ЖАР-ПТИЦА

НОЋ СВАРОГОВА И БЕЛИ ПУТ

Сведочанство о постојању друкчијега пута

Иду људи по путу Живота свога и не увиђају, чега ради су рођени.

Зашто су их богови послали у свет Јаве који је циљ живота и шта после њега.

Куда ће их довести тај Животни Пут,да ли до Светлости беле или у Тмину.

Такве мисли не напуштају људе,од рођења у Свету Јаве до смрти.

И таква размишљања уопште нису чудна, јер су времена садашња - ноћ Сварогова…

* *

ОБЕЛЕЖЈА ИЗ ГВОЗДЕНОГ ДОБА

Овај археолошких локалитет се састоји од три усправна камена и два круга лежећих каменова („Пресуде прстенови “). Овај локалитет је гробница суседне фарме из гвозденог доба. Умрли су обично кремирани, а остаци су постављени у земљане посуде или дрвене кутије заједно са записима и алатима.

Снимљено у околини града Boras (Шведска), Петак 22. фебруар 2019. Снимак БврС

ВРЕМЕНА САДАШЊА

Заиста, заиста су времена садашња - ноћ Сварогова!

Из дана у дан гледам како иду људи, за које сам мислио да их познајем, по путу живота свога, и - да поновим - не увиђају чега ради су рођени.

Зашто су их Прилике послале на Овај Свет, који је циљ живота и шта после њега.

И видим, док тако тумарају, краду Богу дане, лажу и мажу, осмејкују се и увлаче овом или оном, докле ће их довести тај животни пут. Не до Светлости беле, већ у Тмину.

Фејсбукоманија је заиста постмодерна манија на коју су се упецали толики.

Људи су много тога заборавили, и умислили се, чак и они који имају понешто дара. Гледам како га расипају на којешта, како се убијају од досаде.

Како су опседнути собом - и како су залутали.

Уместо да старе као овај древну шведски храст на раскршћу забринути оним што долази са земаљских полова...

На срцу им је легао неки велики и неописив терет, ноћна магла, мука,

а они покушавају да се сакрију у некаквом самозабораву, песку, умишљености.

Велика пометња и досада те нове таборе фејсбукоманијака изнутра нагриза, као црв здраво дрво. Као да се нису родили у Јави и као да их то рођење не води ка стварању и не усмерава ка животу Духовном.

Избегли су упознавање сварге и света земаљског, и мудрост рода.

Или су се Тамне Силе из предвечених светова потрудиле да њихове душе поведу у своју таму....

Лицемери, избегли су благост љубав према свему што постоји, Породични савез... Бели пут успињања...

И води их на узици црна завист која им поглед замрачује.

Себе објављују посланицима Древног наслеђа и Благослова, а у ствари где год могу проносе раздоре и улећу у најгоре таборе...

Нико им више не може помоћи...

Белим путем сам отишао на север ношен можда енергијом једног анђела

Дуго сам путовао дугим путевима, неописивим, као у сну, из кога сам се пробудио искачући из шупљине једног древног шведског храста по повратку са језера на коме лежи град шведске краљице Урлике (на путу према Транему ..., 30. 10. 2018)

**

Читајући данас, овог лета 2018, све те редове које сам записивао пре више од четрдесетак година, док лију неки апокалиптични пљускови, које "производе" моћни и богати чланови ђаволове секте, демонове странке, преузимајући неке прерогативе Бога, и небеса, решио сам да их учиним јавним, пре свега, због тога, да их се не би дочепали мишеви (као неких других свезака мојих дневника, или рукописа, пре петнаестак година, када су од онога што сам писао годинама, ваљда у недостатку хране? или инстикта самодржања? - направили шарену папирну плеву, у коју су - у фијокама ормана наше покојне мајке - сместили своја гнездашца и голишаву младунчад, налик на тек излегле птиће), или неки други пацови, и уништитељи.

А можда и због те НЕПОЗНАТЕ СРБИЈЕ?

Користио сам израз "Друга Србија", мислећи на Другачију, Непознату Србију - не на ону извикану, антисрбију Српских комуњара и упропаститеља. Кад год ми је било тешко, у животу, док сам био студент, али и касније, бежао сам од тзв. Познате, официјелне Србије, тј. пут српских планина, као и моји преци, хајдуци. Непозната Србија није у равницама, у Стигу и Мачви, у Срему, у Бачкој и Банату, већ - на планинама. И то оним најзабаченијим, најнедоступнијим.

Позната Србија, Друга Србија, извикана и официјелна Србија је својеврсни галиматијас свега и свачега, али пре свега лицемерство, издаја и гробар Непознате Србије. Данас се то види мало боље него јуче и прекјуче, то види данас много више људи, а посебно то јасно виде они који су из великих градова побегли на планине и огњишта својих предака.

