстова врата космоса у који дивовском снагом ступа. Одједном тај космос је сам живот Лава Николајевића који га дочекује олујним ветровима и изворима високо шикнулим. Не застаје, хода, скоро трчећи кроти, као Лаокон, подивљало дрвеће и помахнитале реке.

Излази из јелове шуме у праскозорје, милујући погледом заталасано дрвеће док се лагано повија под теретом разиграних веверица које као да лете са гране на грану. Стаје пред мравињаком и његовим ужурбаним, радом занетим мравима. Сагиње се и уронивши прст међу њих, намами неколико ситних, црних створења да се уз њега успужу. Осетивши неку језу од њихових ножица, он хитро стресе руку и мрави нестадоше у трави. Тако и људи нестају вољом неког моћнијег - помисли несигуран да је он од гмижућих мрава моћнији.

Преко пчелињака се извила дуга, под којом је Василије обилазио кошнице, пажљиво подижући поклопце и брижно разгледајући рамове и саће препуно меда.

- Не дирај то, Василије, не отимај пчелама храну - чује он иза себе прекор Лава Николајевића, а потом одмах и савет. - Спрема се дуга и оштра зима, требаће им доста меда да преживе. Доста смо се ми науживали сласти које су нам те племените пчелице даровале.

Василије ништа не одговара. Повијене главе поклапа кошнице и одлази. Обилази око дрвљаника и из пања ишчупа секиру, коју пребаци преко рамена. Оштро сечиво бљесну и као да расече млаз светлости кога се прели преко њега. Уђе у преграђени део дворишта у коме је негована живина: гуске, патке, кокоши, а између њих су се шепурили ћурани и два пауна који преплашени његовом појавом закричаше и дадоше се у бег.

- Василије, Василије - зачу он глас, који га је и дозивао и опомињао. - Василије, долази брже овамо- понови се гласно дозивање из другог дела дворишта, из штала у којима је боравила стока.

Пред крупном женом, расплетене косе која је извиривала из лабаво привезане мараме, догађао се необичан сукоб. Овнић, пролећно јагње се устремљавао на овчицу, такође пролећно јагње и оштрим рошчићима је ударао у слабине. Овчица је, већ исцрпљена, све немоћније посртала, а млади мужјак је све већом силином и залетом тукао немилосрдно по ребрима.

- Брат и сестра, а бију се. Хоће да је усмрти - проговори крупна жена.

- Знам, то су близанци. Једна их мајка ојагњила - каже Василије и жустро полази да их заустави.

У том тренутку млади ован се изви, поскочи и протрчавши поред његових ногу свом снагом се сручи на своју сестру, која од тог удара најпре посрну, а потом се опружи и глава јој клону. Очи јој остадоше отворене.

- Прекољи је, Василије - викну жена.

Млади ован је победоносно подигнуте главе стајао над својом жртвом, којој су се бокови све слабије надимали и слегали. Из ноздрва му је избијала танка, бела пеница.

- Не могу - рече Василије, окрете главу на другу страну и оде са секиром преко рамена.

- Бог је њу душом даривао, па мека му њена душа и припадне - рече Лав Николајевич, скиде капу и прекрсти се.

Однекуд залајаше пси. Живина се узнемири, а горе, у високом луку надлетеше два копца. Крупна жена приђе Лаву Николајевичу, спремна да га пољуби у руку, коју он трже и пожури ка воћњаку.

Трчећи ка њему, деветогодишња девојчица Људмила стискала је у ручици цветић љубичасте боје. Цветић је треперио, а боја се преливала слична раној јутарњој светлости нерођеног сунца. Испружи ручицу ка Лаву Николајевичу и пружи му цветић.

- Була се јутрос отелила - процвркута Људмила и примесе љубичасти цветић Лаву Николајевичу.

- Нека је благословена - рече он и помириса љубичасти цветић, љубећи Људмилину ручицу.

Онако гологлав, загледан у небо и даљину осећао је како му се душом наизменично преливају туга и озареност, слутио је да постоји тајни склад несреће и радости, бола и узвишене среће, међу људима и у њима самима, као што постоји равномеран распоред хладних и врелих дана, кишних и сушних, мразева и летњих врелина, и да тај склад и равномерни распоред чини свет и људе правичним, подједнако правичним и злим. Није се ни тешио ни очајавао тим равномерним распоређивањем благослова и проклетства којим је Бог господарио и према заслугама људе и свет даривао. Уосталом, помисли, да није тог складног распореда рађања и смрти,ни овај свет не би постојао. Ако би надвладала смрт света би нестало, а ако би рађање било прекобројно, а не би било смрти, свет би се угушио од пренасељености. Понестало би хране, а можда и ваздуха. Једино би светлости било у изобиљу јер се она не троши, али је животу и биљкама и животињама, па и човеку, само украс. Истина,подоста неопходан.

Још држећи у руци љубичасти цветић, Лав Николајевич се прену кад зачу цвркут Људмилин.

- А чега се ви плашите, Љовочка?

- Ја? Ја се ничега не плашим.

- А ноћи, Бога да ли се плашите – наваљивала је Људмила, радознало деветогодишње девојче.

