Мемла и рокенрол

И та јесен... Попут сваке друге, троши се жмурећи. Видиш датум који чекаш, неки рођендан, 29. новембар, Нову годину, сличан дан или догађај у коме ћеш се добро забавити. Имаш осамнаест година и крајње једноставно или сведено размишљаш, или не размишљаш. Пушташ да тече... Кад помислим на рокенрол тог времена, осетим мирис влажног Филенцовог подрума, једнако влажног Феријалног, Рупе, бетончина и разних гаража, Линее и Мома Шотре, и оне Сурдулице у којој су вежбале Битанге, прашњавог подрума из Маслаћеве... И слатко се насмејем. Све споменуте фајлове би могао спаковати, у фолдер, који носи име, Стара добра мемла!

Током зиме су се свирале игранке у школама. Није било концерата у најави, мада су Змајеви имали један занимљив наступ на Машинцу (у холу данашње ТШ “Радоје Љубичић”). Постало је уобичајено да простори буду потпуно испуњени. Рокенрол је био битан друштвени феномен, волео се, чинио део идентитета, а музика је купована! Сваки дан би се одлазило у Електрон, Металотехну или РК Београд, у страху да се жељени албум који ће стићи, не распрода. Оно што не објављују наши издавачи, проналазило се испред СКЦ-а, или је неко доносио са стране.

Свира се, јури се, а мене почиње да мучи једна ствар. Једноставно, више ми се не пева... И знам да ћу престати, без обзира на све, јер код мене то тако иде. Не пуштам ни да преноћи. Рекох бенду, и ништа им не би јасно. Нашли су се у чуду, јер је наша слатка забава, трајала тек шест месеци. И све што смо радили, није било лоше. А тачно је, уствари, да мене певање и та фронтална позиција, или први ред, нису занимали. Ма нисам се ту добро осећао, како год то сад звучало. Увек сам волео да се провучем негде са стране, у неку асиметрију, непар... Висила ми је увек негде у мислима, и нека гитара, неко жицање... Купим убрзо мелодијину копију стратокастера и кренемо Веса, Медо, Филенц и ја са панк-рок бендом Лисабон. Позовемо и Бранка Андрића, Пепијевог брата да нам се прикључи на другој гитари. Имао је инструмент на располагању, што тад није била мала ствар, јер је Пепи већ пар месеци „свирао“ војску. Лисабон је био брза прича кратког даха, која би у пар наврата улетела као предгрупа Змајевима. Већ почетком следеће године, Саша Дука, средњошколац, али музичар завидног умећа и талента, у то време углавном гостујући басиста многих бендова, реши да окупи екипу с којом би радио у следећој фази, и ту се нађемо Хема (данас Сеан Yоx), Веса, Медо, он и ја. Свирка у башти Дома ЈНА је била заказана за 28. април ('89.), башти о којој смо само слушали, а те вечери је и доживели.

Кренули смо да радимо. Хит почетка нашег бенда Лоботомy је била песма Роцкаwаy Беацх (Тхе Рамонес). Свирали смо панк-рок, а за башту је била предвиђена и мини аудиција, јер се трочлана селекторска комисија (попут оних у YУ фудбалу) старала да на јавну сцену не прође баш свашта. И спржисмо ми пар пута Роцкаwаy Беацх, онако, из све снаге... Из комисије у неком тренутку се зачу глас Тонија Станковића: Доста бре више с тим! Очигледно, панк није био његов. А ми смо веровали да је само та енегија битна. И данас ту енергију радо мењам за масу софистицираних ПМ…

На дан свирке, никада нисмо ишли у школу јер, увече нас је чекао наступ! Тај психолошки тренинг је био неопходан. Какве су нас треме тад цепале. Маааа, ништа нисам видео. Вероватно ни чуо. Било кога. Ходао би брзо и без главе. А водило се рачуна о детаљима. Веса је носио неку рокерицу, позајмљену од Јелене, Мичијеве сестре. За ту јакну се причало да је некад била у власништву Цана из Партибрејкерса . Мени је неком приликом запао за око, и под руку, тамни мантил, који је ваљда Крче користио кад кречи стан. Касније, додатним тонерима и посебним прскањем, “претворио” се у сликарски, јер боље звони сликар, него молер. И поклопи се касније са стварношћу. Понекад би сликао, а понекад и кречио. Када је сценски наступ у питању, борили смо се као лавови. Скакали и прескакали неке мониторе, огромне, сивомаслинасте, израубоване, као да су из времена барока, и као да су их Немци намерно оставли при повлачењу ’44. јер су проценили да ће их успоравати. Остала је упамћена и Медова фризура “четкица на горе”. Убрзо је дигао руке од тог чешљања. И панка. Многи су веровали да прави грешку. И данас тако мисле.

