ВОЈНОТЕХНИЧКИ СПОРАЗУМ ДАНАС

Актуелно стање примене ВТС и актуелно стање безбедности на Космету карактеришу, пре свега две основне противуречности, и то: 1) противречност актуелних вредности и значаја тог споразума – с једне стране и његовог погрешног тумачења и неспровођења – с друге стране, и 2) противречност очекиваних и остварених ефеката његове примене.

Актуелне вредности и значај Споразума

Након закључења, ВТС је у СРЈ и РС, најпре широко подржаван, затим спорадично оспораван, да би данас преовладавале уравнотежене и реалније оцене о његовом значају, последицама и дометима. Даном потписивања (9. јун 1999), ВТС је прихваћен са дуго очекиваном релаксацијом ратом изазваних тензија код већине грађана Србије, који су те вечери на различите начине јавно изразили своје задовољство окончањем рата који је свакодневно односио људске животе и материјална добра. Одмах по закључењу и наредних девет година, он је повремено оспораван, критикован, па чак и квалификован као акт капитулације и окупације Србије. Критикама ВТС придружили су се и тадашњи и бивши начелник Генералштаба ВЈ.

У изјави за „Новости”, тадашњи начелник Генералштаба ВЈ, генерал Павковић наводи: „Нарочито је био катастрофалан полазни документ ВТС, а ја сам имао предосећај да се ни потписано неће реализовати. Неко унутрашње незадовољство ми је говорило да се може десити да оно што смо одбранили од агресије, можемо изгубити за зеленим столом. Од чега сам страховао то се и догодило („Новости”, 22. 1. 2001). Око годину дана касније следи га и бивши начелник генералштаба ВЈ генерал- пуковник Момчило Перишић који, како је већ наведено, подноси и кривичну пријаву против потписника ВТС. Тек након противправног и једностраног проглашења „независности Косова“ (2008) и поводом десетогодишњице од његовог закључења, ВТС се претежно реално прихвата и тумачи као међународни документ од значаја за очување суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Упркос томе што период од 15 година није довољан да се реално сагледају и оцене резултати, значај, домети и вредности кумановских преговора и ВТС, ипак се о њима, из садашње перспективе, могу извући одређени закључци. Пре свега, преговори су несумњиво историјски догађај, а ВТС је несумњиво историјски документ међународног права којем, међутим, не треба придавати већи значај него што га он објективно има. Разуме се, као и сваки други резултат преговора, и ВТС је резултат компромиса преговарачких страна којим су обе стране нешто добиле и нешто изгубиле, тако да он сам по себи садржи и добитке и губитке на обе стране.

И поред тога што се на прво читање чини неповољним и што је, суштински, у појединим елементима могао бити повољнији по СРЈ и РС, Споразумом су ипак јасно изражени ставови којима су прихваћени кључни услови СРЈ и РС за његово закључење, односно за повлачење војнополицијских снага СРЈ и РС са Космета и за распоређивање снага КФОР на Космет. И поред тога, што се не може оценити као најбоље решење косметске кризе и што као такав не одражава највиши ниво националних и државних интереса РС, ВТС се свакако може квалификовати као оптимално решење, које је у конкретним историјским и геополитичким околностима било могуће прихватити и реализовати у интересу националне безбедности СРЈ и РС.

Пре свега, начин на који су ВТС решена главна питања у неравноправним преговорима са другом супериорном преговарачком страном, свакако је кључни позитиван резултат кумановских преговора. Он је тренутно, уз Резолуцију СБ УН број 1244 и општеприхваћена документа и принципе међународног права о државном суверенитету, територијалном интегритету и непромењивости граница, кључни међународно-правни аргумент, ослонац и упориште државне политике РС у борби за опстанак Космета у саставу РС и Срба на Космету. Упркос својим слабостима и значајно промењеним околностима, он и данас представља важно међународноправно средству у напорима РС да на међународној сцени оствари та два циља. Наравно, такав значај ВТС има само као део целине са још најмање 4 документа, пре свих са наведеном Резолуцијом СБ, али и са документом А/Ч и одлукама Владе СРЈ и Скупштине РС о прихватању тог документа као полазног за решавање косметске кризе.

На техничком нивоу, посебан квалитет ВТС једноставно је мерљив упоређивањем његове прве понуђене и последње потписане верзије, односно чињеницом да су у коначну верзију његовог текста укључени скоро сви услови преговарачког тима СРЈ и РС, као уступци друге стране у преговорима. У прилог закључку да је на тај начин остварен добар резултат у границама могућег и примерено конкретним историјским околностима, могу се навести бројне претње и ризици са којима би тадашња СРЈ и РС биле суочене уколико ВТС не би био закључен.