- Ноћу пуштам снове у моју собу, а у Бога не верујем, - скоро шаљиво је одговарао Лав Николајевић.

- Ја волим доброг Бога, али се тамних ноћи плашим. Чим легнем ја склопим очи. - признаде Људмила.

Преко његовог лица залепрша осмех којим је и одобравао и храбрио Људмилу да воли и негује страх од Бога. Био је великодушан и добронамеран да девојче увери у оно што сама говори и признаје, упркос што је у њему тињао пламичак сумње у оно што ради. Сам је био разапет између онога што је изрекао и шта је у себи мислио и осећао. Застрепи да је све то могло да се види и прочита на његовом лицу. Заћута и сети се прекора који му је монах Пантелејмон поодавно упутио.

- Сам си признао да није постојао ниједан велики грех који ниси починио. А то ниси признао да би се покајао, него да би пркосио. Не само мени, него и господу Богу - био је немилосрдан монах Пантелејмон у својој оптужби.

Тешке и мрачне речи капале су по лицу “старога мужика у широкој блузи, с тужним и суморним погледом и великом шиљатом брадом”, како сведочи Иван Алексејевич Буњин, загледан у његову слику.

Људмила Савељева истрча из собе не затворивши врата за собом, а у руци Лава Николајевича оста љубичасти цветић. Загледан у њега, он зачу свој глас упућен монаху Пантелејмону.

- Јесам то о великом греху признавао. Морао сам то због себе да признам. Али да се теби и Њему не правдам опет морам да ти кажем: стравично је да све чега сам се ужасавао ме је сустигло. Оно чега сам се бојао сналази ме.

Мало је застао, као да се поколебао да ли да настави или да оћути. Однекуд, из дубине њега ипак нешто проговори:

- Котрљам се, непрекидно се котрљам ка подножју оне планине, коју називају смрт. Али га не желим смрт, ја желим и волим бесмртност. Волим свој живот - породицу, газдинство, уметност...Све то поверио сам и Ивану Алексејевичу. Питао сам га, иако је видно млађи од мене и за савет: како да се спасем? Осећам да ћу страдати, волим живот, а умрећу - како да се спасем? Није ми ништа одговорио, само је окренуо главу од мене у страну, да сакрије лице. Тебе нећу ни питати...Ви, монаси, и не знате и не можете да појмите да савршен човек не живи у изобиљу… Сав, сав је у патњи!

Лав Николајевич се притаји, скоро преплашен од оволиког богохуљења, али му пажњу одвуче крик неке ноћне птице, налик на совин кликтај кад плен зграби или наслути смрт негде у близини па пожури да то својим криком обзнани. У том зачу како врата, она спољна што воде ка воћњаку, како се та врата нагло отворише, зачу се претећи глас Софије Андрејевне, а потом се та врата залупише.

Онако како је Софија Андрејевна говорила да за цео живот који проводи са њим није успела да сазна какав је то човек, тако ни он, Лав Николајевић Толстој није успео да сам за себе сазна какав је то човек, што непрекидно дише, мисли и осећа у њему. Није ни наслутио у чему и где пребива срећа којој сваки људски створ тежи. Треба ли се посветити и предати само себи и удовољавати својим чулима и страстима, похлепи и каријери или се окренути другима и за њих све чинити да им живот протекне у спокојству и задовољствима? Непрекидно растрзан тим дилемама, увек без коначног одговора и утехе, често би у мислима или сну угледао оног митског Лаокона како се сатире у смртоносном загрљају морских змија које му је послао онај лепотан Аполон, као казну.

- Љовочка, пролеће је стигло - раздрагано узвикну Људмила Савељева, утрчавши у собу и пренувши Лава Николајевича, нагнутог над хрпом исписане и неисписане хартије.

- Несташна си као и оно, него не знам да л' је оно ушло у тебе или си га ти, тако вражја, затравила - полузамишљено јој Лав узврати.

Људмила зајапурена већ је перјала по кући дражећи мачке које су на топлој пећи дремале. Прискочи иза леђа Софије Андрејевне и обисну јој се о врат. Младим рукама јој окрете лице к себи и пољуби је у образ руменим, влажним и топлим уснама. Од тог пољупца и лице Софијино се благо зажари.

Лав Николајевич устаде из своје дубоке столице и ослањајући се једном руком о сто, а другом се почеша по потиљку. Угледа Људмилу и Софију у загрљају.

- Људмила, не лудуј превише - промрмља једва чујно.

А онда је позва и нареди јој да седне преко пута њега, на столицу коју је довукао из другог краја простране собе. Однекуд са високе полице извуче прашњаву књигу коју нежно руком пребриса и расклопивши је, управо са места на коме се отворила, узе сасушени и испресовани цветић који је личио на цвет трешње, давно убран и заборављен. Положи га ма длан леве руке и, скоро, милујућим додиром, кажипрстом десне руке пређе преко њега.

