СРБА ИГЊАТОВИЋ (1946 - )

ПОСТАЊЕ

Био је први човек

И била прва жена.

Још један и још један.

Афродита с много лица.

Затим су дошле године.

Ствари добиле име и цену.

Тада су богови коначно

Одлучили да онеме.

ВОЋЕ НАШЕГ СТАБЛА ПОНОВО ЗРИ

Пристижу грмаљи у кожама, варвари с бодежима и

дугим сечивима.

Свака жилица трепери на тим грубо зделаним

лицима.

*

Котрљају се лобање ка подножју. Долазе друга

племена и користе их.

Зидају необичне, саћу налик, шупљикасте грађевине.

Једнога дана то ће бити наше светиње.

Главе су се купиле по путевима и разбојиштима или

скидале у мрачним подрумима, на точковима

и пањевима.

И данас се добављају у касапници историје.

*

Котрљају се лобање низ стену. Стално клизе да

да уресе дно.

Своме народу говоримо како је навикао:

Ништа још није пропало док плодови, у луковима,

одскачу низ брег.

Воће нашег стабла поново зри, њишу се петељке.

Берачима упркос.

Дошли смо овамо с југа, са оног тамног поља.

СТАНИЦЕ У ПУСТИЊИ

Бесконачно сусретање Истога

са Истим.

Онај који је овде умро

наново се родити неће.

(Само ветар, у миленије,

ниже зрна на конац.)

Хладан је сјај у очима

усамљених птичурина.

Празан и непомичан

хоризонт с црним виском.

Орао бди у даљинама,

на врху цитаделе.

Тек повремено клизне

наниже, по оштрици мача.

Само у пустињи још

постоји прастари ред

страница, оса симетрије.

Песак су мртви градови,

од песка градови будући.

ВАРВАРИ НА ПОНТУ

Адаму и Ангелу

I

Кад проговори пут Саспе се одежда

У нове крајеве крећемо Гонимо млада стада

Руке испуштају што су држале Отворених рана

По пашњацима крваримо пелен и јагорчевину

Растапамо душе Силазимо у жита

Прогоне нас јаче од тешких штапова

Болније од коњских копита

Ударају непознате речи

II

Призивамо бога Једног од оних које знамо

Нек васкрсне из хлеба, мириса земљане пећи

Младог га довикујемо у туђим брдима

Девојке би да га мију, милују, свлаче

Широк је стран свет и несхватљив

Најстарији умиру под његовим петама

Најмлађи додирну колена и клону

Долазе ини да их каменују, кољу

Тако би бивало спорим годинама

Да их не дарујемо јасним ударцима

У пољу крај пута хумком масном

Врчевима пића, посмртном одеждом

III

Сијају благи градови Мрешкају се луке

Бљују уље и смирну Снажне четвртасте клинце

Дрвену грађу, тесану, товаре ужади, секире

Углачане блокове мермера Стигао саркофаг

Стратегу Умрла је кћер: Мелпомена

Са мало лета заносна наследница

Коју још није ни пригрлио свет

Против природе, пре родитеља

Растављена на сен, запис и цвет

Грубе су истине које носимо Тако лепи

Тргови које ни копито повредило није

Низ брда и поља спуштамо се

Процветавамо од рана Као незнанци, иза многих

Година усмрћени налетом залуталих стрела

Да не помогну ни нови жреци

Вештији од ових што лече наше бољке

Метвицом и кукуреком, угљевљем

Млеком звериње дојке

IV

Богови су се окупили да већају

Штап је пободен у воду

Племена и народи стрепе

Сунчева сенка дуга, опружена

Још ватра није проговорила

Још нису пристигла

Божанства траве и степе

V

Са чудном покорношћу потапамо мртва руна

Водени дар искри се по њима, блажен

Чудом смо припитомљени Изгубљени занавек

У град ћемо сићи пре но се богови сложе

Већ под мишицама расте додир весла

Жена на стели окамењена је у свом трону

Ми који никада нећемо летети

Учимо наук пловидбе по мору

VI

Два дуга реда весала машу

Руке воденог бога нигде се не виде

У зелени јед усађена је стела

Живеће ту, у земном наносу

И много времена у замаху весла

Пршти сунчана пена, гори трон

У лице се смеје уклесана тајна

Отпорна под погледом, додиром

VII

Весник смрти и зверолика глава

Полажу забрану на наш боравак овде

Али море које дозива, црне сирене

Гласове пружају од обале до обале

Певају гласовима какве нисмо чули

Онемели од дивљења, везани чвором

Заборава, одбројавамо живе, упознајемо мртве

На жалу слушамо говор камења

Камена жена чека у камену

Да врати све отргнуто од света

Незнано починули, ослобођен гроба

Море и земља држе те у зглобу