Повлачење снага Армије БиХ из Сребренице ка муслиманској територији

Већ у ноћи 11. јула, снаге Армије БиХ и највећи део мушког војно-способног становништва повлаче се из града и са положаја, са идејом да избегну заробљавање и да се пробију ка муслиманској територији на линији Кладањ-Тузла. Око 22 сата, у „Сеадовој кући” у селу Шушњаре, на састанку представника власти из Сребренице и Рамиза Бећировића, начелника штаба 28. дивизије, донета је одлука да се у колони крене према подручју под контролом Армије БиХ на северу. Остаје питање зашто и на чију иницијативу долази до одвајања мушког од осталог становништва у Сребреници, пошто су српске снаге заузеле варош? Чија је идеја била да се поред снага 28. дивизије и све остало мушко становништво, које би могло да докаже да није било умешано у ратна дејства (нпр. дечаци-тинејџери, старији људи, свештенство, војно-неспособни мушкарци), поведе ван града. “Млађи мушкарци бојали су се да ће их убити ако падну у руке босанских Срба у Поточарима и вјеровали да су им шансе веће ако кроз шуме покушају побјећи до Тузле.“

Питање је како су могли и зашто су на милост и не милост Србима оставили женско становништво и децу, ако су се већ плашили сумарне ликвидације од стране Срба. Зашто ван града није кренула и остала популација? Као што је то био случај у ситуацијама када су, рецимо, друге вароши биле напуштане од Срба (Смолућа, Купрес) или Хрвата (Јајце, Бугојно, Травник, Вареш, итд)…

„Створила се дугачка колона која се мање-више подијелила у мање групе, које су слиједиле један другу“. Правац пробоја колоне је био Шушњари-Коњевић Поље – Удрч – Незук и даље Калесија и Тузла. Колона је дакле била војна формација у повлачењу, а не колона „мушкараца и дечака“, како се ту у светским медијима и данас сугерише. На тај начин њој се даје карактер колоне становништва, неспецификованих значења термина „мушкарац“ или „дечак“ а не јединице која врши одређену борбену радњу повлачење уз пробој из окружења. Још горе, по војним правилима, пробој из окружења је вероватно најтежа борбена радња. У то време веза са Сарајевом је већ била прекинута. Тако се може закључити да је и то знак да је дивизија била жртвована.

Чини се да је у сусретима са муслиманским назови-представницима и холандским командантом, у хотелу “Фонтана” у 20, односно 23 часа, генерал Младић још увек није био начисто шта да чини по питању војних снага из Сребренице. У току вечери 11. јула, нико у команди ВРС није располагао подацима о томе где се налазе снаге 28. дивизије, на које нису наишли по уласку у Сребреницу. Тек око 3,00 часова у рану зору 12. јула добијена је прва вест о локацији муслиманских снага, а онда и читав низ потврда током јутра. Тако су српске снаге сазнале да се снаге 28. дивизије Армије БиХ пробијају према муслиманској територији, и да се не предају безусловно како је то Младић захтевао.

После састанка са цивилним представницима и потпуковником Каремансом, 12. јула око 12.50, генерал тражи телефоном информацију да ли су кренули аутобуси и камиони за евакуацију, нашта добија вест да јесу пре десет минута.. Он тада каже „…Немојте да се убацују њихове групице. То је капитулирало све и предало се, и евакуисат ћемо све, ко хоће и ко неће…“ Он тада говори „пустићемо према Кладњу пролаз… дабоме нека прође тамо … Ти узми патролу једну нашу, која ће да сачека на путу и склони мине и препреке…напусти територију“. Ове речи потврђују да је генерал Младић био решен да цивилно становништво упути ка Кладњу. Али да ли део реченице „нека прође тамо“ значи да је био упознат са правцем и евентуално сагласан са пропуштањем колоне дивизије у повлачењу према територији коју контролишу снаге Армије БиХ?

Са друге стране, генерал сутрадан издаје наређење: „У циљу организованог одвијања планираних борбених дејстава и других активности у ширем рејонима Сребренице и Жепе, а ради спречавања отицања поверљивих података који представљају војну тајну,“ наредио је ангажованим јединицама Дринског корпуса и самосталних јединица Главног штаба да се „планском и организованом контролом спречи улазак свим непозваним лицима у зону извођења б/д у ширем рејону Сребренице и Жепе“. Овом наредбом наређено је да се комуникације Коњевић Поље – Кравица - Братунац и Рогатица – Борике - Вишеград затвори до даљег са саобраћај осим за возила ВРС и МУП ангажованих у дејствима. Требало је успоставити контролне пунктове, а свим новинарима осим новинара Прес центра ГШ ВРС требало је „спречити улазак“. Такође, забрањено је давање информација или изјава за медије о току стању и резултатима борбених дејстава у поменутом подручју или везаних за то подручје „посебно о ратним заробљеницима, евакуисаним цивилним лицима, пребезима и слично.“ Поред основне замисли о спречавању отицања поверљивих података кроз медије док трају операције, ова наредба је индиректна потврда да се разбијене снаге Армије БиХ у повлачењу-пробоју налазе у захвату наведених зона, али ван домашаја снага ВРС

