Карактеристике актуелног стања

Стање сваког система, може се оценити и као добро и као лоше, зависно од чега се полази. Ако се у оцени безбедносног стања на Космету пође од непосредно предратног, ратног и непосредно поратног стања (1998–2000. године), садашње стање на тој територији РС, свакако се може оценити као добро. Разлози за такву општу оцену стања су општепознати и не треба их посебно објашњавати. Међутим, ако се пође од стања какво би требало да буде, после окончања НАТО агресије и распоређивања међународних снага на Космету, безбедносно стање на том делу територије РС може се оценити као веоме лоше, полазећи наравно од интереса РС, али и од интереса мира у региону. У том смислу, актуелно стање безбедности на Космету карактеришу следећа обележја: 1) „замрзнут“ терористички потенцијал албанских екстремиста, 2) привидна стабилизација безбедносног стања, 3) недоследно понашање међународних снага и 4) маргинализација ВТС у функцији јачања самопроглашене „независности Косова“.

„Замрзнут“ терористички потенцијал и привидна стабилизација стања

Упркос томе што је оружани сукоб СРЈ и НАТО формално окончан пре 16 година, терористички потенцијал ОВК на Космету и у региону није престао да постоји, док је великоалбанска национална идеја поново актуелизована. Као кључни индикатори тих обележја безбедносног стања у покрајини, након мартовског насиља албанских екстремиста из 2004. године, могу се навести неки од познатих догађаја из блиске прошлости. Први од њих је провокативно коришћење беспилотне летилице са заставом „Велике Албаније“ на фудбалској утакмици репрезентација Србије и Албаније, у Београду, 14. октобра 2014. године („Политика”, 15. октобар 2014), а други позната изјава премијера Албаније Еди Раме, од 5. априла 2015. године, о томе да је „уједињење Албанаца Албаније и Косова, пошто су они заправо Албанци који живе у две албанске државе, (...) незаобилазно и неоспорно...“ (Слободна Европа, 2015).

Оружани препад веће групе албанских екстремиста са оружјем и ознакама ОВК на полицијску станицу код села Гошинце у близини Куманова на северу Македоније, у ноћи између 20. и 21. априла 2015. године („Курир”, 22. април 2015), поново је актуелизовао питање могућег обнављања етносепаратистички мотивисаног насиља албанских екстремиста на Балкану. Њихов терористички потенцијал потврђен је само 20 дана касније, 9. маја, на Дан победе у Другом светском рату. Тог дана, током противтерористичке операције македонске полиције у једном кумановском насељу на Северу Македоније, група од око 50- 70 наоружаних албанских екстремиста убила је осам и ранила око 30 полицајаца. Погинуло је 14 и рањено више наоружаних албанских екстремиста („Политика”, 12. 5. 2015).

Поред тога, можда и најважнији индикатор терористичког потенцијала албанских екстремиста свакако је и даље свеприсутни страх од небезбедности, односно од поновних насилних напада код претежног броја Срба и других неалбанаца на Космету. Упркос свим предузетим мерама међународних снага, а можда и управо због њих, страх је основни разлог због којег ни после 15 година није дошло до очекиваног повратка на Космет више од 200.000 прогнаних и интерно расељених лица. Страх је такође основни разлог због којег већина Срба и других неалбанаца на Космету и даље живи гетоизована у својим матичним насељима, без слободе кретања и рада ван тих насеља, што је свакако јединствен и тешко замислив случај у савременој Европи.

Противници и оспораватељи претходно описаног неповољног безбедносног стања, као противаргумент истичу позитивне извештаје представника међународних снага поднете СБ УН, као и статистичке податке о неспорном тренду опадања насилних аката албанских екстремиста, на Космету, после мартовског насиља 2004. године. Анализом тих података они извлаче погрешне закључке у вези са „стабилизацијом стања“ и „успостављањем реда“, на том делу територије РС. Међутим, пажљивијом анализом тих података у ширем контексту, може се извести сасвим другачији закључак, према којем је стабилизација безбедносног стања на Космету само привидна а не суштинска. Такав привид, последица је три основна разлога (Више о томе, у: Шуваковић, 2014: 280).

