Да ли је Влада у Сарајеву жртвовала Сребреницу?

У веома поларизованој јавности по питању ликвидације муслиманских заробљеника по заузимању Сребренице од стране Војске Републике Српске 11. јула 1995. многа од кључних питања за разумевање овог специфичног ексцеса у рату у БиХ 1992-1995. као да су и даље сакривена од реалистичког фокуса, толико потребног за разумевање овог злочина, који ће додатно оптеретити лоше односе Срба и босанских муслимана.

Каква је улога такозваног међународног фактора у случају пада Сребренице? Да ли је постигнут прећутни политички договор међународних фактора са владом у Сарајеву о томе да се Сребреница препусти српској страни, у периоду пред њено заузимање? Да ли је реч о договору или прећутном схватању владе у Сарајеву да своје енклаве на истоку Босне, просто пусти да ископне као снег на сунцу.

Истакнути муслимански командант Сефер Халиловић, наводи да се још од 1993. калкулисало Изетбеговићевим и Силајџићевим предлогом за размену територија: „Сребреница и Жепа за Вогошћу и друга сарајевска предграђа”. Халиловић наводи да је био два пута присутан „кад је Изетбеговић у Сарајеву, у рано прољеће 1993. године нудио представницима Сребренице и Жепе у Сарајеву да се направи оваква замјена: Сребренице и Жепе за Сарајевска предграђа. Приједлог је након консултација са народом и борцима резолутно одбијен. Исто питање Изетбеговић и Силајџић су поставили делегацији која је дошла из Сребренице на засједање Бошњачког сабора у сарајевском хотелу „Холидеј Ин“. И они су били категорични: „Не долази у обзир. Ако сте нас зато звали, нисте нас требали звати.” Овај дијалог препричавали су касније дуго свједоци овог разговора.”

Хакија Мехољић, ратни начелник станице јавне безбедности у граду, много година касније после рата у јавност ће препричати разговор из 1993, где представницима ратног председништва из Сребренице, председник Алија Изетбеговић објашњава, како му амерички председник Клинтон нуди могућност да српске снаге („четници“) уђу у град и побију 5.000 муслимана и да ће тада доћи до америчке војне интервенције против српске стране. Ово је изазвало оштру дискусију и реакције. Потом је Изетбеговић предложио другу идеју о замени Сребренице за Вогошћу. „Тада то ми нисмо прихватили,“ каже Мехољић.

У ово се уклапа и сведочење Ричарда Холбрука (2005) да су постојала почетна упутства да се жртвују (initialinstructionstosacrifice) три муслиманске енклаве и да је он мислио да је то погрешно“. Неколико година касније он је изјавио да то био у суштини некакав неспоразум око његовог наводно лошег сећања (Faulty Memory). Оно што је мировни договор у Дејтону показао било је то да је баш изведена оваква размена: Сребреница и Жепа су заузете од ВРС и постале српске, а Слободан Милошевић је уговорио предају српских сарајевских насеља муслиманској страни.

Сличне написе доносила је и сарајевска недељна штампа у читавом низу послератних година. Каква је стога, стварана улога владе у Сарајеву у целом случају? Халиловић наводи имена следећих муслиманских војних и политичких руководилаца који би требало да дају „јасне одговоре о политичким и војним калкулацијама око Сребренице”, а то су Изетбеговић, Силајџић, Расим Делић, Енвер Хаџихасановић и Сеад Делић. Наравно, тешко је очекивати да је Алија Изетбеговић као кључни човек муслиманске државе био спреман да разреши овакве дилеме. У једном интервјуу 1999. године Изетбеговић је рекао „да никада прије Дејтона нити се мислило нити говорило о томе да се Сребреница препусти Србима.”

Мимо ове политичке комбинаторике, генерал Халилиовић указује и на војни аспект овог проблема. Он сматра да је после његовог „удаљавања” из Армије БиХ уследио „први удар на браниоце Сребренице и Жепе - реорганизација војске и стварање 28. дивизије у којој је половина бораца проглашена вишком. Бројно стање је са 12.000 сведено на око 6.000 војника. Други удар је био: дотурање муниције... Трећи несхватљив потез за мене, био је извлачење 18 кључних људина челу са Насером Орићем. Они су упућени на школовање у Зеницу, умјесто да су из Сарајева, Зенице и Тузле у Сребреницу и Жепу послани официри и старјешине, стручњаци који би помогли ојачавање линија одбране.

Дио политичког и опћинског руководства већ је био изашао из региона. Народ и војска су остали обезглављени. Када је почела акција деблокаде Сарајева, Генералштаб и команда Другог корпуса наредили су јединицама у Сребреници и Жепи извођење диверзантских акција како би се одвукле снаге од Сарајева. Умјесто да се прво обезбиједе и људима и оружјем најугорженије тачке на ратишту БиХ, а то су свакако биле Сребреница и Жепа. И када је услиједио напад на ове просторе, ништа није подузето да им се помогне већ су једноставно остављени сами себи. Чак је команда Другог корпуса одбила захтјев Насера Орића да се организовано отвори пролаз.” Халиловић се даље пита “Зашто одмах по нападу на Сребреницу Генералштаб није обуставио операције око Сарајева, кад је већ било јасно да и пред великих губитака деблокада није успјела? Зашто снаге Армије БиХ нису употребљене да се отвори пролаз ка Сребреници и Жепи?”

Питање је на ком нивоу је спречена шира ваздушна интервенција против српских снага које су постепено улазиле у варошицу. Алија Изетбеговић наводи да се генерал Смит командант УНПРОФОР-а за БиХ, залагао за одлучну интервенцију, али да је она изостала „Кочио је неко изнад њега, генерал Жанвие или Акаши, а могуће и генерални секретар УН-а Бутрос Гали.” Изтебеговић касније додаје да је „кривица генерала Жанвиеа и Акашија ван сумње.” односно „њима је позната та игра која се иза кулиса одвијала 8, 9, 10. и 11. јула 1995.” Да ли је на вишем међународном нивоу дошло до договора да се на разне начине арбитрира у коначној прерасподели територија пред заустављање рата 1995?

Како год било, може се закључити да је Сребреница средином 1995. године, од сопствене владе и међународне заједнице, већ била на много начина препуштена ВРС на лако освајање.