НИКО ТО ВИШЕ НЕ МОЖЕ ЗАУСТАВИТИ



О ЈЕДНОМ ЈАБЛАНУ, КАТАСТРОФИ, И ПРЕВРЕДНОВАЊУ

У ОДБРАНУ ЧОВЕКА

ЦИТАТ, ПАРАЛЕЛЕ

Lady Chatterley и српска транзиција

Катастрофа се догодила, ми се налазимо у рушевинама, почињемо поново градити нова мала обитавалишта и његовати нове наде - D. H. Lawrence: Ljubavnik Lady Chatterley

"Ми живимо у трагично доба, но не ћемо да признамо, да је такво. Катастрофа се догодила, ми се налазимо у рушевинама, почињемо поново градити нова мала обитавалишта и његовати нове наде. То је доста тежак посао: нема данас глатка пута у будућност : но ми обилазимо запреке или се пењемо преко њих. Морамо живјети, па макар се и небеса срушила.

То бијаше мање више положај Costance Chaterley. Рат јој је порушио кров над главом, али она је одлучила да живи и да учи..."


Овај роман, наших баба, имао је великог успеха. Наше бабе су живеле у трагично доба, као што је и ово доба стотинак година доцније - трагично. Али књиге о томе код нас, рецимо, романи - ћуте.То је лепо показао гимназијски професор књижевности (однедавна у пензији Мирољуб Милановић; Петровац на Млави; Пола века ћутања), али - српска јавност, посебно она књижевна то није чула, није желела да чује, јер је навикла на неке друге књиге и шећерлеме. Шта да се ради. Да препоручимо данашњим српским писцима да поново и пажљивије читају старомодне љубавне романе наших баба? Можда то не би било лоше за почетак?


КАРАЂОЗОВИЋИ

Бела Тукадруз и Карађозовићи


(....)

Око 0: 50 ч. Лабудово брдо. - Пробудила ме киша.Устао. Код Д. у соби - светлост.

- Што си будан?

Учим!

Сањао сам замршен сан.* Кошмаран. Додељена ми је улога.

Мајка дечака ми каже: - Ево вам ове! (Секире)

Згрануо сам се, Мислио сам да идемо на дечију позоришну представу, кућну забаву, у Београду.

- Не, у Ћуприји је то. И ко зна кад ћемо се вратити. Требаће вам то...

Не разумем...

Покушавам да проверим још једном оно што се спрема. Јер ми идемо богаташима у посету.

Још неко учествује у представи.

То ме је згрануло.

Не разумем своју улогу, у сну, или разумем добро?.…*

____

* Овај извод из бележнице од пре петнаестак година, о замршеном сну је фантастичан као и мој живот, онда и сада. Фантастичан и апсурдан. Судбина ми је доделила тешку ролу. Претешку. Као и мојим тобожњим пријатељима. У суштини, моји прави пријатељи су помрли, 2005, и коју годину касније. Особе које су ме окруживале, и хтеле да се легитимишу као моји пријатељи, били су најобичнији - каријеристи, гребатори, чланови ложе позоришта сенки. Карађозовићи.

У бележници из тих дана, има један сан, карактеристичан. Близак збиљи мога живота. Покрали су ме у сну. Украли су ми торбу са рукописима...

Контекст тих година је ... контекст многих привида. У том контексту су, међу колегама, стасавали најобичнији ботови, лоши ђаци, осредњи, каријеристи, друкатори, лоши карактери, непоуздани људи...У мојим сновима се пробијала истина, поразна истина, о једном свету који је оштрио своје зубе и чекао час да их испроба. На мени, или на теби, непознати читаоче...

(Вазнесење Господње, мај 2018.)


ПС. - Промена гардеробе. Нема капуљача. Снашао сам се некако. Прегледати све ормане- што је за бацање - бацити!

Али нисам променио гардеробу, перје. Последњих петнаестак година.

Изгледа да има много тога, али нема кишобрана. Громобрана.

У ствари - тек сада хватам залет за коначни преглед...


= извор: из нотеса… недеља, 20. мај 2018.


