Неварљиво лето

Захуктали смо се, без сумње. Дешавао се период у коме ти ништа не фали, осим времена. Чини ти се да стижеш све, али тада ниси свестан да се од сна не може побећи. Стиже те, пре или касније. И ти јуриш, и овде, и тамо, и тако у недоглед. У страху си да ћеш нешто пропустити.

Свира се, где се стигне, и где се може. Организација свирке бива мањи проблем од проналажења просторија за вежбање. Данас су наступи учесталији, али се некада није свирало по микро локалима. Тим некадашњим наступима си се више радовао, и дуже их припремао. И није ти било све на дохват руке.

У једном тренутку смо се спаковали код Весе. Гаража, па, рекло би се, права за рокенрол. Пробе смо радили свако вече. Били смо срећни неко време, што није био случај са комшијама, и зато смо убрзо остали без простора. Кад више нисмо знали где би, пели би се на неки од равних кровова ужичких зграда у којима смо становали, али “Битлси” смо могли бити само сат-два, док неки комшија, увек спреман за акцију “Ништа нас не сме изненадити”, не би припретио милицијом. Али, боље и два сата, него ништа.

Онда се десила “Рупа”, некадашња дискотека Омладинског клуба и данашња Мала сцена Народног позоришта, која је сабласно пропадала у мемли и устајалој воодурини, накупљеној од сливања у најниже тачке просторија, приликом сваке обилније кише. То нама није сметало. Битан нам је био прикључак струје, као предуслов за електричну буку и одабрани ритам.

Одмах по устајању би се стуштили у тај нестварни простор. Излазиш на тридесет и који степен, с јакном у рукама, јер ће ти требати у симпатичном подруму. Вероватно нико никада није рекао да је доле било хладно. Само мало свежије. У паузама док се мењају поставе, излетели би до плаже, на купање, па онако мокри назад. Ето сад и неких одговора, али која мудра глава је нама тад могла нешто објаснити. Да желимо те савете да уважимо, па не би исте ствари радили коју деценију касније, у, за неке, поодмаклим годинама. Фипа је имао кључеве, а двадесетак људи расположених за свирку, добру енергију. И још четрдесетак, који би се радо дружили са нама. Скоро цео дан смо тако трошили.

На располагању би повремено имали разглас, мотао се ту неки Мц Цоy, Фипина коцка микрофон АКГ Д-20, Мулинин Маxwин бубањ, Пепијево гитарско појачало из домаће радиности, преко ког би те повремено ударала струја, Кушова Wелсон СГ гитара и ужасно тешко Мелодија појачало, Вермона Зокија Марковића, која је имало фуз ефекат, Нинове Еко Тигер клавијатуре, Кркојев бордо-црни Јолана бас с прастарим жицама, од којих је Е жица успевала једва да емитује неко паф, ужасно тромо и без идентитета. У “Рупи” је увек неког било. Долазили су људи из Кохерентних коња, Змајева, Битанги, бенда Напоље, и они који су нешто касније основали Баракуде, Лоботоме… Долазили су и они музичари “слободњаци”, који су чекали неку своју партију.

Увече би се свему додало пиће. Углавном, црвено вино, вотка и вињак. Пиво се мање трошило јер је за таква места стаклена амбалажа представљала комерцијално-транспортни проблем, а лименке су биле релативно скупе. Само су се две врсте пива у лименкама продавале: Лашко и Бипово, и само у Робној кући Београд.

Једно време смо такву забаву допуњавали одласком у Севојно. На “Колонији” је радио кафић у коме би Фипа повремено пуштао музику, а ми би се потрудили за атмосферу. Скакали би колико смо могли, праћени погледима неколицине домаћих “играча”, који су гледали како да убаце неку искру за партију лемања. После фајронта би прескакали ограду базена и купали се. Ако би родитељи негог од расположених били одсутни, вече се завршавало у њиховом стану. Углавном је то било код Нина, али су запамћене и летње журке код Филенца док су његови били на мору. Преко дана се играју карте, двојица најлошијих по партији би дуговала флашу вина и тако би играли све до касних поподневних часова, када се подвлачила црта, и одлазило у набавку. Кад се пијуцка, брзо се огладни, и неко је морао да спрема клопу. Није нас мрзело ни да кувамо. Замрзивач је испражњен за пар дана.

У “Рупи” смо се задржали и читаву јесен, па и зиму, само што смо, због “свежине”, морали прећи у неку поп арт микро просторијицу са грејалицом. Како је година истицала и дан бивао све краћи, и “Рупа” је била све тамнија и сабласнија. Издржали би ми и у тој води, али убрзо не би “радили” прсти, а глас би постепено нестајао… Наше уже друштво (70-72г.) бројало је најмање тридесетак људи! Отуда и не чуди што смо у неким тренуцима имали три до четири бенда у екипи.

Та ‘88. година је сва била насмејана. Змајеви су радили већ неких пар месеци, а у исто време се појављује и бенд Ундергроунд, браће Милутиновић. Почетком јуна Љубе и Јанка оснивају Битанге. Одмах им се прикључују Ћои, Кушо и Д.Михајлов. Лето означавају као „лер“ фазу, а Љубе и Кушо углавном са другима троше дане у „Рупи“. Увече се и остали из екипе прикључују. Настављајући са пробама по подрумима, гаражама и једно време код Реље на Пори, добро су се припремили за први наступ који је уследио на Тргу, за Дан града, 24. септембра. На басу је са Битангама наступио Филенц из Змајева и Оливер Јездић на клавијатурама. Кушо се сећа и неког појачала Меаззи изнајмљеног од Чукала, које је умело наранџасто да засија при окидању. Чукало је био редован снабдевач младих бендова. Ту је било свакаквог крша. Битанге на Тргу успевају да одсвирају само две песме. Милиција је прекинула концерт јер се зашло дубље у ноћ због уобичајеног кашњења свирке. Најтеже је било мојим Змајевима. Спремали смо се месец дана, свако вече, и на крају нисмо ни свирали. Остављени смо били за крај, као најпријатније изненађење. После смо напали Тонија Станковића, организатора, иако човек ништа није био крив.

У пролеће 88. на сцену излазе и браћа Милутиновић са својим бендом Ундергроунд. За бубњевима је Рас, Мита свира гитару и пева, а басиста је Милош Дејић. Тад се већ назирало какве муње и громови покрећу Небојшу!

Имају занимљив наступ на Тргу партизана у мају, али им прва година рада углавном протиче у вежбању, да би већ следеће сезоне имали неколико занимљивих наступа. Уз браћу Милутиновић, стандардну поставу убрзо чине Пеђа Радоњић на гитари, Дејан Пејовић на клавијатурама и Светомир Пауновић Паун на басу.

Током јесени и зиме није било већих свирки, па су се Змајеви и Битанге “преселили” , на игранке по школама. Дешавале су се пробе, али је све било у сенци рођенданских журки. Већина је пунила осамнаест година. Скоро сваке седмице је била журка и требало је свуда стићи. Кад само упоредим те, и ове данашње, доминантне, осамнаесте рођендане…