РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1934 - )

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1934), добитник повеље ''Карађорђе'' за 2004. годину, објавио је следеће збирке песама: Балканске симфоније (1960); Одисеј из Србије (1963); Револуција (1963); Пред собом на коленима (1967); Унутрашње светлости (1976); Двојник из Кнез Михаилове улице (1974); Драги демон (1985); Ђаволски таласи (1985); Демон у шетњи (1988); Лутају душе Крагујевца (1990); Јеванђеље по демону (1991); Књига о сенци (1997); Светлост неовдашња (1998); Јесам (2000) и Моји мртви другови (2006); романе: Љубавници и гавранови (1965); Кнез Таме (1971); Споменик (1980); Јавни заводник (1985); Бели лабуд љубљаше демона (1991); Збогом, стазе варке (1993); Кјеркегор у кочијама (1997); Тавнина (2000); Ђурђевдан (2003) и Ђавоља варош (2006); повест У недељу Дунав тече (1990); књиге есеја: Судбина уметника (1975); Похвала духу ругајућем (1987); Обасјања чудотворне иконе (1993); Херој одземља Заратустра (1999) и Христова мисија (2004); антологије: Српско љубавно песништво (1982; три издања) и Боемија као слобода (1988; два издања). Добитник више награда, међу којима су и: Лазар Вучковић; Раде Драинац; Ђура Јакшић; Ђорђе Јовановић; Круна деспота Стефана...

БАЛКАНСКЕ СИМФОНИЈЕ

ПЕТА ПЕСМА

Све се мења, све престаје, али расте, до сванућа,

а без краја. На сваком месту тишина није иста,

као ни хлеб. Док стојим сам, у овој ноћи, постајем

двострук, гледам на заобљене врхунце планина,

свет, али ме то не привлачи, зато што то познајем.

Одавде бекства нема. А глад је јака, глад за далеким,

глад нових путовања; и смирења нема. Стој!

Или не, што душе, нећеш да се смириш, ти снаго

визије,

о, да се помириш. Тело више није опасност, већ само

чињеница да се растављамо и одлазимо под земљу.

Опасност, то је мисао, увек непокорна, увек

неустрашива,

увек нова. Она задире у талог дана, у врх пирамиде,

и скида кожу обмана, раскида варке сна, варљиве,

брише зној чулних жеља. А лепота, где је?

У понору, ево, у крви која прати мисао, на рубу,

и на почетку. Она је свето сазнање, и ружно,

о паклу и светлу у њему, о залуталом месецу,

навиклом на изненадну смрт, под сјајним свемиром,

том сумњом. Зато главе треба држати високо,

у име сунца, зато што смо сами и неосвојиви.

ДОК СЕБЕ ЉУБЉАШЕ

Док себе љубљаше беше присутно разрешење.

Крв му даваше своју, под кожом храну, грк цвет.

Колико му безумља даје, толико умља узима.

Његова напуштена кућа скриваше чудесан свет.

Жути лист у липтању, крила ватре у белој ноћи.

Заноси живот, отимаше побожно оно што је чисто.

Отимаше изгнани ваздух, сећање, оно што ће доћи.

Прожимаше наду: лепо је оно што никад није исто.

Кад себе, радосно и кобно, ноћу престане да љуби,

узалуд ће трагати за варком у заслепљеном свету.

Неће бити неочекиваних таласа, ни лебдења грубих,

у неизрецивој похвали ума: дај нестварна крила лету!

Дубок суноврат ломи природа жива, ток му разлама.

Однекуд траве стижу, па милују му лице: смрт, тама.

НАРЦИС УЗНЕМИРАВА ПРИРОДУ

Посвећен узнесењу тела, таман, будио се у лепој

трави;

зелен се чињаше, крхак и наг – усхићење му на челу

сину!

Узнемирену природу гледаше, дивећи се удовима,

глави;

лудују весели гласови девојака, покретима бојећи

тишину!

Отресаше страст, заведен птицама, судбином сфинге

– демона,

који вођаше ка висоравни: срце му у опојство утону.