_____________

ПЕТИ НИВО:ЗЛАТНО

БУНАР ЈОЗЕФА ДРУГОГ*

1. Зелено,

2. Црвено,

3. Плаво,

4. Црно.


А где је пети ниво

- златно, звани Дукат?

Хајде поново да силазимо

кроз неописив мрак

и страву времена

до дна,

испод Дунава.

Није питање у томе

зашто је цар и син Марије Терезије

силазио баш ту

да пије црну воду,

и шта је ту још чинио.


Бог је на небу,

а не дубоко

испод земље.


Тамо је нешто друго.


Златно.

Црно.

Плаво.

Црвено.

Зелено.

________

* Повод - новински чланак: Петроварадин. „Гибралтар на Дунаву“, како су га некада Аустријанци звали. Бедем против Турака, утврђење грађено пуних 88 година, од 1692. до 1780 године. Сада само делимично адаптирано, док четири нивоа ходника испод раскошне грађевине остају мистерија и за Новосађане и за њихове госте - Подземна грађевина скривена испод Петроварадина

____________

...

Некада сам помишљао да професор Мркић у својим огледима о превредновању, претерује! Али што време и деценије нашег живота одмичу, увиђам да је Мркићева критичка прича о тзв. витезовима "рестаурације" (у књижевности) (Добрица Ћосић, Миодраг Булатовић, Матија Бећковић) много ближе истини него што сам и сам икад могао да помислим...

(29. октобар 2018. Boras. - Из бележнице…)

НЕМА ОДГОВОРА, ЈОШ УВЕК!


У овом тренутку (почетком септембра 2018. године), ПоРтАл │Сазвежђе З публиковао је преко 16.100 разних чланака, прилога, осврта, фотографија, итд. Прототип Лексикона или Енциклопедије Заветина р а с т е! Међу толиким бројем публикованих ствари, није лако снаћи се, чак и ако сте уредник дугог памћења. Прегледајући ту грађу, те прилоге, на једној од локација Портала Сазвежђе З налетим и на следећи текст

"...На крају, драги Мирославе, захвалан сам ти што покрећеш оно што ја нисам могао. Такође сам ти захвалан што си у мојој литератури препознао понешто од Домановића, Сремца и Станковића. Немам више времена да видим да ли ће ти Србија то уважити.Све што ја хоћу то је да још једном заталасам мртво море Српског југа, по цену новог одбацивања, сиромаштва, памфлета, пашквила, осуда. Као у време ЦРВЕНОГ КРАЉА кад сам се за кратко догодио.Остаје ми само још да те поздравим, тебе и све оне који су спремни да прихвате изазов и раздрмају земљу Страдију.Писац без адресе или са лошом адресом Иван Ивановић"


= извор: Мирослав Тодоровић : Ознаке:ЛеЗ 0000849, ПИСМО МИРОСЛАВУ ТОДОРОВИЋУ Публиковано 22. нов. 2014. На једној од локација „Сазвежђа З“Писац без адресе или са лошом адресом / Иван Ивановић

Тај текст ми је послао М. Тодоровић, и ја сам га публиковао, и заборавио сам на то. И вероватно бих сасвим заборавио, да нисам открио - са великим закашњењем - споменути један бљутави, опскурни, лажљиви и опадачки маневар из правца, из кога се такво нешто најмање могло очекивати. Реаговао је и Александар Лукић, мој млађи брат на памфлетско смеће споменутог и колико знам, ни на то памфлетиста није одговорио. Кад прозвани ћуте, као да су им уста зашивена – кад нису нашли начин да се извину за изношење врло ружних трачева – да употребим најблаже изразе– онда је је то најбољи знак да су, да нити аргумената имају, нити критичких намера, нити части, и да могу да произведу заблуду само код оних особа, који никад нису чули за Лукиће.

Видим, на тај текст, којим почиње овај осврт, "Писац без адресе или са лошом адресом - била је само једна реакција ("В. Шелога 28. Април 2015. 14:14 -Мислим да је ово драгоцен текст. Из њега се може наслутити, бар делимично, одговор на питање: зашто је Србија оваква каква је?").

