У Рају нема страсти
Године 2014, дошао сам код оца Д. са мојим зетом Александром.
„Јеси ли ожењен, Александре?“, упитао га је отац Д.
„Јесам, а имам и четворо деце“, одговорио му је Александар.
„Свака част брате!“, одушевио се Д.
„Како да се спасе цела породица?”, упита га Александар.
„Само се моли. Ако се један у породици окрене Цркви, може све да их спасе. Цела породица онда иде у Рај. И горе ти је отац-отац а мајка-мајка”, саветује га Д. „Ако један члан породице постане побожан, све се мења. У породици се ствара хармонија. Моли се Исусовом молитвом у свим приликама. И за своје ближње и за друге и за болесне и сиромашне. И за оне који ти желе зло”, додао је отац Д.
„И ја се молим, али моје молитве нису тако јаке, велики сам грешник, ко ће онда да их услиши?”, упитао сам оца Д.
„Нема везе, само се ти моли, и ујутру и увече, има ко слуша”, уверава ме Д.
„Ако ја одем у Рај, а неко од моје породице, не дај Боже, у Пакао, како ја могу бити срећан у Рају, ако знам да моји ближњи нису на добром месту?”, упитао сам.
„Пази, у Рају нема страсти, тамо је све чисто. Ако је неко од твојих, не дај Боже, завршио у Паклу, ти си у Рају потпуно свестан да је то, због њихових грехова, исправно и немаш никакав осећај жалости. Ти знаш да су они заслужили Пакао. Човечији ум је ограничен и ми то разумом не можемо да схватимо. Монасима је то јасно, али већини мирјана није. У Рају је све потпуно другачије, тамо нема туге, само љубав и радост”, објаснио ми је отац Д.
„О, када бисте ви знали како је у Рају!”, започео је Д. нову причу. „Да проведете тамо само два минута, одмах бисте све оставили и кренули да се спасавате. Ти би, Александре, отишао код жене и рекао: Жено, јесу ли деца пунолетна? Јесу? Дај ми благослов да идем у манастир! И отрчао би у најближи манастир. А ти, Ненаде, када би само знао како је тамо лепо, дошао би овде код мене и рекао: Д, бежи из те пећине, хоћу ја у њој да се подвизавам.
„Јеси ли имао нека виђења Раја?”, упитах га. „Ја не, али на Катунакији живи старац Гедеон, њему је преко деведесет година, он је имао виђења Раја и Пакла. Водићу те код њега да ти прича, али прво мораш да преспаваш овде, да осетиш ову благодат”, одговара Д.
„Ма хоћу ја да преспавам, оче Д, није проблем, али шта ако ме ноћу нападну демони, шта онда да радим? Нисам је монах па да могу тако успешно да се браним”, рекох.
„Ништа се ти не брини, ово место је под заштитом Светих Арханђела, спаваћеш као беба”, умирује ме Д.
Годину дана касније, опет сам посетио оца Д. Испричао сам му један занимљив догађај. Занимало ме је како ће он да га протумачи.
„Оче Д, сећаш се мог зета од прошле године, заједно смо били код тебе? Послушај ову причу. Анастасија је најмлађа од четворо деце мог зета. У јуну 2015. године, била је стара око годину и по дана. Тада су моја рођена сестра и зет са децом летовали у Врасни, близу Свете Горе. Једном су отишли у Солун на литургију, у цркву Светог Димитрија. Мала Анастасија је рођена 6. новембра, а термин јој је био 8. новембар, дан када се слави Свети Димитрије. Анастасија никада није гледала како се целивају мошти и иконе у цркви. Када ју је зет принео моштима Светог Димитрија, Анастасија је приљубила усне уз кивот и остала тако читав минут! Невероватно! Шта ти мислиш о овоме?“, упитао сам га.
„Човече! Видиш, кажу да бебе, док су у мајчиној утроби, разговарају директно са Богом. Зато оне плачу када дођу на овај свет, зато што су прекинуле комуникацију са Богом, зато што су дошле у ову долину суза и патњи. Анастасија је препознала свог заштитника! Мала деца су незлобива и чистих душа, она могу много тога да осете и виде, што ми одрасли грешници не можемо”, објаснио ми је Д.