Ти ређи људи знају одговоре на сва она питања која сам себи постављао као младић и студент пре више од четрдесет и кусур година: зашто живети, зашто вреди живети, и зашто је све тако тужно?

Тако сам писао пре више од четири деценије - онако за себе, јер ко би то онда публиковао, реците? - зашто је све то, мени, налик на снове болесника?

Данас, када стварност подсећа на оживљене снове нових технолошких аждаја, и када се климатски ратови одвијају из дана у ноћ пред нашим очима, зар је чудно што се враћам много година уназад и читам белешке које нису писане да би биле објављене?

На друштвеним мрежама, посебно на Фејсбуку, сасвим непознати и незнатни људи, добили су прилику да покажу и докажу да на свету уопште нема "обичних људи", да је такво нешто измишљотина.

Погубан утицај темпираних пљускова овог лета 2019.

Наизглед, комуникација и нове технологије су омогућиле да се повежу најразличитији појединци са разних крајева света - тога се не треба плашити. Али друштвене мреже и таква врста комуникација, општења, виртуелна, показују, из неких других углова, и наличја таквих комуникација, и посебно преувеличавање делотворности таквих комуникација...

Апокалипса је у току, најгрозоморнији сан. Многе плодне њиве и поља наших сељака, приватна имовина, претварају се у парлог, обезвређују; постајући непрегледно склониште звериња. Инсеката и гмизаваца. Поплаве нису лоше, поготову ако нанесу литу, и семење дрвећа, брестова, храстова, горуна. Шуме много успешније, растући, уништавају бодљикаво шибље, од људске руке и секире. Поплаве и шуме обнављају упропаштену земљу, и уопште планету Земљу.

Непозната Србија, и обнова - то се може видети само на планинама, понављам. Зато тамо одлазим(о), кад год ме запљусну оне наслућене још у младићству тужне плиме...

Успели су, у Србији, једино они, на планинама, који су сачували свој мал и мар, породицу и здравље, извор чисте воде. Сви остали су, а да и не знају, награбусили.

НЕПОЗНАТА Србија ће обновити Србију!

(.....)

Око 19 ч.

Вечерали.

Иван шета баштенском стазом и певуши. Друга авлија, ораси. Бицикл, Димитријев… Жагор у оближњем дисконту. Пастрмке по вировима. И црне змије црвених ушију... . Враћају ми се и слике оног козара, коза које мирно пију воду из Зукве, иако према њима вијуга она змија...

Око 20 ч.

Будућност. Блиска и даља.

Немати, И имати.

Будућност може променити — новац. Где је ватра горела? То јест пламен закопаног блага?Физички рад. Сутрашњи дан.

Зрикавци.

Капитал - живе традиције. Непознате. Сахрањене. Сутон. Под сводовима. Наше шупе.

Враћају се легенде о закопаном благу.

Оно што је сањала покојна мајка, није било којешта. Напротив. Брат и отац су одустали на двадесетак сантиметара (ид блага). Копали су и нису нашли ништа, осим... парчета ћерамиде,

И други су одустајали, или копали на погрешном месту.

Златно Руно - колхидски мит - по њему смо живели и ми скоро читав живот. Шта ћемо једног дана ископати, брате, пун ћуп или пуне бисаге? Или неку белу змију?

Око 22 ч.

Легао, али нисам могао да заспим, јер сам преко дана одспавао сат - два. Устао и дошао у библиотеку. Ту је Иван нешто прелиставао… Ноћ. Зрикавци.

Изашао под веранду, видим свица који лети високо...Враћам се да спавам, иако ми се не спава... Србија је на путу да постане пуста земља, Боже, спаси!

Србију "репрезентују" градови, веће вароши... Сеоска Србија је укоровљена. Дивља. Подивљала.Континентална прашума. Србија више нема биолошки доток - село, неисцрпни извор. И сваког дана ће бити све горе... (....)*

_______

* Белешка исписана ових дана, када сам горње редове прекуцавао из једне свеске исписиване током јула месеца 2002. године - пре четрнаест година... - Како сам био у праву, и сигурно је да то нисам видео и осетио једини у Србији. Углавном нисам придавао посебни значај својим бележницама и дневницима, јер је у њима записиван непосредан осећај, без дотеривања и било каквих књижевних амбиција. Записивао сам јер сам видео незауставиво надирање пропасти, не само једног села, или на хиљаде других српских села, већ читавог једног света, које је погурало бомбардовање НАТОа 1999, али и једна фатална унутрашња политика, и сила једноумља. (Уочи Велике Госпође 2016.)

_____________

ГРОБ НЕЗНАНОГ или шта чините са својом фамилијом, животима, будућношћу?

