ПОРУКЕ УРЕДНИКА ЛИСТА ЗАВЕТИНЕ+

ПОГЛЕД КА ВЕЧНОСТИ

На гробљу Свине

Чеслав Милош у својој песничкој књизи “Хронике”, преведена на српски језик поткрај двадесетог века, песник коме смо се обострано дивили, драги пријатељу, демонстрирао је смртницима, на шта може да изађе лепота певања и сажетост певања, као и непоткупљиво песничко инвентарисање несрећног дведесетог века – пољски песник, тако нам близак, на крају једне песме написао је онај непоновљив стих: “Смрт је као пад моћне империје”. Исти смо стих често пута цитирали током разговора у прошлости, и тај стих који је зар не, тада, изазивао непомућена осећања, слична пупољцима дивљих трешања, био је својеврсно отрежњење и олакшање за овоземаљски често несавршен живот - ослобађао нас је грдних патњи и страхова. У овом прилично невеселом часу, ево, тај стих ми се поново враћа у мисли, данас, на овој висоравни, где су мајстори већ озидали и подигли Твоју вечну кућу са прозорчићем и погледом ка вечности, на Горњачку клисуру, обистинио се на твом примеру. Поезија је тријумфовала. Ми малобројни и жалостиви пријатељи и рођаци, сабрани око вечне куће српског писца Мирољуба Милановића, осећамо страхоту ванредног стања, пуноћу стиха: “Смрт је као пад моћне империје”. Пољски песник је био у праву.

Ваља поновити, епоха којој смо припадали није нам била наклоњена. Суморно доба друге половине двадесетог века, деценија и године почетком трећег миленијума, ма како смо се трудили и деловали да их учинимо безубим, подношљивијим и лакшим, крвнички су насртали на нас. Мало је писаца у српској књижевности, нема их ни за прсте једне руке, који су остали часни и усправни у пркосу и позвању - на избочине и убоје несавршеног времена бирократског устројства, друштвенокорисне литературе, “амбициозних стараца” и најезде лудила неталентованих дунстера: фолклора српске књижевности - привржених Истини, и само њој, не марећи за цену свог рада и става, као што је чинио Мирољуб Милановић. Некако, не либим се да кажем, да је Мирољуб Милановић бранио образ и углед српске књижевности без устезања, у најширем смислу речи, а Бога ми и углед нашег национа, не робујући робусној стварности и мишићима дневнополитичке какофоније, нити свежем или где-где, тек скорелом поретку и накарадном канону комунистичке утопије.

Према нашем драгом пријатељу Мирољубу Милановићу, са несебичном пажњом и љубављу су се односили његови најрођенији и малобројни пријатељи. Остали: срамота је да кажем.

Тек, Мирољуб је за собом оставио невелик број објављених наслова: укупно осам. Одлагање смрти, Ветрењак, и Маслачак, приповетке; Пола века ћутања, Писци отпора, и Сан о поезији будућности, есеји – критички тесктови; и Лов на висоравни, роман. То је то. Довољно. А кад су у питању, књижевни судови и настојања заступљени и написани међу поменутим насловима, сматрам и превише. Милановић је имао свест о улози које се прихватио, о нужности таквог писања, потреби да не изневери своје позвање и послање. Он није зазирао да изнесе јасне ставове о појавама и феноменима који су га мучили. У приличној мери, јежио се као мало ко други, од улоге и учинка српске књижевности у другој половини двадесетог века, и о томе је јавно проговорио. Милановић није калкулисао, нити тресао празну плеву, нити зидао куле од песка. Друштвенокористан грозд је кад су у питању књижевна посла, под празне каменове, терао воду на своју воденицу, зарад јефтине књижевне славе, кварљивог млива. Јежио се страхоте књижевних манипулација и лажи устоличених у српској књижевности и култури. Јежио се перверзне издаје међу професорима књижевности и језика и књижевног еснафа, спрам Истине и лепоте. Одбијао да буде попут таквих књижевних крља. Он је у српској есејистици и књижевној критици био представник расног изданка.

Драги пријатељу, ето, рекао бих, да се над твојом личном трагедијом, родио тренутак, да провериш своје од детињства из Крвија, непрестане сумње: негдашњу веру у Господа, и сумње у Господа, у онострано, загробни живот. Постојање вечности. Светлости. Хоћу да верујем, како ћеш се сусрести у духу са Теби одувек драгим писцима: Петронијем Арбитром, Сервантесом, Фјодором Михајловичем Достојевским, Булгаковом, Војновичем, Фокнером, Маркесом, Жозе Сарамагом, и другим великим песницима. Како и приличи.

Нека ти је вечна слава! Бог да ти душу прости.

02.09.2018. године

Петровац на Млави

Александар Лукић