Кад музике нема, нека свира тишина

Септембар... Месец који одмах наговештава промену. Тако је ваљда одувек. Први дани септембра другачије миришу од последњих августовских. Као да ти поручују, али кроз шапат: Е сад је доста. Септембар није груб, па не уме другачије. Само благо развуче: Заводи се ред. А ти би још, и ко зна шта. У гимназији звони звоно, и буди ме неколико пута. Крене бука и тако траје пет минута, а онда опет све утихне... И најбоље се чује у септембру, јер мења тишину која је владала пар месеци, па сад доноси наглу промену. А онда се навикнеш. Девети месец донесе и реско јутро са умереним мирисом јесени. Леп је па ваљда зато и пролети. Истеку му ти дани брже од других.

Надахнуће зна да замагли стварност, а заљубљеност, то нешто што те опчини, стави у центар збивања. Ми смо били заљубљени у рокенрол па све што није било у директној вези с тим, занемарили би. На сву срећу, много тога јесте било у коресподенцији. Тих дана се свакодневно срећеш са неким људима, па се деси, да војска или други “тјерори“, изненада пресеку све. Прођу деценије и само уочиш, да си добар број људи, после свих тих дана, још само пар пута срео, стао са њима на минут или два, обавио превише формалан разговор, јер се нисте ни снашли за боље... Понеку особу ни у пристојној даљини, више никад ниси угледао…

Спремали смо се за још две свирке које ће уследити. Постајали смо све сигурнији, али и гласнији. Сикац и други искуснији музичари би пришли уз речи: Само мало смањите гитаре… Убише. Климнули би главом, пришли појачалу, и још мало намуњили! А на бинама је почела да се мота све обиљнија опрема. Полако се куповало. Старији, који су улазили у уносније луке, радо би и позајмили, без накнаде. Тад је још било доминантно размишљање, да не мора баш све да се плати. Понекад учиниш нешто добро са задовољством, верујеш некоме, или ти се само свиђа... Урадиш то јер постајеш свестан да тако треба.

Свирало се у Шареној Сали КПЗ-а. То ми је био најзанимљивији простор. Помало стар, ал’ мирисно свеж, укусан, и заштићен. Или самозаштићен од простоте и неотесаности. Мотао ми се тај утисак.

Једне септембарске вечери '89. су свирали Змајеви и Лоботомy, баш у време кад су у Западној Европи отварани разговори за увођење наше покојне државе у предворје Европске заједнице (три године касније Европске уније). Сићо, лидер Кохерентних коња је који месец раније Змајевима поклонио песму Ролингстонси. У питању је био класичан рокенрол, који је концепцијски највише одговарао овом бенду. Синишина екипа је ипак имала осетно авангарднији приступ звуку. Песма је говорила о момцима који су се „скотрљали“ и културу живљења средине у коју су пристигли, не да нису прихватали, него су тежили да је мењају и прилагоде раније стеченим навикама. Говорити о социолошким феноменима у том старосном добу, из перспективе данашње стварности, делује чудно. Те Ролингстонсе сам отпевао у пар наврата, сада као гост Змајевима, јер сам са Лоботомима већ пола године нешто друго експериментисао. Ова свирка у КПЗ-у је, испоставиће се, била увертира за последњу, ова два бенда, која ће се десити само пар дана касније на Машинцу, у данашњем холу ТШ “Радоје Љубичић”. Тај “Машинац” је било најбоље “прашење” ‘89. године. На сцени су била упечатљива два гитарска Марсхалл појачала, нешто с чим нисмо баш успевали често да се срећемо у тим годинама. Ма, све је било другачије. Свирали су Ундергроунд, Змајеви, Лоботомy, Баракуде и Кохерентни коњи. Био је то добар наступ припремљених, усвираних бендова. Да ће енергија појединаца потрајати све ове деценије, без прекида, наговестили су Ундергроунд. Лако је можда из данашњег ракурса говорити о томе, али …

Ундергроунд су потпуно били посвећени музици. Тражили су поставе које су могле да понесу оно што су желели, предвођени Небојшом Милутиновићем Митом. Репертоар се састојао углавном од Пинк Флоyд-а и Доорс-а. Једном приликом су, желећи да што верније одсвирају Ецхоес од Флоyда, стандардну поставу појачали са још једним клавијатурама (Лука Ђуричић) и гитаром (Борис Никачевић). Деспа је свирао тему на једној, а Лука користио ефекте на другој клавијатури. Било је то прилично прогресивно. На Машинцу, помало већ искусни, одлично су изнели Монеy, Тиме и Хаве А Цигар.

Успешну свирку свих бендова затварају Кохерентни коњи са аутентичним извођењем „Крокодила“ од Ел. Оргазма, уз подршку Лоботома, који су гостовали на пратећим вокалима.

Време је истекло. Нисмо више знали шта би, а почеле су куповине трица и глупости које се носе у војску. Оног џака или јастучнице, у којима поштом враћаш цивилку кући, четке за ципеле, перореза за свашта, ножића за конзерве, катанца за касету, игле, конца, огледалца, чешља и нове четкице за бријање иако је и стара била нова, али то иде тако. Нисмо могли отићи без журки. И било их је. Завршна код Аца Панте. Пуштале су се плоче, а хит вечери је била Реал Wилд Цхилд.