- Цвет је из Москве. Убрао сам га са трешњиног дрвета у цвету, из врта мога пријатеља Пастернака, сликара који је илустровао моје књиге... Тај цвет ме је подсетио ма плач једног детета који сам претходне ноћи чуо и запамтио. Супруга мога пријатеља сликара је за друштво које се сакупило у њиховом московском дому свирала ма клавиру, пратећи два гудача. Чини ми се да је музички комад био од Чајковског. Сви смо нетремице слушали, гледајући младу и шармантну госпођу која нас је подједнако заносила својом музиком и својом лепотом. Одједном, нагло и потпуно неочекивано на звук гудачког тембра који је одјекнуо као истински зов у помоћ, који је допирао кроз прозор, зачуо се плач, као да долази из грла и душе детета кога притиска јад и страх... Госпођа је нагло прекинула, устала од клавира и одјурила у собу иза завеса. Одмах се вратила, носећи на рукама дечака који није имао бише од пет година. Тешила га је пољупцима и уснама му скупљала сузе са обрашчића... Она је носила Бориса Леонидовича Пастернака... Ја сам ујутру, при одласку, откинуо овај цвет трешње и положио га у ову књигу. Нисам ни хтео ни могао да заборавим плач детета који ме је подсетио на сочне и румене трешње.

Лав Николајевић је заћутао. У себи је збрајао године, своје и дечака Бориса. Задовољно се осмехну кад схвати да дете Борис сада има петнаестак година.

Људмила Савељева, уозбиљена и замишљена, сећањем Лава Николајевича је слутила да се њен Љовочка није случајно сетио те московске ноћи, музике Чајковског и плача Борисовог. Никако није могла да одгонетне разлоге зашто је то он запамтио, али је веровала да постоји нека тајна линија која се пружа и спаја све то у један замршен догађај сличан нечијем сну.

A у том сну су лебдели Лав и Борис, загледани у румене трешње које су сазревале у Москви и Јасној Пољани. Трешње налик на сочне и напућене девојачке усне. Људмилине.

- Љовочка, хоћете ли да окалемите ту трешњу са које сте откинули цвет? У вашем воћњаку има пуно младица дивљих трешања и на њих би се примили пелцери са ње! - Скоро стидљиво, полугласно изговорила је Људмила Савељева ове речи. Она није питала,она је више молила да се трешња из Москве окалеми на дивље трешње у воћњаку кроз који је она свакодневно пролазила. Мало заћута,а онда додаде:

- Пролеће је, ових дана је празник Духова око којих је најблагородније калемити воће.

Лав Николајевич не оклевајући, са широким осмехом на лицу, климну главом. Очигледно одобравајући и задовољно се смешећи.

Софија Андрејевна је у суседној соби листала модне журнале, тек пристигле из Париза, и Александри Љвовној показивала модел балске хаљине коју је Лав Николајевич тражио да њоме обуче своју Ану за њен велики бал. Хтео је да има модел по последњој моди и да у том избору учествује његова Соња. Тек кад је Александра Љвовна потврдила да је најлепша хаљина управо она коју је Софија Андрејевна била изабрала, Анина балска хаљина је била одабрана.

- Калемићемо сутра. Ти и ја, Људмила - рече Лав Николајевић једноставно, одлучно и убедљиво.

- А пелцери? - упита Људмила.

- Зором ћемо послати Василија да их донесе - више равнодушно додаде Лав Николајевић.

А кад се сутрадан, већ раздањивало Људмила Сaвељева је трчала по росној трави, која се пресијавала у капљицама росе, које као да су бисерима окитиле воћњак. Росни бисери су се крунили и лепили за њене босе ноге, купајући их бистром свежином и првим сунчевим зрацима.

Лав Николајевич је корачао одмерено, застајкујући да осмотри воћке на чијим гранама су се зеленели плодови јабука, крушака, ораха и првих вишања, са којих су тек опадале прецветале цветне латице. Иза њега, носећи у рукама снопић трешњевих пелцера, тромо је ходао Василије.

Лав Николајевич одабра неколико младица дивљих трешања и очисти од шибља земљиште око њих. Опкорачи сваку младицу понаособ, окреса бочне гранчице и одабравши три рачвасте које расту на различите стране, прекрати их пазећи да последњи пупољак остане споља. Кад тако припреми неколико младица, узе нож-калемар из Људмилиних руку и гранчицу пелцера од Василија. Одабра најкрупније и најсочније пупољке на гранчици пелцера и оштрим калемаром засече троугласти део коре око пупољка, пазећи да не повуче и оштети нежна влакна око пупољка. Палцем и кажипрстом он ухвати за лист изнад пупољка и повуче к себи. Троугласти комад коре са пупољком у средини се одвоји од танког прута.

Пошто је на свакој од три прекраћене гранчице истим калемаром засекао слово”Т”, он оном затупастом страницом калемара пажљиво одвоји кору и стрпљиво је прошири у страну, па у тај разрез слова “Т' увуче троугласти пелцер са пупољком и прстима му приљуби разврнуту младу кору. Пупољак пелцера се нађе усађен у тело младице дивље трешње, налик на загрљај пун међусобне чежње и очекиване радости рашћења.

Када је усадио и последњи пупољак пелцера на петој младици дивље трешње, окрете се Људмили.

- Рафијом повежи сваки калем, то ради само женска рука. Мушка калеми, женска повезује, да се калем лепше залије и прими - рече јој он.