Први од тих разлога, свакако је прогон великог броја Срба и других неалбанаца са Космета и гетоизација преосталих Срба и неалбанаца на Космету, чиме је у великој мери смањен број потенцијалних мета насилних напада екстремних Албанаца. Као илустрација тог разлога, могу се навести интерпретације изјава појединих званичника међународних безбедносних снага на Космету да, на пример, „у Ђаковици нема, а у северном делу Косовске Митровице има безбедносних проблема“ Таквом формулацијом разоткрива се оно што се суштински мисли – да „тамо где нема Срба, нема ни проблема“ или да су „Срби и Србија проблем да се затвори косметско питање“.

Други разлог је свакако висок ниво остварености етапних етносепаратистичких циљева албанских екстремиста, међу којима је најважнији признање самопроглашене независности „Републике Косово“ од стране великог броја држава света. Може се чак и очекивати да број терористичких напада буде у обрнутој сразмери са нивоом остваривања тих етносепаратистичких циљева албанских екстремиста. Утисак о извесности признања независности „Републике Косово“ од читаве међународне заједнице (укључујући и Србију), као коначног циља албанских екстремиста, чини њихово насиље све мање сврсисходним и све више контрапродуктивним.

Трећи разлог је потреба и настојање међународних безбедносних снага и привремених институција у Покрајини да оправдавају своју мисију и покажу сопствену способност да на Космету одрже ред и безбедност, квалификујући ретке насилне акте као појединачне изоловане случајеве. Али, управо ти ретки насилни акти (напади на аутобусе којима се превозе Срби да би на задушнице посетили гробове својих предака или напади на куће повратника), и даље су сасвим довољни за одржавање страха од небезбедности, којим се Срби на Космету присиљавају на живот у гету, охрабрују на наставак тихог исељавања или обесхрабрују у намери да се из места у која су прогнани поново врате на Космет.

Недоследно понашање међународних снага и маргинализација Споразума

Недоследно понашање снага КФОР, али и других међународних снага на Космету у односима према ОВК, према представницима, органима и снагама СРЈ и РС и према ситуацији, такође је једна од карактеристика актуелног стања на том делу територије РС. Засновано на геополитичким интересима великих сила, такво понашање се препознаје и као један од разлога актуелног неповољног стања, односно недоследног и неефективног спровођења ВТС од стране тих снага на Космету. Оно, у основи, произилази из схватања СРЈ и РС, као противника, а ОВК као савезника у спровођењу својих мисија. Очигледан резултат или последица таквог схватања је, већ анализирани изостанак стварне и потпуне демилитаризације ОВК и толерисање њене кључне улоге у формирању привремених органа власти и у продужавању насиља и других криминалних активности на Космету, укључујући и преливање тог насиља ван Космета. Супротно таквом односу према ОВК, КФОР је био стриктно доследан у надзору поштовања ВТС од стране снага СРЈ и РС. У вези са толерантним односом КФОР према продуженом насиљу ОВК, Чомски пише: „Официри КФОР кажу да су добили наређење да игноришу злочине које почине припадници ОВК” (Пеан, 2013: 21).

Асиметрија у третману страна у сукобу и у одговорности појединаца за ратне и друге тешке злочине, друга је последица недоследног понашања међународних снага на Космету и најмоћнијих субјеката међународне заједнице. Док су лидери екстремистичке ОВК, уз њихову помоћ, убрзо постали „угледни и признати“ представници албанског народа и на међународној политичкој и дипломатској сцени, политички, војни и полицијски руководиоци СРЈ и РС оптужени су и по основу командне одговорности осуђени пред Хашким трибуналом за ратне злочине, наводно почињене на Космету. Док су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Агим Чеку, Сулејман Селими и други лидери ОВК напредовали до положаја министара и премијера у влади самопроглашене „Републике Косово“, полицијски, војни и политички лидери СРЈ и РС који су тада извршавали своју службену дужност борећи се против тероризма и НАТО агресије, уколико су у тој борби преживели, још увек су под континуираном сумњом да су починили ратне злочине. Захваљујући снажним притисцима најмоћнијих чланица НАТО, они и остали припадници војних и полицијских снага СРЈ и РС, још увек су, у највећем броју случајева, непожељни чак и на уобичајеним положајима државних службеника у држави коју су бранили. Значајан број њих се и данас бори са последицама рањавања, инвалидитета, посттрауматских стресних поремећаја или на други начин нарушеног здравља. Да парадокс буде већи, за разлику од њих, дезертери су, чини се, прошли много боље.