И само бап. Нађосмо се на железникој станици. Један дан неког пратимо, други дан нас прате, неки плачу, понеко и скаче, галами, а има и добро увоштених од разних алкохола.

Војска је била тешка смарачина, доминација будалаштине, траћења времена и на моменте смешних појава, утемељених опет у будалаштини. На почетку сам био онај згранути, који чека да све то истекне. Нисам био “трапав”, да ме то сад посебно ремети. Војска је била, прави индикатор Југославије. Нека дисциплина постоји, а све је неисправно, нетачно, јефтино, сиромашно, трагикомично и функционално неписмено. Лаж је лајала иза сваког ћошка. Свако је ту имао своју причу- и војска и ја.

Долазећи на одсуство у пар наврата, закачио сам нови бенд, занимљивог имена- Архивска забава. Звучали су одлично, али на жалост, у тој постави су трајали кратко. Прву екипу су чинили Мишко Милосављевић, Пепи, Филенц, Лазар Шијак и Пеђа Ковачевић.

А онда постепено, све стаје. Свирке постају ретке, једни долазе из војске, други одлазе, треће шчепају факултети, а рокенрол тиња, или се само сналази како зна и уме. И покушали су Лоботомy већ прве јесени да се скупе. Медо је био у војсци, па га на бубњевима замењује Сале Поп. И Филенц је у војсци, јер пола године касније од нас одлази у ЈНА. Веса, Дука и ја трагамо даље за још једним чланом, па је на пар проба Мирко Кремић, па Крста Јелисавчић... Онда нас тројица одлазимо у Београд, и све то иде климаво, на мишиће, па све испочетка... Коначно у пролеће ‘91. на бубњевима нам се прикључује Пеђа Ковачевић. Заказана је свирка код централе, и спремамо се за тај наступ. Прошло је скоро две године од последње свирке, па смо овај повратак жељно ишчекивали. И спремили смо се, али ће се испоставити да као Лоботомy нећемо свирати тог лета, нити било ког другог, у следећих тридесет година... Пар дана пред наступ саобраћајна незгода учини да Дука и ја понесемо солидне повреде ногу.. А гитара се у рокенролу, ипак свира стојећи. На ноге нисмо могли за прву свирку, али смо били потпуно убеђени да ћемо на истом месту бити за две седмице, јер је у плану била још једна гитаријада. Опоравили смо се, али је друга свирка отказана, због звецкања оружјем и предвечерја ратних разарања. Крећу ратови, мобилизације, а свирке постају реткост. Лове је мало, и она се не троши на гитарске жице, већ углавном на вотку која се досипа у недоглед, и у чаше затрпане силним парчадима лимуна. У кафанама је већ од ране јесени ужасно хладно, нарочито у оном доњем, првом метру. Свуда бију калорифери и сви гледају да главу негде заклоне. Да ли постоји одвратније грејно тело, бар у сећању? Да ли се ико икад ознојио уз ту шклопоцију? Калорифер тих година помера мозак и у биоскопу. У сећању ми је остао урезан урлик: Ђоко гаси, полећесмо!

Ако смо у Ужицу, онда смо у Кључу јер је Л.А. већ био еклиника мортале. Чини ми се, да су тад падали одговори у Кључу. Поподне би отварали теме, расправе са и без покрића, а увече, ко је шта могао. Моја ужа екипа више није свирала. Једино су из генерације Шоми Бој и Мита терали и у тим пакленим годинама. Међутим, окренули смо се организацији журки. Било их је на разним местима. По становима, гаражама, ливадама, шумама али су најубедљивије, па и најкомичније биле у СеПеОу. Па је уследио Бебоп. Филенц је бриљирао у организацији, а временом смо од кућних ХиФи појачала, чије смо излазне транзисторе повремено пржили, прешли на озбиљнију опрему. Од Нових година, ишли би ка типским вечерима, посвећених моди седамдесетих, где би у први план излетале паклене фризуре, панталоне, које би ципеле чиниле невидљивим, пластичне кошуље, и сакои, за које је утрошено више материјала у реверима него у леђима, огромним сунчаним наочарима, само за број мањим од блатобрана ФАП-а… Зими би се и смрзли, али кога је било брига за то… Ниједна та журка, није била просечна. Свака је била одлична!

У међувремену, опрема се погубила, понегде нешто заборавило, једноставно нестало, а ако је неко могао нешто и да прода, радо је то учинио. Код нас је остала само понека акустична гитара и доста прича у сећању, да повремено побуде смех. Остала је и диспозиција, која ће двадесетак година касније, опет завртети плочу. Нисмо веровали. Само смо пробали, и то је некако кренуло. Кренули су и други, па се опет у Ужицу врти рокенрол. Чини ми никад масовније, али само када су бендови у питању. Једино што он не представља ни делић некадашњег друштвеног феномена и потенцијал за утицај, који би остварио неку жељену промену.

Бар двадесетак бендова нешто петља. Дошли су и млађи, са специфичним приступом и добром енергијом. Роцк Алманац у који су упаковани људи из Битанги, Лоботома, Змајева и још пар претеча, у својој хоби причи, троше неку забаву и бар по тренутним индикаторима, неће од овога одустајати лако. А и зашто би.