Време је за идентитет

Трошили смо већ трећу годину средње школе и ушли у пролеће осамдесет осме. Иако смо добар део дана проводили слушајући одабране ритмове, недостајала је каписла што светли, иницирајућа енергија, која би мисли претворила у конкретну акцију. Срећом, сва “чАкања” што би ишла у недоглед, Филенц би енергично пресецао и уИетао у реализацију. Касније би се бавили детаљима ко, где, кад, како, зашто, због чега, на који начин и сл. Најчешће би располагали са трицама, попут Грунфа, док Број 1 од њега захтева неку сензацију. Али, већ смо знали да нема нерешивог, ако кренеш. Било је неколико формираних бендова и десетак музичара, оних најталентованијих, који су свирали у различитим екипама, на школским игранкама, и брусили се још од шестог разреда основне школе! Половина њих би убрзо завидно свирала, што из данашње перспективе изгледа нестварно. Али не треба поредити сличне појаве у различитим временима, која имају неку пристојну дистанцу.

И дође Ник (Филенц) једног дана и кратко рече-правимо бенд! Досадило нам је да будемо скромни посматрачи који цупкају и ништа конкретно не предузимају. Имао је план ко би шта могао да ради, ослањајући се на информације из претходних година. Карте је поделио, не мешајући их. Ти певај, ја ћу бас, Андрија ритам гитару а Ацо ће клавијатуре и пратеће вокале. Бубањ ће Куљо. Лакију, који је ишао са нама у школу, и повремено дружио, наменили смо соло гитару, јер је већ носио мало искуство, нама довољно за старт, што је са задовољством прихватио. Правац, изглед, ауторство или скидање песама био је први задатак са познатим и непознатим. Мораш имати идентитет, знали смо. Без тога је прича шупљикава. Сврираћемо роцкабиллy, фантастични роцкабиллy, који се враћа у град! Волели смо Брајана Сецера и његов “Страy Цатс” бенд. Ако бих се баш-баш данас бавио сањарењем великих партија, паааа, изабрао бих роцкабиллy бенд и неким декретом забранио дисторжн педалу. Али, све тече, све се мења… Ваљда се зато и не можеш у истој води више пута купати.

Убрзо смо увидели да није једноставно реализовати ту замисао о правцу, јер доста је ограничења, па смо у флексибилнијем приступу одабрали прве песме за “скидање”. Ствари смо држали под контролом, тако да на репертоару није било баш свега и свачега. И дали пун гас, како обично бива на почетку.

Крајем прошлог века пролеће би лепо мирисало, а осмеха било у довољној мери. Не верујем да грешим. Трг пун, рационално подељен и гледајући га из Кец бара, широк као Дунав код Голупца. Нама је на том тргу све почињало. Крајем маја, кад су температуре пристојне за свирање, догађале би се свирке. И тако сваке године. Углавном 25. маја због посебности датума, а касније око тог, али не баш на тај дан. Исто због посебности. А посебности су углавном квазипосебности, које нешто кваре, упропасте, јер… То ми је увек било глупаво. Промили су, само промили. Често не успемо ни да их сретнемо.

До заказане свирке је остало месец дана, а на списку десетак бендова, и свако себи најбољи Тони Станковић нас је подржавао, и у неколико наврата у тада актуелном фанзину, представио као умерене и пристојне клинце, који причају своју причу, не бавећи се другима. Змајеви, тај наш први заједнички рокенрол бенд, поред себе је окупљао бар педесетак људи, који су заједно живели неке године.

И свашта смо радили. Држали смо и неке седнице. Цртали логотип, правили плакате, транспаренте, формирали скупштину друштва, која је имала обједињену законодавну и извршну власт. На дневном реду би се нашле тачке попут, ко, како и с којим средствима на море, када и где би била следећа свирка бенда, анализа претходне и сл. Вођен је и дневник. Бавили смо се и дисциплином, похвалама и критикама. Блесаво кад се сетим, али тад је сигурно било још блесавије. И не чуди ме. Досада није имала шансу. То су биле мини аматерске позоришне представе, без захтевне публике и са доста смеха. Крче се бактао око тога. Можда је тај рад праотац, или извориште неколико деценија касније формиране “Лиге за УЕ”.

Пробе смо држали свако вече. Долазило је доста света, падале похвале, критике, савети искуснијих. Долазе и девојчице, али како рече Веса, нас тада занима само уметност. Вежбају се четири песме: Лет Ит Бе (Беатлес), Ја не постојим (Ел. Орг.), Донна (Лос Лобос) и најважнија у том тренутку, Јохннy Б. Гоод (Цхуцк Беррy). У резерви, као пета, а мени најдража је Плесне ципеле (Булдожер), обрада чувене Блуе Суеде Схоес (Царл Перкинс).

