МАТИЈА БЕЋКОВИЋ (1939 - )

ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА

Лукавица је хтела да ме надлукави

Пунио се месец у августу као локва

Испаљиване пуне дуге преко језераи глава

На радилиштима у рудницима боксита

Убеђивао сам непознате људе

У твоје име

Вера Павладољска

Грешиле су пијане птице у простору

Препелица је кљуном горе окретала

Свест је мрчала међу литицама

Гоњен точилима кршима и губом

До грла у живом блату мислио сам

Колико си ме волела

Вера Павладољска

Мрак је у мраку сјао као животиња

Гром у ланцима чамио за брдима

Молио сам за слух физичких радника

Дивио се њиховом суровом апетиту

Заклињао једног глувонемог младића

Да изговори твоје име

Вера Павладољска

Цео дан у небу изгорео месец

Под лажним именом лечи свој пепео

У мрчави међу двојницима

Док музика снег у уши убацује

Клео сам се у обе руке нарочито десну

Да те нисам волео

Вера Павладољска

Удварао се непознатој девојци

У кањону Таре код Колашина

Говорио истине на свим језицима

Жарио и палио да их поверује

Док је ћутала сећао сам се

Да си ми најкрупније лажи веровала

Вера Павладољска

Певао је славуј са грлом грлице

Све на свету ме на те подсећало

Хвалио сам се да си луда за мном

Цела плажа да ти се узалуд удвара

Како те терам да идеш из главе

И како нећеш

Вера Павладољска

Кула црног жара под слепим очима

Заразна звезда све и свашта сажди

Док ми се падобран није отварао

И кад сам у завичајне бездане падао

Причали су да те зовем из свег гласа

Ал нисам признавао

Вера Павладољска

Ронио у најдубље бежао у горе

Да те гласно зовем да нико не чује

Био сујеверан – питао пролазнике

Како твоје лице замишљају

Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене

Па да се не окренем

Вера Павладољска

На љубавној промаји између две звезде

Невидљиви ухода има нешто против

Жеђ за ракијом је слична фантазији

У теретном камиону који јури снегу усред лета

Биле су све усне неписмених жена

По угледу на твоје

Вера Павлаољска

По невремену сам ловио на руке

Мед златних меридијана у води

Описивао очи једне жене месец дана

У возовима без реда многе сапутнице у пролазу

Убедио да си ми све што имам у животу

Мислећи на тебе

Вера Павладољска

Пита за мене метак луталица

Сада ме погрешно траже око земље

Вучен тајним магнетом мог чела

Напија месец да прокаже где сам

Злоставља мора куша ваздух и подмићује

Ти ћеш ме издати

Вера Павладољска

Траје монотона биографија сунца

Све сијалице горе усред дана

Словослагачи су срећни док ову песму слажу

Ваздух не схвата да сам себе бомбардује

Један од влашића склон је пороцима

И једни и други ветрови те оговарају

Неколико држава тврди да си њина

Ти си на своје име љубоморна

Каблограми се у дубокој води кваре

Нико не зна где су слова твог имена

У мртвим и лажним језицима у погрешним

нагласцима

У рукопису звезда по некој самој води

Ко ће ухватити сјај самогласника

Које птица кука

Вера Павладољска

ВОЛИМ ТЕ

Између два упоредника док провирујем главу

Између две жишке у слепоочницама

У паузама кад радници пију чађаво млеко

И прашњави маслачак лепи се за плућна крила

Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши

Између два далека поређења

Волим те

Бродови се љуљају као пољупци

И слој ваздуха се на лепе сенке цепа

У машинерији ноћи

Моје срце је слично компресору

Наклоњену свему што нема везе са мном

Док покушавам нестати у пољупцу

Волим те

Рудници камене соли у мом срцу

Зора ломи суђе од порцулана

Кад си са мном знам да си на другом месту

Постаћу прашина ако волиш прашину

Ти која ме туђим именом зовеш

Волим те

Долази пролеће и једну праву даму

Нико не може замислити без пудлице

Стави ми огрлицу око врата и води ме

Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци

Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство

Свет ме изгуби али тиме доби

Волим те

Што виде слепи не виде заљубљени

Покварени анђеле о снеже у августу

Моје су руке остале око тебе као обруч

Љубоморан на ваздушни притисак и воду

Љубавну воду која гори док се купаш

Одавно већ својим очима не верујем и

Волим те

КАД БИ ТИ ОТИШЛА ИЗ ОВОГА ГРАДА

Кад би ти отишла из овога града

Коме бих леву руку пребацио преко рамена,

А десном показивао обронке далеких брда и рекао:

"Природа је пуна мојих погледа на свет."

С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи:

"У овом ораху можда расте мој сандук

Кад сам био дете његово је стабло посађено."

Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто

радосно,

Мада се не зна шта бих све могао да кажем

На основу целе шуме и других елемената!

С киме бих се враћао у град поносан као у мојим

песмама.

Коме бих говорио о сајџији који живи у земљи

И о мом средњем уву које је густо као шећер.

С киме бих подизао главу према беспутним

небесима,

Коме бих показивао козје стазе међу звездама.

Чији би зуби звонили као промрзла јабука у

пшеничној плеви

С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по

тамницама.

Бела птицо на снегу, пласту снега у води,

Коме бих рекао како ми се чини

Да у речи Арарат кључа камење

И ко би ме због тога волео?

Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао:

"Она каже балкону да га воли

И балкон се сруши у том часу."

Поштари би широм света разносили једно исто

писмо

Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на

Тибету

И било какав месец прелази преко сметова.

С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога

И ко би ме због тога волео?

Зато што си ме ти волела ја сам волео себе.

Кад би ти отишла из овога града,

Говорио бих узалуд:

Моје речи се не би ни на кога односиле.

СЛАМКА

У оној ноћи с петка на суботу

Судњега часа у твоме животу

Чистаја дјево и најређи цвету

Последње што си ти од мене чула

Било је: "Волим те

Највише на свету!"

Али на чему би онај што не уме

Више живети одржао себе

Да му уснама што се не двоуме

Не додаде сламку

И реч:

"И ја тебе!"