СМЕСТ, ЧЕСТ И ПЕСТ

Мали и велики хорови спајани су са свих страна. Они у којима певају само деца, предшколског, па она мало старија, школског узраста, затим они рекреативни хорови где бабе и понеки деда са задовољством троше сате доколице, и на крају, они важни, супер-супер важни, под неком еминентном диригентском палицом. Пева и војни, народни, забавни и чувени, “ТВ Бастиље”, у коме су професионални певачи са плаћеним доприносима и обавезним, свакодневним посетама послу, тј. пробама. А проба се, ако извођачи нису на турнеји по Аргентинама, Скандинавијама, Аустралијама, Кинама и осталим “досадама”, у врло симпатичним сатима- од 16.30 до 19.30! Ваљда после морају да гледају дневник. Можда се нешто променило (мада не видим зашто би) у претходних пар деценија, али ово је информација коју ми је пренео познаник, један од певача овог тима, док смо неком приликом прекидали пијуцкање, јер је журио на ту слатку пробицу. Ваљда је то најбољи посао за који сам чуо- професионални певач у хору “ТВ Бастиље”! Свакако би се прича свидела и старим Грцима, који су презирали рад, јер су веровали да ограничава људске слободе. Знао је то и цврчак. И Езоп. О мравима и модерним мравима, што чекају да неко, а радије нека, симпа стаса и мелодy гласа ускликне, како си ми само вредан, и о заљубљеницима у протестантску етику, неком другом приликом.

Кад би се овако окупљали хорови и бар триста грла пуштало глас и гласић, на нашем, Тргу партизана, манифестација се звала “Ватре ужичке републике”, којом би управљао Бели Босиљчић, тај каубој, брз, окретан, опасан и наоружан, мегафоном. Многи од нас су играли мале партије у тим форама још као деца. Бар 3-4 пута сам певао у таквим мегаломанаским хоровима пакованим за ту прилику. На репертоару је половина песама сваки пут била иста. Неке су се мењале али оне, које сам сврставао у имагинарну ладлу и означавао именом “смест, чест, пест”, е те су се увек певале. И питао сам се, па зар мора овако, зар нема лепших, или само лепих речи, које срећемо. Е свашта… Језиче мој, жива формо… А у тим револуцијама титани надљудске снаге смо ми, које потиру тамо неке ружне барабе без лица, срца и садржаја. Такве хиперболе је моја баба једноставно и веома прецизно означавала, изговарајући фантастичну сложеницу- будибогснами! И увек бих се насмејао након изговарања те речи. Зато што је слатко и тачно звучала. Знала је баба. А изађе за плебс, ту на сцену, и Живан Сарамандић и Ханка Палдум да помири, па локални појци… Ма изађу сви и рабови божји, и они који то нису, да на крају развуку козарачко коло. Мало се муче на почетку да уплету оно с рукама како треба, и убоду корак. Увек неко вуче на контра страну.

Уживао сам сваки пут. У различитим рециталима, и свечаностима било које врсте, јер то је значило да се не иде у школу. Нисам играо ово коло. Свечаности су, једноставно, занимљивије од клупе! Броле, чувени наставник музичког је говорио да је хор важнији од школе. А наставници којима се ти изостанци нису свиђали, нису ни смели било шта да питају. Ћутали су, уосталом као што и ови данас ћуте за све. Ма те “ватре” су биле важније од живота. Популистички, вечно за нас.

Давних година у једној таквој манифестацији су наступили и локални рок хероји тог времена - бенд “Кило и по”. Рок је, чинило се, постао битан, а друштво је као постало отворено. Као какао. Могу мислити колико се дисторжн на лес полу волео у Србији. Па на нивоу статистичке грешке. Знам, било је концерата са хиљадама и хиљадама надахнутих, оне “чесме и хајдуци”, али да се не лажемо. Једно је волети, онако баш, а друго идентификовати се са неком појавом и само бити део тренда, таласа, или персонификација неке моде. Једна наука каже да је свака мода, уз неминовну пролазност, помало и глупава. Броз је рекао да је тај рок галама.

