Операција „Криваја 95“

У току рата 1992-1995. укупно су била три напада на командно место Војске Републике Српске (ВРС) у Хан Пијеску. Први се догодио 7. августа 1992. Тада је командант, генерал Младић био на састанку у Београду са преговарачем међународне заједнице лордом Овеном. Том приликом је на Великом Жепу - источно од објекта, заробљено 15 припадника ВРС и још неколико рањено. Младић се хитно вратио на место догађаја. Други напад био је 11. децембра 1993, кога је Младић окарактерисао као „најопаснији“. Коначно, трећи напад, изведен је 26. јуна 1995, и којом приликом је у објекту био присутан и сам генерал. Овај напад биће повод за вероватно најпознатију и најанализиранију операцију снага ВРС, према муслиманским енклавама Сребреници и Жепи.

Иако је у светској јавности, публицистици и научним радовима ненаклоњеним српској страни, уврежено објашњење да је напад био последица задатака из поменуте Директиве бр. 7, то у реалности није био случај. Командант Дринског корпуса, буквално је преписао ставове који се односе на његов корпус, јер на то био обавезан. Међути, два или три става ове Директиве узети су као генерално оправдање и тумачење оптужби на рачун српске стране за све што ће се десити у Сребреници и Жепи јула 1995. године.

На основу споразума од 8. маја 1993, обе енклаве је требало да буду демилитаризоване. Међутим, договорено разоружавање и демилитаризација никад нису извршене. Тако је врло важно уочити да муслиманске снаге нису разоружане нити је Сребреница била демилитаризована зона, већ је у суштини остала војно упориште, па тако и легитман војни циљ. У њима остају активне снаге Армије БиХ. Оне су наредбом од 1. јануара 1994 реорганизоване у 8. оперативну групу, састава пет лаких бригада и један брдски батаљон. Групом командује бригадир Насер Орић, самоникли војни лидер - пре рата припадник РСУП Србије. Његова јединица је у мају 1995, преформирана у 28. дивизију АРБиХ. Према наређењу команде 2. корпуса АРБиХ од 23. априла 1995, командант Орић, напустио је енклаву хеликоптером, отишавши са још неколицином сарадника у Тузлу на некакв курс, са кога се није више враћао. На челу снага у Сребреници, у тренутку почетка српске офанзиве налази се заступник команданта, мајор Рамиз Бећировић.

Документи 28. дивизије Армије БиХ, такође дају своје тумачење изненадног муслиманског напада, који ће постати повод за узвратну акцију српске војске. Циљ испада муслиманских снага био је спречавање српске војске да са подручја око Сребренице и Жепе упућују додатне снаге на сарајевско ратиште. Стога су „изведене су двије диверзије у близини Сребренице и то: 23.06 1995. године у мјесту Осмаче и 23.06 1995 у мјесту Бијело Стијење код Копривна“. Извештај 28. дивизије АРБиХ упућен команди 2. корпуса за интерно информисање, наводи „ликвидирано је 7 четника“ а уништен један комби и заплењено нешто стрељачког оружја. Муслиманске снаге нису имале губитака и вратиле су се у заштићену енклаву без последица.

Три дана касније 26. јуна 1995, снаге Армије БиХ извеле су поново „више успјешних диверзија у дубини привремено запосједнуте територије под агресорском контролом од 20-40 км на подручју општина Хан Пијесак на следећим локалитетима: а) насеље Вишњица и утврђење Бајте, б) Рејон Црне Ријеке (споменик код раскршћа), ц) рејон Црне Ријеке (Бојчино Брдо), д) објекат Врани Камен. У свим овим локалитетима успјешно је извршена диверзија искључиво на непријатељску живу силу и при том су постигнути слиједећи резултати: ликвидирано је по нашим процјенама више од 40 четника, мада располажемо непровјереним подацима радио-извиђања да је агресор претрпио губитке од 71 војника, заробљен је један војник… (извештај набраја заплењено стрељачко наоружање и муницију), заплијењено је на више десетина ситне и крупне стоке.“ Извештај наводи да је у насељу Вишњица уништена већа количина муниције и све објекте које је су српске снаге могле да користе у ратне сврхе. За непријатеља (снаге ВРС) констатовано да су „након ових изведених борбених дејстава појачао концентрацију својих снага око Сребренице и Жепе, те са ових подручја престао да шаље нове снаге у Сарајево, а дио снага из унутрашњости довео око Сребренице и Жепе.“

