БРИШУЋИ ПРАШИНУ, ПАУЧИНУ

ИЗВОДИ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА

(...)

Летопис  „ЗАВЕТИНЕ+“ ЕКСКЛУЗИВНО

БОСИОЧЕ МОЈ ЗЕЛЕНИ

ОПАСАН ЖИВОТ БЛЕЗА САНДРАРА И ПРОЗАИЧАН БЕЛЕ ТУКАДРУЗА

Данас сам можда најсрећнији човек на свету

Поседујем све што не желим

А јединој ствари до које ми је стало у животу сваки

обртај елисе приближава ме

Но можда ћу када стигнем изгубити све

Сандрар

Синоћ сам поново прочитао ову песму, преко које сам претрчао у своје време, кад сам купио ту књигу у којој је штампан њен препев на српски, јер сам био млађи више од десетак година,и превише заражен, ако се тако може рећи, модерном поезијом. И пожелео сам да је прочитам на глас далеком северном анђелу за кога сам веровао да ме чује иако је хиљадама километара далеко.

И? Стигао је брз одговор: - Волим те!

Хвала на песми! Истинита је иако није лепа...

Нисам после тога могао да заспим, а није било ни пива у фрижидеру.

Лоше сам спавао... Не знам зашто? Да ли због анђела, његовог одговора, брзине којом је стигао.

Да ли зато што је Анђео проговорио, прилично убедљиво; тај анђео далеки који упорно корача у мојој сенци - буљио сам у таваницу и помишљао Нису ту чиста посла!

Будио сам се неколико пута током ноћи, али сам устао тек после пола девет и видео да у кући не само да нема пива, него нема ни хлеба, ни киселе воде. Тад се јавио мој млађи син из даљине и рекао: - Срећна Слава, наш млади летњи Аранђел!...

Аууу. Одмах сам се брзо обукао, умио и кренуо према сеоском дућану. И онда сам открио колико су порасли ораси у комшилуку уз поток, неколико ораха и липа, али у исто време сам помислио да су ту пре пола века били и јабланови високи до неба, наспрам брвна - када су ту били и ови крошњати ораси, о којима причам, порасли високо, високо?

Шта се дешава са тим родним дрвећем, орасима, да ли су и они озрачени у време бомбардовања НАТОа земље Србије?

И опет сам се сећао Сандрара, оног што сам читао синоћ. Северног анђела. Северни тврди да ме воли, а овај млади Свети Аранђео - коме се молимо да нас заштити - упорно ћути; проговорио је кроз мога млађег сина из даљине, индиректно. Шта је љубав у ствари?

Некад су мушко и женско били једно - лева и десна страна - женско и мушко - хермафродит, али неко је као сабљом одвојио леву и десну страну - и ту је љубав, говорим о оној нехермафродитској постала скоро немогућа: узалудно су покушавале да се споје десна и лева страна, што потврђује моја прва и последња љубав, и милион других љубави.

Љубав није само пол, она је и дух - написао сам то, нека ми се смеју, они који верују да знају о томе више....

Вратио сам се дома и почео да спремам Славу, обредно јело посвећено свим нашим мртвима.

И тада сам нешто написао и објавио на погрешном месту (назовимо то  штампарском грешком!), брзо, опет је био у жижи Сандрар!

Нисам рекао да је било неколико пропуштених телефонских позива - можда је то опет био неко од анђела: што ли су се наврзли на ме у последње време? Кад у хороскопском знаку у којем сам рођен - како жута штампа  пише - нема ни помена о тој врсти општења, сусрета, комуникације?

- Шта ћемо јести данас? Молим те само јела без меса!

Био је то Северни анђео!

- Само поврће, а за тебе може и јабука, или две.

- Већ сам ставио да се кува пилећа супа и да се крчкају пилећа крилца...

- Крилца анђела!? Ај, ај...

Веза се прекинула.

Јавио се брат и замолио да покушам да направим што пре нови шаблон нашег часописа?...

Шта је са овима? Што су навалили оволики на дан Младог Аранђела (како је говорила покојна мајка)?

- Ускоро долазим... Дајем живот да те поново видим из близине... Ако имаш четири руке помилуј ме другом...

И онда је анђео почео да наређује шта све да бацим, одбацим за сва времена, читав списак!

Зар се анђели баве уценама, таквом врстом општења?

- Шта да понесем тамо (у мој природни свет)?

Добри дух, разум, стрпљење, и ако ти још нешто падне на памет.

- Све ћу те послушати. Први пут у животу. Немој пропустити прилику...

И онда је разговор са прекидима, пуцањем линија потрајао све до поподнева!

Поново су се јављали синови, интересовали се како живим, имам ли проблема? Нисам им споменуо Северног анђела јер је то моја приватна ствар. Јавио се и брат, поново из штампарије, па онда са пијаце - парадајс у ово доба године на градској пијаци скоро три евра! Ови наши сељаци полудели.Ко ће то моћи да купи? - питао се бесно.

