По духу видим ко је ко
Негде на Керасији, пределу изнад скита Светог Василија, налази се пећина Пахомија Србина. Пахомије се у овој пећини подвизавао у 19. веку. Био је веома цењен и поштован међу светогорским монасима. Због великог броја монаха, који су му пристизали, направио је у пећини два спрата. У изузетно тешким условима могао је да борави само он; остали монаси су се озбиљно разбољевали или умирали. Та пећина се налази на путу Ставрос - Велика Лавра. Тачније, ту се налази скретање за ту пећину. Један пустињак ми је рекао да се од овог места до пећине долази за сат и по времена хода.
„Али, пази, ја сам се изгубио у повратку, ухватио ме мрак. Од те стазе се рачва много других стаза, нећеш успети да нађеш праву. Када сам пећину тражио са мирјанима, нисам је нашао. Када сам ишао сâм, нашао сам је из прве”, објашњавао ми је. „Иза те прве пећине има још једна, али мораш да се пењеш уз стење да би дошао до ње, напорно је”, наставио је своју причу пустињак.
„Шта си осетио када си нашао пећину?”, упитао сам га.
„Ух, не питај, тамо царују демони, јасно сам то осетио, зато тамо не може нико да борави”, одговорио ми је.
Повремено свраћам код овог пустињака, некада сâм, а некада
са групом ходочасника.
„Види, брате, ти код мене можеш да дођеш када год хоћеш. Само немој да ми доводиш више од двојице-тројице људи. Ја волим када ми дођу Срби, заиста се радујем. Али, ако вас је превише, то ми касније смета у молитви. Када видим ваше проблеме, онда стално на то мислим, не могу добро да се молим. Буде ми жао што неко пати због свог проблема и то ми онда ремети молитву“, једном приликом ми је рекао овај пустињак. „Нисам ни ја увек за друштво. Зависи каква ми је била молитва, како сам спавао, да ли сам имао демонске нападе, колико ми је јак дух... Нисам увек расположен за причу. Ипак је ово пустиња, ми смо се овде склонили од света, разумеш?“, додао је, а затим наставио:
„Како је онај твој брат? Је л' се није наљутио због онога што сам му рекао?“
„Оче, то је било пре скоро годину дана, не сећам се ни шта си му рекао. Све је у реду са братом“, одговорио сам.
„Ето, ја све време размишљам о њему, да ли сам га повредио са оним што сам му рекао. Било би ми жао да јесам. Видео сам да има проблем, али нисам умео другачије да му кажем. Видиш, када ми дође неко са великим проблемом, онда и ја имам проблем. Све време размишљам о њему и то ми квари молитву. Буде ми тешко због те особе“, отворио ми се пустињак.
Једном сам се пео према светогорској пустињи са осморицом ходочасника. Свратио сам и до пустињака, али без групе.
„Помаже Бог, оче! Има нас осморица, хоћеш ли да нас примиш?“, упитао сам га.
„Види, брате Ненаде, поставио сам осам чаша, да вас послужим. Али, видим ја да то нису духовни људи, па се питам каква би била корист да их примим? Ја бих им причао нешто духовно, али џаба. Нити би они нешто разумели и променили се, а ја бих само трошио речи и време. И онда би ми било жао и не бих могао усрдно да се молим. Шта ти мислиш, да их ипак примим?“
„Ма, шта мене питаш, твоја је келија. Ако ти мислиш да им неће бити на корист, немој да их примиш“, одговорио сам му.
Једном сам помагао овом пустињаку око неких физичких послова. Дошло је време да одем у луку и сачекам двојицу другова.
„Ма неће они доћи у пола десет, доћи ће око пола два”, рекао ми је пустињак дан раније.
„Имају јасна упутства како да дођу, требало би да се снађу”, одговорих му.
„Добро, али ја мислим да ће доћи касније”, остао је пустињак при свом.
Још док смо радили, добио сам поруку телефоном да ће ипак каснити!
„Бре, оче, ипак си био у праву”, рекох му.
„Рекао сам ти”, насмејао се отац.
Следећи пут сам код овог монаха дошао са мало већом групом ходочасника. Примио нас је са одушевљењем. У групи су, између осталих, били и универзитетски професор, лекар и грађевински инжењер.
„Браћо Срби, добродошли! Изволи, професоре, седи овде. О, ево мени и доктора који ће да ме лечи ако затреба“, обрадовао се пустињак. „Брате, шта мислиш, да ли још мало да затегнем ове греде у келији?“, обратио се грађевинском инжењеру.
Једног брата је позвао по имену и понудио му столицу да седне. Људи су се гледали у чуду. Како је монах све ово знао?
„Ја му ништа нисам причао“, рекао сам им.
Када смо увече остали сами, упитао сам га:
„Како, брате, ти видиш шта је ко по занимању? Прошли пут си знао да ће двојица мојих другова каснити. Како?”
„Види, брате, ја овде живим потпуно изолован од спољашњег света и зато су ми чула изоштрена. Једноставно, људе препознам по духу. По духу видим ко је ко. То се види на лицу. Један дух имају лекари, други професори, трећи полицајци... Ја то видим по њима. Рецимо, онај брат из групе много осуђује друге, видиш како му је лице црно”, изненадио ме одговором.
„Црно му је зато што има таман тен“, одговорих му.
„Ма није због тога, него због осуђивања. Реци му то када будете сами. Ја не бих то да му кажем, да га не повредим“, рече ми. „А то што сам погодио за твоје другове, то је једноставно расуђивање. Знао сам да, пошто су први пут на Светој Гори, неће успети да ухвате прави брод“, додао је, смешкајући се.
„Видиш, и ја понекад исто имам неки наговештај ко се чиме бави, чак успем и да погодим”, рекох му. „С ким си, такав си“, нашалио се монах, алудирајући на себе. А онда се уозбиљио.
„Буди опрезан, то су веома опасне ствари! Мораш да знаш да ли ти то долази од Бога или од ђавола. Искусни монаси то добро знају. Само Бог зна твоје срце и твоје мисли, ђаво не. Ђаво може само на основу твог спољашњег понашања да предвиди неке ствари. На пример, ти си кренуо код мене у посету, ђаво је то видео и дошао мени и шапнуо ми да ћеш да дођеш. И ти кад се стварно појавиш, ако ја помислим да имам некакав дар предвиђања, готов сам, гордим се и упадам у прелест! Ђаво је мајстор обмане и преваре. Зато не обраћај пажњу на те ствари, може да буде веома опасно!”, посаветовао ме пустињак.