Задатак извршен. Али у суштини реч је о крајње необичном наређењу претпостављене команде Армије БиХ - да њихове снаге из опкољене заштићене зоне својим дејствима „помогну“ снагама око Сарајева!? Како год било, ова акција проузроковаће одговор српске војске. Низ следећих догађаја скоро да је постао свеопште познат, још од оптужнице против председника Караџића и генерала Младића објављене 14. новембра, исте 1995. године.

У наредби Дринског корпуса за извођење операције назване „Криваја 95“, прва реченица констатује разлог операције: „непријатељ је у склопу опште офанзиве на територију РС изводио нападе са органиченим циљем према јединицама Дринског корпуса… Последњих неколико дана посебно су активне муслиманске снаге из енклава Жепа и Сребреница. Убацује диверзантско-терористичке групе које нападају и пале незаштићена села, убијају цивилно становништво и издвојене мање јединице око енклава Жепа и Сребреница…“

Потом се у домену основе за спровођење ове операције позива на Директиве 7 и 7/1 да „на основу ситуације у зони одговорности, Корпус има задатак да слободним снагама изводи офанзивна дејства. У дубини зоне Дринског корпуса да што прије раздвоји енклаве Жепа и Сребреница и сузи их на градско подручје“. Подвлачимо термине: „на основу ситуације“ и „слободним снагама“, као кључне основе става да је операција изазвана испадима снага Армије БиХ ван територије енклаве, а не планирана раније са некаквом посебном наменом.

Ангажоване су снаге Дринског корпуса, чије снаге од раније држе линије ка овој енклави, као и неке од маневарских јединица Главног штаба ВРС (65. заштитни пук, нешто касније и 10. диверзантски одред, итд) и делови Специјалне бригаде МУП РС. Део њих је био ангажован тежишно ка Жепи, ради спречавања евентуалног контраудара снага АРБиХ из Жепе ка јединицама које дејствују ка Сребреници.

Најновија холандска комисија која је 2016. истраживала поново цео случај, утврдила је да „нису пронађени документи…или информације из којих се може закључити да су кључне стране (домаће и иностране), укључујући и обавештајне службе, биле информиране о конкретном плану босанских Срба да нападну и у потпуности заузму енклаву Сребреница“. Извештај те комисије наглашава да је постојао „велики број информација и индиција о намјерама и могућностима босанских Срба, које указују на могућност напада на исте енклаве, укључујући и Сребреницу. С друге стране постојале су и поруке које нису указивале на вероватноћу директног напада.“

Шестог јула, око 3 часа изјутра, снаге ВРС крећу у контраофанзиву ка Сребреници и Жепи. Линије одбране варошице држе бригаде 28. дивизије под српском артиљеријском, минобацачком и тенковском ватром, а потом и нападима пешадије и тенкова. После три дана притиска, 9. јула око 18 часова прве српске снаге улазе „у градско подручје из правца Зеленог Јадра (Учина Башча)“. Председник председништва општине Осман Суљић у свом кратком али драматичном извештају упућеном председнику Алији Изетбеговићу, констатује „наша војна команда у распаду као и припадници 28. дивизије КоВ и више нису у могућности ништа предузети на даљњем спрјечавању агресорских снага да уђу у сами град. Влада хаос и паника те је на цивилним органима власти остао последњи непопуларан корак на спашавању становништва, а исти се да је ургентно на нивоу државних и војних органа Р БиХ под хитно аранжира састанак са српском агресорском страном у циљу изналажења могућности отварања коридора за исељење становништва до прве слободне територије Р БиХ под контролом међународних фактора. ТРАЖИМО ХИТАН ОДГОВОР А НАЈКАСНИЈЕ ДО 24.00 ЧАСОВА“, стајало је на крају овог ултимативног извештаја.