Тај текст, који сам публиковао на предлог М. Тодоровића,данас, мени се чини "драгоцен", као нека врста - аргументације, потврђивања, нека врста "залета" Ивановића...Ивановић је, при том, верујем, одабрао најпогрешније мете - Браћу Лукић, стрпао их у исту врећу са... онима, са којима немају никаквих веза, ни духовних ни политичких - тј. покушао је да то учини, иако то нема никакве везе ни са стварношћу, ни са истином. И. И. је терао неку своју "књижевну политику", која нема ни неке везе ни са литературом.У том случају, лаж је била неизбежно "оружје" у писању најнижег памфлета, и чин једног очајника. Миша који се завукао у своју рупу, из које му се не виде ни бркови! А ћутање, стратегија малог лукавог човека, оног из пословица, који верује да ћутећи - одговара деветорици! Та врста "општења", памфлетских обрачуна, подметачина, на крају се обија о главу ономе или онима који су је и започели. "Сазвежђе З" је затворило врата не једном аутору, последњих година, који немају шта друго да раде од досаде и ишчекујући некакву књижевну славу којој нису дорасли, него су се удружили у терању једне анахроне провинцијалне у сржи "књижевне политике". Сад је то, барем мени, очигледније, него који месец раније. Довољно је оволико да се зна и да остане као траг.


Бела Тукадруз (грађанско име Мирослав Лукић) (30. јуна 2019)


ОПОМЕНА-Пресвученој неокомунистичкеуметничкој номенклатуре - надирање тзв. гљива

ДЕЦЕНИЈУ КАСНИЈЕ

нови документарни филм ЗАВЕТИНА

Шта мислите о скривању плодних иницијатива унутар српске културе и књижевности и о наметању појединих уметника и дела последњих година?

- Врло добра питања. Хвала Вам, што сте их поставили. Да, на YouToubu су постављени следећи филмови за заштитним знаком Заветина: Дневник ствари које је надживео Белатукадруз (1), Наставак (2), Друга, непозната Србија (3), Гаталинка и шљивов видик (4), Друга, друкчија Србија (5), Критички аутизам у Србији(6),ХИМЕРЕ.ФАТАМОРГАНЕ.ПЕПЕО.ЗАВЕТИНЕ, - наслови говоре сами за себе. Ти документарни филмови су из октобра месеца 2002. године, избор из немонтитане филмске грађе снимљене на трибини Аласова удица у Библиотеци Алас (Јованова 22, у Београду) (....)

Документарни филмови, обелодањени на YouToubu безмало деценију касније доказ су са каквим се ветрењачама боре Заветине, и сам писац Белатукадруз! Ти филмови су пример и доказ скривања плодних иницијатива унутар српске културе и књижевности и о наметању појединих уметника и дела последњих година.

- Укривају се стварне величине и самопрегнућа, а намећу сурогати, чланови појединих владајућих политичких партија. Тај безобразлук иде дотле да се поједини самопроглашени „најбољи писци“ нуде тзв. Европи као „репрезентативни“, иако је и последњем познаваоцу прилика у српској литератури и култури јасно да је реч о надирању гљива, тзв. Пресвучене неокомунистичке уметничке номенклатуре!

Дакле, у Србији данас, влада лоша клима, као и пре десет година, за самосвојне и ванпартијске стваралачке личности, и за то има много доказа. За исконске и независне писце, у Србији, јуче и данас, тврдим, више су учинили ресурси GOOGLA и YouToub, него било која тзв. Демократска влада, министартсво културе, или локална самоуправа. Највећи државни издавачи у Србији, Службени гласник и Завод за издавање уџбеника, понашају се на исти начин, као и у Милошевићево време, штампајући само један одређени круг људи….И ником ништа! Ја сам, рецимо, пре годину дана, понудио уреднику Гојку Тешићу рукопис једне критичке књиге о превредновању – мислите да ме је удостојио одговором?...Тврдим, укривају се и игноришу и гуше – представници друкчије Србије!... Погледајте –шта се дешава у “Матици Српској” и кога тамо намећу, уредници, који се никад и нигде нису прославили као антологичари. Врло сумњиви антологичари покушавају да забетонирају, да канонизују писце и дела који су зрели за превредновањеУ Србији те речи вредновање и превредновање – подвлачим – нису омиљене. Погледајте ко предаје 20. век српске књижевности на српским универзитетима….