- Па ће народ, који углавном нема пара, почети да краде. Куку леле! Промуцај, хтео сам да га утешим: - Дођи, па набери у нашој башти, има , родило, хвала Богу, и пет анђела да ми праве друштво не би могли да потроше толико слатких патлиџана!

И човек је прекинуо везу мислећи да сам откачио. Вероватно и јесам, кад сам допустио да ме саслушава далеки анђео, улазећи ми прво под кожу, а онда и у душу!

Ишао сам и скупио неколико зрелих крушака, и сервирао их. Супа је била готова, крилца мало прегорела. Пробрао сам најбоље примерке говеђег срца и све поставио на сто, када се поново јавио анђео:

- На све мислиш. Зато, зато те волим!Само те молим да пустиш воду мртвима за душу!

И онда је анђео говорио о некој новој Библији Веда коју је управо открио у Небеској библиотеци и да ће је понети са собом да је преводимо кад дође овамо у природни свет под неким обличјем..

И много тога, што није за причу. Што је тајна. Најдубља тајна...

Сандрар је путовао од Рио де Жанеира према Европи на једном прекокеанском броду у белој кабини окружен птицама и мајмунима које је купио, а ја, уместо да редигујем ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА разговарам, са једним анђелом, који није инкарнација Сведенборга, можда неког другог Духа, ренесансног?

Не знам. Али можда ћу временом да сазнам.

26. јул 2019.

Ова „песма“ је нека врста увода у фантастични Летопис „ЗАВЕТИНА+“.

На једној од стотинак и више интернет-локација, питао сам се последњих година: Да ли је могуће створити једну Скоро имагинарну редакцију Сазвежђа З од барем хиљаду сталних и повремених сарадника, који живе не само у Србији и на Балкану, у Европи, већ широм ове планете на којој живимо? На којим основама, одмах ће питати, евентуални сарадници. Па, вероватно, за почетак, најуопштеније речено, на основама интелигенције и фантазије. Сатеран у своје време, као уредник "Заветина", у гето малих тиража, видео сам, захваљујући интернету и електронским издањима, да има више него што се може замислити квалитетних људи, апсолутно непознатих најширој јавности, али особа драгоцено различитих, сензибилних, широких интересовања, која се повремено испоље на тзв. друштвеним мрежама, у препоручивању и овидљавању - много чега што би остало непознато, сакривено, потиснуто, девалвирано, затрпано стихијом официјализма или инерције. 

Не мислим само на писце. И не позивам никог, да се разумемо; сам ћу покушати да откривам и препоручујем понешто од онога, што би могло,да подстакне, на покушај стварања једне скоро имагинарне редакције... - Списак прихваћених чланова ИМАГИНАРНЕ РЕДАКЦИЈЕ је тајна. Видљив је само врх тога леденог брега... (издавач -БелаТукадруз).

Б. Т. је постао „псеудоним“ Портала Великих претеча | Сазвежђа З.

Са потенцијалним члановима тзв. Имагинарне редакције све ређе се виђам, с времена на време се дописујемо сањајући снове који неће нестати ни умрети са нама. Имају право на своје постојање. Већ смо споменули покојног проф. Бранковића, али у међувремену су преминули и неки други искрени пријатељи и сарадници ( пок. Мирослав Душанић, пок. Михаило Лукић (1925 – 2016), пок. проф . и књижевни крит. Мирољуб Милановић,..

Међутим, смрт не може да буде брана стварању једне, споменуте редакције, - снови наших умрлих виђенијих пријатеља настављају кроз нас да бујају, и узлећу...

Захваљујући планетарном Порталу, вест о „Опасном животу Блеза Сандрара и...“ стигла је далеко, и до Америке, и даље. Први се јавио Шајтинац:

„ Тако је Драги Мирославе

Слажем се са сваком рерчју,не само зато што делим мишљење већ зато што ме свака Твоја мисао подилази кад помислиш да нема никог нигде који би поделио ово искушење јави се ЛУКИЋ чија је милодух у немилосрдном откривању лицемерја и свега оног што је проказана и изнемогла,продана аксиологија безвредно је вредновати преостају нам само неке адресе с којима можемо поделити ову еутаназију 

поздрав Твојој породици и брату 

иначе припремио сам себи чај од попонца и сетим се Тебе и у тим гутљајима Остала је ова рука  која махнита изнад тастатуре али и правим грешке због којих молим опроштај

р ш“

Да, Шајтинац, добро је имати веру и пре свега снагу да се она очува и у временима кад рђа и рђе брзо и сигурно у свету који нас окружује, (али и у оном за који мислимо да је "свет"), нападају и разарају и последње линије одбране продуховљености, Једног друкчијег света о којем смо сањали, и друкчије уметности, пре свега оне која се не склања од духовности и природног сазревања, и части, која је неодвојива од истине и виших мерила. Али вера посрће у овом свету, тетура се; од пијанства од којег нема лека; и зато, дај Боже да преживе и истрају они сведоци, нелажни писци, не издавачи - они су се сви обрукали и јефтино продали. Свако добро, а пре свега здравље и истрајност, желим од срца!

