ВРЕМЕ, ГЛАСОВИ ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

РИБАРИ

Оцу Николи

И у сну

у њиховим очима златни рибоскоци изгревају.

Око од плаветнила

воде и неба

с птицама лету устремљеним

празнину тела испуњава.

Од раног јутра

исти их талас потајно

према дну вуче. Као мост

разапет између себе и вода,

усправно и крхко као дуга

из очију зенице бацају

у језерске дубине.

Невидљива тежина небосклона

рамена им до колена свија,

погледи као на длану смирени

врх језерског шира почивају.

Мине осмех понекад водом

са сваким блеском

и ударом изнад таласа

са сваким блеском

и онда настаје

истинско буђење

свих њихових чула.

Посне мреже понекад

за њихову бољку

ветар качи и развлачи;

зелени чај

из њихових очију потече;

у њиховим тршавим косама

сребрна препелишта – предзнак заласка –

израстају,

и путују,

путују,

до неповратка.

Када полазе

иза њих само одрон обале

остаје,

када се враћају

иза њих немоћно

корачају

њихове

уморне

очи...

МЛАДИЋИ, ВРЕМЕ

На први немушти звук

С тек припитомљеног огња

Зграбише живу ватру

И као каквом зубљом

Кренуше дуж свих земаљских

Дуж свих небеских путева

Потом као знак својих мена

Пресадише је у очи у руке

У поре тек опране од земље

И кренуше на звери

На добре и зле виле

На људе

Против самих себе

Изврнутих зеница

Запаљених лобања

Осмеха као знак добре смрти

Прегазише сваку стопу Времена

Сваки предео Земље

У оклопима од сребра

У крсташким одеждама

На жустрим галијама

У хладним челичним шкољкама

Са смрћу у себи са смрћу иза себе

Још ходају дуж свих векова

Дуж свих годишњих доба

Ено их пред Римом пред Вавилоном

У лажним коњима усред Троје

Газе преко Сибира залазе на крај Севера

Дуго плове ка јужним острвима

Иза њих стоје велики везири

Мали цареви краљеви без знамења

Чудни владари обесних држава

Они покорно газе своја мртва чела

Од наших лобања зидају ћеле-куле

Пале Варшаве и друге беле градове

Отимају наше велике и мале јунаке

Именују нас својим синовима

И коленом неке чудне варљиве крви

Ми их упорно гањамо погледима

Говоримо им гласно своја вечита имена

Ломимо им мачеве скидамо змајеве

Каткад их онако љути загрлимо

Не би ли их најзад из сна пренули

А они

Велики

Тужни дечаци

Никако да се отму ватри и сну

Да зађу у време садашње

У време будуће

ЕКВИЛИБРИСТИ

Рукама пуним ваздуха

Нечујним ногама

Упорним

Мудрим главама

Годинама – до старости

Преко пробушених небеса

Пењу се до врха

До свога Олимпа

Ходају

Потом добију своје народе

Своје војске

Печате за сваку казну

Тајне мале људе

Подземне аеродроме

Бомбе за стотину светова

Путеве за сваку авантуру

Онда затегну жицу

По њој несигурно корачају

Губе равнотежу

Вешто посрћу

Између човека и човека

Народа и народа

Земље и неба

Уђу нам благо у сваку пору

Населе сваки кутак

И опију нас

Својим дивним умећем

Затим се хитро нагну на једну страну

Намах нам измаме грч

Уздах раван сваком буђењу

Сагну се на другу страну

– И ми опет

Болно уздахнемо

Тад туђом руком

Запале далеке велике ватре

Иза којих нагло

Бројимо своје мртве

Празне пределе

Пресахле реке

Скупљамо се у мрве и тачке

Они нејаки за лепу смрт

Разапињу нову ужад

И започињу нову игру

ВРЕМЕ, ФРЕСКЕ

Оронуле фреске времена

Одраз су будних закона

Земље

Човека

Опхрвани плесњем

Ноктима подземних језера

Вазда живи анђели

Гласоноше ружних порука

Коњаници исцрпљени двобојима

Свеци с кантарима и мачевима

Дворјани

Дворске луде

Невина лика

Говоре језиком свих предака

Понад њих

Као небо раскриљена

Наша Прамајка

Забринута погледа

Мотри свет

Ратови без победника

Пећине с нашим последњим порукама

На зидовима на висуљцима накита

(О животу,

О нашој лепој смрти

О љубави

О чему ли?!)