Влажан, уз дрхтање коже, занет духом јесењих звона,

Нарцис, побуњен ширином, бекством јаука из себе –

клону!

Призиваше се! Неизрециву земљу љубљаше, осмехе

своје,

голе кости, пребеле, без узвишене жудње, венац

плави.

Зурио је, снежни владар у пустињи, хрлећи унутра:

то је!

Гутајући простор, не стрепећи, раздирао је жуте

хаљине љубави!

Срце је, у страшном болу, дрхтало, с лицем неба умирући!

урастало је у таму оборено сечиво сунца, лек извора, врући!

НАРЦИС НА ФРЕСКИ ПОЗНАЈЕ СВОЈ ЛИК

Мирисно доба: плаве косе детињства мога!

О, усуду нежни што ми миловаше лице!

Заведен знаком – злом зебњом земаљскога,

крв дадох коби – демону страшне литице!

Гле, прошлост зазидаше: наше време у руци

сећања, којим ме води ошамућени пут!

Усхићен: полазих и оклевах, као вуци

који комадаху свет, под кожом усијан, жут!

Видех, на дну мога сна, унутра, визују:

стражари ме воде, па ме приковаше стеном!

Крик срца, дрхтаву сенку, врућу робију

познах на лицу моме, дивном и побеђеном!

Ево миришем спаљен: фреска лудо збори,

отет животу – клањам се невидљивој зори.

ШАХОВСКА ПАРТИЈА

Дама е шест, то је неочекивани потез, молим.

Ја сањам равницу чим почнем с коњем да играм.

Шинобус јури између сремских кукуруза.

Тамо, испред Кузмина, прекрасне боје сунцокрета,

главе су окренуте напред, овамо ка истоку.

Киша је престала и поља су чиста и свежа.

Као и увек, ви сте на потезу!

Увек је то нова варијанта: Ес Це Ха!

То су боје играчке у скоковима девојчица.

Мирише после кише и живот се чини другачијим.

Нела, Лота, Љиљана, Бојана у кругу жутога јула.

Плава боја у облику свода високо над њима,

неподношљиво забујала равница далеко изнад

цветова.

Ако то побољшава циркулацију крви, душу радује.

По Љермонтову: влакнаста стада неуловљивих

облака.

Признај, господине, како си и то намерно удесио,

и у шаху јачи увек тлачи, и у радости се смеје.

То је у природи људској, велиш, нека буде воља

твоја.

Појам стрепње, шапуће Киркегард, важи за свакога.

Објави, господине, ако можеш, и тамо и овде: смрт

пацерима!

Видим како пророци долазе кроз жито и мило

гледају.

Само слабићи покушавају да врате потезе и друго.

Хајди Шилер се спрема за шести, последњи скок,

о, како се лепо намешта, уста су јој мало отворена.

Шта учинити са том Немицом, могућом на тв

-екрану?

Колико чудних боја уз недоумицу бескраја.

Неочекивано, коњ иде напред: мат усред лета!

Боже мој, умирати није лако у нашем животу.

Предајте партију, јер то претходи залечивању крика.

Речи. Ствари. Дунав близу. Море. Свест о себи диже

прашину.

Мој сан извире у живом току и увек иде посебно.

Било ми је драго јер не помишљах на нејасне ствари.

Предајте се, док се ја осмехујем и живот не протиче.

ДЕМОН У ШЕТЊИ

УВОД

Рањив као човек још увек, као звер,

корачам са тобом – собом, стварношћу,

и газим месец ногама, и узбуђен.

Додирнућу небо, пробаћу и земљу и бол,

померићу камење на друго место и свуда,

и нећу отићу горак, и нећу, нећу отићи

из лавиринта, из страха и без правца,

и нећу, јер нема последњег часа!

Аха, унутра си и у огњу си поново,

и без мене, демоне, али и без себе си,

са револверском цеви на лепом челу.

Скривено, шта смишљаш и очекујеш,

напашћеш судбину одједном: биће и тајну,

убићеш праведника или грешника – истину,

у сумњивој нади да преокренеш, промениш

путеве и људе, агонију и ускрснуће.