Прва заказана проба је била најкомпликованија. Нисмо ништа знали, а човек који нам је омогућио просторију за вежебање и део опреме, желео је по сваку цену да нас чује. Руководио је Културно уметничким друштвом ГП Златибор, и нас видео као оркестар који би уз КУД могао паралелно да наступа, са својим програмом. Наша истина је била другачија. Занимао нас је само тај простор и део опреме који нам је био на располагању. Кад имаш 16-17 година, мислиш само о себи и делимично, најближем друштву. И чека човек да нас чује, а ми врдамо, па као очекујемо кључног музичара, без ког не можемо да почнемо… Настављамо у недоглед да лажемо, ко Дракче кад каже Милени, ти да мене волиш, не би ТО ни видела код потока… Ма било му је одмах све јасно. Насмејао се и отишао. Није више долазио, али је увек питао кад би нас срео на улици, да ли може још нешто да нам помогне. Пред ватрено крштење на Тргу, пар дана раније смо имали претпремијерни наступ у Љигу. Свако одрадио своје. И КУД и ми. Вратили смо се касно. Улазећи у стан, снимио сам на столу управо издати први албум Психомодо попа Година Змаја, врућ, тек донет из Београда. Нисам ни спавао. Ко би чекао до сутра. А, па Б страна, и тако целу ноћ.

А на Тргу… Пуно! Крај се назире тек код ”Јанковог” Спорта. Неколико бендова је завршило и дошао је ред на нас. Попаљени рефлектори, све гори, чујеш гласове и ништа не видиш. И ходаш помало трапаво, а не спадаш у те… Само не можеш да стојиш у месту. Развалила те трема, али знаш да је то добро. И онда само крене, И све пролети. Наступи пред тридесетак и неколико хиљада људи, никад нису били исти. Трајало је 19 минута! Касније док би путовао возом, и нестрпљиво и нервозно ишчекивао крај агоније путовања у тој шклопоцији југословенских железница, затворио бих очи и рекао: Још сат времена… У том полусну, три пута отпевам, то топло вече, и скоро сам стигао. Тако сам убрзавао сва ружна путовања, ружних година.

Кад смо завршили, полетели смо ка друшту које је успело да се прогура у прве редове и гласним бодрењем пружи драгоцену подршку. Фипа је са екипом био на тераси свог стана, изнад Новог дома, и том приликом избацио транспарент, на коме је било исписано име бенда!

Уследила је свирка у холу ужичког позоришта. Бато Крас је водио програм, тај моћни глас, понекад и спуштен за пола лествице, чиме је бивао убедљивији, доминантнији, занимљивији и духовитији. Дошао је “Зид” код Техничке школе. За Интро смо одабрали тему из филма Валтер брани Сарајево, а Крче опалио најаву, завршавајући је речима: Ако не верујете у ово што говорим, погледајте шта пише на цркви. И двеста људи се окрене да види ништа. Каже, моша… Друг Крче.

Затим су дошле на ред игранке у школама и лета, која су била супер за свирке, али би увек неко фалио јер је на одмору, мору, океану, овде и онде… Скокнули смо и до Бајине Баште. Кохерентни коњи и Мушокијев бенд Напоље су раније договорили свирку, а као ад-хоц екипица, са неколико РнР стандарда, наступили смо: Филенц на басу, Мулина за бубњевима, Ара је свирао гитару и ја сам певао. И данас радо одем у Башту, баш у ту установу “Култура”. Долази неки фин, пристојан и добронамеран свет…

Свакако најбољи наступ тог лета је био код централе на плажи. Били смо осетно зрелији у наступу, јер смо вежбали свакодневно, па смо покупили и неке награде. Браћа Јевтић су били на летовању у Лондону, и заменили су их Ниџо на гитари и Лакијева сестра, Наташа Лазић, на клавијатурама. Пар сати касније, смо отишли на море.

Чини ми се да ми је то било најлепше лето тинејџ фазе. Мишљење деле многи моји пријатељи. Били смо на распусту и одмах по устајању би се стуштили у Рупу, тамо где је данас мала позоришна сцена. У Рупи смо висили цео дан, али цео! Упијали ону влагу подрума и продрле кишнице… Само би одлазили на ручак, спавање и још по нешто…