Упркос томе што је грешака па и тешких злочина било на свим странама, за њих су одговарали углавном Срби. Као кључни доказ за то, могу се навести следеће чињенице: 1) за неспорне злочине Срба над косметским Албанцима (предмети „Сува Река“, „Подујево“, „браћа Битићи“) у РС се воде бројни кривични поступци, од којих су неки и правоснажно окончани осуђујућим пресудама, 2) за неспорне злочине припадника ОВК (предмети „Клечка“, „Радоњићко Језеро“ ,„Старо Гацко“, „Ливадице“, „Бистрица“ и сл.), до сада скоро да нико није кривично одговарао, док 3) за злочине НАТО (у Меји, Кориши, Лужану, Грделици или у Београду – РТС), скоро и да не постоји никаква вероватноћа нити начин да одговорни појединци изађу пред надлежне правосудне органе. Чак и ако се у појединим државама (Видети: КФОР убио цивила у Призрену, 2015) или пред Хашким трибуналом иницира или покрене неки процес, исход је, скоро увек, одбијање иницијативе или ослобађајућа пресуда. Тек у последње време, стварањем правног оквира на Космету, под притиском западних земаља, чини се да ће лидери ОВК бити принуђени да изађу пред суд за ратне злочине у Приштини.

Као пример за необјективан однос међународне заједнице према злочинима НАТО, може се навести случај бомбардовања зграде РТС у Београду. Наиме, специјална комисија Хашког трибунала, која је испитивала тај случај, у којем је НАТО убио 16 цивила на службеној дужности, није предложила Тужилаштву да покрене кривични поступак против одговорних лица, и поред тога што су бројне међународне хуманитарне организације констатовале да је то бомбардовање било противно међународном праву. Да парадокс буде потпун, тадашњи директор РТС Драгољуб Милановић је пред правосудним органима Србије, правоснажно осуђен на 10 година затвора, због тога што није поштовао наређење тадашње Владе СРЈ да запослене и технику измести из објеката РТС. Тиме је логика несразмерне одговорности доведена до апсурда. Коришћењем суптилних механизама у обликовању јавног мишљења, код значајног броја грађана у Србији временом је произведено уверење да Србија тада није само изгубила рат, већ је за тај рат и сама одговорна (Упоредити: „Политика”, 24. март 2013: 13). Такву врсту идентификације са агресором није могао да претпостави чак ни Џејми Шеј када је, у својству портпарола НАТО, у марту 1999. године, тврдио да „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће они све брзо заборавити“ (Исто).

Трећи облик недоследног понашања међународних снага на Космету, огледа се у континуираном смањивању њиховог бројног стања, које није увек сагласно са развојем безбедносне ситуације на том делу територије РС, што свакако није интерес РС, нити других држава у региону, посебно Македоније. Иако се то може образложити повољним извештајима представника УН поднетим СБ УН и привидно позитивним трендом броја насилних аката, извршених после мартовског насиља 2004. године, смањивање бројног стања тих снага противречи најмање трима чињеницама. Прва се односи на то да још увек не постоји слобода кретања пре свега Срба на већем делу Космета, а друга да још увек није обезбеђен повратак у своје домове на Космету највећем броју прогнаних Срба и других неалбанаца. И трећа, посебно деликатна чињеница, односи се на обелодањивање пристрасног, необјективног, па и коруптивног понашања појединих припадника међународних снага, укључујући и њихове поједине високе званичнике. О томе уверљиво говоре и подаци о прикривању па и уништавању доказа који су указивали на постојање насилне трговине људским органима киднапованих Срба и других неалбанаца или о високој корупцији у УНМИК администрацији са циљем ослобађања од кривичне одговорности појединих припадника ОВК.