Снаге холандског батаљона УНПРОФОР су стациониране на прилазима градићу, али се у суштини не мешају у ове догађаје. Њихове снаге биле су под ватром 6. јула, како наводе муслимански војни извори. Ипак, пред сам улазак снага ВРС, долази до једног траљавог ваздушног напада холандске авијације на српске снаге и до дејства са одређених позиција холандског батаљона на припаднике ВРС.

Прилажење граду снага ВРС и борбе су завршене 11. јула. На исти дан када су српске снаге ослободиле Трново 1993. године. Тог дана српске снаге улазе у пусту Сребреницу. Са њима је и генерал Младић. „За само пет дана, Срби су обавили читав посао заузимања енклаве. Свет је још увек у шоку од српске ефикасности и способности за фактор изненађења. Увек их НАТО потцени, па се накнадно покаје“, надахнуто објашњава са лица места новинар Зоран Петровић-Пироћанац.

Ево како генерал Младић види прилазак снага ВРС граду у писму које је послао аутору овог чланка почетком 2018. године из Хашког трибунала:

„Ујутро, 11.7.1995. године био сам на Истуреном командном месту Дринског корпуса на објекту Прибићевац! Из енклаве – заштићене зоне снаге ОГ Сребреница (28.дивитија А БиХ) дејствују по снагама Дринског корпуса и ВРС, туку стрељачким наоружањем, а из града Сребренице, од бензинске пумпе, туку минобацачима 82 мм ка објекту Прибићевац, али њихове мине падају по падинама Прибићевца. Туку без осматрача и навођења, троше муницију!

Пратим наша дејства у захвату пута према Зеленом Јадру. Имам добру везу са командантима бригаде пратим њихова дејства: Зворничке бригаде – ппук Вунко Пандуревић, Подрињске – пук Светозар Андрић, Романијске – пук Миро Тривић, Братуначке – пук Видоје Благојевић и јединица подршке. Врло често јављају на ИКМ Дринског корпуса о стању у својим јединицама, о борбама и проблемима! Траже подршку корпусне артиљеријске групе и сви говоре у етар без употребе ТКТ (тајно командовање трупама) докумената! Рекох на ИКМ да пређу на употребу ТКТ докумената а што им пренесе мајор Јевђевић, одличан везиста. Ја се на оглашавам, пратим везе подчињених јединица!

Са Командног места Главног штаба ВРС пуковник Панџић ми јавља: „Из Авијана (Италија) узлетеле три групе НАТО авиона. Иду према Сребреници, дали смо узбуну свим јединицама и системима РВ и ПВО. Пратимо ситуацију.“ Он на екрану у оперативној сали има податке о свакој групи, броју и врсти авиона, правцу лета, висини и евентуалним циљевима дејства. Ја све пратим и снимам, још се не оглашавам.

Ево их и први авиони! Окружише Сребреницу и чим је први авион НАТО-а избацио смртоносни терет у околини Зеленог Јадра (Зворничке бригаде), ја сам одмах моторолом командовао „Овде Баријера 101, ручни рад!“ То је био сигнал: „НАТО је агресор, пали сијена, штале, куће, траву јер њихове ракете „побрљаве“ – изгубе циљеве. Око Сребренице се упали ватрени обруч! Одмах наредих да се ИКМ Дринског корпуса премести на објекат Кварц – у шуми, и наредих да се отпочне силовит напад са кружне основице ка центру Сребренице! НАТО је бомбардовао и ИКМ Дринског корпуса, уништио део средстава везе, али је људство брзо премештено.

