Посланице / Драган Борисављевић

ПОСЛАНИЦА РАСТКУ НЕМАЊИЋУ

Растиславе мој рођени брате

Ми смо црне окитили свате

Наше речи у старим књигама

Мртав одзив очевим бригама

На седу му попадале браду

Не налазе изгубљену наду

А ми браћа ко на коју страну

Мајку нашу монахињу Ану

У Топлици усред манастира

Хладан ветар око срца дира

У самоћи као и ми што смо

Још се чуди куда то одосмо

Растиславе мој брате рођени

Којом руком ми бесмо вођени

Којом смело зидасмо мостове

И сликасмо свеце кроз постове

По Расцији Дукли Травунији

По Атону златној Гори светој

Истом руком словима заклетоj

Сад држимо само своју главу

Загледани у будућу славу

Не видимо облачине црне

Нит чујемо како свећа трне

И над твојим и над мојим столом

Миришљавом али тврдом смолом

Заливене наше књиге старе

Место светом нама господаре

ПОСЛАНИЦА ЈЕФИМИЈИ

Опрости сестро моја драга и црна

Што дрхте ми руке суве и прсти

Док црн дивит и златна зрна

Кроз писмена слажу у сонет чврсти

Блажен нек је онај трен кад пређосмо праг

Овог древног храма носећ красни саг

Вез руке и дар сузе снене

Коју дирну трајно бол васељене

Тек ридањем нашим одсечене главе

Свег Србља редом и кроз векове

Нађоше смирај на не врату

Већ на коцу оштром где дух чисти славе

А телу им трошном све лекове

Плаћамо још у сувом злату

ПОСЛАНИЦА ЦАРИЦИ МИЛИЦИ

Сестро мила

Царице Милице

Иста сила

Ружи наше лице

Што сивилом

Прекрива иконе

Свему билом

Кроз њу звона звоне

Мајка била

Тиха безимена

Често снила

Децу од камена

Оца нашег

Старог Југ Богдана

И сад плаше

Јутра озвездана

Браћу нашу

Југовиће младе

Опет пашу

За нове баладе

Изнад града

Светог Прокопија

Из твог врта

Ниче водопија

Место цвећа

Твоја нежна рука

Букет свећа

Узгаја из мука

У којима

Спасење тражисмо

Међ својима

А туђини бисмо

Мила сестро

Царице Милице

И сад ћесто

Падамо нићице

Барјак Бошков

Руку Дамњанову

Златан оклоп

И челенку нову

Светог цара

Песму деспотову

Из недара

Срце дато слову

И још приде

Кулу од лобања

Да ли виде

Како брат поклања

За две сузе

Из твог плавог ока

Кад га узе

Самоћа дубока

Ноћи кобне

Он се књиге лати

Речи злобне

Посташе џелати

И он бојак

Бије вековима

Пораз горак

Озвучен устима

Тужном гробу

Ево ти приноси

Своме добу

Он тако пркоси