- Љовочка, ти си као Бог. Ствараш нови живот!

Људмила Савељева је то изговорила као молитву Свевишњем. Није се прекрстила, али је очи подигла и управила ка небесима.

- Трешња или Prinus avium на латинском расте на северној хемисфери, где се масовно узгаја. Гаји се због плодова који су срцолики или готово округли, претежно црвене боје и садрже врло мало киселине. Веома је цењена дрвена грађа која се веома цени у изради намештаја. Постоје украсне врсте које се због својих прелепих цветова често гаје у вртовима.

Лав Николајевич се нагну према Људмили Савељевој, привуче је и нежно пољуби у косу кога се расула преко чела.

- Ову трешњу крстим Prinus Ljudmila.

И једна, скоро невидљива, суза клизну из левог ока Лава Николајевича, остављајући једва видљив траг на образу.

Над Астаповом снежна олуја бесни већ неколико дана, а у души и телу Лава Николајевича бесни врућица. Слама га, исцрпљује, замрачује свест.

Александра Љвовна се обраћа Људмили Савељевој која седи на ивици постеље њеног Љовочке.

- Враћали смо се кући отац и ја - каже она, а бележи Иван Буњин - и стигли до пропланка на коме је у пролеће цветало поље плавог споменка, а лети су расли сомотасти вргањи са ружичастим дршкама и мрким капицама изнутра. Отац ме је позвао:

- Саша!

И, када сам му се, подстичући коња мамузама, приближила, рекао ми је: - Ето ту, између ових храстова...

Повукао је дизгине, од чега се коњ нервозно тргао, и бичем ми показао место.

- Ту ме, кад умрем, сахраните...

Лав Николајевич не отвара очи, али му се под капцима види како оне колутају, као да траже неки предео или неко лице које желе да угледају. Повремено изговара неке неповезане речи, које више личе на бунцање, но на повезан говор.

Александра Љвовна не испушта бележницу из руку, спремна да запише и запамти сваку његову реч, коју изговори. Памти како је једном у његовом дневнику прочитала његову реченицу:

“Речи онога који умире од посебног су значаја”.

Лав Николајевич отвара очи. Поглед му је бистар, а усне се мичу.

Људмила Савељева са ивице његове постеље чује његов глас из даљине:

- Бојим се да наша калемљена трешња не измрзне ноћас!

Лав Николајевић склопи очи. Снежна олуја је увијала своје ледене загрљаје око куће у Астапову, у којој је владала тишина. Већ дуго.

20/12-09.

Гроф Лав Николајевич Толстој (9. септембар 1828 – 20. новембар 1910.) Рођен је у Јасној Пољани. Умро је од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици.

Пред нама је збирка од четрнаест приповедака Милисава Миленковића са називом „КАЛЕМЉЕНА ТРЕШЊА ЛАВА НИКОЛАЈЕВИЧА“, именована тако по врхунској поетској причи из ове књиге. Међутим, свака приповетка, препуна концентрисаном и кристализованом поетиком, код читаоца изазива неодољиву визију посебне калемљене трешње са зрелим плодовима специфичног састава, боје, укуса и мириса, својства које је у њих надахнуто уградио Милисав Миленковић, песник и приповедач као калемар. Уместо калемарског ножа Миленковић је употребио свој књижевни дар који је дивље али слабо родне или неродне трешње са снагом земље и дивљих гена у себи плодоносним пелцерима или калемовима духа спојио и оплеменио својом стваралачком свешћу у родне литерарне воћке са многобројним драгоценим својствима и моћима. Тако свака од тих његових калемљених трешања пред нама листа, цвета, замеће плодове који расту, једрају, сазревају и носе у себи посебна својства укусног књижевног воћа. Снага животне силовите дивљине се у петељкама трешања преображава у племените вредности плодова. Саме петељке и овде поседују пет својих универзалних својстава. Везују плод са крошњом, носе га, хране, бране и уобличавају. У тим петељкама се скривају вера, нада и љубав писца сједињених са његовим стваралачким духом, трезвеним унутрашњим умом и креативном свешћу крцатом идејама помоћу којих у свом ствараонику, надграђујући живот и књижевна дела оргиналним поступком, Миленковић оживљава и уобличава на посебан начин сваку од четрнаест приповедака, трешања у брижљиво однегованом врту, ТРЕШЊАРУ, своје књиге настале на белим пољима ревношћу и бдењем аутора.

По себи се разуме да свака од њих заслужује и захтева посебну детаљну анализу и приступ у вредновању квалитета трешања и њихових плодова, што је посао компетентних књижевних критичара, а овде је, у овом скромном осврту, реч само о утисцима писца као читаоца са сажетим импресијама о приповедкама.

1. Укус плода калемљене трешње са мирисом стрепње настаје при читању приповетке „ЈАД“ у којој се сусрећемо са драматичним предосећањем дечака о блиској подели родитељске љубави између њега и тек рођене сестре.

