Начело стварне речи...

Момчило Настасијевић је био наставник чија су се предавања из књижевности ученицима просто „лепила за срце“. Можда због тога што нико није ни ишао на поправни испит из српског језика и књижевности. Одмерен, тих, велик познавалац, онога што предаје, градиво је излагао на оригиналан начин и говорећи врло лагано, тако да се, по мојој оцени, могло забележити до 95% од изложенога. Узалуд смо прелиставали по Скерлићу и Поповићу да пронађемо оно о чему је говорио: он је имао свој ред излагања, ослобођен свих многобројних биографских података о писцу, али и свој суд о писцима, а то је било оно најглавније што се тражило од ученика. На часовима је увек седео на пулту прве клупе, скрштених ногу, са рукама пребаченим преко колена или са левом руком у џепу. Никад није користио забелешке, план излагања или књигу, што ме и данас, после тридесет година, када сређујем ове материјале, веома изненађује. То показује да је имао невероватну меморију и да на час никад није долазио неспреман и неконцентрисан.Увидевши, истина мало касно, по завршетку романтизма, да се за матуру не можемо спремати из књиге, одлучио сам на почетку осмог разреда да бележим Момина (тако смо га из милоште звали) предавања.(…)Уверен сам да ће се боље сагледати лик овог нашег признатог књижевника, не само као педагога него и као писца, ако се ово што објављујемо буде имало при руци. Сем тога, успомена на овог одличног наставника, који се посебно пријатељски односио према нама који смо са села у опанку били дошли у Београд да нешто научимо, налаже ми да му се макар и на овај начин, поводом тридесетогодишњице од смрти, одужим.

Академик Петар Стевановић

8. фебруара 1968.г.

у Београду

...

Поетички ставови:

1. Најдубља страна људске природе је општечовечанска страна, а она ће проговорити само ако се вратимо матерњој мелодији. Она је у дубини националног бића и бића човека као појединца па отуда и потреба да поетски сокови потекну и из тих дубина.
2. Матерња мелодија је звучна линија која, долазећи из најдубљих слојева духа, везује појмове у тајанствену целину живог израза и чим из веће дубине продре глас, тим му је и шири обим одјека.
3. Матерња мелодија има особен тон који убеђује и којим се из подсвести продре у подсвест, њиме се отварају неотвори врата.
4. Тон је оно што дирне у живац, „на коју мелодију човек непосредно уздрхти, те је мајке син.“
5. Реч је само материјализација тона, она је само појмовни облик тона: ако не устрепти, не пробуди се, реч остаје без одјека.
6. По њему архаичне речи носе носе у себи особен тон матерње мелодије (недољубљено, кам, бојезан, раб) и баш оне доприносе да Настасијевићева поезија буде модерна поезија изразито модерног исказа. Он је доказао да модерност не искључује древност.
7. Начело стварне речи: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“.Реч није ту да се њоме завара ћутање, да она јефтино пародира и кочопери се, плитка и празна, она је ту „да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу“. Он је за речи које ћуте, које су камене. Њихово ћутање „непромашиво погађа у само срце духовног крвотока.“ То су стварне речи.
8. Настасијевић редукује израз и своди га на језгро: његов израз је концизан, гномски. Звук и ритам стиха су на првом месту, а не значење речи из којих се стих твори. А звук и ритам се оствраују променом места речи у стиху. Песма треба само да наговештава: зато код њега изостају речи које објашњавају, расветљавају, тумаче.