Одврнуте електричне гитаре су нам засениле све остале појаве, оркестре, певаче, тимпане, триангле и цеваста звона… И размишљали смо да себе једног дана видимо у тој улози. Електрична гитара, бука и публика. Па шта још улази у ту раван, осим светског првенства у фудбалу и сличица “Фигурине Панини (Модена)”, које осим што су фантастично изгледале, добро су и мирисале.

А те гитаре су се нама десиле већ десетак година касније. Ваљда зато што смо их довољно желели. Мотали смо се још коју годину по хоровима, и тачку негде ставили после издате плоче ужичког дечјег хора “Искрице”, где су многи од нас имали своје улоге - било да смо певали, или свирали у оркестру. Некако после промоције те плоче, осетио сам се престарим за тако нешто и завршио са хорским наступима. То се негде временски поклопило са шипчењем до Кадињаче, које је ваљда замишљано као иницијација социјалистичког омладинца. У практичном смислу, требало би да смо били спремни за плато испод споменика на тргу, где данас постављају клизалиште. Тачније ћошкић, поред минско-поље стазе у кишним данима, која води до робне куће Прогрес. Померали смо се и до Кец бара, а убрзо и кафеа М.

Већ је почео да нас занима чист рокенрол. Уз класике, неколико занимљивих светских и домаћих сцена, тад је грунуо и сарајевски New Primitivs и то нас је добро дирнуло. Сјајни први албум Забрањеног пушења и све што је радио Елвис Ј. са његовим Метеорима. Ах те гитаре… Strat и Les Pol …Лебделе су у мислима свакодневно.

Прича о електричним гитарама се градила у Металотехни. Ми смо је звали средња робна кућа. Живели смо стотинак метара даље, дане проводили у Малом парку и испред Белог двора и бар једном пре подне и једном у вечерњим часовима, одлазили да гледамо и пипкамо, те фамозне справе, окачене на оне перфориране лимчине. Из данашње перспективе, лако је рећи да су то били груби, неубедљиви чешки експерименти - Јолана рубин, али нама су сијале као металик бордо, плаво и сребрно одело Здравка Чолића током турнеје “Путујући земљотрес”. Слична су носила и Сребрна крила, јер је ваљда тако требало.

Прошле су неке године и полако смо почели да купујемо акустичне Кремоне, Мелодије Менгеш, неке грбаве руске ужасе (једна тренутно као експонат виси у Чајџи). Прво су се скидале Let’s Twist Again и House of the Rising Sun . Народњаци никог живог нису занимали. Бар оне са којима смо се дружили, или ми нисмо успевали у релативно ширем окружењу такве плесаче да срећемо. И тад смишљамо планове шта чинити пре неке прве електричне. У робној кући се појављује магнет за акустичну, па креће озвучавање. И наравно, то је више тандркало него било шта друго. Стижу и прве гитаре за “наш“ звук. Зоки Марковић купује солист гитару и вермона појачало, које углавном даје другима. Креће и експанзија Мелодијиних стратова, Лаки је имао неког дрског Ибанеза, од Сикца се узима Peavey bandit 65, а ту је и Кушово, неко претешко Мелодија појачало, па Пепијево из домаће радиности, из ког те повремено цепала струја, Фипина коцка микрофон и Кркојев радио - сребрн и лош… Бубњеви и разглас су били највећи проблем, али је и та мука некако решавана. Пар набављених инструмената у бенду, били су довољан сигнал да можемо да почнемо. И почели смо.

Чини ми се да су то време обележили бубњари-ударачи. Палице су трошили ко чачкалице, а чинеле би сваким даном биле све мање, јер су по пуцању обрезиване, док се не би довеле на величину тацне за кафу. Гитаристи бржих ритмова нису могли да се накупују Е и Х жица. Ма пуцале су све, крварили прсти… А концерти дочекивани, као да се већ за седам дана пржи на Вемблију…