У породицама са више деце родитељска се љубав између прва дели, још на почетку, а касније се деле остала добра и имовина. Та је деоба увек деликатна и болна. Човек би рекао као да је нема. Али је неоспорно има, још како! Само је прикривена и потиснута код одраслих! И у томе и јесте вредност ове кратке али крцате и језгровите приповетке Милисава Миленковића који је обратио своју стваралачку пажњу на ту значајну појаву, занемарену у књижевности. Она се у психологији назива орлов комплекс. Орлови легу само по једно младунче. Али ако се случајно догоди, а дешава се, да се у гнезду нађу два младунца, онда између њих настаје борба до избацивања једног од њих из гнезда живота. Наравно, на срећу, таква је сурова борба за родитељску љубав и позиције у породици врло ретка, али зато честа ситуација драматична, слична оној у причи „ЈАД“ и остаје доживотно као потиснута психичка траума која ће се испољити ко зна када и како, али ће ипак, обавезно, доћи до изражаја!

Ова кратка приповетка пружа снажан и незабораван утисак. Сачињена је из сплетних призора садашњих збивања и сећања узнемиреног малог јунака која тек сада у угроженој позицији и у судару са јесењом кишом и хладноћом прерастају из обичних догађаја у узвишене призоре родитељске љубави која је сада под знаком питања у наслађивању неминовне деобе!

2. Трешња пуна жудње за поетиком свих врста. Са њеним ватреним плодовима и одсјајима у очима и души Милоша Црњанског сусрећемо се још на самом почетку приповетке-поеме у прози са називом „НЕВИНА И ТАНКА“, гласовним својствима врхунске поетике лепог за којом Црњански неуморно трага! Та животна претрага не би могла да буде друкчија од оне коју је Милисав Миленковић у својој поетској прози употребио суочавајући трагача прво са призором сиромашног гробља у коме није било оне за којом трага, али је и ту ипак пронашао трагичну поетику нестајања и сиромаштва помешану са узвишеном поетиком поподневног сунца, опојног мириса расцветалог багрема и лахора са осећањем додира женске руке.

Гробља су насеља која настају на ушћу реке живота у којима покојници почивају са надом у васкрсење. Улов поетике је за неуморног трагача највећи и најбогатији када се крене од ушћа реке живота узвремено ка њеним извориштима. Тако чини и Милош Црњански који види и доживљава свет на посебан начин, трагајући за суштином, вредностима и смислом постојања. После сусрета са гробљем он доспева до града-тврђаве Рама на десној обали Дунава где трага за поетиком тајни скривених у Раму. И ту се догађа призив врхунске поетике која се за кратко оваплоћује у непоновљивој визији прелепе девојке, невине и витке са којом се сусреће у свом оствареном животном сну на јави на путу кроз шевар и врбаке ка скели да би се тек после растанка од ње тај краткотрајни судбоносни сусрет претворио у читаво сазвежђе песничких бисера расутих на Милошевим будућим путевима препуних трагалачком жудњом. Он је са ужареном надом тражи у другим девојкама и женама. Чује њен глас. Препознаје је у пољупцима. У цркви Светога Петра, суочен са поетиком вере и божанске љубави, смерно и неизмерно призива изглед модела по коме је извајана прелепа статуа Мајке Марије. У сећањима силази у своје детињство и у великој самоћи пред њим искрсава лик његове мајке као чистачице која пере камено степениште испред стана варошког капетана. А за то време гледао је, слушао и осећао присуство оне за којом трага, чије је име заборавио, како му се глатка и витка отима и бежи... У тим својим трагалачким лутањима за њом и за собом на Шпанском тргу у Риму, Милош Црњански од чувене слепе пророчице сазнаје за своју судбину, да је са поезијом, најстаријом кћери поетике венчан и да зато не може никада да буде спокојан нити да постане срећан!...

3. Трешња са тамним плодовима туге налик на језера пред залазак сунца осликава својим соковима и одсјајима све што је Милисав Миленковић написао о песнику Јесењину и његовој љубавници Исидори у причи „КАКО СЕ РАЂА ТУГА“

Живот више на страху почива него што се на срећи заснива а улива се у сабирна језера емоционала од којих је језеро туге највеће на погрешним путевима постојања којима су се кретали песник Јесењин и славна играчица Исидора. Срећа је у животу као свећа. Што већи пламен даје – брже сагорева и нестаје. Заједничка свећа Сергеја и Исидоре била је запаљена са оба краја, као динамит пун у сећањима пробуђене експлозивне прошлости са два упаљена фитиља. Да се огањ огњем разбуктава и уништава. Писац их описује у тој ситуацији кроз драматичне поетске појаве и призоре из којих сазнајемо изворе и токове спиритуала, емоционала, ментала, меморијала и сензуала кроз које доспевају бол и патња у њихова језера туге. Јесењин и Исидора су два врела врела која страсно чезну да се споје и да се слију и да излију ново врело љубави достојно њиховим изузетним бићима. Али им се није дало. Пред нама су њихови сплетни сливови вере и сумње, ревности и очајања, оптерећене савести, алкохолом помућеног разума и разборитости, одметнутог авантуристичког ума, славољубиве свести, самовоље, безнађа, потиштености, страсних жеља претворених у жрвањ за млевење душа, изгубљених радости, љубави и немира, незадовољства, мрачних расположења, несреће која нараста до очајања...И добра које се у зло претвара!...