Па није ваљда све тако црно?

- Још увек је, да тако кажем, ни бело ни црно ни сасвим црвено – већ црнобелоцрвеномутно…Ја сам ових дана објавио као дигитално издање књигу БЕЛО ЦРНО ЦРВЕНО. Захваљујући, пре свега, Заветинама, тј. Сазвежђу ЗАВЕТИНЕ, Агрегатима Заветина, које доживљавам – немојте ми замерити – и као агрегате нове српске културе и књижевности, која се дистанцира од пустоши и непочинстава културе и књижевности коју су наметали комунисти и њихови полит-комесари и наметачи разних фела. Захваљујући Сазвежђу ЗАВЕТИНА, данас је ситуација, нешто другачија него пре десет година! Мање је црна, зато што смо успели да трасирамо пут једном електронском медију, којем се верује, и који крчи свој планетарни пут. Објавили смо недавно и књигу стогодишњег професора др Живомира Младеновића, учнили је доступним читавој Србији, Европи и планети. Та исповест открива један случај, који вероватно није и једини – како се то радило и гушило и прогонило у Титовој Југославији, безмало више од пола века. Како су чувени писци и академици крали рукописе својим колегама, присвајали их и објављивали под својим именима, а праве ауторе гушили и покушавали и да их ликвидирају како би сакрили истину…

- Много има сакривених истина у најсуштинскијем значењу овог израза.То је и данас табу тема у Србији… Али, на сву срећу, постоје и писци другачијег сензибилитета, не оне константиновићевске, знате већ које друге псеудо-Србије, него друкчије Србије, некомпромитовани писци, који делују на принципу тихе воде – дела тих новајлија долазе, надолазе, и она доводе у питање много тога што овде покушавају да наметну наследници Глигорића и других партијских моћника из сенкеЗаветине ће такве писце и дела афирмисати…

уторак, 21. септембар 2010.


ИСТОРИЈСКА СИЛА, ТЈ. ПРОЛЕТЕРИ И КУФЕРАШИ


То, о чему говорим, Берђајев је називао ИСТОРИЈСКА СИЛА. Она је наметнула, кроз читав 20. век ( а нарочито у његовој другој половини), у друштвеном животу, у уметничком стваралаштву, у новинама и по књижевним часописима, у школама и на факултетима, у редакцијама издавача ПРОЛЕТЕРЕ, и куфераше (при том, ове две речи не употребљавам само у социјалном смислу). Берђајев је видео шта ће се догодити на самом почетку двадесетог века и већ 1907. године, он је у књизи „НОВА РЕЛИГИЈСКА СВЕСТ И ДРУШТВЕНА РЕАЛНОСТ“ (изд. М. В. Пирожкова, С. – Петербург, 1907). На историјску сцену су ступиле три моћне силе : и Берђајев је написао књигу против њих, тј. против старе мртве цркве и старе религиозне посустале свести која је посветила схватање државности; против позитивизма и атеизма и социјалдемократских лажних религија које је посветила некадашња рационалистичка свест; и против анархистичког ирационализма, хаотичне мистике и друштвеног нихилизма који полази од такве мистике…Нова религијска свест коју је Берђајев условно називао неохришћанством, по његовом веровању, налазила се у основи онога што је он супростављао лажним тенденцијама. Основа његовог религиозног, филозофског и друштвеног односа према бићу извирала је из његовог реално – мистичног осећања личности. То је ништа друго до интезивирано самоосећање које у светској тајни открива индивидуалне судбине…

