Змајеви против свеопште лоботомије

Ваљда су то биле године надахнућа, најбоље енергије или интро пред делимичне разлазе и ко зна шта још. Прошли век је у питању и са задовољством повремено нагласимо, сви ми из блиског окружења, да долазимо из тог и да нам овај нови, бар у првим деценијама, и није баш по мери. Некако је без душе… Лажан и неотесан.

Свирало се на сваком кораку. Истина, уз музику смо расли и све претходне године. Не бих потискивао у други план ни „Време спорта и разоноде“. Највише смо волели рокенрол, али су неки од нас, полусвесни и у пола ноћи могли издиктирати првих једанаест Осијека, или шампионски састав Сарајева, Динама из ‘82. Тако је било.

Али, до првих бендова текао је дуг пут. Неко је ишао у музичку школу, неко на увце сам скидао омиљене ствари, што је било далеко теже у односу на подршку коју дају сва данашња помагала. С друге стране, чини ми се да су лакше прављени добри избори. Имао си скромну публикацију жељених ритмова, али си је имао. Неколико емисија на радију, пар на ТВ-у, пар добрих часописа… Постојала су и култна места, где главну реч нису водиле будале. А опет, неким људима си веровао.

До инструмената се теже долазило, па је позајмица била уобичајена појава. Па како је све почело? За тадашње генерације ван оних првих примарних социјализација и учења културе унутар породице уз омиљене интерпретаторе родитеља, нова искуства се стичу у вртићу или забавишту. А и тамо си морао имати среће да учитељица не изводи неке бургије. Данас не знам шта им пуштају у забавишту, вртићу, или пар година касније, али се одлично сећам да су нама, већ у другом основне, на игранкама у вили „Голија“ на Златибору, били главни Битлси. Велике заслуге је имао Бато Лојаница, омиљени наставник физичког, велики лаф, аниматор и шаљивџија. Бата су сви волели. Да није било њега на тим ђачким предасима, верујем да би све било другачије.

До првог озбиљнијег певања, ми смо уствари дошли преко плеса. Главне ствари су биле Girl, Michelle, Hey Jude, а од бржих, за летење по сали, Twist And Shout и Let’s Twist Again од Чаби Чекера. Прво би ишле брже, па онда у финишу вечери, “фатални” плес, кад срце куца бим, бам, бам…А није много прошло од окретних игара, до “светла подијума” и наступа пред неким малим осмесима. Игранкама би претходио забавни програм са скечевима и певањем, па ни ту нисмо дангубили. Две песме су упуцане у собама и током шетњи до златиборског споменика, а пропраћени нама јако битним аплаузом, отпевали смо Азрину Фа, фа, фа… Храбро или полусвесно за тај узраст. У резерви је била Малена од Идола. Певали су (тим редом на фотографији) Зоки Милојевић, Микача, Пеђа, Гидра и ја.

Та Голија ми је била веома битна у животу. Некако дража од Бечића, иако сам и тамо редовно ишао. Ваљда зато што се све дешавало на мањем простору, у већој гужви и динамици. И у седам (летећих) у односу на дванаест дана. Повремено ме нервирала и вечност на плажи, где су нас чварили до бесвести, како би се вратили што црњи, и тиме ваљда показали родитељима како нам је било лепо!?! Нервирао ме и онај бакин колач, сув к’о потпала. Тако је било док нисмо мало одрасли и дочепали се Нафтагаса. И пива.

Игранке су биле главне, али и потенцијално најопаснија санкција. Они који су бринули о нама, слали су јасне сигнале – предупредите будалесања, да не би било отказано. Слично би било и током летовања. Тамо је над главом висио омиљени МОЦ. И кезио се. А и за њега је важило, ко није добар, неће бити модар, али ће да виси и остане у павиљону, док са пар стотина метара удаљене терасе, трешти. И пред тај наш мали излазак уследиле би свакакве мењаже гардеробе, на главу би се свашта стављало, а желатина је увек фалило, јер се трошио “за све паре”. Бар би половина клинаца изгледала карамелисано. Звонила би шминка до непрепознатљивости, просипале креације, уз доминацију малих чудеса. А тек омиљени маскенбали… Па они су били труд, енергија, таленат, умешност, и највише искреност, опредмећена у дечјој креативности… Забави зајапурених и мокрих до голе коже, које ни сто пешкира не би осушило у последњим тренуцима вечери. Углавном погнутих глава би одлазили на спавање јер увек је фалило бар још пола сата, две ствари, ма макар десет минута…

И данас, понекад чујем звуке скијашких ципела, које туку по мермеру хола, оном клизавом степеништу… Дежурног који преко разгласа позива Драгана Стојковића да сиђе на рецепцију јер има телефонски позив… Видим и еурокрем и у њега забодене грисине, и јупи или кокту којима смо се наливали… И мирисе соба, и нама тада велике сале дневног боравка, где смо се хранили, а коју би увече претварали у савршени подијум за плес и свиђања.