Сенке будућности

(Фрагменти о Мирославу Лукићу

Израз, поступак

Различите књиге добијам од писаца, и на жалост мало је оних којима ја поклањам своје књиге. Опет из простог разлога, и поштено говорећи из гордог разлога јер се моје књиге штампају у 100 примерака; и понекад неби било ни 100 да из неке самилости и сажаљења, ко зна из којих разлога, штампар штампа 10 примерака о свом трошку.

И у овој узвишености и гордости окрепљује ме заиста издавачки подухват Мирослава Лукића. Дон Кихотски подухват али који слути будућност, подухват који види Трећу Србију. Бајроновска гордост. Светски бол… Али, чудна бајроновска гордост Дон Кихота је у сржи бића Мирослава Лукића. Задивљујућа воља. Божанска искреност. Плементи гнев. Ошамућеност истином. Поверовао сам му – “ Традиционалан је… добар је”

Ватре креативног духа који “игра између лудила и смрти” . Уосталом као и сви “уклети “ песници.

У мојим годинама писати о његовим књигама је извесна лудорија. Ипак написао сам, слободно да кажем, краћи оглед (100 страна), књигу о његовом роману Ујкин дом…

Још да кажем да ми годи његов полемички дух. Нарочито ми годе делови где ме оспорава. Још да кажем и ово: Ми имамо, рецимо на брзину, неодговорно – сасвим супротна верска, идеолошка опредељења.

Србија има ”Српску мајку и “Пирамиде”.

Мирослав Лукић хоће Трећу Србију. Неће Србију “Српске мајке” и оца. Неће синове дрогиране, пијане, убице, ратне профитере.

Имамо Стару Србију, Велику Србију, Ужу Србију (Ужас), Нову Србију, Србију од – до, Средњевековну Србију, Србију Обреновића, Србију Карађорђевића, Србију на истоку,Србију са и без.

Да – имамо Србију, али она све мање има нас. Бар је то тако по последњем попису. Да не распредамо. Изгледа, остаће Србија без нас. Или ми без ње? Ко ће без кога остати?

У свом очају “бого човечанског реализма”, у свом јединственом подухвату песник апостол поета , ево покреће, издаје Трећу Србију. То је део његовог подухвата да Србија не остане без нас и ми без Србије. Бела куга – бела богиња – супер визор националног програма. Нису супервизори естадне – транспарентне поете и крвници са крстом на грудима.

*

Са каквим жаром је, баш 23.децембра 2002 године говорио мени и новелисти и романописцу Богиславу Марковићу који смо се случајно свратили код Лукића – са каквим је жаром говорио о стању у нашој данашњој књижевности , песништву. Читао нам је одломке из својих књига… у библиотеци школе Михајло Петровић Алас. Чуо се и жамор ученика за време великог одмора. (...)

Лукић је говорио и о писцима из унутрашњости. Уствари ја сам био дошао код њега да узмем књигу Ветрењак Мирољуба Милановића коју ми је послао ... При поласку и поздрављању, будући да сам ја рекао да сам до гуше оптерећен баш ове године. Рекао сам : ево и Боги зна да сам загазио у грдне стотине страна… При растанку говорио ми је о Милановићу: “ … Добар је… Традиционалан је…” Отприлике то су биле Мирослављеве речи у вези са књигом Милановића.“ И раније ми је Лукић давао књиге других писаца и његове , да кажемо новинарски, блиц констатације биле су по мојој оцени тачне.

И, ево, донео сам у стан књигу Ветрењак и откуцану приповетку и писмо Милановића у коме говори о мојој књизи Превредновања.

Књигу Ветрењак објавио је Апостроф. Мислим да Апостроф употпуњава општу слику стања у нашој уметничкој књижевности. Вероватно ће будући изучаваоци пажљивије процењивати шта је који издавач објавио па и зашто и ради чега је објавио. Можда ће бити и студије и докторати на ту тему. Списак књига и аутора и рецезената пригодно одаџијских. Велики издавачи, мали издавачи и ко зна све какви. Афере, суђења.

Ја нисам вешт у писању приказа. Ја сам гњаваторски опширан. Међутим, књига Ветрењак Мирољуба Милановића је провокативна. Она изазива на полемички тон. Томе нема краја, ако би се уплео у есеистичко-студијско разглабање.

Ја ћу у овом краћем раду само нешто речи о изразу, поступку, проседеу … књиге Ветрењак. Управо, варницу за ту тему, као што рекох, узгред и нехотице убацио ми је Мирослав Лукић са својом реченицом: “ традиционалан је… добар је”.

(.......)