Посебно специфичан облик недоследног понашања снага КФОР огледа се у несагласности између њиховог формалног и фактичког идентитета. Упркос томе што су, сагласно одредбама Резолуције СБ УН број 1244 формално успостављење у статусу снага под окриљем УН, њихови команданти, команде и састави се фактички (вербално и симболично) представљају као снаге под аутономном командом НАТО. Командант КФОР се најчешће легитимише као представник снага НАТО, а не као представник снага УН. Извештај о мисији и резултатима снага КФОР, он чешће подноси одговарајућој Команди НАТО него СБ УН. А и када информише СБ, он то најчешће чини посредством шефа УНМИК, а не непосредно.

Упркос наведеним слабостима у функционисању међународних снага на Космету, ипак се не може говорити о њиховом потпуном неуспеху, нити се може говорити да за постојеће стање СРЈ и РС не сносе никакву одговорност. Полазећи од стања безбедности на Космету непосредно пре, током и по окончању НАТО агресије, успех међународних снага у успостављању и одржавању реда и безбедности на Космету може се, ипак, оценити задовољавајућом оценом. Јасно је да би, без присуства тих снага „Косово” као самопроглашена држава одавно крахирало у таласима насиља и организованог криминала.

Разуме се, неки од разлога непотпуног успеха у спровођењу ВТС и Резолуције могу се пронаћи и у понашању СРЈ и РС. Један од њих је, свакако, и изостајање притиска на КФОР да испуни одредбе тог споразума и Резолуције СБ УН број 1244 о повратку ограниченог броја припадника полиције РС и војске СРЈ на Космету. Други разлог би, на пример, могао бити и, можда непотребан, али свакако контрапродуктиван покушај тражења мишљења Међународног суда правде о самопроглашеној „независности Косова“, а трећи прихватање делимичног измештања решавања проблема на Космету из надлежности УН (УНМИК) у надлежност ЕУ (ЕULEX).

Ти и претходно наведени слични уступци, постепено су релативизовали и маргинализовали иначе јасне и чврсте одредбе Резолуције, а истовремено су чинили албанске екстремисте све јачим. То се дешава чак и данас, када бивши лидери ОВК, а данас представници „Владе Косова“, на уступке из Бриселског договора, у присуству међународних снага, одговарају бојкотом успостављања договорене Заједнице српских општина на Космету и покушајем отимања комбината „Трепче“, електропривредног система Газиводе и друге имовине из власништва РС.

Једна о најзначајнијих карактеристика актуелног стања на Космету огледа се у чињеници, да се на том делу територије РС, постепено, корак по корак, на темељима тероризма и организованог криминала, под вођством власти криминалне и терористичке прошлости, ствара нова десрбизована друга „држава“ Албанаца на Балкану. Мада очигледно неспособна за самосталан живот, у економском, безбедносном, социолошком и правном смислу и очигледно неспособна да за своје грађане обезбеди минимум егзистенције, па чак ни минимум слободе кретања, ту самопроглашену „независну и суверену Републику Косово“ до сада је признало 97 држава света, укључујући и велике силе као што су САД и Јапан, као и 23 од 28 држава чланица ЕУ.

О томе колики је интерес великих сила да се оправда или подстакне даље признавање „независности Косова“, поред неуспелог покушаја РС да пред Међународним судом правде оспори акт о самопроглашењу те „независности“, најбоље говоре изјаве званичника САД и ЕУ. Председник САД Барак Обама тако, крајем марта 2014. године, правда „одвајање Косова од Србије“ потпуно нетачним подацима: „Косово је напустило Србију тек након што је организован референдум – не мимо оквира међународног права, већ брижно припреман у сарадњи са УН и са суседима Косова“. Упркос томе што коначан статус Космета, не само према Уставу РС, већ и према Резолуцији СБ УН број 1244, може да подразумева све осим независности, ЕУ захтева од РС да са „Косовом“ успостави добросуседске односе, као један од услова за њен пријем у чланство ЕУ.