За Лоботоме је то била прва свирка. Није била најбоља, али је мени остала у сећању као најдража. На том концерту су још свирали Комплекс Б, Битанге, Змајеви, КВ Фамилy, Кохерентни коњи, Баракуде и на отварању вечери, војни оркестар. Војници су били у излазним ципелама и сјајним свечаним униформама, без капе на глави, иако су стајали. Башта је била пуна. Причало се о продатих 900 карата! До данас још увек та цифра није поновљена. И сви су били добри. После уводног наступа војника, на сцену излазе Битанге. Кушо, Ћои, Јанка и Љубе, појачани Дуком на бас гитари, вредно су радили преко зиме, припремили десетак ауторских песама, ушли у студио код Миша Шошане, послали демо материал на Омладински суботички фестивал, али су их организатори ипак откачили, уз некакав слаткоречиви, званични одговор. Многи од нас ће се до краја живота сећати Љубишиног форсирања чинела, кад год је, и где год је могло да се одалами. Љубе је наша честа и рада тема. Основао је Битанге и касније био главна енергија Роцк Алманаха и Баобаба. Мишо Петровић, фронтмен Баобаба ми је једном приликом рекао да се Баобаб већ гасио, а онда се појавио Љубе, и потпуно га оживео! На жалост, и та епизода је кратко трајала, јер је Љубе изненада и трагично отишао… Често га се сетим… Увек насмејаног. Знао је да плане, а никада није био љут на било кога. И увек га видим у врелом јулском дану, како изморен врућином решава проблем, тако што енергичним потезом откине дуге рукаве кариране кошуље и баци их у канту за смеће. Тад би Љубе, радо попио пиво. Искључиво велико, које је могло бити и топло, али никако мало.

Битанге су завршиле наступ, а одмах за њима се представио Комплекс Б- уобичајена екипа добрих музичара, на брзину скупљених за такве прилике. Били су ту Пеђа Поповић, Банат, Бојан Вуловић, Оливер Јездић… Након њих моји Лоботомy, брзи, енергични и чврсти, а од песама, Златни папагај, Нико као ја, Небо од Психомодо попа и Роцкаwаy Беацх (Тхе Рамонес). Хема је са нама наступао још само у Линеи и одлази у свет. После те свирке, Дука прелази на гитару, а Филенц свира бас. Хема је данас светски трубадур настањен у Њујорку и живи од музике. Чини ми се, скромно и насмејано. Пре пар година, уочи концерта групе Wилцо у Котору, чујем Битлсе поред зидина тврђаве и полетим на ту страну. Кад тамо Хема, завршава песму и спрема се да крене за Франкфурт.

Следећи у Дому ЈНА су били КВ Фамилy. Браћа Милојевић, Борис Никачевић и Лука Ђуричић, тада четрнаестогодишњи клавијатуриста… КВ Фемилy су већ неколико година свирали и у свирачке воде су ушли нешто раније од осталих… Стандардно сигурни и убедљиви.

Змајеви су имали највећу подршку у публици. Прилично усвирани, осмишљеног сценског наступа, по први пут са Слобом Шипом за микрофоном, Љубишом као гостом на даирама и Јеленом Арсић и Иваном Ковачевић на пратећим вокалима, уз стандардну поставу коју су чинили Лаки, браћа Јевтић, Куљо и Филенц. Имали су одличан наступ. Уследиле су Баракуде, као пријатна новина на сцени. У први план су искочили Ацо Ковач на вокалу и Бранко Ара на гитари. За крај Кохерентни коњи, најискуснији, и лидери сцене, са препознатљивим ауторским репертоаром. Људи у публици су уживали, видно заинтересовани, и за све догађаје који ће уследити. Убрзо се у дискотеци Линеа на плажи одржавају честе свирке. Сваки пут је препуно. Углавном су наступала по два бенда, а серију су отворили Кохерентни коњи и Баракуде, да би петнаест дана касније наступили Лоботомy и Змајеви. Аћим и Вермез који су радили на улазу, рекли су нам да је само за наш наступ продато 770 карата! Након тога су своје вечери имали Ундергроунд и Битанге, а остало је упамћено играње Сава Петровића. Било је замишљено да свира, али је Саке мање свирао, а више играо са забаченом гитаром на леђима. Ваљда му је тако пријало. Био сам у публици и уживао, скоро к’о Саво.

И пролете време. Почео је септембар, а то је значило да за десетак дана већина нас иде у војску. Требало је још који пут одсвирати. И одсвирали смо. У пар дана се десила Шарена сала КПЗ-а, па Машинац…

Ствари су биле једноставне. Излазио си ведар, искрено отворен са жељом да одрадиш флуид и поделиш доживљај са људима око себе. Ко год је желео да ужива са нама, био је део приче. Верујем да то и данас радимо…