Предговор

Непосредно након завршетка преговора вођених између представника влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије (са једне стране) и Међународних безбедносних снага – КФОР под окриљем Уједињених нација (са друге стране), који су окончани закључењем Војнотехничког споразума (познатијег под називом: Кумановски споразум), 9. јуна 1999. године у Куманову, две чињенице су ми се чиниле најважнијим. Прва се односила на то да ће први резултат управо завршених преговора и закљученог споразума бити окончање НАТО агресије на Савезну Републику Југославију и Републику Србију и да ће тај догађај и тај документ имати неспоран међународноправни, безбедносни и историјски значај. Друга важна чињеница односила се на висок ниво вероватноће да ће и преговори и Војнотехнички споразум, из различитих разлога, бити схватани, тумачени, квалификовани, коришћени, па и злоупотребљавани на веома различите, па и екстремно супротстављене начине.

Полазећи од тога да људи, чак и када су најдобронамернији, исти догађај или појаву често виде на различите начине, било је очекивано да ће се квалификације преговора и постигнутог споразума, зависно од личних, групних или политичких мотива, кретати од екстремно позитивних (споразум о окончању агресије, миру, па и победи) до екстремно негативних (споразум о верификацији пораза, капитулацији и окупацији Косова и Метохије). Без намере да у оквиру наведеног широког распона могућих квалификација, било коме сугеришем било коју од њих, у својству једног од учесника преговора и потписника споразума, сматрао сам својом професионалном и моралном дужношћу да та два историјска догађаја истражим у методолошки исправно конципираном и спроведеном научном поступку и да резултате таквог истраживања учиним доступним јавности.

У намери да остварим тако постављени циљ, суочио сам се са бројним проблемима, од којих су најважнија три. Први је произилазио из општепознате чињенице да се и пораз и победа – у објективном смислу, понекад потпуно супротно схватају – у моралном смислу. Други проблем се односио на скоро неизбежно поређење кумановских преговора из 1999. године са Кумановском битком из 1912. године, при чему се као крајње позитиван резултат Кумановске битке наглашавао повратак Косова и Метохије у састав тадашње Србије, док се, супротно томе, као крајње негативан резултат кумановских преговора истицао поновни одлазак Косова и Метохије из састава Србије. Трећи проблем био је резултат чињенице да је спроведено истраживање могло бити оптерећено недовољно објективним односом према догађају у којем сам непосредно учествовао и према међународном документу који сам потписао.