ПРЕВРЕДНОВАЊЕ
БРИШУЋИ ПРАШИНУ, ПАУЧИНУ
ИЗ БЕЛЕЖНИЦА
Бришући прашину у Трећој соби ДИЦ-е СЗ. Уплашило ме лелујање ројти паучине. Понекад у ту просторију не улази нико преко зиме, током раног пролећа, јесени. То је најсувља просторија у Магази; некад се у њој чувало бело брашно, со, џакови са шећером (на дугим дрвеним плавим клупама). Сада - периодика. И некатализоване бележнице песника. Овом приликом сам ушао у ту просторију, да потражим бележницу у којој сам у своје време забележио нешто о „Грујиној загради“ – потесу у оквиру села М. И о Милану Вивином (упокојеном), али нисам могао да пронађем баш ту бележницу, и почео сам да бришем прашину са рафа, и да скидам паучину. Андрићев EX PONTO (Београд, 1920, издање С. Б. Цвијановића), био је отворен на страници о – женама. (То издање сам преписивао у Универзитетској библиотеци, крајем шесдесетих минулог века, у једној зеленој свеци – скоро недељу дана сам преписивао, јер у то време ту књигу није било могуће набавити у књижарама, пошто је то била изричита одлука аутора – да се та једна од његових одличних првих књига не прештампава поново за његова живота, а ја сам желео да ту књигу имам у својој библиотеци, и тако – преписивао сам је…
Листајући једну од бележница (новембар 1990. године) нашао сам записано само – шкрто казивање мог пок. оца Михаила о Милану Вивином, са којим је – 1944. године побегао са фронта. Милан је био грмаљ, шумац, пушкомитраљезац, десетак година старији од Михаила. Срећом да су одустали од бекства у завичај, где би их похваталаи брзо и одмах стрељали, као и друге војне бегунце, за пример. Срећом да су прекомандовани у артиљерију. Милан Вивин је знао неку тајну о „Грујиној загради“, али никад је није поверио оцу, или ако и јесте, отац нам није пренео. Никада у свом животу нисам био до места на коме је била кућа Милана Вивиног, иако то баш и није тако далеко – ни 7- 8 километара од куће у којој сам рођен. Тамо су некада одлазили ређи, да беру купине и вргање. Какву то тајну крије „Грујина заграда“? Некада су у тим потесима шумским биле бачије, додуше неколико километара испред. Али су чувари оваца, терали стада и до „Грујине заграде“, и врло често се догађало да понека овца угине од уједа змије... Када сам био дечак, водили су ме на једну од тих бачија, али то је било пре шест деценија. За то време, нарочито крајем шесдесетих, када су почеле да пропадају бачије, гора се размахала, звериње и опасни гмизавци су се намножили; па тамо човек, практично може да иде, добро опремљен, и наоружан, током раног пролећа, кад гора још није озеленела....
Мислећи о томе, и листајући ту свеску, застанем на следећој страници:
21. новембар 1990.
Аранђеловдан.
Све ће то мало дуже да потраје, овде, па и освешћење.
Новине – л а ж у.
Фрапиран сам Милошевићевим говором и наступом у Нишу.
Ништа друго.
Показао је своје право лице. Неће добити мој глас (ако уопште и изађем на изборе!)
Заборавио се, мислим. Он је и председник Србије, а не само шеф СПС. Може дакле М. победити на изборима, али за мене је данас прокоцкао своју последњу шансу...
Следе пасажи о једној пролазној авантури, али то није за објављивање. Та жена ме је мучила, на свој начин, психолошки; била је садиста. Тровала ме својим погрешним откључавањима, промашајима... То је потрајало неколико месеци, док је нисам отерао до ђавола! Наизглед, она је била фина, интелигентна, али је у суштини била бездушна, можда чак и фригидна, безбожна? Не, мене то није узбуђивало, садомазохистички однос. На мени је покушавала да наплати некакву високу камату свим мушкарцима у њеном животу пре мене, иако је свим силама покушавала да ме убеди како је на мене чекала годинама, како се коначно појавио онај прави. Али то је била лаж, у којој је уживала, као што политика савремена тоне у најдубљи разврат…
23. новембар 1990.
Начин на који се лаже у „Политици“. И данас! И ником ништа. Не бих схватио да синоћ нисам гледао ТВ Студио Б и да нисам прелистао данашње „Новости“.
Каква су ово времена!
Не верујем јој!!!
Коме? Политици уопште? Или тој превртљивој „куртизани“?
24. новембар 1990. 19 ч
Синоћња свађа. „Ти си под ауторитетом оца, свог оца“!“ „То је оцена једног издајника и полицијског доушника! И сигурно та карактеристика постоји о мени и у тајним досијеима савезне и републичке тајне службе!“
„Еј, бре! Ти си ми неки штих!! Кога ти занимаш?! Ти си ситна риба!!“
„Можда је и тако? Али – што се ти око мене толико вртиш? Зашто упорно покушаваш да ме убедиш у неке ствари? Откуд тај стил провокатора? Само ми је још то у животу требало!“
„Можда ја и радим за неку службу?“
„Иди, па се јеби са њима! Шта те занима? Питај ме директно, рећићу ти све што те занима...!“
Отерао сам је после неколико дана у п. м. Игнорисао је. Само ми је она, таква каква у суштини јесте, фалила! Шест месеци ми је телефонирала, писала писма; уходила ме; случајно ме сусретала на неким улицама; али ја сам брзо прелазио на другу страну тротара. ...