Аутор Мркић

POST SCRIPTUM

(19. априла 2003. сам плакао)

Тога дана сам диктирао рад о Мирославу Лукићу Сенке будућности. Поетска «судбина» непризнате побуне против «боготражитеља» државних кроз крв просуте мозгове, кроз криминал чак и у репрезентативним кућама културе... Лукићево виђење света ток времена потврђује. Наши дани га потврђују.

Тог дана сам читао ко зна по који пут да је сада у СЦГ највише општина дубоко старих... Не стајемо...

Тог дана сам прочитао:»знамо да је уништена збирка 80 хиљада глинених таблица исписаних клинастим писмом ...» Милосрдни Анђео своје милосрђе вазношења на небо шири и трагове уништава на земљи.

Тог дана сам завршио своју књигу Боготражитељи жене бога мајком небеског народа...*

Тог дана сам гледао увече Мићићеву емисију Бајкал. Божанска моћ и лепота... Шамани... Слутње даљине и миље загонетке бескраја, бесконачности. А шта је тамо иза? Индијанци прешли ... у Америку... Песме свадбене козака...

Обузет неким миљем осећања моћи природе земаљске и потребом за романтизмом загонетке даљине. Песмом звука гласа који заиста као титрај Ом-а празвука пара тајне васељене па и шире.

Отвара пукотине каменог неба да се види са оне стране.

Грунуо сам у плач, ридање...

Да, физиолошко очишћење од талога мога трајања и осећања само битка, тубитка и не битка... Незадрживо ридање, јецање са сузама. Мени знано и неким ретким мојим пријатељима. Ридање изазвано талозима зрачења живота и осећањем бесконачности... Можда «богочовечански реализам». Моје и Лукићеве аветињске метафизике у вампир – делима сенче сенком будућности. Можда су то књиге још ненаписане које у вруљама заумља нашим спремају свој облик?...

Био сам ридањем и сузама 70.-то годишњака испражњен од талога, кристализације озрачења свог трајања. Очишћен вечерас. Осећао сам и радост и стрепњу што сам завршио књигу Боготражитељи жене бога са мајком небеског народа. Нека радосна стрепња од тога да сам, у односу на све ово што сам данас проосећао, књишки човек. Храбрила ме је моја интимност са мојим приватним ђаволом и богом, чијим бијографијама ето додајем прилог који се у брдима литературе и песништва о њима неће ни приметити. Али, нека. Нека се нађу као део мога аветињског метафизичког осећања песника и покушаја мога да видим нешто кроз пукотине каменог неба и да видим с оне стране сна у вампир новелама кроз своје вампирске, химере – есеје.

У неком дивљењу према Лукићу који гледа и ОВДЕ и ТАМО налазио сам храбрости за мој напор 70.-то годишњака, или сам бар налазио неку пријатну самообману у смислености мога делања. Било ми је угодно у сенци будућности дела Мирослава Лукића – Светлости.

-------

Ево ме на извору обесмишљавања свих мојих подухвата оличених у дневном доживљавању. Романтична сета што ми питање не досеже до – шта је иза брда, и далеко од Бајкала. Ко зна можда је сета носталгична у пракоренима балканским? Балкајским?... бал...

Бежао ми је дух од књишког претенциозног питања од кога физиолошки ми се смути у глави до неког тамног бола питања које уобличујем са: Васељена па и шире. У подлим поетским замкама и духа Мирослава Лукића чекају нас ширине и миље патњи која може до речи истине, «све те речи» реч – светлости»

*

Упозоравам осетљиве, нарочито бивше комунисте «несврстаног социјализма самоуправног наших боја» који сада богораде, да се овде не ради ни о исламском богу, ни о хришћанском , ни о буди, нирвани... шаманизму.

Ради се о мом приватном, личном богу и његовим потребама да га његови боготражитељи ожене мајком небеског народа. Имам неколико књига са насловом дневно и модерно. Ја сам за враћање традицији, а сада је то у тренду. Нигде нисам прочитао до које дубине сме да се иде у враћању традицији. Ја не знам да постоји закон, препорука о томе. Моје враћање традицији у мојим књигама иде до интелигибилне пра чорбе . У овој мојој књизи ја сам у традицији личних, приватних, кућних богова – кумира и идола. Охрабрен чињеницом приватизације, и враћању старим власницима имовине, ја сам се вратио идолима, кумирима, управо реприватизовао сам их у мојој поменутој књизи. Ова књига је и неки део покретача онога о чему говорим у Пост скриптуму. Свеједно је што имамо супротне, другачије ставове ја и Лукић, заједничко нам је у некој тежњи за дубинама древног, прошлог. Свеједно је што ја другачије видим у литератури од њега. ..