На правцу повлачења сребреничке дивизије било је најмање шест судара њене колоне са српским снагама у којима је било жртава. У неким случајевима, делови колоне одлучују да се предају. Два главна правца дуж којих су припадници српских снага 13. јула заробили велике групе из колоне или су им се они предали, била су пут Братунац - Коњевић Поље и пут Нова Касаба - Коњевић Поље. Колона дивизије међутим напредује даље. Реч је о више хиљада бораца, од којих је део на челу потпуно наоружан.

Појава ових снага током 15. и ујутро 16. јула, пред линијама које држи Зворничка бригада под командом Винка Пандуревића сада постаје проблем. Иако изнурене повлачењем муслиманске снаге су бројне и одлучне да се пробију до територије коју држи 2. корпус Армије БиХ. Пандуревић, који је стигао назад у зону своје бригаде, одлучује да реагује. Он је успоставио контакт са снагама Армије БиХ са друге стране линије фронта, ради договора о проласку колоне, тачније са Шемсом Муминовићем из бригаде 2. корпуса АРБиХ. Договорено је да се непријатељства прекину, да се снаге Зворничке бригаде ВРС повуку са дела линија и пропусте колону 28. дивизије на муслиманску страну фронта. У почетку Пандуревић је инсистирао да се остави стрељачко наоружање на линијама и без истог пређе на муслиманску страну, али је због притиска колоне која је стизала у све већем броју, одустао од тог захтева. Напуштање линија од стране снага ВРС уследило је негде у периоду 13-14 часова тог 16. јула. Пандуревић је све то време пратио ситуацију из близине. Није са јављао својој команди корпуса, рекавши својим сарадницима да се одговори да је негде на терену. Према његовој процени, око 6.000 људи из колоне прошло кроз је преко његових линија, од којих је део био наоружан. Линије одбране поново су успостављене око 18:00 сати 17. јула.

Тако колона 28. дивизије прелази на страну коју контролише муслимански 2. корпус у рејону Незук-Сапна. Изглед припадника дивизије-колоне је катастрофалан и сведочи о драми коју је ова јединица претрпела после вишедневног марша под борбом. Истакнути командант Армије БиХ Сефер Халиловић, ово извлачење проблематизује на следећи начин „…над још неохлађеним лешевима организирана је свечана смотра 28. дивизије. Да иронија буде потпуна потрудио се командант Генералштаба Расим Делић и у свом обраћању четнички злочин ставио у други план у односу на „успјешан пробој из окружења.” Наиме, 5. августа је уз Делићево присуство „формирана“ 28. дивизија у Тузли а у саставу 2. корпуса. Како пише генерал Делић до 28. јула прикупљено је 2.311 старешина и војника и они су са припадницима 24. дивизије Армије БиХ сврстани у 28. дивизију. Тако је „наставила да дјелује дивизија у чијем су саставу били у већини борци и старјешине из Подриња.“

Крајње необично, у Тузли је тада једна америчка делегација, рекло би се специфична саставом: ту су били председник „Рефјуџи интернешнала“ Лајонел Розенблат, син Ричарда Холбрука - Ентони, који је радио у Стејт Департменту, и помоћници државног секретара (за хуманитарна питања) Џон Шатак и (за избеглице) Филис Оукли. Они су вршили испитивање преживелих припадника Армије БиХ из Сребренице, и одмах врло оштро захтевали од Вашингтона војну интервенцију.

Поподне 16. јула, Младић, који се налази у Београду, је од дежурног у Главном штабу добио информацију „да је Пандуревић договорио пролазак ових муслимана тамо на ону територију“. У телефонском разговору који води са београдске ВМА са Главним штабом, Младић пита „Како је горе код Винка?“ Информација о пуштању снага Армије БиХ стигла је преко људи из МУП-а (Каришик) до председника Караџића, а овај је звао Главни штаб. У главном штабу нису знали ништа о томе. Пандуревић је био недоступан. Ипак, и поред овог хуманог ратног геста, он неће избећи дугу руку „хашке правде“ и провешће десет година у затвору!