Младићеви преговори са неадекватним преговарачима

Увече 11. јула, у хотелу „Фонтана“ у Братунцу, Младић се састаје са холандским потпуковником Томасом Каремансом, командантом холандског батаљона. Оно што је требало да буде класичан састанак два војна команданта, претворило се у испитивање, пред камером. Читав састанак се одвија стојећки. Младић је сатерао Холанђанина и његове помоћнике уза зид. Једно од првих питања да ли су по његовом захтеву авиони НАТО бомбардовали снаге ВРС и чији су авиони? Кареманс покушава да објасни да он није тај који наређује употребу ваздушних удара. Младић је очигледно нестрпљив да слуша и објашњење и превод, па инсистира да ли је Кареманс издао данас наредбу да његове снаге пуцају на снаге ВРС, и повишава тон: „Немојте Ви мени да фантазирате господине потпуковниче! Већ одговорите на моје питање! Јесте ли ви наредили да ваша војска пуца по мојој војсци?!“ Кареманс уплашено мрмља да су његове снаге биле нападнуте, а Младић осетивши страх код холандског команданта говори да су он и његове снаге по споразуму из 1993, били дужни да разоружају муслиманске снаге у Сребреници. „А ви сте их наоружавали, са њима шверцовали и припремали за борбу против Срба“.

После Младићеве вербалне грмљавине, Кареманс ипак долази до речи док Младић пали цигарету и нуди Кареманса речима: „запали није ти задња!“ Холанђанин говори да је он тражио састанак, јер се више од десет хиљада избеглица налази унутар његове базе у Поточарима, и да је дошао да захтевом да се они евакуишу, а заједно са њима и холандски батаљон. Кареманс предлаже да се енклава укине и да се становништву омогући прелазак на подручје око Тузле. Младић, међутим не пропушта да му очита историјску и политичку лекцију. Како је током дана, у близини градске скупштине, отворена ватра на Младића и његову пратњу, он је понео остатке - доказе и поново оптужио Кареманса за овај напад. Холанђанин се извињава, и каже да се у нормалним околностима не пуца на генерале.

Младић говори да снаге УН нису његова мета а такође ни муслиманско становништво. Стога он тражи од холандског потпуковника да се организује долазак представника муслиманског становништва на разговоре, па чак и некога од муслиманских војника, ко је ауторитет. Да би се на том састанку разрешила сва питања. Кареманс је одговорио да не зна ни где су цивилне, ни војне власти из Сребренице, али да ће пробати да преко посредника - преводилаца то сазна. Ако успе, организоваће састанак, макар само са цивилним представницима. Младић је дао рок да до 23 сата нађе „неког“ да дође на састанак, а до сутра ујутро неког из цивилних власти да би се решио проблем и спречио губитак живота. Младић је препоручио Каремансу да доведе и своје и муслиманске рањенике и проба да организује аутобусе за превоз цивила. Састанак се завршава испијањем шприцера уместо пива,а које је прво Младић понудио, не знајући да га нема у хотелу. Кареманс је добио могућност да обиђе своје заробљене војнике који су били у истом хотелу.

Уследио је други састанак исте вечери. Младића прате генерали Крстић и Живановић. Потпуковник Кареманс објашњава да није нашао никог од представника власти, већ само извесног средњошколског професора Несиба Манџића. Холанђанин даје преглед ситуације: да је у објекту његовог батаљона и околини, између 15 и 20.000 људи од којих је 95% било жена, деце и старих, да има 88 рањених-повређених, да нема хране, лекова и горива, да је потребна евакуација. Овде Младић губи стрпљење, па се окреће Манџићу и пита га: „Пушиш ти Несибе? Запали једну, јебеш му матер… Опусти се макар. На састанку си… Да ли си гладан? Сигурно? И онда пропитује детаље из његове биографије, да би потом вратио пажњу на Кареманса који реферише о проблемима евакуације. Младићу је Манџић занимљивији, па се одмах окреће њему, без обзира што овај говри да није представник власти, већ да је само био директор школе. Да је изненађен што је изабран као представник избеглица, јер је и сам био избеглица три и по године, да је број избеглица и већи чак до 30.000 и пита да ли постоји некакав договор на вишем нивоу?

Овде филм очигледно има прекид, па се наставља сценом где Младић већ диктира услове: „треба да положите оружје. И свима који положе оружје гарантујем живот, Имате моју реч као човека и генерала да ћу искористити свој утицај да помогнем недужном муслиманском становништву које није циљ дејства ВРС“. Он такође наводи да међународне хуманитарне организације нису његов циљ, иако је данас по захтеву снага УН вршено бомбардовање српских снага. Обраћајући се Несибу Манџићу говори: „Да би могао да одлучим као човек и командант … требам да добијем јасан став представника вашег народа да ли желите да опстанете, останете или нестанете. И спреман сам сутра примити делегацију одговорних људи муслиманске стране у 10 сати на овоме месту, са којима могу разговарати о спасу и избављењу вашег народа из енклаве. Бивше енклаве Сребреница. До 10 сати сутра наредићу обуставу операција. Уколико ваши…“ - филм се овде прекида.