Бакарне посуде с једрим шарама

С миском вина и давнашње отмености

Приче о Каинима и Авељима

Кациге из заборављених битака

Шлемови пуни беласичких зеница

Оружници пробушени копљима

Вечне страже на капијама градова

Стећци стешњени крај путева

С лицем прастарих ритера и ратника

Саркофази пуни злата

Чувани љубављу поданика

Мумије запуштене у сећањима

Куле од лобања и костура

Телеса тек скинута с вешала

Тргови поплочани надгробним плочама

На које журно слећу голубови

Мудри старци с Ахиловим петама

Које су људи вешто открили

Семафори што збуњују путнике...

Е да стане ово Време

Да нас Прамајка блажено загрли

И отпочине у својој младости

Од двадесет и двадесет векова

ПРАСТРАХ

Као свадбену погачу

На невестинском столу

Ломише нас таме

Дање светлости

Путеви на којима смо вазда свањивали

Коначишта до којих смо једва стизали

И ускоро ће снег

Онај црни снег

Преварити наше стопе

Пртине

Којима смо

Доходили до живота

У прах ће претворити

Ветар тек рођени

Сутрашњи ће

Гласови

Путевима поћи

А тек смо окончали ратове

И видаре разаслали на све стране

Да траже лек нашим бољама

Неки су одавно стигли

А има нас који их још чекамо

Надамо им се до саме смрти

Мајке смо

Опет

Удали

Не би ли тако имали очеве

Не би ли имали браће и сестре

Обдан смо пољем газили

Обноћ битке сањали

Што још допиру до наше свести

Голим смо рукама подигли земљу

Подупрли благо небо

И отворили се на све четири стране

И сада

Опет

Бранимо се од страха

Неће ли неке луде војске

Мимо љубави мимо времена

Банути ненадано на наше двери

И на прагу наших домова

Изврнути наше празне очи

ИГРА

Звук пробуђене давнине

позива на игру

са својом судбином.

Играчи

омамљени светлошћу,

износе на показ своје главе,

у рукама живи сат

показује им друго време.

Све иде свом будућем животу.

Очи, расуте по угловима,

беже испред ногу занетих играча.

Као гране јесење

лете удови,

откинути с телеса

погађају прозоре,

и споља опет стижу у игру.

Кључају чела на зидовима.

Ритам, као црни там-там

бива све јачи.

Ко преживи ову игру

стићи ће до највећих висина,

биће знак

који ће све бележити.

ЧЕКАЈУЋИ ВОЗ У ЛАПОВУ

Путници, доколичари морни,

изгубљени у ноћи,

клонули, празних очију,

разастиру сан по столовима.

Њихове су душе давно стигле

на далека одредишта

којима сад и њихов сан хрли.

Мртви су покрети, мирни дамари,

сенке полегле као сама смрт.

Ваздух пун инсеката, етар вина.

Муве пљувачком крију бескрвне светиљке.

У углу, иза повесма дима,

песник Живојин дише песме,

борећи се за дах вечности.

Дебели облак смрдљиве гарежи

пада му на очи,

на чело које умор походи.

Ћуте трачнице. Као да је све умрло

и заборавило на дан. Само звоно живе смрти,

лењи пси и ноћне птице,

стижу у овај свет нестварни.

А воза неима,

да нас, мртве, у живот понесе.

ЖИВА КУЛА

Дарку и Горану

Од меса, од костију,

зид зидасмо – живу кулу.

Уградили смо прошлост,

ојачали је животом,

прогледала је нашим очима.

Дувало је са свих страна,

видело се: неће издржати!

Додали смо још живота,

подупрли је детињим леђима,

ником ништа нисмо помогли.

Опточили је својом крвљу,

узидали све што смо имали.

Обишли манастире, света места,

питали пастире и учењаке,

она је и тада немоћала.

Окружили је новим дечјим гласом,

окречили својим будућим временом,

изменили све споља и изнутра,

доградили зидове, отворили отворе,

она је само добила у тежини.

Долазила су још гора времена,

севале су муње, падали громови,

походили је луди потопи,

и нисмо знали шта да чувамо,

нити имали шта да жртвујемо.