Јесењин и Исидора су два изузетна несрећна песничка бића. Он је оригинални велики песник душе а она врхунска поетеса тела чији спољашњи изглед под ударцима живота показује преране знаке старења али се зато унутрашњост узноси оригиналном виртуозном поезијом игре! Он је бели а Исидора црни лабуд. Обоје су рањени и са поломљеним крилима. У сплету исповести певају удруженим гласовима љубави своју последњу песму са крицима који болно одјекују кроз векове и у овој потресној причи Милисава Миленковића о њима пуној вибрација њихових бића!...Били су несхваћени у свом времену да би постали и остали незаборавни!...И волели су више него што су били вољени!...

4. Трешња са плодовима наливеним бојама широког спектра креативне дуге и узаврелих емоција.

Све врсте уметности имају заједничко жилиште које се налази у Свестионику између трећег и четвртог нивоа свести који припадају миру и задовољству, одакле полазе све боје у чудесном широком спектру стваралачке дуге. Она се грана и пропиње кроз Светилиште и спушта све до бездана безумља Пакленице људског унутрашњег света, променљива код стваралаца на различитим путовањима постојања, времена и простора. Отуда отиче тајанствена привлачност између уметничких душа које се баве уметношћу, сликарством, музиком, писањем...Под окриљем приповетке „ДВА ПИСМА КОЈА СУ СЕ МИМОИШЛА“ налазимо писца–песника Милисава Миленковића као даровитог и виспреног калемара који је на дивљу трешњу живота калемио два пелцера страсне али несрећне љубави између српске сликарке Милене Барили и кубанског музичара Родрига Гонзалеса. На ватреним плодовима те чулне и чудесне приповетке преливају се помешане боје у спектрима њихових успламтелих душа заједно са поетиком Рима и Венеције која бађ у овој причи достиже свој врхунац својим изузетним визијоописима Миленковића, у коме је песник надвисио приповедача.

5. Трешња у олуји чије крупне плодове разбијају и убијају ледена зрна непогоде. То је визија која се јавља при читању слојевите приповетке „ИГРАЧИЦА У БЕЛОМ“ у којој је аутор убедљиво и потресно дочарао у два истовремена тока трагичне, последње дане славног руског песника Александра Пушкина пуне усковитланих призора у предсмртној агонији из његовог драматичног и трагичног страсног и песничког живота. Обрађујући познато, као калем, Миленковић је претворио у узвишено, тајанствено, загонетно и свевремено, трагајући за непознатим детаљима својом калемарском вештином која му је омогућила да се и овде бујном имагинацијом и досетљивошћу размахне као песник у прози. Створио је поетску приповетку трајне вредности у којој је само на десетак страница исписао цео Пушкинов животопис, што је достојно поштовања од стране читаоца. Док се пред нама на белим пољима руше песникова здања од осећања, знања и сећања, пред нама израста нови Пушкин у свом незаборавном, не као споменик него у облику славног и несрећног бесмртника!

6. „Калемљена трешња Лава Николајевича“ заузима централно место у Трешњару или Трешњику Милисава Миленковића. У самом његовом срцу крста стваралаштва! По својим вредностима изузетна, ова прича оправдано заслужује да се по њој назове и цела књига. При њеном читању наметнуло ми се сећање на стотрећи Псалм из Давидовог Псалтира у коме псалмотворац пише о хармонији света кога је Творац оваплотио пре мудрошћу својом! Као што се нижу бројеви стихова у сто трећем Псалму, тако се у овој Миленковићевој причи ређају мајсторски песмокази у прози о животу великог и незаборавног Лава Николајевича, творца свог обимног и богатог стваралачког света у чијем се зениту налази баш ова имагинарна дивља трешња коју је Толстој калемио са пелцаром племените трешње из Москве, крунишући у том чину обједињавање укроћене бујне дивљине са својим уметничким даром!

7. Плодови трешње који у себи носе и скривају највећу Микеланђелову тајну представљају још од прве реченице изазов за читаоце приповетке „ТАЈНА“! У тој је тајни неизречена љубав старог и усамљеног мајстора коју је осећао према удовици и усамљеној песникињи Виторији Колоне, кога је и она потајно волела али му то никада није признала, као ни он њој, опходећи се једно према другом само као усамљени пријатељи. Ни једно ни друго нису имали храбрости да открију своја најдубља осећања и да постану једно другом највећа утеха у којој се скрива смисао људског постојања. Без признања, пољубца и љубавних додира Виторије Колоне, усамљени Микеланђело није могао себи да опрости што је бар није мртву целивао! У плодовима трешње ТАЈНА огледа се његово самотњачко лутање. А капи које истичу из плодова ове сочне чудесне презреле трешње, нису ли то Микеланђелове сузе и бол што није ни једном пружио своје руке према жени коју је толико волео. Он, тако моћан и мудар, који је ослобађао из камена анђеле и девице, није могао да ослободи Виторију Колоне из заточеништва самоће, као што је био немоћан да развали невидљиве окове и зидове своје сопствене усамљености до смрти, а можда и после ње, заточен у вечности!...Његов болан усамљенички ход по мукама, Миленковић је надахнуто пропратио кроз спољашњи, околни свет Рима препуног лепоте и љубави и тако у причи ТАЈНА оставио неизбрисив и незаборавни траг за једним од најумнијих уметника свога времена!...