Берђајев, поновимо, није био пролетер, куфераш, као што ни ја то нисам био. Добили смо наслеђе од својих предака и наша је дужност да то наслеђе чувамо и да та богатства увећавамо. Аристократизам духовног порекла – то је за нас полазна тачка; то нас обавезује на племенитост у поступцима. „Она плебејска увређеност и озлојеђеност људи из подземља, она вечна рана због тога – јесте нешто грубо и наказно. Треба поштовати своје претке и волети наслеђе које смо примили од њих. Истина не почиње са мном и ја никада не бих поверовао у такву истину која је тек од мене почела. Тако нешто не би било нити истинито нити вредно пажње. Ја и моје поколење само настављамо са откривањем истине и стога сам ја дужан да будем и револуционар и конзервативац. Порицање тог конзервативизма које је данас толико раширено није ништа друго него нихилизам и хулиганство – то је страшна пустош. „Догматски“ развитак човечанства је пењање по степеницама : виши степеник се опире на онај нижи и тако се лествице учвршћују и воде на небо. Само је онај проналазач који нешто пронађе а човечанство тако дуго тражи већ и тешко да ће нешто пронаћи – оно до сада није ништа пронашло. Прогрес не негира прошлост него сабире и оно ванвремено обогаћује свет. Развитак је стваралачки процес иако га често схватају као опште истребљење.“ Свест о близини Бога, свест о томе да смо сви ми деца Божја а не робови представља психолошку основу Берђајевљевих религиозно – филозофских идеја. Дакле, Берђајев је поседовао витешку верност Богу, своме рођеном Оцу, нешто много племенито и узвишено. Он је знао да је религиозно осећање света у својој најдубљој суштини радост иако проистиче из трагедије света, која је иманентно несавладива.

Код нас је шесдесетих, врло мало образованих људи читало Берђајева (сликар и песник Л. Шејка, колико знам). Најпознатији уметници шесдесетих и седамдесетих година, као уредници у великим и диригованим, монополским државним издавачким кућама (од „Нолита“ до „Просвете“), левом руком су, као наметнути, комунисти, читали наметнуту партијску паралитературу, а десном (потајно)…ко зна шта?

Када сам понудио неколико песничких рукописа најпознатијим издавачима (СКЗ, „Просвета“, „Нолит“…), књиге су ми, као и неким другим сличним мени песницима, одбили, уредници о којима се истовремено говорило, да спадају у највеће савремене српске песнике (навешћу само неколико имена : Раичковић, Павловић, Попа, Иван В. Лалић…) Они су ме, као уредници, спречили као песника, удавили. Као и њихове чувене колеге : Зоран Мишић и Светлана Велмар Јанковић. Тек сам напунивши педесету годину схватио шта су ми урадили, шта су урадили. Сви споменути, који нису најгори и најтипичнији представници христоборачке тенденције, која је наметнута силом, победом револуције (Ристић, Ђилас или Зоговић, или неки други жреци… су починили страшније ствари у култури и књижевности, и не само у њима!), израз су самољубиве побуне против Бога; немају ни трунчице аристократизма : уметност коју су створили је профана и груба.

Сви су били рањиви и ташти – и Попа и Павловић! – и суштина такве врсте и такве таштине припада стању нижега реда. Немилост је суштина нерелигиозног живота и деловања таквих уредника и књижевника. Афирмисали су и давали простора најчешће својим пуленима, тзв. комунистичким уметничким јањичарима. Међу споменутима је било личности које су знале да је свет иманентно узет, натурални свет ужасан и без излаза, да не може бити оправдан; и ни у једном се није пробудила вера, која је налажење трансцеденталног излаза – могућност превладавања и оправдавања. Зато ће временом бити заборављени. Оном мером којом су искључивали, том истом мером ће им временом бити узвраћено. То је правда

