POST SCRIPTUM
Сигуран сам у једно, ако се појави издавач заинтересован за штампање ових текстова- као једне целине, безмало књиге мањег обима, сутра, или прекосутра, или коју годину касније, онда молим да се уважи следеће: овај текст - треба да буде одштампан као претпоследњи, а као последњи Поруке уредника листа Заветине+ .Остлих девет текстова издавач може да поређа, како жели...
Чини ми се, ипак, да би као први текст могао да буде штампан онај насловљен Поводом и посмртне завере ћутања, или подсећање на лицемерје.
Милановић је преминуо у једној од београдских болница ноћу тог дана после операције. Када је обавештена његова породица и кад се пронела вест да је преминуо, почели су да долазе неки људи, не један неко више њих; да учествују у обичају око сахране, онај ко ће да носи крст, и друго што треба. Са свима се писац договорио пре одласка на операцију. За сваки случај.
И верујући људи су испунили своју дужност и договор.
А тобожњи пријатељи овог човека, и колеге из удружења писаца, наравно, нису никога послали, нико није дошао. Јер за њих овај писац није постојао, мада им је плаћао чланарину, и био претплатник "Књижевних новина".
Дошли су неки други људи из народа, ученици и својта, поштоваоци, неке фамилија није знала, али их је упознала. Милановић се држао новог пута и старих пријатеља, а они су дошли да га испрате...
Милановића не треба хвалити; већ штампати његова Дела у две књиге, у респективном броју примерака и пустити их у народ, у библиотеке. Те књиге ће наћи своје читаоце, и читаоци ће наћи њих.
Одштампати, што пре, прву књигу његових дела - огледе, есеје. Ако не може као посебна књига, може као темат часописа. Проћи ће можда седамдесет или сто година, док се не роди и спреми писац такав или сличан Милановићу, а генерацијама читалаца које ће стасавати до 2120. треба препустити да саме потврде или оспоре писца, како то већ иде својим неизбежним током...
И јеванђелије дуго није лепо слушати - каже народ.