ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ (1932 - )

ПРЕД ПРАЗНИНОМ

Река дрема а обалу обмотале густе вреже

Надвиле се над њом врбе ко склопљене трепавице

Бели спруд се на окуци излежава и протеже

Као сунцу изложено наго тело купачице

Ослушкујућ касног лета звук врелине и зрелине

Ти би опет да те прожме јарка светлост доживљеног

Али она с другом реком протекла је пут празнине

Па си сада пред празнином од протеклог твог и њеног

Шта те гони да још тражиш оно чега више нема

А некад си нештедице узимао и давао

Ту на реци која сада у врелини ко да дрема

Не пристајеш да празнина поништава и пориче

Што се збило што си снио звао знао сазнавао

И то текло и протекло и кроз тебе још протиче

ЗАТРЕПЕРИ ТРЕПЕТЉИКО НОЋИ

Кроз ноћ у ноћ ка дну или дану

Из сна у сан да би све дотакли

Прелазимо ко на другу страну

А нисмо се никуда помакли

А нисмо се ничему примакли

Привиди се расплинули скрили

Па не знамо кад јутро упакли

Ни где смо то ни да ли смо били

Затрепери трепетљико ноћи

Бар у песми скраси жудњу нашу

Понуди нам како тамо доћи

У свитање сан врата затвара

Бело јутро излази на пашу

Кротко пасе траву заборава

ПОДЉУТЕ

IV

И омрзнух свет тај јалов

силном мржњом погибељном,

па не могу да не цвилим,

да не лајем.

Стид ме нагна.

Бол ме нагна.

Рана ми се расцветала,

подљутила подљутача,

црна рана, страшна рана.

Не помажу више маске

спасоносне,

ни те траве, ни тај мелем

који нуде, који нећу.

Три сам ране залечио –

три живота изгубио,

четврта ме љуће боли –

ваздух ми се у сечиво преметнуо.

Али нека, нека боли.

Време ти је, рано моја,

да запалиш дивну ватру,

да поведеш неслућено

оно младо, још нејако,

оно лудо и манито.

Време ти је, рано моја.

Данас мушки ветар слутим,

трудну земљу, бодеж клице.

Данас буна сина жени.

Све је ране она звала.

Моју рану није звала.

Јао мени!

НОЋИ О ПОНОЋИ

Сад срастају напрслине свеже

и сад може оно што не може.

Мисли које зла задају беже,

привиди се око мене гложе.

Престрашене сенке нехотице

утрчале у ме. Чуда чине.

Под кораком беле несанице

пршти ситна срча месечине.

И лудују труле старудије,

преобраћа све се и пресвлачи.

Урок један на раскршћу бдије

док ноћ себе скупља па развлачи.

Поноћ слике и звуке извукла

непојамне и заборављене,

почудишта у снове обукла,

послала их у ту поноћ мене.

Пустошења другом намењена

покренула боје, жишке, свице,

суноврате сумње, њена зрења.

Луде главе брује танке жице.

Непознате море сад ме море.

Ко су оне? Кад ћу себи доћи?

У какав ће златни хлебац зоре

ускиснуло тамно тесто ноћи?

У БЛАГОСТИ И ОСАМИ

Мирославу Анђелковићу

У свеопштој нејасноћи и пометњи

зар да самог себе објашњаваш

зар да самог себе обмањујеш

Шта ће коме твоја објашњења

шта значења оваква онаква

за тренутак треперења

у ваздуху и у души

за чудесну жуту осу

која зуји изнад кришке лубенице

шта за јутро осунчано у ком сјаји

озарено тело жене

лист опали костур рибе кост чељусти

и љуштура угинулог сјајног пужа

која се сад зналачки и заштитнички

и пред тобом и у теби

и около тебе свија

Шта ће коме твоја објашњења

Занетог те ионако пријатељи напустише

а ти сада у благости и осами

загледаш се у све оно чега нема

препознајеш слику своју тихе туге

а она се преобраћа

час у влати дивље траве завичаја

час у плаву маховину месечине

час у пламен воштаница

У благости и осами

нагнут брижно над белином

над поленом

и над прахом и пепелом

и над оним што настаје нестајући

блажен смишљаш

како да се свима вратиш

одасвуд

ВРЕМЕ НА ОКУПУ

(ГАМЗИГРАДСКИ ЗАПИСИ)

***

Рушевина је кућа необична

У њој се скотурало и скућило

раскућено и разбацано

и оно које се више не враћа

и оно које никуда није ни ишло

и оно које ће се

у недоглед понављати

сјајно семе свакојаких изданака

ситно семе промена и расипања

црно семе притајеног и пролазног

тврдо семе корова и заборава

И још увек свемогући сејач сеје

из ината ил` беспослен

рушевину засејава

и крилом је анђеоским

наткриљује

***