Најзначајније од њих су свакако: претња ескалацијом ваздухопловних напада на објекте критичне инфраструктуре, претња копненом агресијом и неповољан тренд слабљења војно-материјалног потенцијала СРЈ и РС (Видети: Одељак 4. 1. овог рада). Као посебан аргумент квалитета преговарања и постигнутог споразума, може се навести и чињеница да је он у неколико битних детаља повољнији чак и од Резолуције СБ УН број 1244 (Видети: Одељак 6. 4. овог рада).

Конкретније, као основни квалитет преговарања и закљученог ВТС, односно као најважнији (кључни, суштински, главни) резултати – последице његовог закључења, за СРЈ и РС, могу се навести: 1) престанак НАТО агресије на СРЈ и РС; 2) гарантовање државног суверенитета и територијалног интегритета РС на Космету; и 3) преузимање одговорности за успостављање и одржавање безбедног окружења, односно за безбедност свих грађана Космета, од стране снага КФОР под окриљем УН. Неспорно, закључењем тог споразума, са почетком повлачења снага СРЈ и РС са Космета, формално и фактички, суспендовани су, а након повлачења безбедносних снага СРЈ и РС са Космета и коначно обустављени ваздухопловни напади НАТО на СРЈ и РС (члан 1 тачка 2б и 2е). За СРЈ и РС тај резултат се конкретније може одредити као фактички, а касније и формални престанак ратног – међународног оружаног сукоба, односно ратног стања, изазваног агресијом НАТО на СРЈ и РС, што се обично изоставља из новинарских, а некада и из научно-стручних текстова. Тиме је, истовремено, заустављен ескалирајући тренд несагледиво тешких ратних последица у људским животима, здрављу људи, разарању инфраструктурних објеката и у деградацији животне средине у СРЈ и РС.

Потврђивањем Документа А/Ч, Споразумом се (чл. I т. 1), поред осталог, посредно потврђује и државни суверенитет и територијални интегритет СРЈ, а тиме и РС на Космету (т. 8 Документа А/Ч). Преузимањем од СРЈ и РС одговорности за безбедно окружење, односно за безбедност свих грађана на Космету (чл. I т. 2), снаге КФОР под окриљем УН, преузеле су и поверени део њиховог државног суверенитета на Космету. На тај начин, државни суверенитет СРЈ и РС на том делу своје територије, СРЈ и РС нису пренеле ни на НАТО ни на етносепаратистички оријентисане политичке представнике екстремистичких група Албанаца на Космету. Чињеница, да је касније, све до данас на делу било и јесте стварање „независне државе Косово“ уз подршку САД и НАТО као кључних савезника ОВК, свакако се може оценити као проблем неспровођења а не као проблем закључења ВТС.

За другу страну потписницу (КФОР), а тиме и УН, па и САД и НАТО, суштински циљеви закључења ВТС, поред окончања међународног оружаног сукоба између НАТО и СРЈ, били су: 1) окончање тзв. „хуманитарне катастрофе“ на Космету, и 2) распоређивање међународних снага на Космет. Први наведени резултат, суштински је подразумевао окончање тзв. „хуманитарне операције“ НАТО којом је, како се касније испоставило, „хуманитарна катастрофа“ ескалирала и неочекивано продужена са малим изгледима да буде окончана наставком НАТО ваздухопловних удара, па и копненом агресијом на СРЈ. За НАТО као страну која формално није (али суштински јесте) уговорна страна, кључни резултат закључења ВТС је значајно распоређивање снага тог савеза на Космет, кроз њихово већинско учешће у саставу снага КФОР.

Суштински, најважнији резултати – последице закључења ВТС у општем, безбедносном и историјском смислу, биле су: 1) престанак међународног оружаног сукоба, односно обустављање НАТО агресије на СРЈ, 2) повлачење војних и полицијских снага СРЈ и РС са Космета и 3) распоређивање међународних снага безбедности под окриљем УН (КФОР) на Космет. Тиме је завршена серија оружаних сукоба на територији бивше Југославије који су унесрећили милионе њених грађана. Упркос томе што је НАТО агресија обустављена, њене последице, последице албанског тероризма и последице борбе против тог тероризма су остале.