Ликвидација заробљеника и оптужба за геноцид

Заробљени припадници Армије БиХ и део мушког цивилног становништва били су потом, од 14. до 17. јула ликвидирани на више локација у Подрињу. Поједини холандски војници припадници батаљона, у својим каснијим изјавама наводе да је појединачних ликвидација заробљених припадника Армије БиХ било већ у ноћи 12/13 и током 13 у процесу њиховог одвајања од породица које су укрцаване у аутобусе. Међутим, ако су те изјаве тачне, реч је била о појединачним егзекуцијама, ван некаквог смишљеног плана. Сада читав посао ликвидације прелази у надлежности Службе безбедности ВРС. То је потврда да је постојао својеврсни паралелни командни ланац у односу на Дрински корпус који покрива територију догађаја.

Као главни извршиоци, а што се огледа у давању наређења, техничким припремама и присуству на местима егзекуције, могу се означити припадници те службе: капетан бојног брода Беара - начелник безбедности ГШ, пуковник Поповић, начелник безбедности Дринског корпуса, као и начелник безбедности на бригадном нивоу: капетан прве класе Николић (Братуначка бригада). Они чине вертикални ланац командовања за који може да се каже да је радио директно по нечијем наређењу на ликвидацији заробљеника и мимо команданата на терену, генерала Крстића (Дрински корпус) или потпуковника Пандуревића (Зворничка бригада), па и самог генерала Младића, који је тада у Београду.

Тачан број ликвидираних заробљеника није прецизно утврђен: бројке су у годинама после рата нарастале све до преко 8.000! До почетка 2000-тих година ексхумирано најмање 2.000 тела, што се узима као минимални број. По проценама за локације које су отваране у 2000-2001.години, оптужба, у случају генерала Крстића, проценила је откривени број на 4.805 тела. Тада је закључено: „Укупан број погубљених креће се врло вјероватно између 7.000 и 8.000 мушкараца.” Наредних година уследила је инфлација бројки, ради достизања тих пројектованих бројки, и која се зауставила на броју 8.372 како је и уписано на споменику у том месту. На тај начин, број је „цементиран“ и постао податак, према коме свако јавно изражавање сумње може донети оптужбе.

Тадашњи командант Зворничке бригаде Винко Пандуревић, судећи по ранијој бројности снага Армије БиХ у Сребреници и пропуштеној маси војске преко његових линија, сматра да је убијено око 3.000 ратних заробљеника припадника 28. дивизије Армије БиХ. Колика год да је бројка била стрељаних, иако је она била подложна инфлацији, она је болна и оптерећујућа за српску страну.

О догађају који би могао да се уклопи у теорију да није било плана за ликвидацију и да је она почела инцидентом говорили су поједини учесници тих догађаја. Међутим, у Хагу констатују да је основа за егзекуције „говор који су између 11. јула увече и 12. јула ујутро у Братунцу склопиле особе међу којима су били један или више оптужених.“ Наводи се да је „донесена одлука да се муслиманско становништво источне Босне уништи, и да је она проведена најприје одвајањем и присилним премјештањем, а на крају и убијањем припадника те групе.“

Иако нема никаквих чврстих доказа, хашки суд истиче да је „ван разумне сумње да су припадници снага босанских Срба, укључујући чланове Главног штаба и припаднике органа безбједности ВРС-а, посједовали намјеру да униште Муслимане из источне Босне као групу.“ Још горе, инцидент у складишту који се претворио у убијање заробљеника из освете дато је другачије тумачење: „Претресно вијеће је мишљења да је једини разуман закључак тај да је погубљење босанских Муслимана, до посљедњег човјека, извршено у складишту у Кравици, представљало дио заједничког плана да се побију војно способни мушкарци Сребренице и геноцидног плана. Претресно вијеће се такође увјерило да су заробљеници тамо били заточени привремено, највјероватније да би били пребачени на неко друго мјесто заточења, што је представљало стални образац, да би на крају били убијени. Међутим, Претресно вијеће констатује да је као реакција на неочекивани инцидент… план убиства заточеника, босанских Муслимана, који су били заточени у складишту у Кравици помјерен унапријед и да су они убијени на лицу мјеста.“

Како објашњава генерал Савчић, наводни претходни злочин на обали Зеленог Јадра оспорен је на суђењу установљењем да је исказ наводног јединог преживелог (ПВ-112) нетачан.

Ипак тужилаштво то игнорише, јер би прича о издвојеном инциденту који је био увод у злочин, реметила причу о смишљеном злочину а одатле и оптужбу за наводни геноцид који су починиле српске снаге. „Сходно томе, Претресно вијеће се увјерило да су припадници снага босанских Срба, укључујући чланове Главног штаба ВРС-а и припаднике органа безбједности ВРС-а, као што су Поповић и Беара, починили геноцид над Муслиманима из источне Босне, као дијелом босанских Муслимана.“

Међутим, идеја оптужбе за геноцид је посебно неспојива са отварањем линије фронта коју чини командант Зворничке бригаде, потпуковник Пандуревић или чињеница да је цивилно становништво без губитка пребачено ка Кладњу. Остаје питање зашто је у случају после освајања Жепе, само десетак дана касније, ВРС поступила сасвим другачије. Како су и зашто су тамошњи припадници Армије БиХ поштеђени од прогона, и чак пуштени да пређу у Србију, у наставни центар МУП-а Србије Митрово Поље на Тари, ако је већ постојала „геноцидна намера“?