Наравно, и твојим најближима желим свако добро. (.....)

Изгледа да су дошла та жалосна времена да своје стихове у последње време објављујемо дописујући се повремено, исписујући их на папиру или на својим модрицама, тј. кожи.

(On Sunday, July 21, 2019, 09:21:19, Мирослав Лукић)

*

Јавио се и руски песник и врстан преводилац највећих светских песника (на руски језик) Vladimir Korman.

„Дорогой Мирослав ! Я удивлён, как хорошо Вы владеете русским языком.Спасибо за Ваш рассказ. В жизни немало трагических моментов. Меня пока судьба милует. Жена при мне. Она родом с Украины, где мы с женой и детьми много раз бывали, в основном в Одессе. Не знаю, что бы я делал без неё. У нас дочь и внучка в Америке. Поэтому мы здесь. Приехали, чтобы быть с внучкой, когда дочь на работе. Внучке уже 13 лет. Собралась со своим отцом поехать - навестить Грузию (Батуми). Внучке везёт: уже побывала в Италии, в Австралии, в Канаде... А в России у меня сын, внук и две внучки. Одна внучка сейчас поступает в Петербурге в университет.

О сербском языке. Вообще-то я его немного понимаю, но хорошо переводить стихи намного легче, когда есть подстрочник.

Если Вы пожелаете, чтобы я перевёл любые стихи, Ваши, Александра или другие - по Вашему выбору - то присылайте. С интересом знакомлюсь с любыми Вашими материалами. Всё, что Вы делаете, отличается высоким качеством, красиво и знакомит с темами, которые не освещаются в американских газетах и журналах. Желаю Вам всяческого успеха в творчестве и в жизни.

ВК“

На крају се јавио и „Фале“ (млађи брат, и уз једну своју песму коју је послао, написао „Ево ти шаљем ову песму: (Резерва)...Она је својеврсна реакција, након прочитаног текста: Опасан живот.... који си ми недавно послао. Прочитај без милости. Песму сам морао да напишем. Нисам имао мира, док то нисам учинио. Поздрав“…)

* * *

Деценијама сам читао књижевне листове и часописе који су, на жалост, углавном – разговарали само са собом. Скоро десет година сам изгубио пишући књижевну критику у једном сличном књижевном часопису, док нисам схватио да је то много страшно . Човек може да разговара сам са собом, али часописи морају да чују и друге, своје читаоце, на првом месту, и своје време. И онда је разговор неминован. Тако сам почео да правим своје часописе, без ичије помоћи и подршке, али то је већ нека друга тема…

* * *

Шведска је земља бреза. И Русија, такође.

Пробудим се, и прво што видим, то није једна, него стотине бреза. И то нису неке мале брезе, него високе као јабланови крај Пека. Као јове, као брестови. Ничу из камена. И не вреди да их пребројава ико, осим Господа, према Чијој висини стреме, као према правој Круни. Такве су и ове две у близини мог тренутног стана...

Море, морска обала, чудно црвено камење које је избљувала плима или нека незнана катастрофа... Подводне цеви... Непозната лица... Девојке, које ми машу…

* * *

Можда сам тада сањао неку далеку будућност, ово сада, прелазак трајектом Северним морем у Данску, па после у Шведску - рекао бих по камењу, које сам тада угледао, прво на обалама мора, а после по неким језерима шведским. то камење личи на оно из мојих давних нејасних снова. "Не код нас, у свету се може зарадити лова писањем..."

Да ли сам ја заиста записао такву једну глупост тога 9. септембра 97.?

А ко би други?

....

Ако сам у тако нешто веровао, зашто нисам све напустио и запутио се у тај свет, који ће само две године доцније покушати да сравни земљу Србију?

Спавам у просторији налик на малу библиотеку; видим да домаћини имају, поред осталог, читав низ мојих књига:

"Ујкин дом", "Доктор Смрт", "Северци", "У друштву пустињских лисица" - ко би рекао? Може се у свет, али не тако лако, стићи и околонаоколо, дугим и неким другим и замршеним путевима  (превода). Међутим,у библиот. шведским нема мојих књига, чак ни другог издања антологије "Несебичан музеј". (Не скривају ме Швеђани, не; скривали су ме, и скоро успели да ме сакрију под неко прљаво корито, као Пепељугу моји,Срби). Изгубио сам мобилни телефон пред путовање овамо; нервирао се због тога више од једне седмице, али сада видим да је то добро - што нико не може да ме позове, што сам уронио у дубоку тишину јесени, али и неких тајни, којима је ћутање било добра љуска годинама…

Ћутање можда води до нечега немогућег и моћног – до БЕЛЕ МАНУФАКТУРЕ Press. До Наше линије или фронта који се одупире бестидности и штетности јавног живота и политике без морала и идеала...

(…..)