Правда може бити понекад неправедна, када је одоцнела. Доживео сам као пораз и велику културну срамоту да се на издисају 20. века штампају изабрана и сабрана (не)дела једног дела српских писаца, типичних представника демократизма писаца и богоборачких погубних тенденција, да их издају и штампају у време незапамћене невоље и беде српског народа, велики државн издавачи, опет; опет оне исте и никакве, мутанте; да објављују њихове надуване и уметнички сумњиве књиге о руву и круву народа; док сам ја, о свом руву и круву, у стотинак примерак објављивао свешчице својих првих књига – оних, које су ти исти одбили пре безмало четврт века. Зашто су их одбили? Никад нису имали куражи и интелектуалног поштења да кажу, али ја знам : зато што су имали презриви однос према мистици! Јер комплетна официјелна српска књижевност друге половине 20. века, још више диригована и ретардирана књижевна критика, као и свет у коме је настајала, презриво се односила према мистици. „Мистика је веома удаљена од суштинских интереса који заокупљају савремени свет, она није тесније повезана са уређењем људског друштва чиме се наша епоха углавном бави. Владајућа свест нашега доба види у мистици или психичку аномалију или некакву настраност која је некоме занимљива, или, пак, подсвесну човекову жељу да фикцијама и привиђењима заустави реални и разумни прогрес у организацији самога друштвеног живота. У наше време мистику више не узимају у обзир; за човека који се бави мистиком кажу да је одбачен и односе се према њему као према некоме ко је изгубљен, а хумани социјалисти већ припремају за такве људе посебну врсту азила у којима ће се са таквима поступати као са онима који су , благо речено – скренули с памети. Тако се према мистици односе савремени „свесни“ људи, за њих проблем мистике не постоји – „скептични духови“ све знају и ни у шта више не сумњају…“

Берђајев је све то написао, лепо описао, и пре него што су се родили Попа, Павловић, Иван В. Лалић! Тек у педесетој сам, понављам, јасно сагледао, шта су ми урадили, као младом човеку и песнику, склоном мистици, прононсирани комунистички уредници! Ниједан од њих, као човек или уметник, нити је покушао, нити је био кадар за то да покуша, да развеје таму која је обавијала мистику! (Да се разумемо; време је учинило своје; већина је помрла; они који су још живи и старци са душом у носу, опаметили се нису; то јест, оболели су од неописиве парцијалне амнезије и ћуранске сујете; књижевни су патуљци – чак и када је понеко од њих догурао до оне чувене параакадемије паранука и парауметности! Умрле су и умиру културне штеточине првога реда, несвесне, као што су затрављени лажном мистиком оличеном у многим заблудама вас свој век и лепо проживели!) Неморално је на самом издисају 20. века шптампати и даље њихова изабрана и сабрана дела и недела и папагајски понављати да су задужили српску културу и да су величине; нису! Задужили су дебело један комунистички режим који их је омогућио и канонизовао, и квит! Нема разлога за тријумфализам; не! Друга половина двадесетог века – и када се говори о такозваним највећим књижевницима српским – испуњена је низом стваралачких трагедија : врви од мутаната, од надуваних прилика и људи или сада већ повампирених авети, од људи који су повереовали да ће сунчана светлост рационализма коначно надвладати месечарски сјај мистике. На жалост, и међу мојим вршњацима (оним на универзитету, оним са титуалама, оних који су добили исвесно солидно књижевно образовање) има доста таквих: основали су или ве оснивају и живе у грозном књижевном подземљу при слабој вештачкој светлости… Као уредници, погледајте, шта објављују : ствари које подилазе јефтином укусу несвесних маса које су на својој кожи добро осетиле гнусобу атеистичког и безбожног образовања, дресирња. Те масе у мистици такође виде нешто тајанствено, несхватљиво, сулудо, апокрифно. Крај двадесетог века обележиле је мешање религиозне истине са грубим сујеверјем, мешање мистичног искуства са окултизмом, спиритистичким шарлатанством…

Духови су пуштени из боце, и представници самољубиве побуне против Бога, куфераши и ини сатрапи (у књижевности) приказивани су као некакви свеци. Они јесу били свеци, прави свеци тзв. и тобожњег хуманог социјализма, са „људским ликом“…