8. Горке плодове трешње усамљеничке и болесничке тескобе Франца Кафке суоченог са смрћу налазимо у причи о Кафкином неупућеном писму Милени Јесењској у којој нас Милисав Миленковић из свог уверљивог и проницљивог стваралачког угла уводи у Кафкин грозничави унутрашњи замак допирући до саме суштине његовог несрећног бића исписујући ову љубави пуну трагедију у виду дирљиве епистоларне монодраме.

У њој нас Кафкин положај подсећа на Давидов Псалм 117-5 који гласи: „Из тескобе велике завапих Господу који ме услиши и изведе на пространо место“. Двоструко стешњеног Кафку у малој соби и у себи, притиснутог тешком смртоносном грудном болешћу, Миленковић као врстан приповедач и песник изводи на пространо бело поље папира за писање писма које неће бити послато и стваралачком емоционално-мисаоном резонанцијом успоставља плодну трсторуку имагинарну стваралачку комуникацију између Кафке, Милене и себе као писца а онда трансформацијом, као Кафкин алтерего исписује ову болну и незаборавну приповетку са којом нас само на осам страница упознаје са угроженим животом великог писца понирући помоћу јаве и сна у дубине његовог унутрашњег света осветљеног великом љубављу између Кафке и болесне Милене Јесенске да би нам дочарао својства и моћи ове врхунске божанске емоције са животворним, исцељујућим, окрепљујућим, ослобађајућим, ујединујућим, покретачким и стваралачким деловањима које овде као еликсир благотворно утичу на тешког болесника продужујући му животни век а са њим и патње!... И захваљујући свом стваралачком дару Милисав и у овој причи доказује да је емоционал у самом срцу крста постојања у структури личности сваког људског бића без кога би спиритуал, ментал, меморијал и сензуал изгубили сваки смисао!...Миленковићев Кафка подсећа на арханђела Урила, доносиоца љубави. Он је Божанском светлошћу озарен и преизобилно испуњен огњем пламене љубави која у њему сија и исијава из његовог бића обасјавајући бела поља као космички одашиљач!

9. Чудесна трешња са плодовима вечног сјаја хумора и сатире у причи „Исповест једног кловна“ у први мах збуњује читаоца својим присуством и истакнутим положајем у Миленковићевом елитном ТРЕШЊИКУ, али та забуна брзо нестаје после њеног читања и упознавања са фарсичним, гротексним и апсурдним могућностима које се у њој скривају откривајући безброј лица савременог света у коме кловнови играју важне улоге!

У земаљском роју од седам милијарди људских глава најомиљеније су игре ватром, главом и државом а оне заузимају главне позиције у репертоару Миленковићевог циркуса који се зове ВЕНЕРА, мада би могао да се зове и ТЕРА, у коме је кловн Владимир главна звезда. Он је био оригинални креатор све док је био на свом идентитету, у себи, који му је омогућавао да са великим самопоуздањем вине високо, као и да суверено влада собом и публиком. Али су га велике висине занеле, опиле и славољубљем измамиле из себе заједно са идентитетом претворивши га у авантуристу са одметнутим умом који није више могао да влада собом ни народом у циркуској арени, претварајући се у разна немоћна људска бића. Та је голема невоља бацила Владимира у очајање које је у мучном рашомонском преображавању бројних верзала трајало све док није у сну на јави доживео драматично просветљење!

Видео је себе као виртуозног и добро расположеног еквилибристу како изводи своју животну игру на градском тргу ходајући по високој жици без заштитне мреже, изложен смртној опасности, са владарским жезлом у рукама у присуству краља, младе краљеве кћери Косаре и мноштва поданика. Нико од присутних није остао миран. Кловн је својом вештином освојио принцезу која је сигурно пожелела да буде само њен. Али Владимир није ни помишљао да улази у њену поробљивачку досадну причу, јер су сада све принцезе и лепотице биле његове. Завладао је и поданицима који су га пред гневним и љубоморним краљем јавно прогласили за моћног и силног Фараона. Бунтовници су у њему препознали свог предводника и будућег владара, можда. Али он није прихватио ни њихову опасну и крваву завереничку причу, јер је имао други циљ. Краљ је био вишеструко увређен и угрожен од Фараона кловновим дрским и провокативним испадом. Владимир, међутим, није имао никакве превратничке намере. Постао је пресрећан што је после савладане потешкоће на свом враћеном личном идентитету опет постао само свој и што је могао без властољубља и славољубља да влада собом са великим самопоуздањем и врхунским моћима. А ко влада својом главом – тај може да управља државом и светом, што је и на јави Владимир у циркусу показао и доказао као ненадмашни оригинални креатор!