У наставку Младић је обећао да ће према „вашим борцима бити поступано у духу међународних конференција“ рекавши „сваком гарантујем живот, чак и онима који су починили злочине према нашем народу“. Завршава обраћање збуњеном Манџићу ултимативно: „да ли сте ме разумели? Несибе у вашим рукама је судбина вашег народа, не само на овом простору“ Завршио сам. Слободни сте. Чекам вас у десет сати сутра. На генералове речи „испратите их!“ Манџић објашњава да је он случајно изабран и да ако он не одговара нема проблема, Младић не попушта и наређује: „то је ваш проблем. Доведите људе који могу осигурати предају оружја и спасти ваш народ од уништења“ и потенцира: „у твојим рукама је све. Доведи ми људе који значе нешто! Ако не могу људи, могу жене.“

Сутрадан, 12. јула, на истом месту одржан је нови састанак, Први стиже потпуковник Кареманс, потом преводилац, па Несиб Манџић и још двоје представника муслиманске стране: Ибро Нухановић и Ћамила Омановић. Жена - баш како је духовито тражио Младић. Сада око стола има више лица са српске стране. Уз Младића је генерал Крстић. Генерал почиње састанак у свом стилу испитујући нова лица: непознату жену и мушкарца о њиховим биографским појединостима. Ни ово двоје саговорника нису представници никакве власти: Ћамила, како се представила, била је шеф рачуноводства, а Ибро, економиста - бивши привредник. Младић, који током ових састанака необично много пуши, истиче да жели да им помогне, тражи апсолутну сарадњу око судбине цивилног становништва, јер је њихова војска потпуно поражена. „Нема потребе да гину ваши људи: ни ваш муж, ни ваша браћа, ни комшије, „довољно је да кажете шта желите“ наводи.

„Да би опстали“, Младић каже и тражи да „сви наоружани мушкарци, макар и они који су починили злочине, предају оружје ВРС ... након предаје оружја можете... бирати, да останете на територији... или ако вам то одговара, да идете тамо где желите.“ Он обећава да ће се поштовати воља сваког становника. Ћамила се пита „сада како ступити у контакт са овима?“ Младића то не брине и инсистира да то „ви знате“ и да је ако је све спремно део војске може да се разоружа и преда оружје у присуству официра ВРС и УН. Потом свако може ићи „на све четири стране света“. Он ће обезбедити и возила, а да ће се гориво обезбедити преко УНПРОФОР-а. У суштини, из снимака се не види шта је договорено, нити шта је закључено, уколико су назови-представници и могли било шта релевантно да кажу. Ипак, после овог састанка остала је Декларација о реализацији споразума о евакуацији цивилног становништва из енклаве коју су потписали српски комесар за цивилне послове Миросалв Дероњић и како је наведено, представник цивилних власти енклаве Сребреница“ Несиб Манџић.

Потом, генерал Младић одлази да обиђе базу УН и фабрику где се скупило муслиманско становништво. Ту су први српски војници дошли тек ујутро 12. јула. После кратке дискусије са холандским војницима, који не дозвољавају приступ окруженом простору, генерал прилази огради и уверава цивилно становништво да се не боје, не брину и да ће сви бити евакуисани према Кладњу, „прво жене и деца“. Он апелује на цивиле да се пази да се неко дете не изгуби. Потом даје изјаву да ће се становништво безбедно евакуисати, за некакву телевизију, чија се камера ту нашла. „Слободна је Сребреница међутим… има ту још нешто мало група које настоје, ето тако некаквим спорадичним дејствима да још увек пружају некакав отпор.“

Позивајући се на разговор са делегацијом он каже да очекује да и те групе предају оружје ускоро „наредио сам да се сви њихови војници такођер слободно прикључе и да положе оружје што су они и прихватили. И ја се надам да ћемо макар овај део проблема ријешити на људски начин, без да страда недужно цивилно становништво...“ Младић наводи да је веома „потрешен као човек оним што сам чуо од тог цивилног становништва, чак и њихових официра и војника“ наводећи да су прихватили још 1993, престанак борби и мирно решавање проблема на тим просторима. Генерал се поново обраћа маси муслиманских цивила, да ће доћи до евакуације и да нико нема разлога за бригу.

Пошто је извршена широка мобилизација шаролике флоте аутобуса и камиона на територији Дринског корпуса, већ крајем тог и наредног дана, ВРС организује пребацивање овог становништва ка муслиманској територији. Уочава се да припадници ВРС у аутобусе пуштају само жене, децу и старе, а да војноспособне мушкарце одвајају на страну. Према изјавама холандских војника њих одводе са стране у некакву белу кућу, одакле их посебним аутобусом пребацују у Братунац.

За који дан, у бази УН потом остају само холандски војници.

Према подацима информативне службе ВРС које не можемо у потпуности хронолошки да верификујемо, а која је била одговор на оптужницу генерала Младића марта 1996, он је у послеподневним часовима 13. јула „поново примио муслиманску делегацију и представнике УНПРОФОР-а. Обавестили су га о свим елементима договора и одлуком већег дела становништва да се исели са овог простора“. „Истог дана, у поподневним часовима, генерал Младић је обишао команду батаљона УНПРОФОР-а у Поточарима и договорио са потпуковником Каремансом да све аутобусе прати по један до двојице његових војника, а да се позову и представници осталих међународних хуманитарних организација да присуствују превозу муслиманског становништва, како би се избегле нежељене гласине о лошем односу српске војске према муслиманском становништву, а што је командант холандског батаљона Кареманс и прихватио.

Превожење муслиманског становништва настављено је и сутрадан 14. јула 1995. године. Према подацима информативне службе ВРС, на крају евакуације генерал Младић је још једном обишао логор УНПРОФОР-а у Поточарима и „разговарао са представницима хуманитарних организација“. Потом је посетио Сребреницу и околна места како би се уверио у реализацију постигнутог договора, Након обиласка, истог дана, генерал се још једном састао са муслиманском делегацијом (иста три имена као и 12. јула) који су му се захвалили на бризи и настојањима да се све становништво уредно превезе на одређено место.“

Младић је тек 21. јула поново у Поточарима, где дефинитивно испраћа припаднике холандског батаљона УНПРОФОР-а. Стојећи испред њихове базе, Младић, шта више, предаје поклон потпуковнику Каремансу али и за његову супругу.