Књижевни свеци српске књижевности друге половине 20. века ( на жалост), понашали су се фактички као Велики Тутори српске књижевности, а то значи као следбеници идеје Великог Инквизитора. (“Свуда где има туторства над људима, свуда где се води тобожња брига о људској срећи и задовољству, брига која иде заједно са презрењем према људима и са сумњом у њихово узвишено порекло и њихово узвишено позвање – живи тај дух Великог инквизитора….“ ) Официјелна књижевна критика имала је троглаву моћ, ојачавајући анахрону институцију Туторства и Великог иквизитора. Берђајев је подсетио да су прве речи којима се Велики инквизитор обратио Христу након затварања у тамницу, биле ове : “ Ти немаш ни права да нешто додаш ономе што си већ раније рекао. Због чега си сада долазио – да нам сметаш? Да, ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш“.

На крају једне моје књиге песама, написане када сам имао двадесет и кусур година, била је и песма о Гетсиманском врту, и о Распећу. Песник, који је певао о томе, био је осуђен да буде распет, пре тридесете; и ја сам био распет; то је било ново распеће – које су извршили уредници – песници.

У дубоком окриљу ноћи и таме, верујући да ће епоха Хокус покуса, титоизма (тобожњег хуманог југословенског социјализма, са људским лицем) потрајати две хиљаде година, они су обављали књижевне егзекуције мирно, механички, немилосрдно. Како су били кратковиди, нећу рећи глупи, ни ретардирани; како су били самоуверени – сви ти уредници наше младости! Сви ти који су успели да објаве тоне и тоне безвредних књига, да добију све могуће награде и високе титуле и одликовања, чак и одликовања официра француске легије части! Сви ти, које ће у новинама, домаћим и страним, етикетирати као угледне песнике и књижевнике, а једног од њих ће чак назвати и „српским Пастернаком“! Сви су били купљени одвећ јефтино, како се иначе купују куфераши. А Пастернака нека оставе на миру, да вечно почива у своме вечном дому! Дакле, сви ти српски књижевници епохе хокус покуса које су нахвалили или још увек хвале и штампају, налик су на Великог инквизитора : њихов дух је од почетка био лукав, оличен у конзервативизму који чува наметнуту државну тврђаву, наметнуте старе облике живота…Волео бих да се сетим, да могу поново без отпора да читам оно што је по њиховом мишљењу најбоље што су написали; али они су били толико дрски, окрутни и поткупљени да су и приче за децу тровали владајућим идеолошким отровом. Ко је од њих, где, када, у ком делу, или макар есеју, песми, написао ишта иоле озбиљније о религиозном смислу живота, о апсолутном достојанству личности и о коначној слободи? Нико од њих, да су којим случајем живели у исто време када и Достојевски, Берђајев или Пастернак, не би био достојан, ни да им изгланца чизме!

Такви су ме као песника спречили, покушали да ме спрече; таква олош ми је загорчала књижевну судбину. И сви су били, без изузетка, људи који су већ у раној младости подлегли првим искушењима близине нове револуционарне власти; склопивши са њима тајне и невидљиве пактове…Они су веровали у једну другу религију, религију социјализма, у религију замене хлеба небеског хлебом земаљским. Градили су Вавилонску кулу послератне српске књижевности, обоготворивши људску и стваралачку ограниченост… Српска књижевност на издисају 20. века је највише налик на ту њихову Вавилонску кулу, на страшно искушење којем су подлегли и они за које се не може рећи да нису имали дарова…

Ту Кулу ће срушити генерације које долазе, наша деца; а и сама ће се урушавати. Под њеним рушевинама ће процветати по неки песник, неки стих, неки роман, можда, вредан спомена…

______ НАКНАДНА НАПОМЕНА: Све ово сам написао пре скоро десетак година. Погрешио сам; помислих пре неки дан, пратећи други програм РТС, где су хвалили на најбљутавији могући начин све те подупираче Вавилонске куле послератне српске књижевности… Страва (20. јануар 2013) *

_________

20. јануар 2013. - Прво публиковање - >>>>>>>>>


* Нее, нисам погрешио. 20. децембар 2018. Варберг, Шведска. Уопште нисам прерано закукурикао!