10. Ко је некада видео како изгледа крошња зреле црвене трешње обасјане ватром сунца уочи заласка, схватиће лепоту и симболику Миленковићеве приче „ВАТРА“ саздане од предсмртних халуцинантних визија извечалог старца на прагу закључане куће живота. У њима се драматично сплићу чудесни призори захвалне младежи која благосиља старца као добротвора са суровим налетима озлојеђених несрећника и осветника. Величанствена је незаборавна поетска сцена народног кола у коме млади играју уз јеку звона уместо музике насупрот бруталности у суровом завршном чину старчевог спаљивања од стране помахниталих осветника!...

11. У причи „ДВЕ СЕСТРЕ“ Миленковић нам указује не само поетску и судбинску сличност која постоји између воћака и женског рода него и на сродство њихово са приповеткама, стварним и измишљеним, у којима је ПУТ ОД ЦВЕТА ДО СВЕТА, односно од цветања до зрелих плодова, дуг, тежак и врло ризичан, изложен бројним опасностима. У сва три случаја прерана цветања доводе до страдања и пропадања, које је и под најнормалнијим околностима у великом проценту неминовно, јер ако би од сваког цвета плод постао-биљни би свет брзо пропао. Исто би се десило и са женским родом као и са причама, што је добро познато Милисаву Миленковићу. Зато је аутор „ДВЕ СЕСТРЕ“ одабрао најбољи стваралачки пут! Изабрао је право време за заметање пупољка, њихово расцветавање, оплођење и постепени, правилан развој плодова на својој бујној калемљеној трешњи која је донела квалитетне зреле плодове. У њима се не налазе само трагичне судбине превремено расцветалих сестара близнакиња, самоубица због несрећних љубави, него и муке и невоље два врсна наратора, старог професора филозофије и његовог ученика, који се уз пиће у кафанском разговору надмећу у казивању својих животних, исповедничких и измаштаних прича, користећи се детективским трагалачким поступцима, и откривајући кроз њих и животне ломове, своје и туђе љубавне и егзистенцијалне, такође проистекле из прераних цветања, увенућа, сметања и опадања! Као калемар-приповедач, Миленковић је и у овој причи пуној мудрости и поетике, на дивље дрво живота калемио своје стваралачко умеће од стварности и снова да би добио задивљујуће плодове трајне вредности, као што је и сам човек саздан од дивљег стабла тела које је калемљено пелцаром душе!...

12. Приповетка „БРАЋА“ у Миленковићевом плодном ТРЕШЊИКУ подсећа на трешњу са два неједнака стабла, једног окренутог према истоку и сунчаној страни, а другог ка западу у сенци и заглушини велике куће, која расту из истог корена, као што се у причи развијају јунаци, рођена браћа-старији Стеван и млађи-Душан, повезани родитељском и братском љубављу. Она поприма драматичне токове после смрти њиховог оца и мајке, када браћа крећу на своје различите животне путеве. Стеван остаје код куће и преузима сву бригу о млађем брату, посвећеном музици, жртвујући се несебично да би омогућио Душану остварење животног сна. И уз братовљеву свесрдну помоћ Душан у свету постиже велике успехе, док сви Стеванови покушаји код куће остају узалудни, што га одводи у безнађе, а када сазна да се у Душану потпуно угасила братска љубав према њему и са њом и свака захвалност, доживљава слом и тоне са нарастањем мржње и у братоубилачко очајање на крају ове узбудљиве трагичне животне приче...

13. Дошљакиња са Власине у Црно Село, из сиротиње у питомину, Дућанџика у причи ПИЉАРИЦА је часна мученица оштрог језика, подсећа на трешњу чији су плодови опори са мирисом неукротиве дивљине сиромашног краја из кога потиче, што јој даје за право да се, када је због нечега увређена, немилосрдно обруши на покварене мештане у својим провалама гнева када јој дођу њени жути минути! Тада се претвара у муњу громовницу која не штеди никога од бројних покварењака са којима је окружена, у рату који траје годинама. Она је у Црном Селу као штука у рибњаку. Не допушта домаћим мренама, шаранима, смуђевима и сомовима да мирују! Дуго је у овом месту, као озлојеђена хроничарка зна много и када јој прекипи експлодира и креће у напад својим монодрамским наступима!...Тада од ње нема оштријег критичара ни оптужитеља!...Али Дућанџика уме да буде и врло нежна исповедница која чезне за онима који би саслушали њену болну причу и пред којима отвара своју намучену душу...Тако је кроз ову мозаичну монодрамску причу, Милисав Миленковић створио занимљив оригинални лик погодан и за сценско приказивање, испољивши још једну квалитетну стваралачку особину којом је обогатио свој раскошни ТРЕШЊИК.

14. „СЛОВЕНСКА БАЈКА“ је заиста посебна прича за себе у целој композицији ове Миленковићеве квалитетне књиге, јер је у питању енигматична и архетипска приповетка са више токова испреплетаних збивања о драматичној судбини Словена на овим просторима уочи примања хришћанства. Тек на крају, у изванредној поенти све долази на своје место. Сазнајемо да је реч о сну Гаврила Лугомирског са поруком откровења коју он тек накнадно, много година касније одгонета у потпуности. Из његове архетипске живе Постојбине предака избија лава Царства заборава и кроз Саносвет Миленковићевог омиљеног и маштовитог наратора стиже на јаву, као још један аргумент колико је наш унутрашњи свет сложен и тајанствен!