Прве оптужбе за наводне ратне злочине

Непосредно после уласка српских снага у Сребреницу и у току напада на Жепу, а у току припрема за ваздушне нападе НАТО на циљеве у Српској, генерал Младић је 24. јула 1995 оптужен за ратне злочине, који укључују: геноцид, саучесништво у геноциду, злочин против човечности и кршење обичаја ратовања, пред Хашким трибуналом.

У изјави за Танјуг 13. августа генерал коментарише тренутно стање на ратишту настало после хрватског заузимања Крајине, улогу светских моћника у рату и њихову подршку и наоружавање хрватске и муслиманске стране. Упитан да ли има масовних гробница у Сребреници, Младић је рекао да су „сви цивили из Сребренице превезени у Кладањ, и то на њихово захтев и под надзором међународних организација. Шта више, сви заробљени муслимански војници су прописно пописани и регистровани, сва тијела пронађена у Сребреници након њеног ослобођења су прописно сахрањена на муслиманском гробљу, а неке муслиманске јединице су успјеле да побегну и стигну до Тузле, објаснио је он.“ Младић се запитао како је 28. дивизија АРБиХ могла да оперише у демилитаризованој зони, посебно када је споразум потписан 1993 са генералом Моријоном предвиђао да муслиманске енклаве буду демилитаризоване.

Сличне ставове даје и у детаљно (необјављеном) интервју за Си-ен-ен 13. августа. И ту говори да је повод за напад на те енклаве био испад из Сребренице према српској страни, да би се одвукла пажња са догађаја око Сарајева. Међутим, амерички новинар два пута инсистира на „масакру“ како каже „људи и дечака“ (menandboys). Генерал уз свог преводиоца објашњава новинару ситуацију око Сребренице и Жепе у периоду 1993-1995. године. „Говорите људима истину!“ убеђује их Младић. Али новинар поново, трећи пут, тражи да генерал образложи шта је било са припадницима Армије БиХ из Сребренице и инсистира на питању да ли има масовних убистава и масовних гробница?

Генерал Младић то сматра „минорним“ питањем и не жели да даје одговор, јер у том тренутку има далеко значајних питања. Ипак, не пропушта прилику да ту и тамо очита „лекцију“ америчкој политици због односа према рату у Босни и према српској страни. Новинар инсистира и пита генерала да ли се осећа хендикепиран с обзиром да је проглашен за ратног злочинца и инсистира на том питању. „Никакве судове сем судове мога народа не признајем! Нити ми треба одбрана!“ Истакао да му није битно колико ће дуго живети, него да му је битно да учини све шта је могуће да уради за свој народ и да се он спаси у том тешком тренутку од свих који су у том тренутку кренули на српски народ.“ Ипак, и после завршеног интервју Американац инсистира да оде и посети Сребреницу. Младић каже да што се њега тиче, може слободно да оде и истиче да су Срби и Американци били савезници, а да сада не може да поверује да су на супротним странама.

Тезе америчког новинара о ратним злочинима у Сребреници, из овог интервјуа, на које Младић није превише обраћао пажњу, кроз само неколико месеци ће постати реалне претње за генералову судбину.

Сам генерал марта 1996 каже „од муслимана у Сребреници и Жепи, да смо хтели, нико жив не би изашао. Били су у безизлазној ситуацији.“ Истичући да је цивилно становништво пропуштено преко српске територије на муслиманску територију, и постављајући питање истиче „Зашто? Зато што сам ја прво човек, па тек онда официр и генерал“ и да ниједног секунда у рату није ратовао против становништва хрватске и муслиманске стране.

У јавности се касније појавио прислушкивани - снимљени телефонски разговор Младића и председника Милошевића датиран 11. мајем 1996. године. Овај разговор открива притисак који је Милошевић почео да врши на Младића да се уклони са места команданта Главног штаба, а претекст су биле хашке оптужбе. Пошто разговор има прекиде, није јасно шта му Милошевић каже али Младић инсистира: „ја сам бре оне цивиле спашавао. О каквој ви деци и женама говорите. Свако је дошао, и мушко, а камоли женско, и мало и велико, где је било договорено…то је пребачени у Кладањ.“ Милошевић инсистира да је ово где су дошли последица „великог стрељања цивила у Сребреници“, и инсистира на томе „не у Сребреници. На некој фарми тамо…“. На шта Младић то одлучно одбацује „Не, не, не! Никакви цивили!“ и инсистира да су се „Турци између себе тукли“, да је то још раније говорио Милошевићу и да му овај није веровао. Младић уверава да су муслимани настрадали у минским пољима, у међусобном убијању. Да је потписао уговор са њима „ко је дошао на чек-поинт био је спашен.“ Да ли овај разговор може да послужи потврди чињенице да нико од њих двојице није знао у том тренутку шта се тачно десило јула 1995 у Сребреници?

Читав догађај, злочин без сумње, постао је тако „геноцид“, са тенденцијом да његово негирање буде кажњиво и да се оптужба за његово извршење генерализује на Републику Српску, Србију и српски народ у целини, са несагледивим последицама по односе према српском народу, Републици Српској или односе Срба и муслимана-Бошњака у целини. Случај ликвидације муслиманских заробљеника био је сасвим сигурно у функцији закулисне политичке игре о подели територија пред коначни заврштека рата. Потом, компормитације ВРС и тражења повода Западних савезника за интервенцију против Републике Српске, што се и десило месец и по дана касније у случају Сарајева, после чега је отпочела ваздушна операција снага НАТО против Републике Српске.