Помишљали смо на смрт, на зиму,

писали поруке по зидовима,

и остајали немоћни пред њеном снагом,

која нас је свом жестином

гризла као зуб потопа.

Претражили смо читаво време,

ишчитали летописе и звезде,

данима нисмо у сан улазили

да утврдимо њену болест,

у њену тајну нисмо проникли.

Тумарали смо свуда наоколо,

загледали себе са свих страна,

улазили под кожу, залазили у срце,

ногама отварали своје лобање,

у крви ништа нисмо открили.

Тајно смо обишли туђе куле,

завирили кроз све прозоре,

измерили дужине и ширине,

претражили све тајне просторе,

лек за кулу нисмо нашли.

Обузе нас плач, потом страх,

све је нејасно у нама оживело;

од беса, од умора, од немоћи,

попадасмо на тврду земљу,

и поче трава да и нас покрива.

Опчињени њеним мирисом,

мекоћом што нам такну кости,

више ништа нисмо померали.

А кула је болно уздисала

и покривала нас својом сенком.

Сад без куле и без ума,

пратимо своје празне кораке

и огрнути великом болешћу

ходимо дугим путевима

који нас вазда даље односе.

Само драги дечји гласови

дозивају наша изгубљена имена

и ми, пуни бола и чемера,

осврћемо се њима као једином знаку,

који нас, ипак, живе одржава.

Крај лета господњег, 1979.

ЗЕМЉА

Људи

Мртвих светова

На нишану држе

Васцели свет

И саме себе

Црпу утробе

Мењају лик води

Ломе тешко камење

Као празне звери

Опрезних очију

Бдију над својим понорима

Ватра ватру гута

Озон базди на кости

Смрт

Одасвуд

Оклопи разних боја

Чељусти свих бројева

Крзна

Бодље

Паучине

Тајни дубоки ровови

Успаљени камењари

Мишје рупе

Хрле по висинама

Рове по дубинама

Смањују ширине

Колико живота

Толико смрти

И више

ЗИД

Звер до звери

Зида зид

Надима се

Река с извором

Јама

Вреба одасвуд

Звижди на ветру

Одавно

Запуштено звоно

Куд год кренеш

Испречи се

Свуче ти кожу

Њом се огрне

Зарије зубе

У твоје месо

У со земље

У звук пустоши

Кружи по њој

Тражи тајне знакове

ПУТ. КОБ

Коњи

С ноћним крилима

Пред зору

Стижу и на твоја врата

Остављаш ствари

Драгу с пољупцем на образу

И безазлено

Полазиш на пут

Тешка рука

Одводи те у непознато

Недорастао за ноћ

Лак у безбрижности

Осмехом залупиш врата

За собом

Завараш траг

Камо идеш

У ваздуху

Остаје ожиљак

Твога лица

Враћаш се

Део по део

У лименом оклопу

ПУТОВАЊЕ, ТРАЖЕЊЕ ТРАГОВА

Градови,

успутна знана места,

над којим се,

немарно,

слеже паучина.

Реке у вечитом кружењу

обарају се на наша плућа,

уносећи страх

отровним капљицама.

Понад њих,

на поља,

на троми плашт равнице,

што магличасто уздише

као обечашћена звер,

капље даждни сач неба.

Ваздух за буђење

буди ране костура

од којих болује сав свет.

Тече пут.

И намах,

то протицање

претвара се у траг

којим се враћамо свести.

Мисао,

нагнута на рамену,

гласом, дахтањем

које помера шкољке,

нитима тела и чула,

покреће поре

давно напуштене

од свих знакова живота.

Листамо деценију,

као век

који се тек полови:

оживљују зрна,

помамно гушене ватре,

заборављене свечаности,

памћења из дана у ноћ,

знакове с путова

које смо једва откидали

од треперавих руку.

Фреска с нашим ликовима

нагло добија живи облик,

јавља се глас

као зов

који нас гања од себе.

Видевши своја нова лица,

напуштамо узалудни напор

да све објаснимо

простим говором,

да уђемо у траг

тајни постања.

Препуштени путу,

времену,

светлости која нас прихвата,

свесно улазимо у круг

из којег нећемо побећи.

СЕЋАЊЕ НА ШТАКЕ

У великој љубави,

дадоше нам штаке у руке

и отпоче страшни прогон.

Могли смо да изгубимо име,

да нам бôље лица искриве,

да нас разум брзо изда.