Лицемерство и страву тог света, приповедач Мирољуб Милановић разобличава на свој начин. И у сатиричној прози "Маслачак", и у роману-првенцу "Лов на висоравни", који је писао дуго, и објавио - чинило се - прекасно,кад више та тема, чинило се , није била толико коњуктурна. Уз сатиричну приповетку "Маслачак" штампани су и прилози : Николе Милошевића, Стојана Ђорђића, Василија Радикића, Душана Стојковића, Миливоја Анђелковића, Мирослава Радовановића, Милосава Ђалића ("Сага о страстима бирократије"), Србе Игњатовића и Радована Бели Марковића. Душан Стојковић пише:"Има ли његов литерарни опус шансе да траје и после нас, у будућности?. Убеђени смо да има, и подухватимо се посла да то докажемо. / Милановић и буквално "цеди", глача, клеше у камену своје приче: осам, писаних у Ветрењаку, писао је од 1986. до 1998. године..." (стр. 88) (година је 2004. Четрнаест година пре Милановићевог краја). Закачила се за мене,као чичак за ногавицу, и једна реченица код Ђалића: "Миланковићева паланка је цела Србија, у сваком малом и великом месту ове паћеничке домановићевске Страдије овако се збивало и дешавало и, што је најгоре, сведоци смо - да се мало шта променило" (стр. 119, "Маслачка").

Књижевност за Милановића - пише Срба Игњатовић - "није никаква "лепа лаж" већ је коресподентна и корелативирана с најшире појмљеним животним искуствима", итд. , итд.

Више истине и убедљивости сам нашао у нечем другом, у киши која кружи око Крагујевца, и у Некрологу Александра Лукића, Милановићевог издавача, песника, изреченом на дан укопа покојног Милановића....

_________________________

ЈЕДАН ЈАБЛАН ИЗ ЗВИЖДА

Када бих хтео да пишем о себи, о свом детињству, младости, животу, не би требало да губим време на то да околишим, него да се држим свих тих празнина у себи поређаних као у каквом мозаику. Јер већина биографија није испуњена пунинама, већ празнинама

(...)

Да ли сте осетили кадгод нешто слично: празно је у вама, и куда год да погледате, хоризонт је бескрајно далеко, у магли. Никога крај вас, иако је то милионски град; а и шта бисте могли да кажете, ма коме да се задесио крај вас, као та мува која вам зуји изнад главе?!

И у тренутку када вам се учини да је све тако неиздрживо, и да само мало фали да се стровалите у неку провалију без дна, у свести одједном искрсне јаблан, из завичаја, висок, превисок, начичкан врапчијим гнездима, и мала сеоска река крај тога јаблана, којему је тешко сагледати врх (тако ми се чинило као ђаку основне школе). Понекад изнад тог јаблана круже вране, у предвечерје; али ја га памтим са облацима белим, летњим, и небом неописивим, налик на чорбу плавог камена раствореног у води у великом бакрачу. Каткад, испод јаблана пасу краве и неколико оваца, и једна сура крмача за којом јуре гладни прасићи, бела прасад!

Не знам зашто се јави јаблан, а не брест - под брестовима сам (на нашем салашу покрај Пека) одрастао, провео детињство и прву младост: један од наших брестова је био виши од свих јабланова које сам запамтио...

Једног лета, већ сам био на студијама (али лето сам проводио у родном месту), било је велико невреме, олуја је са грмљавином стигла са запада, у једном тренутку тако је страшно загрмело према дворишту основне школе и треснуло као граната у врх јаблана, расцепивши га у секунди на две цепанице, и запаливши. Пљусак је био тако обилан да је угасио ватру. Остатке јаблана је неко одсекао, однео, и на том месту на коме се уздизао годинама, остала је, празнина...

Када бих хтео да пишем о себи, о свом детињству, младости, животу, не би требало да губим време на то да околишим, него да се држим свих тих празнина у себи поређаних као у каквом мозаику. Јер већина биографија није испуњена пунинама, већ празнинама...

(17. XI 1973.) среда, 20. јун 2018.


_