Куманово – град на северу Македоније, има посебан значај за историју Србије најмање из два разлога. Први је Кумановска битка која је, као једна од најславнијих и по даљи ток српске историје најзначајнијих битака у Првом балканском рату, вођена од 23. до 24. октобра 1912. године, између српске и турске војске. Победа Српске војске у тој бици наговестила је победу Србије и савезника у том рату и означила почетак краја турске владавине на Балканском полуострву, а тиме и повратак Косова и Метохије (Космет) у састав Србије, после вишевековне турске окупације. Други разлог је, свакако, Војнотехнички споразум (ВТС) закључен у Куманову, 9. јуна 1999. године, између влада Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Републике Србије (РС), са једне стране и Међународних безбедносних снага под окриљем УН (КФОР), са друге стране. Тим споразумом, фактички је (касније и формално) окончана скоро тромесечна агресија Организације северноатлантског савеза (НАТО) на тадашњу СРЈ.

За разлику од Кумановске битке која у историји Србије, у сваком контексту, има позитивно значење, ВТС (познатији као Кумановски споразум) предмет је веома различитих и често наглашено противуречних оцена, не само новинара, аналитичара и политичара, већ и војних теоретичара, па и историчара. Противречност оцена последица та два историјска догађаја, понекад се изражава и следећом формулацијом: „Кумановском битком, територија Космета поново је враћена у састав Србије, док је ту територију Србија поново изгубила Кумановским споразумом“. Док је таква оцена последицâ првог догађаја историјски неспорна, оцена последица другог догађаја свакако је нетачна и научно тешко прихватљива, из више разлога.

Уобичајено је да 9. јуна сваке године, једна од неизоставних медијских вести гласи: „На данашњи дан, 1999. године, потписан је Војнотехнички споразум са НАТО у Куманову. На основу тог споразума, Војска СРЈ и полиција РС, повукле су се са Космета, а снаге НАТО распоређене су на Космет.“ Упркос томе што се, на први поглед, чине тачним и потпуним, у те две реченице се крију најмање две формално-правне грешке и једна значајна недореченост. Прва грешка произилази из чињенице да представници СРЈ и РС нису закључили споразум са НАТО, већ са снагама КФОР под окриљем УН, а друга из чињенице да су, формално, управо те снаге – а не НАТО, распоређене на Космет. Основна недореченост наведених реченица огледа се у томе, што су снаге КФОР под мандатом УН, са распоређивањем на Космет, односно са повлачењем војних и полицијских снага СРЈ и РС са Космета, преузеле потпуну одговорност за безбедност свих грађана на том делу територије РС, укључујући и безбедан повратак избеглих и интерно расељених грађана у своје куће и станове и на своја имања.

Петнаест година касније, једна од вести са Космета, гласила је: „Биро за дипломатију и безбедност Стејт департмента позвао је америчке грађане на Космету да буду опрезни током предстојећег Ускрса због претњи од екстремног исламизма“ (Сајт Б92, 2014). Била је то наговештавајућа вест за неповољан развој догађаја који ће уследити, упркос претходно учињеним значајним уступцима Владе РС привременим институцијама самоуправе на Космету, у процесу Бриселских преговора. На актуелизовање великоалбанске националне идеје у региону јасно је указала и вест о провокативном коришћењу беспилотне летилице са заставом „Велике Албаније“ на фудбалској утакмици репрезентација Србије и Албаније, у Београду, 14. октобра 2014. године („Политика”, према, Стевановић, 2015: 20). Са истим циљем следила је и позната изјава премијера Албаније Еди Раме, од 5. априла 2015. године, о томе да је „уједињење Албанаца Албаније и Косова, пошто су они заправо Албанци који живе у две албанске државе (...) незаобилазно и неоспорно (...)“ (Слободна Европа, према, Стевановић, 2015: 14).

Буђење терористичког потенцијала албанских екстремиста у региону, јасно је индиковала и вест о оружаном препаду групе наоружаних албанских екстремиста са ознакама ОВК, на полицијску станицу код села Гошинце у близини Куманова на северу Македоније, у ноћи између 20. и 21. априла 2015. године (Курир, према Стевановић, 2015: 17). На тај начин актуелизовано питање могућег обнављања етносепаратистички мотивисаног насиља албанских екстремиста на Балкану, потврђено је само 20 дана касније, 9. маја, када је током противтерористичке операције македонске полиције у једном кумановском насељу, група од око 50–70 наоружаних албанских екстремиста убила осам и ранила око 30 полицајаца, при чему је погинуло и 14 а рањено више наоружаних албанских екстремиста („Политика”, 12. 5. 2015). Очекивано, нису изостале ни вести о претњама „Исламске државе“. Њени припадници пореклом са Космета и из Босне и Херцеговине, међу којима и Абу Мухамед ал Босни, Салахудин ал Босни и Абу Билкис ал Албани, у свом пропагандном видео-снимку, позвали су муслимане са Балкана на „џихад“ и „хиџру“ (исељавање ради вере) и на борбу „по Босни, Србији, Косову, Македонији, Албанији“. „Постављајте им експлозив испод аута, испред кућа, ставите им отров у пиће, у јело, нека цркну. Убијајте их на сваком месту и где год стигнете по Босни, по Србији, по Санџаку. Ви то можете. Алах ће вам помоћи.“ Ти догађаји су актуелизовали, скоро у заборав потиснуте, друге важне и са сукобима на Космету повезане догађаје из блиске прошлости, као што су: ескалација насиља албанских екстремиста од 17–20. марта 2004; самопроглашење независности „Републике Косово“ од 17. фебруара 2008; признање тако самопроглашене „Републике“ од стране великог броја, али ипак не и од свих, држава света; одлука Међународног суда правде од 22. јуна 2010, о томе да декларација о самопроглашењу није противна међународном праву; и талас избеглица, претежно Албанаца са Космета који су, из економских и/или политичких разлога, посебно почетком 2015, масовно покушавали и најчешће успевали да илегално уђу у државе Западне Европе. Ти догађаји, актуелизовали су и размишљања о бриселским преговорима који су још увек у току, али и о кумановским преговорима, ВТС и Резолуцији СБ УН број 1244 из 1999. године.