Може се ових јунских дана, после неописивог кишног периода, спавати и до поднева, што је и природно, за један део данашње омладине по градовима (после бурних ноћи на занимљивим местима), али за нас, који смо одабрали тзв. миран живот на селу, много је узбудљивије и здравије пробудити се пре пет и отиснути се на планину, тамо где некад беху бачије наших прадедова, и на врху планине дочекати излазак сунца. И кренути у бербу вргања, по шумама, где поред расцветаних шибова дивљих ружа црвенкастих има и цветова белих дивљих ружа. А најбоље је, ако изаберете правац, уз помоћ земљака и водича, који свашта знају. То јест, ако кренете оним делом свога завичаја, који једва да познајете, и којим корачате први пут, уз неки поток усечен у кланцу, кроз густу шуму, где можете срести неког слепића, стршљенове, не дивље свиње, које су ту риле земљу пред свитање, јер су одмаглиле ко зна где...

Свашта можете видети у тим планинским селима, које не треба идеализовати. Нису сви побегли са планина и сишли у своје општинске или среске вароши, или су "спас" потражили у белом свету, где су трбухом за крухом отперјали да се никад и не врате на дедовину ; има и оних из добрих кућа, који су одолели свим лажима тзв. социјализма и комунизма; и обећањима запада о некавом њиховом рају. Нема раја - тамо, тамо је владајући пакао који вуче као вртлог све дубље у пропаст, -рај је можда овде, у овим пространим и неописаним шумама пуним дивљачи и комараца, и печурака које имају одличан укус.

Били смо у таквом једном месту, у којем се у своје време живели и ондашњи Римљани; пролазили крај остатака римских рудишта, и камена црвеног од кога су клесали надгробнике. Али пут нас је навео кроз посед Страиновића, где је неколико крава пландовало, баш крај једног надгробника који не припада фамилији Страиновића. Ту је био на том имању, и нико ништа о њему не зна; ни прадеда Страиновића. То је некада била њива коју су орали, али верујући човек је рекао својима - кад орете, не дирајте тај надгробник.

Ко ли је био тај коме су подигли такво посмртно обележје? Неки монах? Племић?Хајдук? Војни заповедник? На породичном гробљу Страиновића, педесетак метара даље, источније, има још два надгробника о којима ништа не знају потомци. Без натписа.

А мало даље - можете угледати на напуштеном кућишту у трави парну машину која је била у употреби и шесдесетих година, минулог 20. века, коју је терао покојни Санда Черкез. Као у каквом музеју под ведрим небом. Овде је, понекад помислим, право место за такав један музеј о немогућем ратару, где би се могло чувати и сачувати од заборава за неке следеће генерације, векове, много тога, што последњих неколико генерација успе да сроза, да се много чега одрекне и крене у туђину, верујући да ће тамо наћи нешто много боље. Где све нису стигли, и Басарци, и Рановчани, и многи други; је ли ико пронашао тамо срећу? Смирај?

Европа, тј. иностранство, је, поред политичара који су то подстицали или омогућили, завила у црно многе сељачке домове широм Србије. Многи су побегли са својих планина и од својих кућа у далек свет, где ће и кости оставити; а они који су се вратили, и зидали огромне кућерине (промашене инвестиције), чинили су када је то било касно и када је надвладао чудовишан парлог.

Србији је потребно милион стада коза да своје шуме врати у неко нормално стање; у Србији треба начинити рез - не по неком политичком концепту наследника комуниста, него по правилима по којима су живели наши прадедови.

Берући вргање и сочне дивље јагоде, видим јасније и много више, него што сам видео деценијама док сам живео у Београду, и заносио се којечим.

Није лак живот сељака, поготову оних који су инокосни, или сиромашнијег имовног стања; али су села на планини, па и она Богу иза леђа, где још увек има оних који се боре за живот, живот много достојнији и природнији, чак и онда када их нападају, као најезде комараца или крпеља, и мучне мисли о будућности и бесперспективности, која је све доминантнија, као и самоубилачке мисли, - тамо се зна шта је шта, и ко је ко; и тамо још увек у шумским потомцима има ракова. Тамо још увек пламсају оне најдивније легенде о свему које надимају плућа, као озон. А трешње и шпањолске вишње имају неописив укус...

Тамо се не доносе одлуке преко колена, нити се лако подлеже новим модама и лажима свих боја. Тамо се одлуке и грешке плаћају видљивим последицама, пропашћу и затирањем и расипањем онога што су мукотрпно стварале не две него четири или пет генерација...

Људи који су остали на поседима својих дедова, боре се херојски, не само за своја имања и течевину својих драгих покојника, него и за праву веру и предање. Они су данас, у овој тужној земљи, прави пример, и својој деци, ако имају барем мало бибера у глави, и деци других, и оној деци која ће се тек родити. Нека их Бог поживи, да дочекају и боље дане, боље сутра и прекосутра, унуке и праунуке.

За такве, многе широј јавности незнане немогуће ратаре, дижем ову спасовданску чашу шљивовице!

Бела Тукадруз