Са брда Кварц, двогледом пратим пометњу и бјежанију њихове 28. дивизије и цивилног становништва. На Кварцу пуно зрелих боровница и по која дивља јагода. Реших да идем на прву борбену линију, у Зворничку бригаду. П(отп)уковник Винко Пандуревић – изванредан и храбар официр – не јавља се, а пуковник Андрић ми јавља да је Винко вероватно погинуо јер су НАТО ракете погодиле његово командно возило (МКШК)! Одмах се упутих ка Зеленом Јадру, а генералу Живановићу и Крстићу наредих да се са свим јединицама пређе у напад на Сребреницу. Крећући се шумским путем дођох до чесме близу Зеленог Јадра, умих се, опрах руке, лице, полих чизме хладном водом, добро се расхладих, напих се оне дивне воде и стигох на асфалтни пут који води ка Зеленм Јадру! Видм мало подаље да је жив командант Зворничке бригаде, седи на хоклици, снима га камера и нешто му даје војник да поједе. Обрадовах се, жив ми је јунак. Честитам му на успеху, а он моторолом – отворено даје смернице и наређење мајору Јоловићу – јунаку и команданту „Вукова са Дрине“. Они се добро распоредили дуж комуникације и око ње, чешљају терен и иду смело и без отпора! Наредих и Винку: „одмах у прве редове – правац Сребреница!“ Он, његова пратња и моја пратња са два моторна возила Пух кренусмо путем од Зеленог Јадра ка Сребреници.

На једној кривини преврнут оклопни транспортер снага УН, холандског батаљона. Око оклопног транспортера: наши војници. Наредих да наш тенк извуче овај оклопни транспортер. Он то покушава неколико пута. Не може. И ја наређујем Гојку Црњку, мом возачу „Гојко пролази! И тако уђосмо у небрањену Сребреницу, без отпора. Мада је неки њихов војник пуцао према мени са неког омањег одстојања, промашио ме је, што је регистровала ТВ камера. Онај који је отворио ватру на мене, имао је НАТО прслук и на њега нисмо отварали ватру. Брзо је нестао иза зграде! Убеђен сам да је то био неки заостали војник 28. дивизије Армије БиХ и да овоме не пишем, све је пратила ТВ камера…“

Читав догађај Младићевог уласка у града прати камеракојом снима потпуковник Станчевић из ГШ ВРС. Тада снимљени материјал несумњиво је донео генералу Младићу највише и критика и похвала. У њему као да су се сажеле све Младићеве особине, а посебно оне које су његови противници истицали и дан-данас истичу: бруталност и мржња према муслиманима. По доласку у град, Младић театрално иде улицом ка центру, прво честитајући борцима или официрима, како који наиђе, дајући задатке у ходу. „Правац Поточари!“ „Правац Братунац!“ то су му најчешће команде. Додаје: „Немојте стајати“, „Јел чујеш војско шта говорим?“ Њега прате припадници специјалног одреда Вукови са Дрине Зворничке бригаде и 10. диверзантског одреда ГШ ВРС. Сви носе препознатљиве ознаке на униформама. У центру пусте Сребренице изговориће сада већ чувене реченице: „Ево нас 11. јула 1995 године у српској Сребреници, уочи још једнога великога празника српскога, поклањамо српском народу овај град. И напокон дошао је тренутак да се после буне против дахија осветимо Турцима на овом простору.“

Оно што је необично, а види се и на снимцима: у граду нема никога, ни војске ни цивила. Потпуно изненађење за српску страну. У овом тренутку, ни Младић ни било ко од команданата и официра који га прате, а ту су генерали Живановић и Крстић, командант бригада Пандуревић, Тривић, Фуртула и друге старешине, не знају тачно где су се извукле снаге Армије БиХ. Тек касније се дознаје да се преостало цивилно становништво вароши: жене, деца и стари, склонило у базу УН у селу Поточари. Ту су потражили заштиту холандског батаљона УНПРОФОР.