ДВОСТРУКИ КЛАСИК РИСТО ВАСИЛЕВСКИ

.....Сушт је сушта књига, она која открива, у суштинском смислу, саму суштину песничког умећа. Певослов Ристе Василевског песничка је збирка о гласовима. Они су њени главни "јунаци". Као такви, имају и тело и душу. Кренуло се ка унутра. Ка бити. Ка кући говора. Тако што се омогућило самом језику бића / бићу језика да замрмори. Проблеми нису били мали и песник их је у старту био свестан. Није смео себи допустити да песме буду огољена "илустрација" слова, њихов фактички или измишљени, "разбару- шени", опис какав су понекад нудили поготову наши песници за децу. Најуспешније, свакако, Душко Радо- вић. Василевски је, с разлогом, хтео нешто друго, и суштински другачије. Његове песме су и лингвис- тичке и надасве метафизичке песме-философеме, ма колико било тешко да се ваљано одреди шта то заправо значи. Особене, "искошене", инвентивне – свакако. У њима – њима – таласају се гласови. Оне постају готово тактилне, зрнасте, песме, пуне пес- ничких слика које бисмо најлакше, и најпрецизније, могли одредити као психолошке, менталне. Песник зна да употреби на ударним местима глас којем је посвећена песма. Стиче се утисак да је свака песма дуго и брижљиво вајана, накнадно глачана и цизели- рана, те да, у крајњем исходу, јесте права, и спољаш- ња (лице) и унутрашња (душа), слика гласа који портретише, чије тело, настанак, и унутрашње особе- ности осликава. Гласови морају сами, у свакој песми изнова, да се изборе за свој статус у гласовном окру- жењу унутар којег одјекују. Песник успева овлашно, математички прецизно, једним потезом, налик на сев и рез сабљом, да их "сними". Поред менталне, прису- тна је и особено колористичка раван ових песама.

Ова песничка збирка открива Ристу Василев- ског као аутора особене варијанте српског звуковног (нео)верленизма. Њему савршено полази за руком да се приближи до скора недосегнутим Верленовим зву- кочарањима, његовом бајању звуком. Василевски успева да "повеже" тешко повезиво: лирску благост (о)певаног и енергично "обележену" звучност. Могли бисмо говорити о посебној енергичној благости, исто као и о благој енергичности његовог звучног чарања. Његов певослов се битно разликује од оног оства- реног у песничком опусу Лазе Костића и његова следбеника Станислава Винавера. Ова двојица пес- ника, не ретко, су се препуштали стварању звука звука суштог ради, затварајући своја песничка оства- рења у специфичну звучну кулу. Код Василевског имамо прави говор / ромор душе језика. Он гласо- слови. Удева и опис настанка појединачног гласа у саму песму. Лирски разиграва науку о гласовима. Гласовни врвеж присутан у његовим песмама дах је произведен благим окретањем вретена гласовног духа којим се, ненамештено, оживљавају – и они (нео)верленовски у бити – душини пејзажи. Готово да нема у савременој српској поезији песника који нам лирски збори из такве досегнуте дубине. Његове песме пев су сржног. Аутор бежи од првих асоци- јација. Духовни / дубински херметизам песама Ристе Василевског, суштински налик на Кодеров, клони се сваке ексцентричности: једнако се заснива на звуку колико и на смислу, мисли, не допушта звуку нипошта да "прогута" семантичку раван. Успева у тешко остваривој мисији: звук и смисао иду руку под руку а да једно не угрожава друго. Реално изједна- чава с апстрактним, и vice versa. У бездану гласова Ристе Василевског, на самом дну њихова бунара, налазимо нешто до краја амбивалентно, неомеђено, трепераво. Постоји у овој збирци жеђ (и буквална) гласова за другим гласовима, речи за другим речима. У свеопштем, узнемиреном, колоплету слика слику стиже; чак и накнадно, нека из неке друге, "далеке", песме усталаса неку давно прошлу. Нема смиривања. Налазимо се у вртлогу кретања и скретања, усред језика који (г)ради. Песме Сушта најближе су сликама-песмама великог Паула Клеа. Овај певослов Ристе Василевског једна је, недељива, антологијска песма српске поезије.

Временик Ристо Василевски мајстор је за листање времена. Увремењен, песник је временије (уз храм, у питању је кључна реч његова песништва, она која на најбољи могући начин "покрива" оно што он жели, може и успева да оствари). Лирско стабло пое- зије песника о којем пишемо необично је сасвим: корен је једнак плоду, и vice versa. Зрелост и дубина ових стихова налик је саћу с поетским медом. Од почетка песниковања Василевски песме гради као да их ухрамњује. Песма-храм кипти симболичким, мета- форичким и метафизичким проблесцима. И природа је храм на тематској равни ових песама којима дубински проговара теорија универзалне аналогије, једна од кључних теорија свеколике светске поезије. Има нечег профетског у стиховима Ристе Василев- ског. Његове песме, пуне магматичног поетског врачања, на размеђи су магијског и метафизичког. Посебна су варијанта неосуматраизма. Свевременско песниковање које захвата из бунара исконског. Песме-фреске. Василевски, код којег се симбиотички спајају фреска и икона, песник нутрине, песник је за вишекратна читања. Његова поезија поезија је за литерарне сладокусце. Она спада по својим одликама и дометима у битно песништво о којем у нашој средини предано и аналитички пише, и сам припада- јући овој песничкој скупини, Бошко Томашевић, који га, између осталог, у Бесконачној замени, Фундамен- талној онтологији као теорији поезије, и овако "дефинише": "Битно певање на размеђу између онто- логије и егзистенције јесте ширење његове двостру- кости, будући да само пред-лежи на носећим темељи- ма боравишта које садржава праречи мишљења и певања: ethos и logos". Песништво Ристе Василевског битно је песништво посебног кова. У њему је метафи- зичко прожето метафоричким. Давање је облика: оно што се опева не може се открити на први поглед, првим читањем. И спољашње и унутрашње (видљиво и скривено) виде се, волшебно, у исти мах. Постоји пре-плет, посебан "снимак": ехо виђеног, али и ду- шин ехо истовремено, дво-ехо, нераздвојив, осањен.

Ристо Василевски ретко је песничко чудо: двоструки класик; класик и српске и македонске лирике.

Душан Стојковић