Таквим понашањем најзначајнијих субјеката међународне заједнице, насиље албанских екстремиста је на скоро сигурном путу да буде потпуно легитимизовано признавањем на насиљу створене и самопроглашене „Републике Косово.“ За њихове лидере сад није битно шта су говорили само неколико година раније. Данас је скоро без икаквог значаја изјава шефа УНМИК Бернара Кушнера коју је дао за „Пари мач“, 11. јула 1999. године: „Према Резолуцији УН број 1244, која је мој мандат и моја Библија, аутономија Косова треба да се изгради унутар југословенске федерације“ (Анђелковић, Шћепановић, Прлинчевић, 2000: 70). Без значаја се данас чини и изјава команданта КФОР, генерала Џексона, од 22, августа исте године: „Резолуција СБ УН број 1244 јасно каже да неће бити промене у уставном статусу Космета. Команда КФОР не доводи у питање територијални интегритет и суверенитет Југославије“ (Исто: 146).

Очигледно, једно се причало, друго се радило. Причало се о суверенитету СРЈ, а правила се и признавала самопроглашена „држава Косово“. Од Србије се није тражило нити се сада тражи да ту „државу“ и формално званично призна, али се тражило и тражи се да чини уступке којима се фактички њени атрибути признају. Упркос неспорно јасном политичком ставу да РС никада неће признати независност Космета и упркос уставноправном статусу тог дела територије РС који је потврђен и Резолуцијом СБ УН број 1244, различити уступци које РС чини у оквирима бриселских преговора1(види на дну странице објашњење), као и уступци у вези са захтевима спортских организација са Космета за учлањење у Међународни олимпијски комитет и друге међународне спортске организације, доказ су таквог развоја ситуације. Под веома различитим притисцима, као препреке „клизању Космета“ ка независности, ВТС и Резолуција се маргинализују, тако што се све смање помињу и узимају у разматрање, а све више заобилазе.

Последњи покушај њиховог заобилажења било је гласање о предлогу Албаније за пријем „Републике Косово“ у УНЕСКО, на Генералној конференцији те организације УН која је одржана у Паризу, 9. новембра 2015. године. Упркос томе што је гласање било неуспело, 92 земље су гласале за, међу којима су биле и САД, Немачка, Велика Британија, Француска, Италија и Јапан, али и суседне државе и републике бивше Југославије: Црна Гора, Хрватска, Македонија, Мађарска, Бугарска, Словенија и наравно Албанија. Од осталих суседних земаља, једино су Босна и Херцеговина и Румунија биле уздржане.

Упркос томе, о карактеру те „Републике Косово“, сада и у будућности, поред осталог, најбоље говоре бројни подаци о неслободи кретања; расту корупције, организованог криминала, кријумчарења наркотика и трговине људима и људским органима; високој стопи незапослености и паду стандарда бројних породица испод егзистенцијалног минимума и, с тим у вези, о великом порасту илегалних миграција Албанаца са Космета према земљама Западне и Северне Европе. Свесне да би тако створена друга држава албанског народа на Балкану, била створена на територији суверене и међународно признате државе Србије и да би као таква додатно угрозила регионални, али и светски мир и безбедност, већина држава се ипак противи реализацији таквог пројекта: Међу њима су и Руска Федерација, Кина и пет чланица Европске уније (Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар).

Полазећи, од тога и посебно од чињенице да је „Независно Косово“ део политике САД и НАТО, може се, поред осталог, закључити и то, да је кумановским преговорима, ВТС и Резолуцијом СБ УН број 1244, окочан оружани, али не и геополитичи сукоб око садашњег и будућег статуса Космета, који и данас траје. О томе најбоље сведочи и изјава амбасадора САД у Србији Мајкла Кирбија, који је пред одлазак са дужности из Београда, крајем 2015. године, јавно саопштио да, према схватању САД, „нормализација односа Београда и Приштине укључујује и Косово у УН“ („Политика”, 24. 12. 2015).

1 Бриселски преговори између представника Владе РС и привремених институција самоуправе на Косову и Метохији о решавању „практичних, животних питања“, отпочели су 8. марта 2011. године, на предлог ЕУ. Први споразум о принципима нормализације односа, постигнут је и парафиран 19. априла 2013.