Ми смо,

ипак,

то лако поднели:

носећи са собом све ствари,

све мисли, читав живот,

временом смо навикли на њих

и нисмо посрнули.

С болном муком

исходали смо све године,

и чисти споља и изнутра,

досегли врхове

које нико неће таћи.

Само понекад,

забриде руке

од дугог стезања дрвета,

јер нисмо хтели да виде

да их лако носимо,

и не осуде нас

на још веће казне.

ОПШТИ ЛОВ

Путеви до градова

планине воде простори

нема пространства неба

као ничији посед

труну од олова

које све кажњава

Одасвуд очи

посвуда уши

нико главу

да помоли

Кроз затворене прозоре

брижно приклоњене двери

и тајне отворе

салећу Гости

надиру Незвани

са скромних трпеза

и топлих постеља

одводе право у смрт

Стижу несанице

жуте и црне глади

самртне жеђи

померају ум

који све памти

Закрпљени старци

и недорасли дечаци

машу са туђих оклопа

изнуђеним осмесима

исказују лажну радост

Општи лов траје

Високо винути ловци

деле свет

на једној и на другој страни

човек постаје лака зверка

Највећи су ловци

који лове народ

и немоћног га

свету покажу

ДРУГИ ЧОВЕКОВ ЖИВОТ

Пренут из смрти

из највеће лепоте живота

превариш закон природе

и опет постајеш жив човек

Бришеш отиске времена

заборављаш године

привикаваш се на светлост

на новембар угодне ствари

на тек откривене видике

на бразде

којима те све

опет обележава

Умишљена Мисао

води те кроз пукотине ваздуха

у простору

нагло остављаш

видљив траг

Тако почињеш

опет да постојиш

све изнова оживљаваш

и отвараш пут

сваком свом кораку

Сећања предели

слућени простори

празновања и празноверја

изроне из таме

и покажу лице

тој новој светлости

У ствари

тако завараш свет

и самог себе:

кријући своју невољу са животом

из које стижеш опет у време

добијаш лик живе утваре

и одмах постајеш знак

за свачији љути ујед

Мудар свет открије работу

и са свих страна

као из далека

куша твоје живо месо

клонећи се крви

из чијих капи

намах букну многи потомци

Напусти те Мисао

људе си већ давно отписао

ветрови са свих страна

разапну те на крст

који већ дуго чека

да се подичи твојим именом

Све самљи

све дубље урањаш у земљу

и више не знаш

шта лепше ти пристаје:

лепа она смрт

или нови сурови живот

ПОКУШАЈ БЕКСТВА

За трагом

који се протиње кроз све године

стиже Човек

на врх равнице

Неимарско срце

стаде зидати храм

за обећано му

дуго време

Озида зид

никуд отвора

да споља не уђе

светли траг

Над собом покрив

вешто скроји

да се затворе

сва небеса

Сад сам у храму

живи и смртује

као костур

на дну земље

ЛЕПТИР, СУДБИНА

Лептир и ја

једини смо живот у соби

Кружи он

око свог сунца

далеко од помисли

да је то жаруља смрти

Ја већ давно ушао

у круг светлости времена

никако да нађем пут

којим се лечи ватра

што ме изнутра пече

Лептир и ја

најближи смо живот смрти

ОДГАЂАЊЕ СМРТИ

Стојим на обали, го од света.

Уђем у воду па се сакријем.

Како ли је лепа смрт

у овој језерској бистрини?!

Роним дубоко, пливам далеко,

ал` те руке никако да клону,

вазда, свуда, држе се живота.

Пада ми на ум обала Реке,

која ме је помамно грабила

својим мутним равним таласима.

За трен да ме собом покрије

и прикује за хладни муљ,

па да лупим челом о зид,

који спаја обале градова.

Све сам канио у бистрини!

А сада, опет, све одгађам,

да ме стигне смрт година.

Ристо Василевски

Време, гласови (Изабране песме)

Издавачи

Шумадијске метафоре

Библиотека града Београда

Библиотека „Деспот Стефан Лазаревић“, Младеновац

За издавача

Јасмина Нинков

Јасмина Чабрило

Директор „Шумадијских метафора“

Никола Костадиновић

ISBN: 978–86 –7191–161–0

Штампа

Press–Kosmajturist , Младеновац

Тираж

500 примерака