Ипак, у Бележницама има свашта. Једна скандалозна хроника. Када сам преписивао споменуту Андрићеву књигу, као младић, студент, ја сам тада врло мало знао о приватном животу славног писца. Као зрелог човека, нису ме привлачиле сплетке и скандалозне хронике; био сам донекле скрупулозан. ..
„Жене, ја не знам коме сте ви биле блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. После ваших бијелих тјелеса пјени се бучни живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце...“
Имати многе жене, не значи бити срећан. Срећа и љубав су нешто друго. Већина мојих љубави није имала срећан крај, јер где заиста има љубави, тамо нема срећног краја. Млади Андрић је знао да млад човек не може јасно видети жену, „као прачовјек женку на сунцу“, него је жена „постала страшна визија и отров крви наше“ – то је некако ближе свим тзв. стварним љубавима и женама. Кад се понекад сетим љубави, ја видим лепотице које сам волео, две или три, одломак пролећног и летњег неба у њиховим очима, и осетим мирис јоргована, мирис широке реке (то је Дрина, тамо код Бадовинца),речна ширина, плавет, која на летњој јари титра....
10.12.2018. 17:35
________________
ПРЕЋУТКИВЊЕ – „српски стил“?
Може ли прећуткивање таквих ствари – какав је случај са присвајањем рукописа пок. проф. Младеновића од стране „писца“ који је догурао до председника САН – користити српској култури, књижевности,науци?
Таман посла!
О томе су се, до сада, огласиле „Заветине“ , на прво месту; а остали?
Прећуткивање је, изгледа, исплативије? Како је то могуће? Могуће је у земљи Србији где још увек доминирају Глигорићеви и Ђурићеви следбеници и директни наследници.
Већ крајем 2010. године, уредник једног од најутицајнијих живих, српских независних књижевних часописа, пожаревачког «Браничева», песник Александар Лукић, понудио је да прештампа, тј. објави «Тајну професора Младеновића» у оквиру посебног темата под насловом ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА,НЕРВОЗЕ,(ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА, позвавши најшири могући круг писаца, критичара, професора, да узму учешћа у првом двоброју «Браничева» за 2011. годину. 1-2/2011.
Тај број «Браничева» је одштампан у довољном броју примерака, али је и његова дигитална верзија постала доступна планетарно, пре свега за све катедре славистике по свету, као и наше људе по свету. Дигитална верзија тог двоброја је сасвим адекватна штампаној. Да не дужим: у оквиру темата дата су као аргументација три примера прећутане, игнорисане, гушене и скоро угушене књижевне личности, критичара и песника: Бранка Лазаревића, Живомира Младеновића и Мирослава Лукића.
Знамо да је тематски број „Браничева“ изазвао праву буру, али је у јавности Србије – игнорисан, што је и природно.
Захваљујући „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ –Сензација, тј. вест о једној књижевној крађи, постала је доступна планетарно…
...Тајну професора Младеновића открила је професорка Славица Гароња, универзитетски професор. Она је лично упознала Професора Младеновића, на његову иницијативу, након што је у листу Вукове задужбине објавила једну позитивну реценнзију о Младеновићевој књизи. Кажу да је много обрадовала стогодишњег професора Младеновића околност да је и «Браничево» публиковало, од речи до речи, «Тајну професора Младеновића» у оквиру посебног темата под насловом ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА …
Да додам и ово, «Браничево» је у следећем двоброју 3-4/2011 посвећеном КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ ИЛИ ПРОВЕТРАВАЊУ КРИТИЧАРСКИХ ЛОЖА прештампало, поред осталог и подстицајан оглед покојнг П. Џаџића Велибор Глигорић или идентификација са агресором», који треба поново прочитати.
Убрзо затим, професор Младеновић је – преминуо!* У сто и првој својој години. Када ми је то Гароња јавила, рекао сам: – Па, ето, испунила се у неку руку правда…Утеши се помишљу да је Бог и нас умешао у то испуњење… Понављам, откриће крађе припада професорки Гароњи. Не мени. Ја сам само, као издавач, схватио оно што су скоро сви други официјелни српски издавачи игнорисали или скривали. Деценијама. Колико ми је познато, поводом Младеновићеве смрти огласила се, опет, само професорка Гароња. У Политици и у Летопису МС.
_________
* IN MEMORIAM – проф. др Живомир Младеновић (1910-1911)
Отишао је можда последњи живи представник чувене Београдске филолошке школе. Докторант код проф. Павла Поповића, аутор прве тезе о Јовану Скерлићу, проф. др Живомир Младеновић је живео тачно колико и епоха којој је припадао – читав век. Рођен у години када је умро Лаза Костић (1910), симболично, своје последње дело, посветио је управо овом великом српском песнику и предао га у штампу у својој 101-ој години живота. Живомир Младеновић је био феномен, не само обичног људског живота, већ вероватно и доскора најстарији живи научник на овим просторима. Можда су му тако дуг и до последњег дана плодан животни и радни век подариле (неодживљене) године његовог оца Светозара и стрица Милоша, који су као српски војници отишли у рат и нестали већ у првим биткама 1914. године у Србији. - Извор, видети више >>>>>>>>
_______________
ПРЕВРЕДНОВАЊЕ ЈЕ НЕИЗБЕЖНО…
ПОНАВЉА(Ј)МО!
Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније!
Та официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић.
Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….